Срби у Аустрији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Срби у Аустрији
Civil Flag of Serbia.svg
Arsenije III.jpg
ПетарДука.jpg
VukKaradzic.jpg
Serbischen General Gabriel Freiherr von Rodich (1812-1890).jpg
Mina Karadzic.jpg
Baron Emanuel von Cveticanin.jpg
Stephan von Millenkovich.jpg
Laza Kostić 3.jpg
Аврам Ђукић.jpg
Stojanovic Jovanovic.jpg
Svetozar boroevic von bojna.jpg
PajaJovanovic.jpg
Benno von Millenkovich.jpg
Dr Djordje Joanovic.jpg
12-06-05-aut-rom-freundschaftsspiel-242.jpg
FIFA WC-qualification 2014 - Austria vs. Germany 2012-09-11 -Marko Arnautovic 01.JPG
Укупна популација
300.000 [1][2]
Региони са значајном популацијом
углавном Беч, Салцбург и Грац
Језици
немачки и српски
Религија
православље
Сродне етничке групе
Српска дијаспора
Овај чланак је део серије о
Србима
Serbian Cross.svg

Срби у Аустрији су грађани Аустрије српског порекла и Срби који живе и раде у Аустрији.

Историја[уреди]

Након пада Срба под Турке, на простору Аустрије је 1522. године основана Војна крајина сачињена од Срба под непосредном управом бечког цара.[3] Аустријанци су током великог аустро-турског рата (1683—1699) позвали Србе на устанак, а учешће Срба у побуни против Османског царства је проузроковало прву Велику сеобу Срба 1690.[3] Друга Велика сеоба Срба је услиједила 1739.[3] Срби су се у овом времену нашли између двије религије и двије културе представљене у лику двије моћне царевине, аустријске са сједиштем у Бечу и османлијске са сједиштем у Цариграду. Беч је у то вријеме био врло важан центар за све народе који су се налазили на територији царевине, па тако и за Србе.[3]

Срби у Бечу[уреди]

Присуство Срба у Бечу датира од прије 17. вијека.[4] У званичним документима се први пут помињу 1670. године када је цар Леополд I опуномоћио Србе и Јермене да посредују у трговини запада и истока.[4] Послије разбијања опсаде Беча 1683. Срби насељавају дио града изван зидина који је назван Раценфиртел (њем. Ratzenviertel).[3] До већег насељавања долази након прве Велике сеобе Срба 1690. под Арсенијем III Чарнојевићем.[4] У том времену је цар Леополд I Србима признао слободу вјере и црквену аутономоју.[4]

Према проценама у Бечу живи око 180.000 Срба.[5]

Религија[уреди]

Срби у Бечу су у 18. вијеку за вјерске потребе користили капелу Светог Георгија, а 1726. је подигнута прва црква коју је освештао мотрополит карловачки Мојсије Петровић.[4] Храм Светог Георгија је 1842. потпао у надлежност Карловачке митрополије.[4] Због несугласица између Срба, Грка и Цинцара у овој црквеној општини, Марија Терезија је 1776. овај храм уступила Грцима.[4] Ово је условило да се један дио вјерника црквене општине издвоји и оснује нову црквену општину.[4] И једна и друга црквена општина су остале у надлежности Карловачке митрополије.[4] Иницијативу за градњу српског храма је дао патријарх Јосиф Рајачић, који се након покушаја атентата на Франца Јосифа 1853. обратио са малбом да се да дозвола за градњу српске цркве у којој би се Срби молили за његово царско височанство.[4] Одговор на писмо патријарха Рајачића је стигао 7 година касније, тако да је одобрење за градњу прве српске цркве дато 1860.[4] Земљиште за градњу цркве је купљено 1869. на локацији која се налази 300 до 400 метара од дворца Белведере.[4] У овом дворцу је потписан Тројни пакт, склопљен мир између Аустроугарске и Краљевине Србије и други значајни догађаји.[4] Након куповине земљишта састављен је црквени статут, а градња храма Светог Саве је започета 1890.[4] Храм је освештан 19. новембра 1893. у присуству цара Франца Јосифа, Бенјамина Калаја и других значајних личности тога доба.[4] Међутим на освећењу није био присутан ниједан српски свештеник, јер је у то доба црква потпала под надлежност буковинске митрополије која је створена по разграничењу Аустрије и Угарске.[4] Први српски свештеник који је дошао у храм 1896. био је парох Михајло Мишић.[4] Цар Франц Јосиф је по други пут овај храм посјетио када је у Бечу преминуо краљ Милан Обреновић, а његово тијело је из цркве испраћено на жељезничку станицу одакле је пребачено у Краљевину Србију.[4] У Бечу постоје још три српске цркве: Црква Успења Пресвете Богородице, Црква Васкрсења Христовог и Стара капела Успења Пресвете Богородице.

Познате личности[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Дијаспора може да промени Србију politika.rs
  2. Шта раде Срби у Бечу politika.rs
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 „Срби у Бечу”. Српско наслеђе. 23. 2. 1999. Приступљено 9. 5. 2012. 
  4. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 4,11 4,12 4,13 4,14 4,15 4,16 4,17 „Тамо далеко: Црква Светог Саве у Бечу”. Радио-телевизија Републике Српске. 6. 5. 2012. Приступљено 9. 5. 2012. 
  5. Срби у Бечу politika.rs

Литература[уреди]

  • Медаковић, Дејан (1998). Срби у Бечу. Нови Сад. 

Спољашње везе[уреди]