Владимир Стојковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Владимир Стојковић
Владимир Стојковић
Владимир Стојковић
Лични подаци
Датум рођења (1983-07-29)29. јул 1983.(34 год.)
Место рођења Лозница, СФРЈ
Висина 1,95 m
Позиција голман
Тренутни клуб
Клуб Партизан
Број 88
Сениорски клубови *
Год. Клуб Ута. (Гол.)
2001—2004
2003
2004—2005
2005—2006
2006—2007
2007
2007—2011
2009
2010
2010—2011
2011—2014
2014
2014—2016
2016—2017
2017—
Црвена звезда
Леотар
Земун
Црвена звезда
Нант
Витесе
Спортинг
Хетафе
Виган Атлетик
Партизан
Партизан
Ерготелис
Макаби Хаифа
Нотингем форест
Партизан
2 (0)
4 (0)
34 (0)
21 (0)
10 (0)
8 (0)
9 (0)
5 (0)
4 (0)
26 (0)
46 (1)
12 (0)
66 (0)
20 (0)
0 (0)
Репрезентација **
Год. Репрезентација Ута. (Гол.)
2006— Србија 73 (0)

 * Датум актуелизовања: 5. септембар 2015.
** Датум актуелизовања: 5. септембар 2015.

Освојене медаље
Фудбал
Европско првенство до 21. године
Сребрна медаља — друго место 2004. Немачка Србија и Црна Гора

Владимир Стојковић (Лозница, 28. јул 1983) је српски фудбалски голман који тренутно наступа за Партизан као позајмљени играч Нотингем фореста.

Биографија[уреди]

Рођен је у Лозници. Његова мајка Коса Стојковић била је атлетска репрезентативка Југославије, у бацању диска.

Каријера[уреди]

Почео је да брани у родној Лозници за истоимену екипу. Са 17 година је прешао у Црвену звезду. Тада је први голман Црвене звезде био Владимир Дишљенковић, па Стојковић није успео да се избори за место у тиму. Бранио је само на једној званичној утакмици, пре него што је отишао на шестомесечну позајмицу у Леотар из Требиња. Након истека позајмице, отишао је у Земун у којем је провео две сезоне.

Када је Владимир Дишљенковић, лета 2005. отишао у украјински Металург из Доњецка, Стојковић се вратио у Црвену звезду. Тадашњи тренер, Валтер Зенга, чешће је на почетку сезоне указивао шансу искуснијем Ивану Ранђеловићу. Током сезоне Стојковић се изборио за место стандардног чувара мреже. Најбољу утакмицу сезоне Стојковић је одиграо против Роме, када је одбранио једанестерац Антонију Касану. Те сезоне је Звезда освојила дуплу круну, али у утакмици финала купа против ОФК Београда, Стојковић није бранио. Према гласинама, пред сам почетак меча је дошао у сукоб са тадашњим председником Драганом Стојковићем.

Током лета 2006. године је из Црвене звезде прешао у француски Нант, уз обештећење од око 3 милиона евра. Након добрих првих неколико утакмица, форма му је знатно опала. Неколико примљених голова након његових грешака коштале су га места у стартној постави. Након доласка Фабијана Бартеза у клуб, отишао је у холандски Витесе на позајмицу.

У португалски Спортинг је прешао 11. јула 2007. уз обештећење од 1,5 милиона евра Нанту.[1] Стојковић је тада потписао петогодишњи уговор. Након неколико утакмица се повредио. На голу га је заменио млади Руи Патрисијо, који је искористио шансу и наставио да буде први голман и након Стојковићевог опоравка од повреде. Незадовољан тиме што није у првом плану, дошао је у сукоб са тренером Паулом Бентом, након чега је изгубио и место и на клупи. Током лета 2008. појавиле су се информације да би Стојковић могао да пређе у Евертон, али од тог трансфера на крају није дошло.

У јануару 2009. одлази на позајмицу у шпански Хетафе, где је искористио повреду Аргентинца Оскара Устарија и бранио на пет мечева. Током лета 2009. појавила се могућност да се врати у Црвену звезду као позајмљен играч, заједно са саиграчем из Спортинга Миланом Пуровићем, али до договора два клуба ипак није дошло.

Дана 27. августа 2010. године објављено је да је Стојковић потписао једносезонски уговор о позајмици са прваком српске лиге Партизаном, само неколико дана пошто је успео да се пласира у Лигу Шампиона.[2] Уговор између Спортинга и Партизана је такав да Стојковић 45.000 евра месечно добија 80% од португалског тима а осталих 20% од српског, што значи да би он за 10 месеци био плаћен од Спортинга 360.000 евра а од Партизана 90.000.[3]

Прелазак у Партизан је био неочекиван с обзиром да је био ватрени навијач Црвене звезде и да је у једној емисији на питање за колико би прешао у Партизан изјавио: „Нема пара, ни 100 милиона да пређем у Партизан.“ [4] У Партизану се задржао до јануара 2014. када је потписао за грчки Ерготелис.[5] За три и по године у Партизану, Стојковић је освојио 3 титуле и 1 куп, а у сезони 2012/13. се нашао у идеалном тиму сезоне у Суперлиги Србије.[6] Постигао је и један гол. То се десило у августу 2012. против БСК Борче, са беле тачке у победи Партизана од 7–0.[7] Треба напоменути да је Стојковић одбранио пенал Аршавину против Арсенала у Лиги Шампиона.[8] На крају 2013. године, Стојковић је проглашен за најбољег играча Партизана у 2013. години.[9]

Након пола године у Грчкој, Стојковић прелази у Макаби Хаифу[10] где проводи наредне две сезоне и осваја Куп Израела у сезони 2015/16.

У лето 2016. Стојковић се враћа Енглеску и потписује за друголигаша Нотингем форест.[11] 11. септембра је дебитовао, против Астон Виле и оставио врло добар утисак.[12] Од тада је бранио на свакој утакмици до краја године. 30. децембра, Нотингем је изгубио 3–1 на гостовању од Њукасла. Стојковић је крив за сваки гол, и од тада је испао из стартне поставе. До краја сезоне је бранио само на једној утакмици (против Фулама у фебруару).

Репрезентација[уреди]

Учествовао је на два Европска првенства за играче до 21 године и освојио је једну сребрну медаљу. На Европском првенству 2005. у Немачкој је са репрезентацијом стигао до финала у којем су поражени од Италије, али је Стојковић тада био резерва Николи Милојевићу и није улазио у игру. На Европском првенству 2006. у Португалу је био капитен репрезентације у одсуству суспендованог Данка Лазовића. Репрезентација је тада испала у полуфиналу, у утакмици коју је Украјина добила након извођења једанестераца.

Био је у саставу А селекције за Светско првенство 2006. на коме је био резерва Драгославу Јеврићу. Тек након доласка Хавијера Клементеа на клупу репрезентације, добио је прилику да дебитује. Било је то 16. августа 2006. када је Србија победила Чешку са 3-1 у пријатељској утакмици. Након смене Клементеа, био је стандардан и код Мирослава Ђукића, који га је уврстио и у састав репрезентације за Летње олимпијске игре 2008. у Пекингу. Место првог чувара мреже је задржао и код Радомира Антића, упркос томе што није први голман своје екипе.

Дана 18. јуна 2010. у утакмици групе Д против репрезентације Немачке на Светском првенству 2010. у Јужној Африци, Владимир је одбранио пенал Подолског, чиме је допринео победи Србије од 1:0, а на крају меча је проглашен играчем утакмице.

Трофеји[уреди]

Леотар[уреди]

Црвена звезда[уреди]

Спортинг Лисабон[уреди]

Партизан[уреди]

Макаби Хаифа[уреди]

Репрезентација[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]