Пређи на садржај

Слободарска партија Аустрије

Овај чланак је добар. Кликните овде за више информација.
С Википедије, слободне енциклопедије

Слободарска партија Аустрије
Freiheitliche Partei Österreichs
СкраћеницаСПА (њем. FPÖ)
ВођаХерберт Кикл
СекретарКристијан Хафенкер
Харалд Вилимски
ОснивачАнтон Рајнталер
Основана7. април 1956.; прије 68 година (1956-04-07)
ПретходникСавез независних
СједиштеБеч
 Аустрија
НовинеНоје фраје цајтунг
Омладински огранакСлободарски круг омладине
Број чланова (2017)60.000[1]
Идеологијадесничарски популизам[2][3]
национални конзервативизам[4]
анти-имиграционизам[5]
евроскептицизам[5]
њемачки национализам[6]
национални либерализам[7]
Политичка позицијадесница[8][9][10] до крајња десница[11][12][13][14]
Европско чланствоЕвропски савез за слободу (2010—2014)
Покрет за Европу нација и слободе (2014—)
Европски савез народа и нација (2019—)
Међународно чланствоЛиберална интернационала (1978—1993)
Боје  плава
Национално веће
58 / 183
Савезно веће
16 / 61
Европски парламент
6 / 18
Државни парламенти
78 / 440
Веб-сајт
www.fpoe.at

Слободарска партија Аустрије (СПА; њем. Freiheitliche Partei Österreichs, FPÖ) јесте десничарска популистичка и национал-конзервативна политичка странка у Аустрији. Странка, коју предводи Херберт Кикл, чланица је политичке групе Европа нација и слободе у Европском парламенту, као и Покрета за Европу нација и слободе.

СПА је основана 1956. године као насљедник краткотрајне Федерације независних, представљајући „трећи камп” Аустрије, тј. пангерманистичку и национал-либералну опозицију и социјализму и католичком клерикализму. Први предсједник странке је био Антон Рајнталер, бивши нацистички функционер и официр Шуцштафела. СПА, трећа партија са скромном подршком, примљена је у Либералну интернационалу 1979. године и учествовала је у влади коју је предводила Социјалдемократска партија Аустрије (СДПА), послије парламентарних избора у Аустрији 1983. године. Јерг Хајдер изабран је за новог предсједника СПА 1986. године, а странка је започела свој идеолошки преокрет ка десничарском популизму. Овај нови политички правац убрзо је резултовао јаким растом изборне подршке, мада је то довело до прекида веза са СДПА. Године 1993, након контроверзног приједлога о имиграционим питањима, присталице политичког правца ближег класичном либерализму напустиле су СПА и формирале Либерални форум, која је преузела мјесто СПА у Либералној интернационали (с обзиром да је СПА била приморана да напусти ЛИ), која се касније спојила са Неосом 2014. године.

На парламентарним изборима у Аустрији 1999. године СПА је освојила 26,9% гласова, што је њен најбољи резултат на националном нивоу, избивши тако изнад Аустријске народне партије (АНП) са малом разликом у гласовима. То је довело до формирања коалиционе владе АНП са СПА 2000. године. СПА је ускоро постало неудобно у власти и на наредним парламентарним изборима 2002. године нагло је изгубила подршку, освојивши 10,0% гласова; међутим, ове двије странке су се сложиле да наставе своју коалициону владу након избора. Повећана неслагања унутар СПА 2005. године довела је до тога да Хајдер и неколико водећих чланова (укључујући три министра у влади) напусте партију и оснују Савез за будућност Аустрије, која је замијенила СПА као партнер у влади.

Од тада, под Штрахеовим вођством, странка је поново стекла подршку. На парламентарним изборима 2013. године СПА је освојила 20,5% гласова и, у скорије вријеме, на неким државним изборима избила је изнад СДПА и АНП, улазећи у коалициону владу са СДПА у Бургенланду и освојивши преко 30% гласова у Бечу. Коначно, на предсједничким изборима 2016. године, члан СПА Норберт Хофер освојио је највише гласова у првом кругу са 31,5% гласова, али га је на крају побиједио кандидат Зелених Александер Фан дер Белен, који је у другом кругу освојио 53,8% насупрот Хоферовим 46,2%.

На ванредним парламентарним изборима 2017. године СПА је освојила 26% гласова и ушла у коалициону владу као мањи партнер са АНП са Себастијаном Курцом као канцеларом. Афера Ибица, која је избила 17. маја 2019. године, довела је до Штрахеове оставке на дужност замјеника канцелара и вође странке, а што је даље довело до раскида коалиције са АНП, као и до нових избора.

Историја

[уреди | уреди извор]

Политичка позадина

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Њемачки национализам у Аустрији

Слободарска партија Аустрије (СПА) је проистекла из пангерманског и национал-либералног покрета који вуче коријене још из Револуције 1848. године у Аустријском царству.[7] Током међуратног периода национал-либерални покрет (окупљен у Народну странку Велике Њемачке)[15] борио се против хришћанско-социјалног и марксистичког покрета у борби за структуру нове републике према својим идеологијама. Након кратког грађанског рата 1934. године, основана је Савезна Република Аустрија, ауторитативна диктатура Хришћанске социјалне партије. Након што је Нацистичка Њемачке 1938. године аншлусом припојила Аустрију, национал-либерални покрет (који је увијек тежио ка Великој Њемачкој са Аустријом у њеном саставу) у потпуности је прогутао аустријски националсоцијализам и све остале партије које ће на крају апсорбовати нацистички тоталитаризам. И социјалисти и хришћански социјалци су били прогоњени за вријеме нацистичке владавине, а национал-либерални покрет је замро након рата због везе са националсоцијализмом.[16]

Године 1949, Федерација независних (ФН) је основана као национал-либерална алтернатива главним аустријским партијама — Социјалдемократска партија Аустрије и Аустријска народна партија,[17] насљедницима марксистичке и хришћанске социјалне партије из међуратног периода. ФН су основала двојица либералних салзбуршких новинара — бивши затвореници Нацистичке Њемачке — због жеље да се одвоје од социјалистичког и хришћанског покрета и због страха да непријатељство након брзо спроведене послијератне политике денацификације (која није разликовала чланове партије и ратне злочинце) може довести до оживљења нацизма.[16][18] Како би постала политичком дом свакоме ко није члан двије највеће партије, ФН је инкорпорисала низ политичких покрета — укључујући либерале слободног тржишта, популисте, бивше нацисте и њемачке националисте, који нису могли да се придруже једној од двије највеће партије.[17][19][20] ФН је освојио 12% гласова на општим изборима 1949. године, али је убрзо након тога почела да јој опада подршка. У СПА се развила 1955/56. године након што се спојила са мањом Слободарском партијом 1955. године;[21] нова партија је основана 17. октобра 1955. године, а оснивачки конгрес је одржан 7. априла 1956. године.[22][23]

Ране године (1956—1980)

[уреди | уреди извор]

Први предсједник СПА био је Антон Рајнталер, бивши министар пољопривреде Нацистичке Њемачке и официр СС.[24] Њега је канцелар АНП Јулијус Раб замолио да преузме покрет, умјесто да се препусти на вођство групи која је више социјалистичка.[25] Иако је већина бивших нациста вјероватно приступила у двије главне странке у апсолутном броју, они су ипак чинили већи проценат чланова ФН због малог чланства странке.[25] Ипак, нико од њих није био прави револуционар и слиједили су прагматичне, неидеолошке политике.[25] СПА је служила као средство њихове интеграције у Другу републику; странка је била радо виђен партнер СДПА и АНП у регионалној и мјесној политици, иако је искључена на државном нивоу.[25][26] АНП и СПА су имале заједничког кандидата на предсједничким изборима 1957. године, који није однио побједу.[25]

На мјесто предсједника странке послије Рајнталера је ступио Фридрих Петер (такође бивши официр СС), који се налазио на челу странке током шездесетих и седамдесетих година и странку је помјерио ка политичком центру.[27] Велика коалиција СДПА и АНП која је била на власти од краја рата пропала је 1966. године, када је АНП стекла довољно гласова да власт води сама. Предсједник СДПА Бруно Крајски (Јеврејин) бранио је Петерову прошлост и покренуо је политички однос — као и лично пријатељство — са Петером; СДПА је 1970. године по први пут формирала мањинску владу са СПА.[25][28] Најекстремнија фракција СПА је 1967. године напустила странку и основала Националдемократску партију, који су појединци видјели као коначно избацивање нацистичког насљеђа из странке.[29] Под утицајем Крајског, нова генерација либерала је СПА учланила у Либералну интернационалну 1978. године.[28][30] Током Петеровог предсједавања странком она никада није прешла 8% гласова на општим изборима и уопштено није имала великог политичког утицаја.[17]

Штегерово вођство (1980—1986)

[уреди | уреди извор]

Либерал Норберт Штегер је изабран за предсједника СПА 1980. године; у настојању да стекне већу популарност, помогао је СПА да се успостави као умјерена центристичка либерална странка.[17][31] Његова визија је била трансформација СПА у аустријску верзију њемачке Странке слободних демократа, фокусирајући се на слободно тржиште и антистатичке политике.[32] Осамдесетих година, аустријски политички систем се почео мијењати; доминација СДПА и АНП је почела опадати, а аустријско бирачко тијело је почело да скреће удесно. Предсједник СДПА Бруно Крајски охрабривао је помјерање СПА ка центру, у циљу да успостави савез СДПА—СПА против АНП. Парламентарни избори 1983. године су били преломни, СДПА је изгубила апсолутну већину у Парламенту, што је довело до формирања „мањинске коалиције” СДПА—СПА.[31] Иронично, избори 1983. године су били најгори у историји за СПА (стекли су нешто мање од 5% гласова) и током неколико наредних година странка је имала подршку од 2—3% — или чак мању — у истраживањима јавног мнења. Као посљедица тога, у странци се убрзо догодио расцјеп због унутрашњих сукоба.[28][33]

Године 1983, десничар Јерг Хајдер преузео је вођство над значајним огранком СПА у Корушкој. Важност Корушке датира од Борбе за сјеверну границу послије Првог свјетског рата и каснијих антисловенских осјећања која су произашла из страха да ће то подручје преузети Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.[31] Уз охрабрење од масовних медија, убрзо се развила борба између Штегера и Хајдера о будућности партије, У случају Редер из 1985. године, на примјер, Хајдер је пружио снажну подршку министру одбране Фридхелму Фришеншлагеру из СПА када је лично пружио добродошлицу осуђеном ратном злочинцу из Вафен СС Валтеру Редеру, када је Редер стигао на аеродром у Грацу након пуштања на слободу из Италије.[31][34][а] Док се СПА средином осамдесетих година стално борио са ниском подршком, у Корушкој је била потпуно другачија ситуација у огранку странке са Хајдером на челу (гдје је странка повећала подршку на покрајинским изборима са 11,7% 1979. на 16% 1994. године).[31]

Током Националне конвенције у Инзбурку 1986. године, унутрашња трвења су се претворила у отворени сукоб; то је довело до избора Хајдера на дужност предсједника странке са 58% гласова, уз подршку конзервативне и пангерманистичке фракције.[17][31][35][36] Међутим, долазећи канцелар Франц Враницки из СДПА — који је на дужност ступио 1986. године — имао је веома негативно мишљење о Хајдеру, кога је сматрао крајњим десничаром. Враницки је накнадно најавио изборе 1986. године, у поступку распуштања „мањинске коалиције” СДПА—СПА и, након избора, СДПА је ступила у колацијиу са АНП.[37] Под Хајдеровим вођством, СПА је повећала проценат гласова на 9,7%,[38] док је партија временом постала све више десничарска и полако је губила свој бивши либерални утицај.[39] Како је СПА повећала своју изборну подршку Хајдеровом радикално-популистичком реториком, странка је умањивала шансе за ступање у коалицију са другим странкама.[38]

Хајдерово вођство (1986—2000)

[уреди | уреди извор]

Са Јергом Хајдером као новим предсједником странке, покрајински избори у Корушкој 1989. године изазвали су сензацију; СДПА је изгубила већину, АНП дошла на статус треће странке, док је СПА послије избора избила на друго мјесто са 29% гласова. СПА је формирала коалицију са АНП, са Хајдером као гувернером Корушке (то је његов дотадашњи највећи политички успјех).[38] Током општих избора 1990. година партија је напустила либерални курс, умјесто тога се фокусирајући на имиграцију и све више критикујући политички естаблишмент и ЕЗ.[39] Након Хајдерове опаске 1991. године да је у Нацистичкој Њемачкој „постојала пристојна политика запошљавања” (за разлику од тренутне Аустријске владе), [б] уклоњен је са дужности гувернера Корушке на заједничку иницијативу СПА—АНП и на ту дужност је постављен Кристоф Цернато из АНП. Касније те године, СПА је стекла добитке на изборима у три покрајине (најважнији су били у Бечу). [41]

Док је Хајдер често користио контроверзну реторику, његови изричити политички циљеви су били мала влада са непосредном демократијом умјесто централизованог тоталитаризма.[42] Пратећи све већу важност имиграције као политичког питања, партија је 1993. године одлучила да покрене иницијативу „Аустрија прва!” (позивајући на референдум о имиграционом питањима). Иницијатива је била контроверзна и пет посланика из СПА, укључујући Хајду Шмит, напустило је партију и формирало Либерални форум (ЛФ). Везе СПА са Либералном интернационалом су постале све напетије и годину касније СПА је напустила ЛИ (која се спремала да из избаци). Либерални форум се ускоро придружио ЛИ умјесто СПА.[43] Хајдер је 1999. године поново изабран на дужност гувернера Корушке.[36]

Коалициона влада (2000—2005)

[уреди | уреди извор]

На општим изборима 1999. године СПА је освојила 27% гласова, више него на свим ранијим изборима — избивши изнад АНП по први пут са малом разликом. У фебруару 2000. године, АНП се сложила да формира коалициону власт са СПА.[44] Наравно, Хајдер је требало да постане савезни канцелар. Међутим, ускоро је постало јасно да је Хајдер био исувише контроверзна личност да би био дио владе, а камоли да је води. Усред веома јаке међународне критике због учешћа СПА у влади, СПА је препустила дужност канцелара Волфгангу Шиселу из АНП. Као уступак СПА је омогућено да постави министре финансија и социјалне политике.[39] Касније се Хајдер повукао са мјеста предсједника странке, а на тој дужности га је замијенила Сузана Рис-Пасер.[45] Претећи дипломатским бојкотом Аустрији, остале државе чланице Европске уније увеле су санкције Аустрији након формирања владе; осим формалних састанака ЕУ, остали контакти са Аустријом су смањени. ЕУ је оправдавала своје мјере изјавом да је „примање СПА у коалициону владу легитимисана екстремна десница у Европи”.[46]

Странка се држала на маргинама већим дијелом постојања Друге републике, осим што је накратко имала улогу у влади током осамдесетих. Уз поријекло странке и фокусирање на питања као што су имиграција и питања идентитета и припадности, СДПА и АНП су странку користили за извршење стратегије cordon sanitaire. Санкције ЕУ су повучене у септембру, након што је извјештајем утврђено да су мјере дјелотворне само у кратком временском року; на дуже стазе, оне би могле довести до развоја антиевропских осјећања.[46] Појединци су примјетили недосљедност у томе што Италији нису увођене санкције када је неофашистички Италијански социјални покрет/Национална алијанса ушла у владу 1994. године.[47]

СПА се борила са промјеном са антиестаблишмент странке на станку у власти, што је довело до смањене унутрашње стабилности и изборне подршке. Гласачи са плавим оковратником постали су незадовољни потребом странке да подржи неке неолибералне економске реформе АНП; влада је врх непопуларности достигла када је пореска реформа одложена у исто вријеме када је влада планирала купити нове млазњаке пресретаче. Међусобни сукоби у странци су избили око стратегије између чланова странке у влади и Хајдера, који се повезивао са обичним људима у странци. Неколико значајних министара у влади из СПА дало је оставку у „Кнителфелдском пучу” 2002. године након снажног Хајдеровог напада, што је довело до сазивања нових избора.[48]

У каснијом предизборној кампањи, странка је била дукобо подијељена и неспособна да организује дјелотворну политичку стратегију. Промијенила је пет предсједника за мање од два мјесеца и на општим изборима 2002. године добила је само 10,2% гласова, скоро двије трећине мање него на прошлим изборима. Већина бирача СПА је пришло АНП, која је постала највећа партија у Аустрији са 43% гласова. Ипак, коалициона влада СПА и АНП је оживила послије избора; међутим, СПА је критикована због њене мисије добијања избора по сваку цијену.[49]

Хајдеров прелазак у СзБА

[уреди | уреди извор]

Након што су унутрашња трвења пријетила распаду СПА, бивши предсједник Јерг Хајдер, тадашњи предсједник и његова сестра Урсула Хаубнер, замјеник предсједника Хуберт Горбах и сви министри СПА у влади напустили су странку 4. априла 2005. године и основали нову политичку партију под именом Савез за будућност Аустрије.[50][51][52] Канцелар Аустрије Волфганг Шисел пратећи дешавања, раскинуо је коалицију са СПА у формирао коалицију са СзБА.[53] У Корушкој, Хајдеровом утврђењу, мјесни огранак СПА је постао корушки огранак СзБА.[52]

Штрахеово вођство (2005—данас)

[уреди | уреди извор]
Хајнц-Кристијан Штрахе, предсједник Слободарске партије Аустрије од 2005 године.

СПА је много боље котирала у анкетама него СзБА послије расцјепа 2005. године,[54] са првим тестовима на покрајинским изборима у Штајерској[55] и Бургенланду.[56] Ханс-Кристијан Штахе је 23. априла 2005. године изабран за новог предсједника СПА, преузимаћу тај положај од в. д. Хилмара Кабаса. Пошто је већина оних који су јурили позиције прешло у СзБА, СПА је поново ослобођена од одговорности. Под Штрахеовим вођством идеологија странке је постала радикалнија и вратила се свом првобитном циљу повећања броја гласова.[57] СПА је постигла прилично добар резултат на октобарским изборима у Бечу, на којима је Штрахе био водећи кандидат. СПА је освојила 12,1% гласова, док је СзБА стекла само 1,2%.[58]

На општим изборима 2006. године, СПА се вратила промоцији антиимиграционих, антиисламских и евроскептичних питања. Освојила 11% гласова тј. 21 заступничко мјесто у Парламенту,[57] док је СзБА једва прешла праг од 4% потребан за улазак у Парламент. Коалиција између СДПА и АНП је обје странке оставила у опозицији. На општим изборима 2008. године, и СПА и СзБА су побољшале свој резултат на штету СДПА и АНП. Обје странке су побољшале свој резултат за око 6,5%, па је СПА освојила 17,4% гласова, а СзБА 10,7% — заједно су освојили 28,2%, али и обје странке заједно нису постигле најбољи резултат СПА на изборима 1999. године.[59] На изборима за Европски парламент 2009. године СПА је удвостручила свој резултат из 2004. године, освојивши 12,8% гласова и 2 заступничка мјеста.

У децембру 2009. године мјесни одбор СзБА у Корушкој, одваја се од странке и оснива Слободарску партију у Корушкој (СПК); сарађује са СПА на савезном нивоу, моделујући се према односима њемачких странака ХДУ/ХСУ.[60] Вођа огранка, Уве Шојх, разишао се са вођом СзБА Јозефом Бухером након што га је овај представио као „умјереног, десничарског либерала” и више економски оријентисаног.[61] На изборима 2010. године у Бечу, СПА је побољшала резултат на 25,8% (нешто мање од рекордног резултат из 1996); резултат се сматрао Штрахеовом побједом, због његове популарности међу младима. То је био тек други пут послије Другог свјетског рата да је СДПА изгубила апсолутну већину у граду.[62][63]

Након страначке конвенције почетком 2011. године на пола пута између општих избора, подршку коју је СПА према анкетама имала износила је 24—29% — парирала је СДПА и АНП, док је била далеко изнад СзБА. Међу људима млађим од 30 година, СПА је имала подршку од 42%.[64][65] У јуну 2015. године главни дио странке у Салцбургу се одвојио и формирао Слободну партију Салцбурга.[66]

На предсједничким изборима 2016. године, кандидат СПА је био Норберт Хофер који је ју првом кругу избора, са 35,1% гласова, што је био најбољи резултат странке у цијелој њеној историји.[67][68][69][70] Међутим, у другом кругу, побједу је однио Александер Фан дер Белен, који је освојио 50,3% гласова насупрот 49,7% које је освојио Хофер.[71] У јулу је Уставни суд Аустрије поништио резултате другог круга избора због неправилних поштанских гласова; иако суд није пронашао доказе намјерне манипулације.[72] Поновљени избори су одржани 4. децембра 2016. на којима је Фан дер Белен однио побједу са нешто већом разликом.[73]

Коалициона влада (2017—2019)

[уреди | уреди извор]

На парламентарним изборима 2017. године, СПА је снажно учествовао, освојивши 11 заступничких мјеста, остаривши најбољи избори резултат од 1999. године.[74] Упркос паду подршке СПА током изборне кампање, ипак је достигла идеолошку побједу, јер су дотадашње владајуће партије, посебно АНП под Курцом,[74] али и СДПА, скренуле удесно, усвајајући већину политика СПА.[75][76][77]

СПА је ушла у коалиционе преговоре са АНП и у децембру 2017. године, постигли су договор и створили коалициону владу. СПА је добила контролу над шест министарстава, укључујући одбрану, унутрашње послове и спољне послове.[78][79][80]

Афера Ибица (мај 2019)

[уреди | уреди извор]

Средином маја 2019. године, објављен је тајно направљен снимак, на коме се приказује Штрахе који од наводног руског држављанина тражи финансијска средстава за странку.[81] У видео снимку, Штрахе истиче своју намјеру цезуре аустријских медија на начин који би фаворизовао СПА, а као примјер наводећи медијско страже у Мађарској.[82]

Снимак је довео до распада коалиције са АНП.[83][84][85] Након састанка са Курцом, аустријски предсједник Ван дер Белен је изјавио да су потребни нови избори и предложио је да буду одржани прије септембра 2019. године.[86]

Идеологија

[уреди | уреди извор]

Под вођством Ханс-Кристијана Штрахеа, СПА се може описати као хајмат (њем. heimat — отаџбина) и социјална партија. То значи да странка промовише своју улогу као гаранта аустријског идентитета и социјалне заштите. Економски, подржава регулисани либерализам са приватизацијом и ниским порезима, у комбинацији са подршком држави благостања; међутим, они тврде да би било немогуће подржати државу благостања ако се настави тренутна имиграциона политика.[87]

Садашња СПА се различито описује као десничарско-популистичка,[88] национал-конзервативна,[89] „десно-конзервативна”,[90] „десно-национална”[91] и крајње десничарска.[92][93][94] Партија је традиционално била дио национално либералног покрета и уопштено се идентификује са слободарским (либертаријанским) профилом.[42] Тренутни водећи чланови партија као што су Андреас Молцер и Харалд Вилимски сматрају себе национал-либералним „културолошким Нијемцима”,[89][95] док Барбара Розенкранц сматра своју идеологију националним конзервативизмом.[96]

Антиестаблишментизам

[уреди | уреди извор]

Током осамдесетих и деведесетих година 20. вијека, аустријски гласачи су све више изражавали незадовољство према највећим партијама (СДПА и АНП). То се поклопило са Хајдеровим вођством, који је представио СПА као једину партију која би могла озбиљно уздрмати доминацију двије странке. Партија је снажно критиковала моћ концентрисану у рукама елите, све док се СПА није ушао у власт 2000. године. Током деведесетих година партија се залагала за трансформацију садашње Друге републике у Трећу републику, јер је тражила радикалну трансформацију из „партијске државе у грађанску демократију”. Странка је жељела увести више референдума, непосредно бирати предсједника, знатно смањити број министарстава и пренијети моћ на савезне државе и мјесне савјете. Истраживања су показала да је антиестаблишментска позиција била један од главних разлога због кога су гласачи гласали за СПА. Противестаблишментска позиција СПА се показала не компатибилном са учешћем странке у власти током прве половине прве деценије 20. вијека, али је та позиција обновљена након што је већина посланика напустило странку и придружило се СзБА 2005. године.[97]

Имиграција и ислам

[уреди | уреди извор]

Имиграција није била горући проблем у Аустрији све до осамдесетих година 20. вијека. Под Хајдеровим вођством, имиграција је од питања које није постојало на списку најважнијих питања за гласаче прије 1989. године, постоло једно од десет најважнијих 1990. године и друго најважније 1992. године. Године 1993, контроверзна иницијатива „Аустрија прва!” покушала је да сакупи потписе за одржавање референдум о ограничењу имиграције са тврдњом да „Аустрија није земља имиграције”.[98]

Странка је тврдила да „заштита културног идентитета и социјалног мира у Аустрији захтијева заустављање имиграције”, тврдећи да њихова забринутост није усмјерена против странаца, него према заштити интереса и културног идентитета домаћих Аустријанаца.[99] Иако се крајем деведесетих година странка противила исламском екстремизму, касније је њен став био усмјерен против „исламизације” и све већег броја муслимана уопште.[100] Према Економисту, непријатељство према муслиманима је „стратегија која је одјекнула међу српским гласачима, на које се странке усредсредила”.[101] Странка је такође обећала да ће забранити дијељење бесплатних копија Курана.[102]

Током коалиционе власти АНП—СПА, усвојени су многи амандмани који су пооштрили имиграциону политику земље. Број нових захтијева за азил, на примјер, смањен је са 32 хиљаде 2003. године на 13,3 хиљаде 2006. године.[103]

Хајмат

[уреди | уреди извор]

Од средине осамдесетих година 20. вијека, концепт хајмат (ријеч означава и отаџбину и општи појам културног идентитета) био је централни за идеологија СПА, иако се примјена концепта мијењала временом. У почетку, хајмат се односио на осјећај националне припадности под пангерманским утицајем; странка је 1985. године увјеравала своје гласаче да „велика већина Аустријанаца припада њемачкој етничкој и културној заједници”. Иако је тада наведено да је Аустрија матична земља која одржава националне традиције, касније ће то бити више изражено кроз пангермански концепт.[99] Хајдер је 1995. године прогласио крај пангерманизма у странци и у страначком манифесту 1997. године одредница „њемачки народ” замијењена је са „аустријски народ”.[104] Под Штрахеовим вођством, концепт хајмат је промовисан и развијан више него раније.[105] Након избора за предсједник странке 2011. године, њемачки погледи странке су званично поново уведени.[106]

Спољна политика

[уреди | уреди извор]

На крају Хладног рата, СПА је постала евроскептичнија, што се огледало њеном промјеном од пангерманизма до аустријског патриотизма.[36] Противљење странке Европској унији је ојачало деведесетих година. СПА се противила придружењу Аустрије ЕУ 1994. године и промовисала је популарну иницијативу против замијене аустријског шилинга са евром 1998. године, али без успјеха. Захваљујући очигледним разликама између европске и турске културе, странке се противи придружењу Турске ЕУ; званични странке су изјавили уколико се Турска придружи ЕУ, Аустрија је у том случају мора одмах напустити.[107]

Ставови странке о Сједињеним Америчким Државама и Блиском истоку су се мијењали временом. Упркос антиамеричким погледима неких десничарских форума седамдесетих и осамдесетих година (који су углавном имали коријен у бризи због ширења америчке културне експанзије и хегемонистичке улоге у свјетској политици на штету Европе), СПА је била позитивнија према САД под Хајдеровим вођством крајем осамдесетих и деведесетих година. Међутим, то се промијенило Хајдеровом посјетом Садаму Хусеину 2003. године уочи рата у Ираку; касније је осудио америчку спољну политику и изругао се Џорџу Бушу рекавши да није много другачији од Хусеина. Овај потез је СПА снажно критиковао, који је био тадашње владе. Ипак, од средине до краја прве деценије 21. вијека СПА је поново критиковао америчку спољну политику коју је заговарао Буш, коју су видјели као главни узрок повећања насиља на Блиском истоку. Странка је такође имала све критичнији став према улози Израела у Израелско-палестинском сукобу.[108]

Од 2010. године, под Штрахеовим вођством, странка је постала пријатељскија према Израелу. У децембру 2010. године СПА (заједно са представницима сличних десничарских партија) посјетила је Израел, гдје су издали „Јерусалимску декларацију”, према којој се Израелу уважава право на постојање и одбрану, посебно против исламског терора.[109][110] Странка је такође признала Јерусалим за главни град Израела.[111] На иницијативу СПА, замијеник министра за развој Негева и Галилеје Ајуб Кара, чланк странке Ликуд, посјетио је Беч.[112] Штрахе је, у исто вријеме, изразио жељу да се упозна са челним људи америчког Покрета чајанка (који је описао као „веома интересантан”).[113] Он себе сматра „пријатељем Срба”, који чине једну од највећих имиграционих скупина у Аустрији. Подржавајући Србију, СПА одбија признање независности Косова.[114] Штрахе је 2018. изразио мишљење по коме би Република Српска требало да има право на независност.[115] СПА такође позива на укидање „штетних и бесмислених” међународних санкција против Русије, које је одобрила ЕУ.[116]

Тренутно СПА заговара увођење стабилне сјеверне Еврозоне и мекше јужне Еврозоне.[117]

Међународне везе

[уреди | уреди извор]

Иако СПА тренутно није чланица ниједне међународне или европске организације, странка има везе са неколико европских странака и групација. Поред тога, према политичком аналитичару Томасу Хоферу, политичка партија и необичан стил помажу да се инспиришу партије истомишљенице широм Европе.[118] Од 1978. до 1993. године, под либералним вођством, странка је била чланица Либералне интернационале.[119] У раним годинама Хајдеровог вођства, одржани су бројни састанци са Жан-Маријем ле Пеном из француског Националног фронта и са Францом Шенхубером из њемачких Републиканаца.[120] Крајем деведесетих година, међутим, он је одлучио да се дистанцирао од Ле Пена и одбија да се придружи Ле Пеновом пројекту Евронат. Пратећи улазак СПА у власт 2000. године, Хајдер је настојао да успостави свој савез десничарских странака. За његов пројекат, Хајдер је покушао успоставити стабилну сарадњу са Фламанским блоком у Белгији и са Сјеверном лигом у Италији, као и са неким другим политичким странака и групацијама. На крају, напори за стварање новог савеза странака нису били успјешни.[121]

Под Штрахеовим вођством, странка је првенствено сарађивала са са Сјеверном Лигом, Фламанским интересом (насљедник Фламанског блока, са којим су традиционално одржавали добре везе)[122] и Про Њемачком.[123][124] СПА такође има контакте са Данском народном партијом, Словачком националном партијом, Шведским демократама, литванском Странком реда и правде, ВМРО — Бугарским националним покретом, холандском Партијом за слободу, Алтернативом за Њемачку и њемачком Слободом.[124][125][126] Године 2007, тадашњи једини заступник странке у Европском парламенту био је члан краткотрајне скупине Идентитет, Традиција, Суверенитет у ЕП.[124] Изван Европске уније, странка има контакте са Српском напредном странком (раније са Српском радикалном странком),[114][127][128] Савезом независних социјалдемократа,[129] Швајцарском народном партијом,[130] израелским Ликудом,[131][132] америчком Републиканском странком[133] и Јединственом Русијом.[127]

На конференцији 2011. године, Штрахе и нови вођа француског Националног фронта, Марин ле Пен, најавили су дубљу сарадњи својих странака.[134] Убрзо након тога, СПА је покушала постати дио групе Европа за слободу и демократију, али су на њен захтјев неке чланице ставиле вето.[122] Два заступника СПА у ЕП су засебни чланови Европског савеза за слободу.[135][136] Након избора за Европски парламент 2014. године, странке се придружила Националном фронту, Сјеверној лиги, Фламанском интересу и Чешкој грађанској конзервативној партији у стварању Покрета за Европу нација и слободе, а заједно са холандском Партијом за слободу, Алтернативом за Њемачку, пољским Конгресом нове деснице и бившом чланицом Странком за независност Уједињеног Краљевства, била је чланица парламентарне скупине Европе нација и слободе.[137]

Предсједници странке

[уреди | уреди извор]

Списак партијски лидера СПА:[91]

Изборни резултати

[уреди | уреди извор]
Пропагандни билборд СПА у Инзбруку.

Националрат

[уреди | уреди извор]
Националрат
Година # укупних гласова % укупних гласова # заступника Власт
1956. 283.749 6,5%
6 / 165
 у опозицији
1959. 336.110 7,7%
8 / 165
 у опозицији
1962. 313.895 7,0%
8 / 165
 у опозицији
1966. 242.570 5,4%
6 / 165
 у опозицији
1970. 253.425 5,5%
6 / 165
 СПА мањински подржао СДПА
1971. 248.473 5,5%
10 / 183
 у опозицији
1975. 249.444 5,4%
10 / 183
 у опозицији
1979. 286.743 6,1%
11 / 183
 у опозицији
1983. 241.789 5,0%
12 / 183
 Млађи партнер СДПА
1986. 472.205 9,7%
18 / 183
 у опозицији
1990. 782.648 16,6%
33 / 183
 у опозицији
1994. 1.042.332 22,5%
42 / 183
 у опозицији
1995. 1.060.175 21,9%
41 / 183
 у опозицији
1999. 1.244.087 26,9%
52 / 183
 Млађи партнер АНП
2002. 491.328 10,0%
18 / 183
 Млађи партнер АНП
2006. 519.598 11,0%
21 / 183
 у опозицији
2008. 857.028 17,5%
34 / 183
 у опозицији
2013. 962.313 20,5%
40 / 183
 у опозицији
2017. 1.316.442 26,0%
51 / 183
 Млађи партнер АНП (2017-2019)
у опозицији (2019)
2019. 772.666 16,2%
31 / 183
 у опозицији
2024. 1.403.497 29,9%
57 / 183
 Н/Д

Европски парламент

[уреди | уреди извор]
Европски парламент
Година # укупних гласова % укупних гласова # заступника
1996. 1.044.604 27,5%
6 / 21
1999. 655.519 23,4%
5 / 21
2004. 157.722 6,3%
1 / 18
2009. 364.207 12,7%
2 / 19
2014. 556.835 19,7%
4 / 18
2019. 650.114 17,2%
3 / 18
2024. 872.304 25,7%
6 / 20

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Имати на уму да СДПА и њен предсједник Бруно Крајски нису критиковали пуштање Редера на слободу, јер су и сами то тражили од Италије, али је Фрушеншлагеров званичан дочек Редера остао контроверзан.[34]
  2. ^ Инцидент је почео када је Хајдер предложио у парламенту да захтијевају од примаоца социјалне помоћи да прихвате послове у јавној служби. Пратећи овај приједлог, посланик из СДПА је узвикнуо је приједлог сличан присилном раду у Трећем рајху, на шта је Хајдер одговорио да је „бар у Трећем рајху постојала пристојна политика запошљавања, што је више него што се може рећи за оно што ваша влада у Бечу може да спроведе”. Хајдер се касније извинио и дистанцирао од своје опаске.[40]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Der Wert der zahlenden Basis”. news.ORF.at (на језику: немачки). 17. 7. 2017. Архивирано из оригинала 13. 07. 2018. г. Приступљено 3. 2. 2018. 
  2. ^ Dolezal, Martin; Hutter, Swen; Wüest, Bruno (2012). „Exploring the new cleavage in across arenas and public debates: designs and methods”. Ур.: Grande, Edgar; Dolezal, Martin; Helbling, Marc; Höglinger, Dominic. Political conflict in Western Europe (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 52. ISBN 978-1-107-02438-0. 
  3. ^ Jäger, Johannes; Springler, Elisabeth (2015). „Uneven development and 'European crisis constitutionalism', or the reasons for and conditions of a 'passive revolution in trouble'”. Asymmetric Crisis in Europe and Possible Futures: Critical Political Economy and Post-Keynesian Perspectives (на језику: енглески). Routledge. стр. 110. ISBN 9781317652984. 
  4. ^ Nordsieck, Wolfram. „Parties and Elections in Europe”. www.parties-and-elections.eu (на језику: енглески). Приступљено 22. 1. 2018. 
  5. ^ а б Bell, Bethany (26. 5. 2014). „Austria's Freedom Party sees vote rise”. BBC News (на језику: енглески). Приступљено 22. 1. 2018. 
  6. ^ Faber, Richard (2000). Liberalismus in Geschichte und Gegenwart (на језику: немачки). Königshausen & Neumann. стр. 233. ISBN 9783826015540. 
  7. ^ а б Betz & Immerfall 1998, стр. 27.
  8. ^ Cooke, Sonia Van Gilder (29. 7. 2011). „Europe's Right Wing: A Nation-by-Nation Guide to Political Parties and Extremist Groups”. Time (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 08. 02. 2012. г. Приступљено 22. 1. 2018. 
  9. ^ „Austrian villagers quash plans for Buddhist temple | Europe| News and current affairs from around the continent | DW | 14.02.2012”. DW.COM (на језику: енглески). Приступљено 22. 1. 2018. 
  10. ^ „Freedom Party leader may face hate speech charges” (на језику: енглески). 19. 10. 2016. Приступљено 22. 1. 2018. 
  11. ^ Hainsworth, Paul (2008). The Extreme Right in Western Europe (на језику: енглески). Taylor & Francis. стр. 38—39. ISBN 9780203965054. 
  12. ^ Art, David (2011). Inside the Radical Right : the Development of Anti-Immigrant Parties in Western Europe (на језику: енглески) (Repr. изд.). New York: Cambridge University Press. стр. 106-107. ISBN 9780521896245. 
  13. ^ DE CILLIA, RUDOLF; REISIGL, MARTIN; WODAK, RUTH (25. 7. 2016). „The Discursive Construction of National Identities”. Discourse & Society (на језику: енглески). 10 (2): 149—173. S2CID 52991940. doi:10.1177/0957926599010002002. 
  14. ^ Mammone, Andrea; Godin, Emmanuel; Jenkins, Brian (2012). „Downside after the summit: factors in extreme-right party decline in France and Austria”. Mapping the extreme right in contemporary Europe : from local to transnational (на језику: енглески). London: Routledge. стр. 260. ISBN 9780415502641. 
  15. ^ Jelavich, Barbara (1987). Modern Austria: Empire and Republic, 1815-1986 (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 168. ISBN 9780521316255. 
  16. ^ а б Betz & Immerfall 1998, стр. 28.
  17. ^ а б в г д Meret 2010, стр. 186.
  18. ^ Rydgren, Jens (2005). Movements of Exclusion: Radical Right-wing Populism in the Western World (на језику: енглески). Nova Publishers. стр. 1. ISBN 9781594540967. 
  19. ^ Krzyzanowski, Michal; Wodak, Ruth (2011). The Politics of Exclusion: Debating Migration in Austria (на језику: енглески). Transaction Publishers. ISBN 9781412812085. 
  20. ^ Blamires, Cyprian; Jackson, Paul (2006). World Fascism: A Historical Encyclopedia (на језику: енглески). ABC-CLIO. ISBN 9781576079409. 
  21. ^ Brandhof, J. C. E. van den (2004). Constitutional Law of 15 EU Member States (на језику: енглески). Kluwer. ISBN 9789013012552. 
  22. ^ Piringer, Kurt (1982). Die Geschichte der Freiheitlichen: Beitrag der Dritten Kraft zur österreichischen Politik (на језику: немачки). Orac. стр. 326. 
  23. ^ Schambeck, Herbert (1986). Österreichs Parlamentarismus: Werden und System (на језику: немачки). Duncker & Humblot. ISBN 9783428060986. 
  24. ^ „Die Parteien im Porträt: die FPÖ”. fm4v2.orf.at (на језику: немачки). 20. 9. 2006. Приступљено 23. 1. 2018. 
  25. ^ а б в г д ђ Höbelt 2003, стр. 10–13.
  26. ^ Betz & Immerfall 1998, стр. 28-29.
  27. ^ Campbell 1995, стр. 84.
  28. ^ а б в Betz & Immerfall 1998, стр. 29.
  29. ^ Carter, Elisabeth (2003). „The Extreme Right in Austria” (PDF) (на језику: енглески). Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2004. г. Приступљено 23. 1. 2018. 
  30. ^ „Datum 04/06 Seiten der Zeit: Blau-orange Realitäten” (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 23. 1. 2010. г. Приступљено 22. 1. 2018. 
  31. ^ а б в г д ђ Campbell 1995, стр. 184.
  32. ^ Bischof, Günter; Plasser, Fritz. The Changing Austrian Voter (на језику: енглески). Transaction Publishers. ISBN 9781412819329. 
  33. ^ Merkl, Peter; LEONARD, Weinberg (2003). Right-wing Extremism in the Twenty-first Century (на језику: енглески). Taylor & Francis. стр. 187. ISBN 9780203497913. 
  34. ^ а б David 2006, стр. 179–180.
  35. ^ Riedlsperger 1998, стр. 29.
  36. ^ а б в Fillitz 2006, стр. 139.
  37. ^ Campbell 1995, стр. 184-185.
  38. ^ а б в Campbell 1995, стр. 185.
  39. ^ а б в Meret 2010, стр. 187.
  40. ^ Riedlsperger 1998, стр. 39-40.
  41. ^ Campbell 1995, стр. 186-187.
  42. ^ а б Riedlsperger 1998, стр. 27.
  43. ^ Meret 2010, стр. 195.
  44. ^ Meret 2010, стр. 17.
  45. ^ Fillitz 2006, стр. 140.
  46. ^ а б Meret 2010, стр. 17-18.
  47. ^ David 2006, стр. 176.
  48. ^ Meret 2010, стр. 187; 206.
  49. ^ Meret 2010, стр. 187-188.
  50. ^ „The Latest Incarnation of Jörg Haider | Current Affairs | DW | 05.04.2005”. DW.COM (на језику: енглески). 5. 4. 2005. Приступљено 24. 1. 2018. 
  51. ^ „BZÖ boss determined five years on - Politics News - Austrian Independent Online News - English Newspaper” (на језику: енглески). 5. 4. 2010. Архивирано из оригинала 19. 07. 2011. г. Приступљено 24. 1. 2018. 
  52. ^ а б Meret 2010, стр. 185.
  53. ^ PURVIS, ANDREW; LEUKER, ANGELA (10. 4. 2005). „Jorg Haider's New Clothes”. Time (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 23. 06. 2013. г. Приступљено 24. 1. 2018. 
  54. ^ „No BZÖ-FPÖ cooperation in Vienna, says Sonnleitner”. Austrian Independent (на језику: енглески). 5. 10. 2010. Архивирано из оригинала 08. 07. 2012. г. Приступљено 24. 1. 2018. 
  55. ^ „SPÖ and ÖVP go head to head in Styria”. Austrian Independent (на језику: енглески). 9. 7. 2010. Архивирано из оригинала 7. 7. 2012. г. Приступљено 24. 1. 2018. 
  56. ^ „Liste Burgenland performs spot landing - Politics News - Austrian Independent Online News - English Newspaper” (на језику: енглески). 3. 6. 2010. Архивирано из оригинала 7. 7. 2011. г. Приступљено 24. 1. 2018. 
  57. ^ а б Meret 2010, стр. 188.
  58. ^ „Minaret debate continues as Vienna vote approaches - Politics News - Austrian Independent Online News - English Newspaper” (на језику: енглески). 24. 8. 2010. Архивирано из оригинала 7. 7. 2011. г. Приступљено 24. 1. 2018. 
  59. ^ Traynor, Ian (29. 9. 2008). „Austria in crisis as far right win 29% of vote”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2018. 
  60. ^ „FPÖ und Kärntner BZÖ fusionieren”. derStandard.at (на језику: немачки). Приступљено 24. 1. 2018. 
  61. ^ „BZÖ to stay in Carinthia despite FPK 'revolt' - General News - Austri…”. archive.is. 18. 1. 2010. Архивирано из оригинала 29. 07. 2012. г. Приступљено 24. 1. 2018. 
  62. ^ „Kredite in Österreich - Kreditvergleich & Rechner | Raten berechnen”. www.austriantimes.at (на језику: немачки). Приступљено 24. 1. 2018. 
  63. ^ „Right-wing triumph in Vienna shocks federal coalition partners - Politics News - Austrian Independent Online News - English Newspaper” (на језику: енглески). 11. 11. 2010. Архивирано из оригинала 16. 10. 2010. г. Приступљено 24. 1. 2018. 
  64. ^ „Umfrage: FPÖ schafft Anschluss an "Großparteien"”. Die Presse (на језику: немачки). 21. 1. 2011. Приступљено 24. 1. 2018. 
  65. ^ „FPÖ-Neujahrstreffen: "Drittes Kapitel" Kanzlerschaft”. Die Presse (на језику: немачки). 22. 1. 2011. Приступљено 24. 1. 2018. 
  66. ^ „Strache gegen die Salzburger "Führungsblase"”. derStandard.at (на језику: немачки). 16. 6. 2015. Приступљено 24. 1. 2018. 
  67. ^ Troianovski, Anton (25. 4. 2016). „European Right Gets Boost From Austrian Freedom Party Victory”. Wall Street Journal (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2018. 
  68. ^ Oltermann, Philip (25. 4. 2016). „Austrian far-right party's triumph in presidential poll could spell turmoil”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2018. 
  69. ^ „Austria Rocked by Populist Party's Surge in Presidency Vote”. Bloomberg.com (на језику: енглески). 24. 4. 2016. Приступљено 24. 1. 2018. 
  70. ^ „Far-right party 'comes top' in Austria presidential election”. The Independent (на језику: енглески). 24. 4. 2016. Приступљено 24. 1. 2018. 
  71. ^ Atkins, Ralph (23. 5. 2016). „Rightwinger Norbert Hofer concedes defeat in Austrian election”. Financial Times (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2018. 
  72. ^ Faiola, Anthony (1. 7. 2016). „Court orders new election in Austria, opening window for far-right”. Washington Post (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2018. 
  73. ^ Dewan, Angela; Smith-Spark, Laura (4. 12. 2016). „Austria: Far-right nationalist Hofer admits defeat”. CNN (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2018. 
  74. ^ а б „What Austria's election says about Europe's political landscape”. Reuters (на језику: енглески). 2017. Приступљено 24. 1. 2018. 
  75. ^ „Win or lose, Austrian far right's views have entered government”. Reuters (на језику: енглески). 2017. Приступљено 24. 1. 2018. 
  76. ^ Witte, Griff (13. 10. 2017). „Win or lose in Austrian vote, the far right triumphs as rivals back policies once deemed fringe”. Washington Post (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2018. 
  77. ^ „Why Europe isn't worried by Austria's right tilt (but should be)”. POLITICO (на језику: енглески). 18. 10. 2017. Приступљено 24. 1. 2018. 
  78. ^ „'Nothing to fear' as Austrian far-right enters government” (на језику: енглески). 16. 12. 2017. Приступљено 24. 1. 2018. 
  79. ^ „Nazi Party offshoot rises in Austria”. The Washington Times (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2018. 
  80. ^ Slawson, Nicola (16. 12. 2017). „Austrian president approves far-right Freedom party joining coalition government”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2018. 
  81. ^ „Austria vice-chancellor caught on secret video” (на језику: енглески). 18. 5. 2019. Приступљено 24. 5. 2019. 
  82. ^ Weise, Zia (17. 5. 2019). „Austrian far-right leader filmed offering public contracts for campaign support”. POLITICO (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  83. ^ „Kanzler Kurz (ÖVP): "Schnellstmögliche Neuwahlen" - ZIB 1 vom 18.05.2019 um 19:30 Uhr”. ORF-TVthek (на језику: немачки). 18. 5. 2019. Архивирано из оригинала 18. 5. 2019. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  84. ^ „"Genug ist genug": Kurz will Neuwahlen”. news.ORF.at (на језику: немачки). 18. 5. 2019. Приступљено 24. 5. 2019. 
  85. ^ „Fall Strache: In Österreich gibt es Neuwahlen”. tagesschau.de (на језику: немачки). 18. 5. 2019. Приступљено 24. 5. 2019. 
  86. ^ Oltermann, Philip (19. 5. 2019). „Austria prepares for fresh elections after Ibiza video scandal”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2019. 
  87. ^ Meret 2010, стр. 192; 198.
  88. ^ Fillitz 2006, стр. 138.
  89. ^ а б Frigelj, Kristian (19. 9. 2008). „Anti-Islamisierungs-Kongress: Mit dem Ausflugsdampfer gegen den Islam”. DIE WELT (на језику: немачки). Приступљено 24. 1. 2018. 
  90. ^ Stuiber, Petra (14. 9. 2006). „Im Slalom durch die Alpenrepublik”. DIE WELT (на језику: немачки). Приступљено 24. 1. 2018. 
  91. ^ а б „Lexikon - SPIEGEL ONLINE - Nachrichten” (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 24. 11. 2009. г. Приступљено 24. 1. 2018. 
  92. ^ „Far-right Freedom party set to win quarter of vote in Vienna election” (на језику: енглески). 10. 10. 2010. Приступљено 24. 1. 2018. 
  93. ^ „How Europe voted and what it means”. The Independent (на језику: енглески). 9. 6. 2009. Приступљено 24. 1. 2018. 
  94. ^ „Far right eyes Austria poll gains”. english.aljazeera.net (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2018. 
  95. ^ „Ab nach Brüssel?: Die Spitzenkandidaten für die EU-Wahl « DiePresse.com” (на језику: немачки). 26. 3. 2009. Архивирано из оригинала 11. 10. 2012. г. Приступљено 24. 1. 2018. 
  96. ^ Pancevski, Bojan (18. 4. 2010). „'Reich Mother' bids for power”. The Sunday Times (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2018. 
  97. ^ Meret 2010, стр. 192-193.
  98. ^ Meret 2010, стр. 194-196.
  99. ^ а б Meret 2010, стр. 196-200.
  100. ^ Meret 2010, стр. 198-199.
  101. ^ „Vexed in Vienna”. The Economist (на језику: енглески). 21. 6. 2016. Приступљено 14. 2. 2018. 
  102. ^ „Disaster averted—for now”. The Economist. ISSN 0013-0613. Приступљено 14. 2. 2018. 
  103. ^ Meret 2010, стр. 195-196.
  104. ^ Fillitz 2006, стр. 148-149.
  105. ^ Meret 2010, стр. 198.
  106. ^ Zeilinger, Gerhard (28. 6. 2011). „Straches "neue" Heimat und der Boulevardsozialismus”. derStandard.at (на језику: немачки). Приступљено 14. 2. 2018. 
  107. ^ Meret 2010, стр. 202-206.
  108. ^ Meret 2010, стр. 206-208.
  109. ^ Gutsch, Jochen-Martin (6. 1. 2011). „Riding the Wave of Islamophobia: The German Geert Wilders”. Spiegel Online (на језику: немачки). Приступљено 14. 2. 2018. 
  110. ^ Jäger, Lorenz (13. 12. 2010). „Neue Freunde für Israel: Reise nach Jerusalem”. FAZ.NET (на језику: немачки). Приступљено 14. 2. 2018. 
  111. ^ „A new coalition in Austria brings the far right in from the cold”. The Economist (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  112. ^ „Deputy Minister Defends Ties with Austrian Freedom Party”. Israel National News (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  113. ^ „Europe far right courts Israel in anti-Islam drive - World news - Europe - msnbc.com” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 5. 2. 2011. г. Приступљено 14. 2. 2018. 
  114. ^ а б Pink, Oliver (19. 2. 2008). „"Outlaws" unter sich: Der serbophile HC Strache”. Die Presse (на језику: German). Приступљено 15. 3. 2011. 
  115. ^ „Штрахе: Република Српска има право на независност”. www.novosti.rs (на језику: српски). 19. 1. 2018. Приступљено 14. 2. 2018. 
  116. ^ „Austrian Far-Right Party Signs Cooperation Pact With United Russia”. RadioFreeEurope/RadioLiberty (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  117. ^ „Faymann und Merkel gegen den Nord-Euro”. Die Presse (на језику: немачки). Приступљено 14. 2. 2018. 
  118. ^ Bell, Bethany (23. 12. 2017). „Austrian far-right triumph inspires nationalists”. BBC News (на језику: енглески). Приступљено 1. 2. 2018. 
  119. ^ Huter, Mathias (април 2006). „Blau-orange Realitäten”. Datum (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 23. 1. 2010. г. Приступљено 6. 2. 2011. 
  120. ^ „The far Right in Europe: a guide”. Race & Class (на језику: енглески). 32 (3): 125—146. 23. 6. 2016. S2CID 220915453. doi:10.1177/030639689103200317. 
  121. ^ Mareš, Miroslav (јул 2006). Transnational Networks of Extreme Right Parties in East Central Europe: Stimuli and Limits of Cross-Border Cooperation (PDF). Brno: Masaryk University. стр. 11—13. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 08. 2011. г. Приступљено 01. 02. 2018. 
  122. ^ а б „Europa: Heimatpartei, im Ausland isoliert”. Die Presse (на језику: немачки). 17. 6. 2011. Приступљено 3. 2. 2018. 
  123. ^ „Austrian far-right to help German populists” (на језику: енглески). 24. 10. 2010. Приступљено 3. 2. 2018. 
  124. ^ а б в Geden, Oliver (30. 8. 2007). „Minarett-Streit: Wettlauf der Plagiatoren” (PDF). Der Standard (на језику: немачки). Приступљено 25. 1. 2011. 
  125. ^ „Far-right 'lite' to push for EU referendum on Turkish accession” (на језику: енглески). 25. 10. 2010. Приступљено 3. 2. 2018. 
  126. ^ Gutsch, Jochen-Martin (6. 1. 2011). „Riding the Wave of Islamophobia: The German Geert Wilders”. Spiegel Online (на језику: енглески). Приступљено 3. 2. 2018. 
  127. ^ а б „Fehler – www.fpoe.at”. www.fpoe.at (на језику: немачки). Приступљено 3. 2. 2018. 
  128. ^ „Mölzer: Partnerschaftsabkommen zwischen FPÖ und SRS ist wichtigerSchritt zur Stärkung der patriotischen Kräfte Europas”. OTS.at (на језику: немачки). 
  129. ^ „ŠTRAHE PODRŽAO DODIKA. Srpska ima pravo na samopredeljenje!”. kurir.rs (на језику: српски). 9. 10. 2014. Приступљено 14. 2. 2018. 
  130. ^ „Die SVP vernetzt sich in Europa”. Schweiz am Wochenende (на језику: немачки). 30. 4. 2016. Приступљено 3. 2. 2018. 
  131. ^ „Israeli MK meets Austrian far right chief; irks local Jews”. Ynetnews (на језику: енглески). 21. 12. 2010. Приступљено 3. 2. 2018. 
  132. ^ Ravid, Barak (14. 4. 2016). „Likud Lawmaker Meets With Far-right Austrian Leader Despite Official Israeli Policy”. Haaretz (на језику: енглески). Приступљено 3. 2. 2018. 
  133. ^ „Donald Trump ignores Europe's far-right”. POLITICO (на језику: енглески). 7. 4. 2016. Приступљено 3. 2. 2018. 
  134. ^ „Austrian far-right in fresh push for EU respectability” (на језику: енглески). 9. 6. 2011. Приступљено 3. 2. 2018. 
  135. ^ „Mölzer wirkt in neuer EU-Rechtsaußenpartei mit”. derStandard.at (на језику: немачки). Приступљено 3. 2. 2018. 
  136. ^ „About EAF | European Alliance for Freedom”. www.eurallfree.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 8. 2011. г. Приступљено 3. 2. 2018. 
  137. ^ „Members - www.enfgroup-ep.eu”. www.enfgroup-ep.eu (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 3. 2. 2018. г. Приступљено 3. 2. 2018. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Слободарска_партија_Аустрије&oldid=28507255”