Глагољица

глагољица
глагољица;
Тип	алфабет
Језици	старословенски језик
Створио	Ћирило и Методије
Временски период	од 862/863. до средњег вијека
Породица	египатски хијероглифи прото-синаитски алфабет феничански алфабет грчки алфабет глагољица; ; ; ;
Дјечији систем	ћирилица
Правац	слијева надесно
ISO 15924	Glag, 225
Уникод назив	Glagolitic
	Овај чланак садржи МФА фонетске симболе. Без одговорајуће подршке, можда ћете видјети упитнике, кутије или друге симболе умјесто уникод карактера.

Глагољица је словенско писмо које је највјероватније створио Константин Филозоф, познатији као Свети Ћирило. Добила је назив од словенске речи »глаголати«, што значи »говорити«.^[1] У почетку се глагољица називала ћирилицом, у старим руским изворима из 11. вијека, а назив глагољица је новијег датума.^[2]

Ширење глагољице

Глагољица се употребљавала у најстаријим и можда најљепшим по чистоти језика старословенским споменицима, како оним за које је несумњиво да су се употребљавали у Моравској и Чешкој (Кијевски листови, Прашки одломци), тако и у оним за које је вјероватно да су у својим преписима дошли из Македоније или околних словенских земаља, на пример у Зографском јеванђељу, Маријином јеванђељу, Асеманијевом јеванђељу, Клочевом глагољашу и сл.

Познато је да је глагољица из Паноније (Сирмијум) прешла у западни део Балканског полуострва, нарочито међу становништво у Хрватској, Далмацији и другим областима. Глагољица је допирала и до Русије (исп. глагољске натписе на зидовима саборне цркве у Новгороду, остатке од глагољице у руском запису попа Упира).

Од почетка 10. вијека, старословенска азбука, која се једно вријеме употребљавала упоредо са глагољицом, почела је да потискује глагољицу у Бугарској, Русији и Србији, тако да је од краја 11. вијека глагољица остала у сталној употреби само код католика примораца у сјеверној Далмацији и у Хрватској на сјеверу до водомеђе Купе, заузимајући и њу, на кварнерском острвљу и у Истри (в. Глагољско богослужење). Ту се глагољица сачувала у неједнакој употреби све до краја 18. и до четрдесетих година 19. вијека. Према тој употреби, разликујемо старословенску (облу) глагољицу и хрватску (угласту) глагољицу.

Глагољица и ћирилица: поређење

Глагољица се разликује од ћирилице у самом обиљежавању гласова:

глагољица има исти знак за е и је, док ћирилица има два знака;
исто тако, глагољица има један знак за ја и д;
глагољица има три знака за и, ћирилица — два;
глагољица има нарочити знак за умекшано г у грчким ријечима, старославенска ћирилица га нема.

Ипак, међу њима има и много сличности.

Глагољица се налази у старословенским споменицима са најстаријим језиком (као што је Зографско јеванђеље), а нарочито у одличним старословенским споменицима, такође врло старим, из 10. вијека, за које је несумњиво да су писани у Чешкој или Моравској (Кијевски листићи), тако да се може рећи да су је ту могли донијети само Браћа Просвјетитељи; друго, она је примитивнија и сложенија од ћирилице.

Легенда о настанку глагољице

Код примораца је врло рано поникла легенда да је глагољицу створио Свети Јероним, познати преводилац Вулгате (умро 420). То су вјероватно измислили свештеници, како би принудили папу да је не забрањује (заиста, папа Иноћентије IV у своме акту из 1248, којим се словенска служба допушта у приморским мјестима, гдје се дотле глагољица традиционално употребљавала, спомиње такође ту легенду).

У 18. вијеку је та легенда разбијена и послије тог времена су многи слависти дали своје прилоге за рјешење извјесних питања о глагољици. Понајвише се тим питањем бавио Ватрослав Јагић.

Поријекло глагољице

Друго је питање о поријеклу глагољице. И ту се дуго лутало (историјски преглед свих покушаја може се наћи код Јагића), док није Исак Тејлор, испитивач поријекла азбука, 1880. изнео мишљење да је глагољица сачињена према грчком брзопису из 9. вијека. Он је сматрао да су се Словени још прије Ћирила и Методија служили грчким писменима, комбинујући их по 2—3 када је требало представити неки нарочити звук који није познавала грчка азбука. На тај начин су добијене његове комбинације о постанку различних глагољских слова од неколико грчких слова, што је касније допунио Јагић, и нема сумње да су те комбинације биле тачне за велики број слова. Наравно, Свети Ћирило је стилизовао цијелу азбуку.

Велики број слова могао је бити на тај начин лако и природно објашњен. Код других су била потребна или велика натезања или се претпостављало да је шаре за та слова Свети Ћирило могао узети из какве источњачке азбуке, јер је он добро познавао различне источњачке језике. Тако су настале теорије о позајмици извјесних слова из авестанског (Вс. Милера), јерменског и грузинског (М. Гастера, Абихта), хебрејског и самаританског (Шафарика, Вондрака), коптског (Фортунатова, Ламанског). Неки су мислили, као Фортунатов, да се у самом стилизовању глагољице Свети Ћирило угледао на источњачке азбуке (на коптску), које су и саме у извјесном смислу представљале стилизовану грчку азбуку. Али је, ипак, и даље остао довољан број оних (Лескин, Дилман, Таулор, Амфилохије, Фр. Милер, Јагић, Бељајев) који су сматрали да се само из грчке азбуке могу извести сва глагољска писмена (или из простих шара или из комбинације већег броја шара).

Књиге штампане на глагољици

У 15. вијеку (1483) штампана је (у Млецима) прва глагољска књига. Касније су штампане чешће у Сењу, Млецима и другдје. У 17. а нарочито у 18. вијеку вршене су исправке текстова (Главинић, Леваковић, Караман, Совић) према црквеноруским текстовима. У овом правцу се нарочито одликовао Змајевићев Семинар у Задру, гдје су у 18. вијеку глагољаши добијали потребну спрему. У 19. вијеку, око четрдесетих година, глагољашки рад (уосталом, стално ометан од стране аустријске државне власти) престаје сасвим. Било је покушаја да се подигне у другој половини 19. вијека. Овамо долази ново издање мисала, које је 1893. приредио Драгутин Парчић, а пре тога и Брчићев рад (исп. његову читанку, Хрестоматију, Уломке Светог писма итд.) да се познавање глагољице подигне код хрватског свештенства. Још у 18. вијеку почели су се глагољски текстови замјењивати писаном латиницом (шћаветом). На острву Крку подигнута је »Старословенска академија« (од 1903), која издаје старе глагољске текстове (посебно Ј. Weissa) у ћириличној транскрипцији.

Слова

Глагољица			Ћирилица
старо- словенска (обла)	старо- словенска (угласта)	бројна вредност	старо- словенска	бројна вредност	име^[3]	значење^[3]
		1		1	аз	а
		2			буки	б
		3		2	вједи	в
		4		3	глагољ	г
		5		4	добро	д
		6		5	јест	е, је
		7			живјете	ж
		8		6	зјело	з
		9		7	земља	з
		10		10	и	и
		20		8	иже	и
		30	()		ђерв	ђ
		40		20	како	к
		50		30	људи	л
		60		40	мисљете	м
		70		50	наш	н
–	–	–		60	кси	кс
		80		70	он	о
		90		80	покој	п
				90
		100		100	рци	р
		200		200	слово	с
		300		300	твердо	т
		400		400	у, ук	у, у
		500		500	ферт	ф
		600		600	хјер	х
–	–	–		700	пси	пс
		700		800	от о	от о
		900		900	ци	ц
		1000		90	черв	ч
					ша	ш
		800			шта (шча)	шт, шч
					јер
					јери	и
					јер
					јат	је
					ју	ју
–	–	–			ја	ја
–	–	–
				900	ја	ја
					јус


				9	тита	т
				400	ижица	и, в

Референце

^ Предраг Пипер, Увод у славистику I, Београд, 1998., Приступљено 14. 4. 2013.
^ Стојановић, Јелица (2023). Светигора, бр. 312. - Св. Кирило и Методије, Искони бијаше слово. Почетак мисије Светих Ћирила и Методија. Цетиње: Светигора. стр. 11.
^ ^а ^б према Првом српском буквару Вука Стефановића Караџића, Беч, 1827.

Литература

Народна енциклопедија (1925—1929), чланак написао Александар Белић
Isaac Taylor: Über den Ursprung des glagolitischen Alphabets, Archiv für slavische Philologie, 1880.
Vatroslav Jagic: Glagolitica. Würdigung neuentdeckter Fragmente, Wien, 1890.
В. Ягич: Глаголическое письмо. В: Энциклопедия славянской филологии, т. 3, Спб. 1911.
Josef Vajs: Abecedarivm Palaeoslovenicvm in usum glagolitarum. Veglae, [Krk], 1917. XXXVI, 74 p.
Josef Vajs: Rukovet hlaholske paleografie, Prag 1932.
Josip Hamm: Iz prošlosti glagoljske azbuke, Nastavni vjesnik, 1940.
Valentin Kiparsky: Tschernochvostoffs Theorie über den Ursprung des glagolitischen Alphabets. In: M. Hellmann u.a. (Hrsg.): Cyrillo-Methodiana. Zur Frühgeschichte des Christentums bei den Slaven, Köln 1964, 393-400.
Branko Fučić: Najstariji hrvatski glagoljski natpisi, Slovo, Zagreb 1971, 21.
František Václav Mareš: Hlaholice na Moravě a v Čechách, Slovo, Zagreb 1971, 21.
Sharon Golke Fullerton: Paleographic Methods Used in Dating Cyrillic and Glagolitic Slavic Manuscripts. In: Slavic Papers No. 1., Ohio (1975). стр. 93.
Петър Илчев: Структурни принципи на глаголическата графика, Paleobulgarica, IV, 1980, 2.
Helmut Jachnow: Eine neue Hypothese zur Provenienz der glagolitischen Schrift - Überlegungen zum 1100. Todesjahr des Methodios von Saloniki. In: R. Rathmayr (Hrsg.): Slavistische Linguistik 1985, München 1986, 69-93.
Branko Fučić: Glagoljski natpisi. Djela JAZU, 1982, 57.
Heinz Miklas (Hrsg.): Glagolitica: zum Ursprung der slavischen Schriftkultur, Wien, 2000.

Спољашње везе

[1] Предраг Пипер, Увод у славистику I, Београд, 1998., Приступљено 14. 4. 2013.

[2] Стојановић, Јелица (2023). Светигора, бр. 312. - Св. Кирило и Методије, Искони бијаше слово. Почетак мисије Светих Ћирила и Методија. Цетиње: Светигора. стр. 11.

[vuk-3] а ^б према Првом српском буквару Вука Стефановића Караџића, Беч, 1827.

[1]

[2]

[3]

Нормативна контрола
Државне	Немачка Чешка Пољска
Остале	Енциклопедија Британика