Пређи на садржај

Геза Тиквицки

С Википедије, слободне енциклопедије
геза тиквицки
Геза Тиквицки
Лични подаци
Датум рођења(1917-12-02)2. децембар 1917.
Место рођењаБиково, код Суботице,  Аустроугарска
Датум смрти12. март 1999.(1999-03-12) (81 год.)
Место смртиСуботица, АП Војводина,
 Србија,  СР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинпотпуковник у резерви

Одликовања
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Партизанска споменица 1941.

Геза Тиквицки (Биково, код Суботице, 2. децембар 1917Суботица, 12. март 1999), учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије, СР Србије и САП Војводине.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 2. децембра 1917. године на салашу у Бикову, код Суботице. Потиче из сиромашне сељачке породице. Његови родитељи - отац Мата и мајка Терезија, имали су петоро деце. Они су најпре живели у великој породичној заједници, која се после завршетка Првог светског рата распала, а Гезини родитељи су се тада прешли на салаш Лудош, у близини Бикова. После пар година, породица се преселила у Суботицу.

Основну школу, нижу гимназију и Занатску школу Геза је завршио у Суботици, а потом је од 1934. године радио као шегрт у Ингусовој фабрици тепиха. Као млади радник приступио је револуционарном радничком покрету и постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), због чега је 1936. године био хапшен. У чланство илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1939. године. Године 1940. је у Београду учествовао у аеронаутичком штрајку и био члан Штрајкачког одбора, због чега је такође био хапшен.

Непосредно после Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, маја 1941. године је постао члан Окружног комитета КПЈ за северну Бачку. Тада је активно радио на организовању устанка на терену Суботице и околине. Новембра 1941. године је укључен у Биро Покрајинског комитета КПЈ за Војводину и заједно са Тозом Марковићем био задужен за руковођење Народноослободилачком борбом у Бачкој.

Почетком 1943. године заједно са Николом Петровићем је организовао базу у Старом Врбасу, где је органозовао штампање листа „Слободна Војводина“. Касније је успео да успостави везе са Јованом Веселиновим, секретаром ОК КПЈ за Срем који је руководио оружаном борбом у Срему. Тада је укључен у састав обновљеног Покрајинског комитета КПЈ за Војводину.

После ослобођења Југославије, 1945. године је био секретар најпре Окружног комитета, а потом и Среског комитета КПЈ у Суботици. Био је и председник Среског Народног одбора Суботице. Године 1947. је био први председник Градског одбора организације Савеза бораца НОР-а у Суботици. Од 1948. до 1958. године је био министар комуналних послова у Влади Народне Републике Србије. Од 1950. до 1952. године је био генерални директор Дирекције неметала Србије. Од 1952. је био члан, а од децембра 1953. до јула 1962. године председник Извршног већа Скупштине АП Војводине. У истом периоду је аутоматски био члан и Извршног већа НР Србије. Потом је био амбасадор СФРЈ у Народној Републици Мађарској и члан Савезног извршног већа.

Био је народни посланик Народне скупштине ФНРЈ, првог и другог сазива, а после је биран за народног посланика Народне скупштине НР Србије и Народне скупштине АП Војводине. Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Србије и члан Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине. За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије биран је на Седмом, 1958. и Осмом конгресу СКЈ, 1964. године.

Крајем 1972. године, у време политичког обрачуна унутар СКЈ са представницима „либерала“ у руководству СК Србије, Тиквицки је био означен као њихов сарадник, али није био смењен. Половином 1973. године, је током политичког обрачуна са „либералима“ у СК Војводине, био кажњен партијском опоменом и смењен са свих политичких функција. Пензионисан је 1979. године. Умро је 12. марта 1999. у Суботици.[1] Његова супруга, Гала Тиквицки, умрла је 21. јануара 2021. године, у 102. години.[2]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

  1. ^ Хрватска ријеч, хронологија од 8. до 14. марта
  2. ^ Политика, 24. јануар 2021, стр. 28, породична читуља

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]