Formiranje planeta

Из Википедије, слободне енциклопедије
Umetnički prikaz protoplanerarnog diska

Formiranje i evolucija Sunčevog sistema se procenjuje da je počela pre 4.568 milijardi godina sa gravitacionim kolapsom malih delova molekulskog oblaka.[1] Sunčev sistem je započeo život kao oblak gasa i prašine koji se kretao po galaksiji Mlečni put. Smatra se da je eksplozija neke supernove mogla da prouzrokuje širenje udarnih talasa kroz vasionski prostor, koji su pogodili oblak i na neki način izazvala njegovo zgušnjavanje pod dejstvom njegove sopstvene sile gravitacije. Tokom narednih 100.000 godina, zgusnuti oblak je postao uskovitalni disk, koji se zove sunčeva maglina. Pod pritiskom gasa i prašine koji su se spiralno kretali ka centru, maglina je postajala sve vrelija i gušca i počela da se širi. Ubrzo se razvila u mlado Sunce.

Izvan ove centralne peći, čestice prašine su počele da se zbijaju kao pahuljice prvo u male fregmente stena, a zatimu ogromne stene. Tokom miliona godina su neke narasle u blokove sa prečnikom od više kilometara, koji se nazivaju plantezimali. Oni se kasnije počeli da se međusobno sudaraju, spajajući se u grudve poput snega, i od njih su nastale unutrašnje stenovite planete, Merkur, Venera, Zemlja i Mars, kao i jezgra četri gasovita džina, Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna. Sunčev vetar je oduvao ostatke prašine i gasa, uključujući i atmosferu oko četri unutrašnje planete. Planete džinovi su bile daleko od najžešćih udara sunčevog vetra, što im je omogućilo da sačuvaju debele slojeve gasa i prašine koji ih je okruživao. Jupiterova sila gravitacije je izazvala međusobno uništavanje obližnjih plantezimala i sprečila njihovo spajanje u novu planetu a preostali pojas stenja poznatog kao asteroidi, i dalje, do današnjih dana, ostao u orbiti Sunca.

Za oko 5 milijardi godina, Sunce će biti hladno i mnogostruko će se proširiti u odnosu na sadašnj prečnik (postaće crveni džin), pre nego što odbaci svoje spoljašnje slojeva kao planetarnu maglinu i ostavi iza sebe zvezdani ostatak poznat kao beli patuljak. U dalekoj budućnosti, gravitacija umiruće zvezde će postepeno redukovati prateće planete Sunca. Neke od njih će biti uništene, a druge odbačene u međuzvezdani prostor. Ultimatno, tokom perioda od bilion (1012) godina, Sunce će verovatno ostati bez tela u orbiti oko njega.[2]

Reference[уреди]

  1. Bouvier, Audrey and Meenakshi Wadhwa, "The age of the solar system redefined by the oldest Pb-Pb age of a meteoritic inclusion". Nature Geoscience, Nature Publishing Group, a division of Macmillan Publishers Limited. Published online 2010-08-22, retrieved 2010-08-26, doi:10.1038/NGEO941. - Date based on oldest inclusions found to date in meteorites, thought to be among the first solid material to form in the collapsing solar nebula.
  2. Dyson, Freeman (July 1979). „Time Without End: Physics and Biology in an open universe”. Reviews of Modern Physics 51 (3): 447. Bibcode 1979RvMP...51..447D. DOI:10.1103/RevModPhys.51.447 Приступљено 2. 4. 2008.. 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]