Пређи на садржај

Људмила Алексејева

С Википедије, слободне енциклопедије
Људмила Алексејева
Људмила Алексејева, 2005.
Датум рођења(1927-07-20)20. јул 1927.
Место рођењаЈевпаторијаСовјетски Савез
Датум смрти8. децембар 2018.(2018-12-08) (91 год.)
Место смртиМоскваРусија
ДржављанствоСовјетски Савез (1927—1977)
Сједињене Америчке Државе (1982—2018)
Русија (1991—2018)
УниверзитетМосковски државни универзитет Ломоносов
ЗанимањеРуски историчар
активиста за људска права
СупружнициНиколај Вилијамс
Веб-сајтlm-alexeeva.livejournal.com

Људмила Алексејева (енгл. Lyudmila Alexeyeva; Јевпаторија, 20. јул 1927Москва, 8. децембар 2018)[1] била је руска историчарка и активисткиња за људска права која је оснивач групе Московске Хелсинске групе,[2] и једна од последњих совјетских дисидената који су били активни у модерној Русији.[3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Совјетски период

[уреди | уреди извор]

У априлу 1968. године Алексејева је искључена из Комунистичке партије и отпуштена са посла, у издавачкој кући.[4] Ипак, наставила је са активностима у одбрани људских права. Од 1968. до 1972. године тајно је радила као дактилографкиња првог подземног билтена Хроника актуелних догађаја посвећеног кршењу људских права у Совјетском Савезу.[5]

У фебруару 1977, Алексејева је побегла из СССР-а у Сједињене Америчке Државе, након што су совјетске власти насилно зауставиле припаднике Хронике.[6] У САД Алексејева је наставила да се залаже за унапређење људских права у Русији и радила је на Радију Слободне Европе/Гласу Америке.[6] Постала је америчка држављанка 1982.[7] Редовно је писала о совјетском покрету дисидената и за публикације на енглеском и руском језику у САД и другим местима, а 1985. објавила је прву свеобухватну монографију о историји покрета, Совјетско дисидентство.[8] Поред тога, након пресељења у Сједињене Америчке Државе, Алексејева се бавила слободним радио новинарством за Радио Слободне Европе и одељењем за руски језик Глас Америке. Године 1990. објавила је енгл. The Thaw Generation; аутобиографију која је описала формирање совјетског покрета за дисиденте, а писала је заједно са Полом Голдбергом.[9]

Повратак у Русију

[уреди | уреди извор]

Године 1989. поново је покренула Московске Хелсинске групе, након њеног распада 1982.[10] Године 1993, после распада Совјетског Савеза, вратила се у Русију, а онда је постала председавајући Московске Хелсинске групе 1996.[6] Придружила се 2000-их комисији која је основана ради саветовања председника Владимира Путина о питањима људских права, што је покренуло критике неких других активиста за права.[3]

Алексејева је била критична према московским кремљским евиденцијама о људским правима и оптужила је владу за бројна кршења људских права, укључујући редовне забране ненасилних састанака и демонстрација и охрабривање екстремиста својом националистичком политиком, попут масовних депортација Грузијанца 2006. године и полицијских рација против странаца који раде на уличним пијацама.[11] Такође, критиковала је понашање полицијских снага у Ингушетији и упозорила да се све веће насиље у републици може проширити на целу Руску Федерацију.[12] Руске власти су је 2006. оптужиле за умешаност у британске обавештајне службе и примала је претње од националистичких група.[11][13]

Стратегија 31

[уреди | уреди извор]
Алексејева у протесту Стратегија 31, 2010.

Од 31. августа 2009. године, Алексејева је била активни учесник у Стратегији 31 — редовни протест грађана на московском Тријумфалном тргу, у одбрани 31. члана (о слободи окупљања) из руског устава.[14] Током једног од ових протеста, 31. децембра 2009. године, Алексејеву је полиција ухапсила (ОМОН) и одвела са гомилу других у полицијску станицу. Овај догађај изазвао је снажне реакције у Русији и иностранству. Јерзи Бузек, председник европског парламента, био је „дубоко разочаран и шокиран" поступањем Алексејеве, као и полиције.[15] Савет за националну безбедност Сједињених Америчких Држава изразио је „негодовање“ због притвора.[16] Њујорк тајмс објавио је чланак на насловној страни о протестном скупу Испитивани од стране многих непријатеља, страсти руског дисидента.[17]

Алексејеву је 30. марта 2010. године напао мушкарац на станици парк Културе, пошто је одавала поштовање жртвама бомбашких напада у московском метроу 2010. године.[18][19] У омладинском логору на језеру Селигер,[20][21][22][23][24] омладински покрет Наши назвао ју је „нацисткињом" и непријатељем руског народа.[25]

Алексејева се успротивила руској анексији Крима 2014. године рекавши „одузимање Крима срамоти моју земљу".[25] На њен деведесети рођендан посетио ју је руски председник Владимир Путин (у пратњи камермана), упркос дугогодишњој критици према њему.[25]

Умрла је у московској болници 8. децембра 2018. из непознатих разлога.[26] Последње речи Алексејеве објављивање и написане су на прослави седамдесете годишњице Универзалне декларације о људским правима, иако је умрла два дана пре те годишњице. Она је жалила за слабљењем цивилног друштва државном пропагандом и манипулацијама и скренула је пажњу на слабост правне културе и демократских институција у савременој Русији, као и на политички цинизам и популизам који, не само у Русији, непажљиво третирају системе и институције неопходне за подршку људским вредностима.[27]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
Људмила Алексејева 27. јануара 2014.

Алексејева је добила следеће награде и признања за свој рад у области људских права:

Књиге, чланци и интервјуи

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „В Москве умерла правозащитница Людмила Алексеева”. BBC Russian Cervice. 8. 12. 2018. Приступљено 24. 4. 2020. 
  2. ^ New politics. New Politics Associates. 1989. стр. 133. 
  3. ^ а б Danilova, Maria (15. 6. 2004). „Lyudmila Alexeyeva Speaks Her Mind”. The St. Petersburg Times (#977 (45)). Associated Press. Архивирано из оригинала 10. 6. 2007. г. Приступљено 24. 4. 2020. 
  4. ^ „Lyudmila Alexeyeva, Russian Champion of Human Rights, Dies at 91”. www.bloomberg.com. Приступљено 24. 4. 2020. 
  5. ^ Barry, Ellen (11. 1. 2010). „Russian Dissident’s Passion Endures Despite Tests”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 24. 4. 2020. 
  6. ^ а б в „The Doyenne Of Russia's Human Rights Movement”. Radio Free Europe/Radio Liberty (на језику: енглески). Приступљено 24. 4. 2020. 
  7. ^ „Алексеева отвергла намеки ТВ на ее связь со шпионами”. BBC News Русская служба (на језику: руски). Приступљено 24. 4. 2020. 
  8. ^ Noble, Barnes &. „Soviet Dissent: Contemporary Movements for National, Religious, and Human Rights|Paperback”. Barnes & Noble (на језику: енглески). Приступљено 24. 4. 2020. 
  9. ^ Alexeyeva, Ludmilla; Goldberg, Paul (1990). The thaw generation: coming of age in the post-Stalin era. Pittsburgh: University of Pittsburgh Press. ISBN 978-0822959113. 
  10. ^ Bloomberg, Henry Meyer. „Lyudmila Alexeyeva, Russian champion of human rights, dies at 91”. Herald-Mail Media (на језику: енглески). [мртва веза]
  11. ^ а б Gregory Feifer (March 7, 2007), Russia's New Dissidents Defend Human Rights. National Public Radio.
  12. ^ Situation in Ingushetia Threatens All of Russia – Alexeyeva. The Other Russia website. September 22, 2008.
  13. ^ Russian NGO rejects spy 'smear'. The BBC News. 24.4.2020.
  14. ^ „Lyudmila Alexeyeva is 85”. Human Rights in Ukraine. Приступљено 24. 4. 2020. 
  15. ^ Buzek: The EP appeals for the release of 2009 Sakharov Prize Winner Lyudmila Alexeyeva and other Russian human rights activists 24.4.2020.
  16. ^ Russia: Rights Protesters Detained The New York Times, 24.4.2020.
  17. ^ Russian Dissident’s Passion Endures Despite Tests The New York Times, 24.4.2020.
  18. ^ Узел, Кавказский. „Liudmila Alekseeva was attacked during the memory action at Moscow metro station”. Caucasian Knot. Приступљено 24. 4. 2020. 
  19. ^ „What is Strategy 31?”. openDemocracy (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 09. 12. 2018. г. Приступљено 24. 4. 2020. 
  20. ^ Bäckman, Johan (23. 7. 2010). „Päivi Hirvelä on natsi, Naši-nuorten mielestä” (на језику: Finnish). Finnish Anti-Fascist Committee. Приступљено 24. 4. 2020.  Lay summary
  21. ^ На молодежном форуме "Селигер-2010" главу Московской Хельсинкской группы Людмилу Алексееву приравняли к фашистам (на језику: руски). Echo of Moscow. 27. 7. 2010. Приступљено 24. 4. 2020. Генерални сажетак. 
  22. ^ В Селигере на кол насадили головы эстонских госдеятелей (на језику: руски). Delfi.ee. 26. 7. 2010. Архивирано из оригинала 04. 03. 2012. г. Приступљено 24. 4. 2020. 
  23. ^ Tael, Triin (26. 7. 2010). „Vene noortelaagris aeti Eesti poliitikute pead teibasse”. Õhtuleht (на језику: Estonian). Архивирано из оригинала 29. 7. 2010. г. 
  24. ^ Орехъ, Антон (29. 7. 2010). Ждем ответа. Ежедневный журнал (на језику: руски). 
  25. ^ а б в „Putin And Alekseyeva: A Study In Contrasts”. Radio Free Europe/Radio Liberty (на језику: енглески). 21. 7. 2017. Приступљено 24. 4. 2020. 
  26. ^ Lyudmila Alexeyeva: Russian human rights activist dies aged 91, BBC News (24.4.2020)
  27. ^ Людмила Алексеева / Lyudmila Alexeyeva (9. 12. 2018). „"Бескомпромиссно защищать жертв и стоять друг за друга" / "Uncompromising championing of victims and mutual solidarity". Последнее слово Людмилы Михайловны Алексеевой. Публикуем ее обращение к правозащитникам / The last words of Lyudmila Alexeyeva: We publish her appeal to defenders of human rights. "Новая газета" / "Novaya Gazeta". Приступљено 24. 4. 2020. 
  28. ^ „Prize recipients”. Olof Palmes Minnesfond (на језику: шведски). Приступљено 24. 4. 2020. 
  29. ^ „Страница не найдена!”. www.feor.ru. Архивирано из оригинала 19. 7. 2011. г. Приступљено 24. 4. 2020. 
  30. ^ „Légion d'Honneur pour Lioudmila Alexeeva, critique de Poutine”. 7 Sur 7. Приступљено 24. 4. 2020. 
  31. ^ Sinelschikova, Yekaterina (28. 9. 2015). „Russia’s oldest human rights activist is awarded Vaclav Havel Prize”. Russia Beyond the Headlines. Приступљено 24. 4. 2020. 
  32. ^ Sakharov Prize 2009 awarded to Memorial
  33. ^ The Republic of Estonia honours 99 people with decorations on the eve of Independence Day Архивирано 2012-04-12 на сајту Wayback Machine
  34. ^ Václav Havel Human Rights Prize 2015 awarded to Ludmilla Alexeeva Архивирано 2015-09-30 на сајту Wayback Machine
  35. ^ „Подписан Указ о присуждении премий за достижения в области правозащиты и благотворительности”. Президент России (на језику: руски). Приступљено 24. 4. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]