Јован Веселинов

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЈОВАН ВЕСЕЛИНОВ
Stevan Kragujevic, Jovan Veselinov, osamdesetih godina.JPG
Јован Веселинов
Датум рођења(1906-01-20)20. јануар 1906.
Место рођењаКумане, код Бечкерека
 Аустроугарска
Датум смрти8. фебруар 1982.(1982-02-08) (76 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
СупругаСтанка Веселинов
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1923.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чингенерал-мајор у резерви
Председник Извршног већа
НР Србије
Периоддецембар 1953. - април 1957.
ПретходникПетар Стамболић
НаследникМилош Минић
Председник Народне скупштине
НР Србије
Периодаприл 1957. - јун 1963.
ПретходникПетар Стамболић
НаследникДушан Петровић Шане
Председник ЦК СК Србије
Периодмарт 1957. - март 1967.
ПретходникПетар Стамболић
НаследникДобривоје Радосављевић
Народни херој од5. јула 1952.
Одликовања
Орден југословенске велике звезде
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Јован Веселинов — Жарко (Кумане, код Бечкерека, 20. јануар 1906Београд, 8. фебруар 1982), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србија, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1957. до 1963. године обављао је функцију председника Народне скупштине Народне Републике Србије.

Биографија[уреди]

Рођен је 20. јануара 1906. године у селу Куману, код Великог Бечкерека. Потиче из сиромашне земљорадничке породице. После завршетка основне школе, учио је браварски занат.

За време учења заната први пут се сусрео са радничким покретом. Многи његови суграђани, су за време Првог светског рата били мобилисану у аустроугарску војску и послати на Источни фронт. Већина њих је се тамо предавала Русима, а њих десетак су били учесници Октобарске револуције. За време шегртовања, Јован Веселинов се дружио с некима од њих, а највише са Лазом Блажићем и браћом Рацком и Милутном Чолићем. Од њих је слушао о Лењину и првој земљи социјализмаСовјетском Савезу.

Године 1923, са свега 17 година, постао је члан, тада већ илегалне, Комунистичке партије Југославије. Пошто у родном месту и околини није успео да пронађе запослење, 1923. године отишао је у Смедерево, где се запослио у фабрици „Сартид“. У ово фабрици тада је постојала веома јака партијска организација, тако да је Јован активно учествовао у свим акцијама, које је она организовала, било преко свог синдиката или организације савеза радничке омладине. По партијском задатку, 1924. године, вратио се у родно место и учествовао као делегат на Обласној конференцији КПЈ у Великом Бечкереку. Наредне године, је отишао у Београд и запослио се као металски радник у штофари Владе Илића. Пошто су услови рада у овој фабрици били веома тешки, а синдикат забрањен, Јован је убрзо по свом доласку окупио групу радника и с њом започео борбу за боље услове рада.

Године 1926. одлуком Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије упућен је на школовање у Совјетски Савез. Школовао се на Комунистичком универзитету националних мањина Запада у Москви. Поред њега, у Москви се на школовању у то време налазило још младих комуниста из ЈугославијеЈосип Колумбо, Павле Маргановић, Риста Самарџић и др. Током боравка у Совјетском Савезу био је члан Свесавезне комунистичке партије (бољшевика). Као партијски радник је радио у совјетским предузећима и завршио специјални војни курс.

Године 1930. се вратио у Краљевину Југославију, у којој је тада била на снази шестојануарска диктатура, и примио дужност секретара Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. Крајем 1930. године учествовао је у Берлину, као представник југословенске омладине, Конференцији комунистичке омладине Средње Европе. Током боравка у Берлину сусрео се са Георги Димитровом, тада челником средњоевропске секције Коминтерне. Почетком 1931. године, учествовао је у Бечу на саветовању водећих југословенских комуниста.

Средином марта 1931. године послат је у Словенију на партијски рад, где је ухапшен 9. априла у Љубљани. Државни суд за заштиту државе осудио га је „због комунистичког деловања“ на 15 година робије, коју је издржавао у затворима у Лепоглави и Сремској Митровици.

Народноослободилачка борба[уреди]

Августа 1941. године, после окупације Краљевине Југославије, заједно са 32 робијаша-комуниста побегао је из сремскомитровачког затвора. После бекства из затвора, придружили су се партизанима на Фрушкој гори. Потом је један део бивших робијаша прешао у Србију и отишао у Врховни штаб, а Јован Веселинов је, заједно са Станком Пауновићем, Слободаном Бајићем и Јованом Трајковићем, по партијском задатку, остао у Срему и руководио оружаном борбом. Пошто Окружни комитет КПЈ за Срем није имао контакте са Покрајинским комитетом КПЈ за Војводину, који се налазио у Банату, устанак је у овом делу Војводине каснио. Јован је тада преузео дужност секретара Окружног комитета и почео да ради на активнијем учешћу народа у Народноослобоилачки покрет.

Децембра 1941. године орагнизовао је партијско саветовање у Пећинцима, које је представљало прекретницу у оружаном устанку у Срему. Као секретар Окружног комитета радио је на организовању партијских и скојевских организације, партијске и народноослободилачке штампе, партизанских одреда и других масових антифашистичких организација. Почетком 1942. године Окружни комитет КПЈ за Срем, је помоћу свог курира Бошка Палковљевића Пинкија, успео да успостави везу са Врховним штабом и Централним комитетом КПЈ, што је било веома значајно за даљи развој оружане борбе у Војводини.

Пошто су током 1941. и 1942. године погинули политички и организациони секретари Покрајинкског комитета КПЈ за Војводину – Жарко Зрењанин и Тоза Марковић, као и чланови Бироа Покрајинског комитета - Соња Маринковић, Стеван Јовановић Стевица и Радивој Ћирпанов. Јован Веселинов је током читаве 1942. године, радио на обнови рада Покарјинског комитета и повезивању са партијским организацијама у Бачкој и Банату. Јануара 1943. године обновљен је Покрајински комитет КПЈ за Војводину, а Јован Веселинов је постао његов секретар. Био је члан Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије и делегат Војводине на његовом Другом заседању, 1943. у Јајцу и Трећем заседању, 1945. у Београду. Вршио је дужност председника Главног Народноослободилачког одбора Војводине и секретара Јединственог народног фронта Војводине.

Послератна каријера[уреди]

Јован Веселинов, 1966.

После ослобођења Југославије, Јован Веселинов је био министар аграрне реформе, затим министар индустрије и председник Планске комисије у Влади НР Србије. У периоду од децембра 1953. до април 1957. године био је председник Извршног већа Народне Републике Србије. Од 1957. до 1963. године обављао је функцију председника Народне скупштине НР Србије. Од 1953. године био је члан Савезног извршног већа, а до 1963. члан Савета федерације. Више пута је биран за републичког и савезног народног посланика, а у Савезној скупштини је обављао функцију председника Одбора за привредни план и финансије Савезног извршног већа и члана Президијума Народне скупштине.

Био је председник Социјалистичког савеза радног народа Србије. На Петом конгресу КПЈ, 1948. године, изабран је у чланство Централног комитета КПЈ. Члан Централног комитета Комунистичке партије Србије, био је од Оснивачког конгреса 1945. године. Од марта 1957. до 1967. године био је секретар Централног комитета Савеза комуниста Србије, а од 1967. до 1969. члан Извршног комитета Савеза комуниста Југославије. Имао је чин резервног генерал-мајора Југословенске народне армије.

Објавио је две књиге - „Сви смо ми једна партија“ и „Из наше револуције“. По мотивима његове књиге „Сви смо ми једна партија“ Телевизија Нови Сад је 1981. године снимила серију „База на Дунаву“.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима: Ордена југословенске велике звезде, Ордена јунака социјалистичког рада, Ордена народног ослобођења, Ордена југословенске заставе са лентом, Ордена републике са златним венцем, Ордена заслуга за народ првог реда, Ордена братства и јединства првог реда, Ордена за храброст и др. Орденом народног хероја одликован је 5. јула 1952. године.

Умро је 8. фебруара 1982. године у Београду. Сахрањен је на Градском гробљу у Новом Саду у Алеји народних хероја и истакнутих револуционара.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]