Српска напредна странка

Ова страница је закључана од даљих измена док се садржај текста не расправи на страници за разговор
С Википедије, слободне енциклопедије

Српска напредна странка
Serbian Progressive Party logo.svg
СкраћеницаСНС
ПредседникАлександар Вучић
Заменик председникаЈоргованка Табаковић
Потпредседници
Шеф посланичке групеАлександар Мартиновић
Оснивачи
КоалицијаЗаједно можемо све
Основана21. октобар 2008. год.; пре 13 година (2008-10-21)
Одвојила се одСрпске радикалне странке
СедиштеПалмира Тољатија 5, Београд
НовинеСНС Информатор
Број чланова  (2021)750.000[1][а]
Идеологија
Политичка позицијавелики шатор[3][4]a[›]
Религијаправославље
Страначка славаСв. Петка
Међународно чланствоМеђународна демократска унија
Европска странкаЕвропска народна странка (придружени члан)
Боје  црвена   плава
Народна скупштина
94 / 250
Скупштина АП Војводине
65 / 120
Скупштина града Београда
48 / 110
Застава странке
Застава Српске напредне странке
Веб-сајт
www.sns.org.rs
^ a: СНС је свеобухватна странка, али су је многи описали центристичком,[5][6] десноцентристичком[7][8][9] и десничарском.[10][11]

Српска напредна странка (скраћено СНС) популистичка је политичка странка у Србији која је на власти од 2012. године.

Основана 2008. године након одвајања од крајње десничарске Српске радикалне странке (СРС), кулминација je деценијског сукоба унутар СРС између умерених и тврдолинијашких крила те странке, СНС је задржала конзервативни поглед као и СРС, док је усвојила изразите проевропске и неолибералне политике. Томислав Николић је био председник странке до избора за председника Републике Србије 2012. године, а након његове оставке за новог председника странке изабран је досадашњи заменик председника, Александар Вучић. СНС је од тада побеђивала на свим изборима на републичком нивоу, освајајући већину места 2014. и 2020. године. Са најмање 750.000 чланова од 2020. године, СНС је највећа странка у Европи по броју чланова (без Јединствене Русије).

Идеолошки, СНС је настала као умерени отцеп од СРС, а углавном је описивана као велика шаторска и популистичка политичка странка. Залаже се за приступање Србије Европској унији, уз одржавање равнотеже са источним и западним силама.

Носилац је актуелне владине коалиције која садржи левичарске и десничарске политичке странке које подржавају Вучићеву политику. До јула 2021. године, странка има 167 мандата у Народној скупштини, док владајућа коалиција има 180 од 250 мандата.[12][13]

Историја

Оснивање

Томислав Николић и Александар Вучић на оснивачкој конвенцији СНС 21. октобра 2008. године

Сукоб Томислава Николића и Војислава Шешеља изашао је на видело након Николићеве изјаве да ће радикали у Народној скупштини подржати споразум о стабилизацији и придруживању Европској унији, против чега су били Шешељ и његове тврдолинијашке присталице.[14][15]

Николић, који је био шеф посланичке групе и заменик председника Српске радикалне странке (СРС) од 1992. године, званично је поднео оставку на место ове функције 7. септембра 2008,[15] а истог дана Шешељ је захтевао да се Николићу одузме мандат у Народној скупштини.[16] Још док је био члан СРС, Николић је дан касније формирао посланичку групу „Напред Србијо”, у којој је прво учествовало 11 посланика који су били део СРС,[17] да би се за пар дана повећао на 13, а затим на 15 посланика.[18][19]

Николић је 11. септембра 2008. најавио да ће посланичка група „Напред, Србијо” бити трансформисана у политичку странку.[20][21] Пронеле су се гласине о уласку Александра Вучића у новоосновану странку, што је истог дана потврдио и сам Николић.[20] Дан касније, Централна отаџбинска управа СРС разрешила је Николића и његових 18 присталица из странке због Шешељевог противљења политици Николићеве посланичке групе која је полако почела да разбија СРС.[22][23] Тадашњи генерални секретар Вучић тог дана није учествовао у гласању.[24] Игор Мировић је по завршетку гласања и формално напустио СРС, наводећи подршку Николићу.[24] Истог дана Шешељ и Драган Тодоровић су искључили Николићеве присталице, али су тражили да им се врати 18 мандата.[25] Због овакве ситуације спорна су посланичка места СНС и СРС.[25] Оснивачи посланичке групе „Напред, Србијо” били су тадашњи потпредседник Народне скупштине Божидар Делић, Јоргованка Табаковић и још девет чланова.[17] Вучић је 13. септембра 2008. напустио СРС и почео са Николићем да ради на формирању њихове политичке странке.[26] Николић је најавио да ће новооснована странка бити странка модерне деснице која ће водити кампању за приступање Србије Европској унији (ЕУ) и балансирати односе са Русијом.[26] Дана 16. септембра најављено је да ће се оснивачка скупштина одржати 21. октобра исте године.[27][28] Николић и други високи функционери започели су кампању и промоцију своје ускоро основане политичке странке која је највише привукла пажњу бивших чланова СРС.[29][30] Николићеви високи функционери потврдили су 24. септембра 2008. да ће странка добити назив Српска напредна странка.[31][32]

Маја Гојковић је почетком октобра одбијена да учествује у оснивању СНС и због тога је формирала Народну партију.[33][34] Николић је потврдио и да је са тадашњим председником Демократске странке Србије Војиславом Коштуницом и Велимиром Илићем разговарао о формирању патриотске коалиције, али су га убрзо обојица одбили. Српска напредна странка је 10. октобра 2008. регистрована као политичка странка.[35] Посланичка група је наставила да расте до 21. члана.[36][37] Оснивачка скупштина Српске напредне странке одржана је 21. октобра 2008. године, на којој је представљено Председништво од 20 чланова са Николићем као председником странке и Вучићем као замеником председника.[38]

2008—2012: Ране године и активизам

Почетком новембра 2008. године, СНС је позвала да се одрже ванредни парламентарни избори до октобра 2009.[39][40] Овај предлог је касније подржао Чедомир Јовановић, вођа Либерално-демократске партије.[41] Александар Вучић је крајем новембра изјавио да ће Српска напредна странка остати у опозицији.[42]

Почетком марта 2009. године, саопштено је да је Српској напредној странци одузето 580 одборничких мандата у локалним скупштинама општина.[43] У мају 2009. године, успротивили су се промени устава коју су описали као неозбиљну.[44] У јуну 2009. године, одржани су избори у Земуну, за који се знало да је упориште Српске радикалне странке, међутим, СНС је на изборима освојила 34% гласова, док је СРС освојила само 10%.[45] СНС је од јула до октобра 2009. године водила кампању против „Закона о информисању”, који је окарактерисала као антидемократски.[46] У октобру су водили кампању за оставку тадашњег премијера, Мирка Цветковића.[47] Почетком децембра 2009. године, на Вождовцу су одржани избори на којима је учествовала СНС.[48] Они су на крају освојили 37,05% гласова и 26 мандата у локалној скупштини.[49][50] Убрзо после избора формирали су владу са коалицијом ДССНС.[51] У Костолцу су освојили 12% гласова.[52] Они су тада владајућу Демократску странку критиковали због корупције и ометања пута Србије ка Европској унији.[53][54]

До средине фебруара 2010. године, објавили су да су прикупили преко 500.000 потписа за одржавање нових парламентарних избора.[55] СНС је почетком марта саопштила да власт увлачи земљу у дубоку кризу.[56][57] Убрзо су најавили да ће одржати антивладине демонстрације у Београду.[58][59] Неколико дана касније, објавили су да су прикупили преко милион потписа.[60] Демократска странка је крајем септембра 2010. дала изјаву у којој тврди да је СНС опасна као странка по Србију.[61] Почетком новембра 2010. године, Вучић је дао изјаву у којој тврди да је СНС за само две године израсла у највећу странку у земљи.[62] Крајем децембра су најавили да ће протестовати због погоршања политичке ситуације у Србији.[63] Ситуацију је прокоментарисала и странка Нова Србија наводећи да ће и они учествовати на протестима.[64] Влада је одговорила позивом лидера странака на дијалог, али је СНС одбила понуду за дијалог.[65]

У јануару 2011. године, СНС је предала 304.580 потписа које је странка прикупила за промену устава.[66] Почетком фебруара почели су масовни протести на челу са СНС,[67][68] а 5. фебруара су изјавили да ће наставити са протестима уколико влада не распише ванредне изборе.[69][70] Протести су настављени до марта, а у априлу су антивладини протести почели да се шире и на друге градове у Србији.[71][72][73][74] Томислав Николић је током њихових протеста изјавио да очекује одржавање избора до почетка децембра 2011.[75] У октобру 2011. године, високи страначки функционери заузели су зграду ТВ Коперникус.[76] Почетком новембра 2011. године, СНС је објавила свој први страначки програм.[77]

2012—2014: Избори и прва влада странке

Штанд СНС у Новом Саду на изборима 2012. године

Током протеста 2011. године, редовни домаћини поред Српске напредне странке били су и странке Нова Србија, Покрет снага Србије и Покрет социјалиста.[78] Међутим, и СНС је у почетку желела да сама учествује на изборима.[79] Протести су одиграли велику улогу у јачању популарности СНС[80] и због тога су многе анкете показале да је Николић тада био у предности.[81] Председништво Нове Србије је крајем јануара 2012. потврдило да ће листу СНС—НС—ПСС—ПС на следећим изборима предводити Николић.[82] Усред претходних притисака, Борис Тадић је одлучио да распише изборе за 6. мај 2012. године,[83] а недељу дана касније и званично је формирана коалиција коју предводи Српска напредна странка под називом „Покренимо Србију”.[84] СНС је у априлу саопштила да је Томислав Николић њихов кандидат за председника, а Јоргованка Табаковић за функцију председника Владе.[85][86] Непосредно пре избора објављено је да СНС званично има 340.000 чланова.[87]

Парламентарни избори

СНС је током парламентарних избора оптужила Демократску странку за изборну превару.[80][88] На конференцији за новинаре која је одржана 6. маја, заменик председника Александар Вучић изјавио је да су они победили на изборима и да су освојили 24,4% гласова.[89][90][91] Коалиција је на крају добила 24,05% гласова и 73 мандата у парламенту, док је Српска напредна странка добила 55 мандата.[92]

Председнички избори

Председнички избори одржани су 6. маја, а касније поново 20. маја. Први други круг одржан је истог дана када су и парламентарни избори, али пошто није било кандидата који је освојио већину, на крају су расписали други круг за 20. мај, између актуелног председника Бориса Тадића и кандидата Српске напредне странке, Томислава Николића. Николић је 20. маја победио Тадића након што је у другом кругу избора освојио 1.552.063 гласа.[93]

Промена руководства

Николић је био први председник странке од 2008. до 2012. године.

Николић је после председничких избора поднео оставку на место председника странке и члана странке.[94] Заменик председника Александар Вучић обављао је дужност вршиоца дужности председника странке до избора наследника.[95] Вучић се једини кандидовао за руководство странке, а изабран је 29. септембра 2012. године са Јоргованком Табаковић за заменицу председника странке.[96] Касније, у децембру исте године, Народна партија, коју је предводила бивша градоначелница Новог Сада Маја Гојковић, спојила се са Српском напредном странком.[97]

Формирање прве владе СНС—СПС

Влада је званично формирана 27. јула 2012. након већине гласова у Народној скупштини и састављена је од коалиције „Покренимо Србију” коју предводи СНС, коалиције СПСПУПСЈС и Уједињени региони Србије.[98] Николић је именовао председника Социјалистичке партије Србије (СПС) за председника Владе, док је заменик председника СНС Александар Вучић именован за првог потпредседника Владе Републике Србије.[99][100][101] Један од главних приоритета које је ова влада обећала је интеграција Србије у Европску унију, нормализација односа са самопроглашеном Републиком Косово[note 1], борба против криминала и корупције и економске реформе.[102][103] У стварности, у овом периоду није било економских реформи и влада је наставила да практикује неолиберални економски систем, који је имплементирала Влада Демократске странке 2008. године. У почетку је влада имала 17 министарстава и 19 чланова министарстава. У септембру 2013. године, Влада је реконструисана након што су Уједињени региони Србије прешли у опозицију, а влада је тада додала још једно министарство и још три члана.[104][105] Ова влада је на крају трајала само скоро две године. Почетком 2014. године, СНС и СПС су најавиле да ће влада и парламент бити распуштени због „недовољног политичког легитимитета”.[106] Председник Николић је 29. јануара формално распустио скупштину и наредни парламентарни избори су расписани за 16. март.[107]

Иако је председник Владе Ивица Дачић био на челу владе, многи аналитичари су описали да је Вучић имао највећи утицај у влади јер је био шеф највеће странке у владајућој коалицији.[108]

2014—2016: Успостављање доминације

Парламентарни и београдски избори

Макета Београда на води, изложена у згради Београдске задруге

Парламентарни избори одржани су 16. марта, на којима је учествовала Српска напредна странка у оквиру своје велике шаторске коалиције коју су формирали још 2011. године. Овог пута коалиција је преименована у „Будућност у коју верујемо” и коалицији су приступиле две нове странке, Социјалдемократска партија Србије (СДПС) коју предводи Расим Љајић и Српски покрет обнове (СПО) на челу са Вуком Драшковићем.[109] Вучић је у овом периоду добио већу подршку, посебно након затварања милијардера, Мирослава Мишковића.[110] Коалиција „Будућност у коју верујемо” је убедљиво освојила већину посланичких мандата, освојивши 48,35% гласова и 158 мандата у Народној скупштини, док је само СНС освојио 126 мандата, што је прво изборно клизиште од парламентарних избора 2000. године.[111] Вучић је, пошто је освојио већину гласова, најавио да ће преговарати са вођама других странака, а Социјалистичка партија Србије је једина прихватила понуду да уђе у њихову владу.[112][113]

Истог дана одржани су избори у Београду за новог градоначелника. Избори су требало да буду одржани крајем 2013. године након што је Драгану Ђиласу изгласано неповерење у Скупштини града, али је Привремено веће на челу са Синишом Малим пресудило до избора. Коалиција предвођена СНС победила је на изборима са 43,62% гласова и 63 мандата у Скупштини града. Мали је на крају званично постао градоначелник и ту је функцију обављао до 2018. године.[114]

Друга влада коју предводи СНС

Друга влада коју предводи СНС формирана је 27. априла 2014. након већине гласова у Народној скупштини и састављена је од коалиције „Будућност у коју верујемо” коју предводи СНС и коалиције СПСПУПСЈС.[115] Вучић је изабран за председника Владе и влада је већину времена била стабилна.[116] Нова влада предвођена СНС усвојила је нове законе који су били потребни за будуће чланство у ЕУ и настојала да примени нови споразум о нормализацији веза са Косовом[note 1].[117] Њихови приоритети су се привремено променили када су катастрофалне поплаве погодиле земљу и гурнуле привреду дубље у рецесију.[118] Србија је 2015. године проглашена за полуконсолидовану демократску земљу и и даље је описивана под категоријом демократских.[119] Владин план је био да привуче стране инвеститоре и унапреди своје пословање и окружење, али нису успели да заврше велике приватизације које је обећавао СНС. Влада је 2014. године покренула контроверзни пројекат под називом Београд на води након споразума са приватном инвестиционо-развојним предузећем „Eagle Hills”. Инвестиција је усмерена на стварање нових луксузних градских зграда и тржних центара. Пројекат је привукао пажњу након што су многе организације оптужиле за развој прања новца и корупције,[120][121] недостатак добрих урбаниста, архитеката и економиста,[122][123][124][125] рушење многих кућа и објеката, а 2016. године чак и убиство које су организовале непознате особе које никада нису пронађене.[126][127][128][129] После ових контроверзи организовани су протести на чијем је челу била организација Не да(ви)мо Београд.[130] Влада је тражила подршку јавности за мере штедње и за аранжман са Међународним монетарним фондом. Вучић је почетком јануара 2016. године позвао на ванредне изборе јер је рекао да су „Србији потребне још четири године стабилности за улазак у Европску унију”, а у марту је парламент и званично распуштен.[131]

2016—2020: Избори, протести и нови председник

Парламентарни избори 2016.

Парламентарни избори одржани су 24. априла,[132] првобитно заказани за март 2018, док Вучић није расписао ванредне изборе почетком јануара 2016. године. СНС је поново учествовала у оквиру своје велике шаторске коалиције која постоји од 2011. године, овога пута под називом „Србија побеђује”.[133] Њима су се придружиле и Партија уједињених пензионера Србије (ПУПС) коју предводи Милан Кркобабић и Српска народна партија (СНП) коју предводи Ненад Поповић. Коалиција је на крају освојила 48,25% гласова и 131 место у Народној скупштини, док је само СНС освојила 93 мандата,[134] али је овога пута освојила више гласова него на прошлим парламентарним изборима. Вучић је најавио да ће влада бити формирана у јуну,[135] али је због „спољног притиска” влада формирана почетком августа, 109 дана након избора.[136][137] Социјалистичка партија Србије је остала у Влади, а овога пута им се придружио и Савез војвођанских Мађара.[138] Невладине организације и све опозиционе странке, осим Српске радикалне странке, оптужиле су владајућу странку за изборну крађу и манипулацију гласовима, што је Српска напредна странка константно негирала током избора.[139][140][141]

Трећа влада коју предводи СНС

Вучић са Путином 2017. године

Трећа влада коју предводи СНС формирана је 11. августа 2016. након већинског гласања у Народној скупштини и састављена је од коалиције „Србија побеђује“ коју предводи СНС и коалиције СПСПУПСЈС, које су на власти од 2012. године.[142][143] Вучић је остао председник Владе, а нова влада је имала 16 министарстава.[144] У том периоду Вучић је концентрисао власт за себе, а Србија такође доживљава недостатак независних медија и прелазак на ауторитаризам и због тога је описивана као делимично слободна.[145][146][147] Влада коју предводи СНС наставила је да показује нетрпељивост према критикама опозиционих странака, независних медија и обичних грађана и независних државних органа попут заштитника грађана.

Вучић је 30. маја поднео оставку на место председника Владе после председничких избора на којима је победио, а Ивица Дачић је преузео краткотрајну функцију на којој је био до 29. јуна.[148][149]

Идеологија

Почетна и савремена

Српска напредна странка никада није имала јасну слику о својој идеологији,[150] па је због тога нашироко описивана као свеобухватна странка.[151][152][153][154][155] Међутим, Српска напредна странка је у почетку почела као репрезентација умереног крила Српске радикалне странке (СРС) која је критиковала Шешељеве радикалне иредентистичке и националистичке ставове и тадашњу владајућу Демократску странку, коју су оптуживали за корупцију.[156][157][158][159] Од доласка на власт користе популистичку реторику.[160]

Ипак, Српска напредна странка је такође описана као конзервативна,[161] национално-конзервативна[162][163] и десно-популистичка.[164][165] Вучићеву владавину, укључујући и његово вођство Српске напредне странке, неки академици су описали као прагматичну и опортунистичку.[166][167][168][169][170]

Економске позиције Српске напредне странке су оријентисане ка неолиберализму.[171][172][173][174] Они су свој неолиберални став усвојили пред изборе 2012. године,[175] а по доласку на власт су га спровели у дело.[176][177]

Спољна политика и сарадња

Политичке странке у Србији

СНС је оптужена да има сателитске странке, укључујући чланице владајуће коалиције предвођене СНС, бројне странке мањина, странке крајње деснице као што су Српска радикална странка,[178][179] Српска десница,[180] Српска странка Заветници,[181] Покрет Левијатан[182] и друге странке попут Либерално-демократске партије,[183] ПОКС,[184] Демократске странке Србије,[185] Србије 21, Грађанског демократског форума, Странке модерне Србије и Лиге социјалдемократа Војводине.[186]

Европска унија

Српска напредна странка подржава приступање Србије Европској унији[187] и одржава сарадњу са владајућим странкама земаља које су део Европске уније, као што су Хришћанско-демократска унија Немачке у Немачкој,[188][189] Фидес у Мађарској[190] и Слободарска партија Аустрије и Аустрији.[191] Представници СНС у Парламентарној скупштини Савета Европе су се 24. априла 2013. године придружили Европској народној странци као придружени члан.[192]

Сједињене Америчке Државе

Српска напредна странка је у свом програму навела да се залаже за одржавање блиских односа са Сједињеним Америчким Државама. Њене вође су се 2012. године састали са Рудијем Џулијанијем у Београду како би разговарали о страним консултацијама.[193][194][195] Задржали су добре односе са америчким председницима откако су дошли на власт.[196][197]

Кина

Српска напредна странка задржава чврсте односе са владајућом Комунистичком партијом Кине, укључујући њеног вођу Сија Ђинпинга.[198][199][200][201] Од 2012. године, када је СНС преузела власт, међусобно су потписали више страначких уговора. СНС се такође више пута обраћала Сију Ђинпингу и другим високим страначким лидерима као „браћи” и „спасиоцима” Србије.[202]

Русија

Српска напредна странка од оснивања одржава блиске односе са Русијом и њеним председником Владимиром Путином, укључујући владајућу странку Јединствена Русија.[203][204] Потписали су споразуме о страначкој сарадњи 2011, 2016. и 2019. године ради унапређења односа Србије и Русије и стратешког партнерства у интересу оба народа.[205][206][207]

Суседне земље

Виктор Орбан и Фидес имају топао однос са Александром Вучићем и његовом Српском напредном странком, док је министар спољних послова Мађарске водио кампању за Вучића на председничким изборима у Србији 2017.[208] Предузећа блиска Орбановој влади добиле су јавне уговоре са Владом Србије.[209] Влада Србије је такође оптужена да има сличан приступ мађарске владе према медијима.[210] Савез војвођанских Мађара има везе са Фидесом[211] и члан је ЕНС као и СНС, а подржава владу коју предводи СНС од 2014. године.[212]

Неки су описали да Српска напредна странка одржава блиску сарадњу са Милом Ђукановићем и Демократском партијом социјалиста Црне Горе,[213][214] док су Вучић и други званичници ову тврдњу демантовали.[215]

Слично као и Фидес у Мађарској, СНС одржава чврсте везе са странкама српске дијаспоре у суседним земљама. Нова српска демократија, Покрет за промјене и Демократска народна партија Црне Горе, које су били дио коалиције За будућност Црне Горе, на парламентарним изборима у Црној Гори 2020. године означени су као „Вучићева листа”, а највећи број бирача нове коалиције био је присутан на неколико скупова у Београду током 2019. и 2020. које је организовао Вучић, окупљајући „лидере српских заједница” у суседним земљама Србије.[216][217][218]

Српска листа на Косову држи блиске везе са владом Србије и председником Александром Вучићем,[219][220] а Српска напредна странка у Македонији учествовала је заједно са ВМРО-ДПМНЕ на парламентарним изборима у Северној Македонији 2020. Под вођством ВМРО-ДПМНЕ и Николе Груевског спољна политика Северне Македоније се окренула проруској, просрпској и антизападној.[221][222][223][224]

Организација

Александар Вучић, актуелни председник странке
Чланство Српске напредне странке током времена

Органи Српске напредне странке су скупштина, главни одбор, председник, заменик председника, потпредседници главног одбора, председништво, извршни одбор, статутарна комисија, надзорни одбор и изборни штаб.[225]

Скупштина је највиши орган и чини је најмање 3.200 делегата, а највише 4.000 делегата. Делегати могу бити по функцији и бирани делегати, док су делегати по функцији председник, заменик председника, чланови председништва, чланови управног одбора, председници већа и чланови надзорног одбора, статутарне комисије и извршног одбора.[225]

Главни одбор је највиши орган одлучивања између две седнице Скупштине. Главни одбор чине чланови по функцијама и 300 изабраних чланова. Чланови по функцији су председник, заменик председника, потпредседници главног одбора, чланови председништва, чланови извршног одбора, председници већа, председник статутарне комисије, председник надзорног одбора, председник службе за информисање, међународни секретар, председници и повереници градских и општинских одбора, народни посланици и градоначелници.[225][226]

Председник представља и руководи странком. Заменик председника замењује председника у случају његове спречености или одсутности.[225] У обављању функција главног одбора председнику помажу потпредседници главног одбора.[225]

Председништво је оперативно-политичко тело које се редовно састаје, анализира актуелну политичку ситуацију, заузима опште политичке ставове и обавља друге послове неопходне за континуирано функционисање.[225] Председништво је састављено од 50 чланова.[225] Чланови Председништва могу бити чланови по службеној дужности и изабрани чланови. Чланови по функцији су председник, заменик председника, потпредседници Главног одбора и председник Извршног одбора.[225][227] Српска напредна странка има и посебне организационе форме као што су Унија жена, Унија младих и Унија пензионера.[225] Српска напредна странка је до 2021. године највећа политичка странка у Европи по чланству (без Јединствене Русије).[228][229]

Оптужбе за криминал и корупцију

СНС је нашироко оптужена за повезаност са криминалом и корупцијом, ерозију српске владавине права и скретање ка ауторитаризму.[230][231][232]

Годишњи извештај Freedom House-а, „Нације у транзиту” с почетка 2020. наводи да Србија због назадовања демократије више није демократска (како је класификована од 2003. године) и да је постала део хибридног режима, у „сивој зони” између „демократија и чисте аутократије”. У извештају се наводе „године све већег заузимања државе, злоупотребе моћи и тактике моћника” од стране српског председника, Александра Вучића. „Иако је актуелна влада предвођена СНС дошла на власт 2012. обећавајући да ће се борити против широко распрострањене корупције у Србији, изгледа да се проблем погоршао, а не побољшао у годинама од тада.”[233]

Заменица директора Института В-ДЕМ Универзитета у Гетеборгу Ана Лурман рекла је да су се у Србији „индекси либералне демократије” драстично погоршали, са 0,53 у 2009. на 0,25 у 2019, што је сврстава на 139. место од 179 испитаних земаља. Овај резултат означио је Србију „изборном аутократијом”, „углавном због цензуре власти у медијима”, али и „смањеног простора за рад цивилног друштва и академских институција” и „бриге око квалитета изборног система”.[234]

Различите медијске организације у власништву људи блиских странци продате су државном Телекому по ценама десет пута већим од њихове процењене вредности, ефективно пребацујући јавни новац у руке неколико појединаца и стављајући их под контролу владе. Један од најзначајнијих примера је куповина Коперникуса, који је продат за 195,5 милиона евра, вишеструко већу од вредности коју стручњаци процењују.[235][236] Други примери чине Радијус вектор, који је продат за 108 милиона евра; Wireless Media, продата за 38 милиона евра; и разне аквизиције мањих провајдера кабловске телевизије и интернета (као што су Avcom d.o.o, Београд, Радијус вектор д.о.о, Београд, Маско д.о.о, Belgrade BPP Ing d.o.o и Гроцка).[237]

Наведене аквизиције погоршале су финансијску ситуацију Телекома и навеле предузеће да емитује обвезнице у вредности од 23,5 милијарди динара за рефинансирање дугова.[238] Српски савет за борбу против корупције, међутим, ћути.[239] Вучић је 2017. N1, главну независну медијску организацију у Србији, означио „луксембуршком ТВ са америчким капиталом” и „ТВ под контролом Ције”.[240]

Београд на води

Мегапројекат изградње Београда на води у центру Београда изазвао је даље контроверзе средином септембра 2018. када су два радника погинула са 22. спрата зграде у изградњи. Према извештају Equal Times-а, „мушкарце који раде на црно су послали њихови шефови и послодавци, јер нису имали одговарајућу папирологију”.[241]

Пет дана касније, Вучић, који је проглашен за „водећег шампиона” мегапројекта „Београд на води” од када га је најавио 2012. године, сугерисао је да „у САД перач прозора гине сваких десет секунди”. Он се извинио због изјаве након што је откривено да је тврдња дошла са сатиричног веб-сајта вести, The Onion.[242]

Власништво и профит пројекта су подељени, при чему је наводни инвеститор Eagle Hills Properties добио 68%, а Влада Србије 32%. Цео уговор је држан у тајности и повезан је са корупцијом владиних званичника. Неки критичари су се питали да ли су 4 милијарде евра страних директних инвестиција стварне, рекавши да инвеститор из Абу Дабија није учествовао у мегапројекту на адреси, као и да је пројекат заправо коришћен за прање новца. Локална архитекта Љубица Славковић прокоментарисала је да се „мегаломански пројекат иза којег стоји обећање новца из Абу Дабија насилно гура напред заобилажењем закона и игнорисањем постојећег урбаног ткива, како би се обезбедио будући идентитет Србије и њеног главног града”.[243][244][245]

Дана 24. априла 2016. године, неидентификовани мушкарци с фантомкама упали су усред ноћи у београдску четврт Савамала у Херцеговачкој улици и демолирали куће и објекте који се тамо налазе. Савамала је од тада постала велико градилиште на коме се развија Београд на води, који су српске власти такође назвали „пројекат од националног значаја”. Иако су скоро завршене, куле Београда на води и даље су углавном празне, а станови се продају по високим ценама.

Људи који су живели у Савамали пре њеног рушења су пресељени и живе у другим деловима града. Међутим, нико од њих не жели да јавно говори за медије, јер страхује да ће имати проблема са новим смештајем који су добили у замену за порушене куће.

У јуну 2016. године, тадашњи премијер Вучић оптужио је врх Београда да стоји иза рушења у Савамали.[246] Марија Мали, бивша супруга министра финансија Синише Малог, који је у то време био градоначелник Београда, рекла је у интервјуу за КРИК да јој је супруг рекао да је оркестрирао рушење „неких барака да би уклонио неред на изградња капиталног пројекта”. Тврдила је и да је постао насилан од стицања политичке власти, да ју је физички напао истог месеца када је дошло до рушења и да је то описао као уобичајени догађај. Марија је посебно тврдила да је Синиша рекао: „Имао сам проблем, неки људи нису хтели да се иселе. Ја сам организовао акцију чишћења. Људи су долазили усред ноћи, нешто су тамо нешто опустошили. Нисам урадио ништа страшно, али, знаш, ја сам све то организовао, ја сам оркестрирао акцију.”[247][248] Он је касније негирао ове оптужбе.

Спорови око природе овог пројекта довели су до великих протеста у Београду и новог удружења грађана под називом Не да(ви)мо Београд.

Убиство Оливера Ивановића

Оливер Ивановић је у уторак, 16. јануара 2018. хтео да уђе у своју канцеларију, када се иза њега зауставила Опел астра и један путник му је испалио шест метака у леђа.

Специјално тужилаштво Косова је почетком децембра 2019. године подигло оптужницу против шест особа (укључујући полицајца Марковића) као саучесника у злочину. Такође је навела два контроверзна српска бизнисмена — Звонка Веселиновића и Милана Радоичића — да су организатори убиства. Нико од њих, међутим, није доступан косовским властима, тако да технички не би могли бити оптужени.

Убиство Ивановића додатно је закомпликовало политичку ситуацију у Србији: опозиција се ослањала на то да су медији под Вучићевом контролом месецима пре убиства водили кампању клевете над жртвом, укључујући и тврдњу да је „непријатељ српског народа”. У међувремену, независни медији објавили су слику председниковог брата Андреја Вучића како седи са Веселиновићем на некој приватној забави, док је Радоичић виђен као гост на једном од обраћања председника у парламенту — али тој хипотези и даље недостају чврсти докази који би поткрепили ту тврдњу.

С друге стране, српски режим је у више наврата оптуживао одређене албанске политичаре (најчешће Кадрија Весељија, бившег команданта ОВК и бившег председника косовског парламента) за организаторе Ивановићевог убиства и чак је једног албанског бившег злочинца, Флорима Ејупија, навео као вероватног починиоца.[249]

Резултати на изборима

Парламентарни избори

Година Вођа Гласови % од важећих # мандата Промена Коалиција Статус
2008. Томислав Николић одвојила се од Српске радикалне странке
21 / 250
Раст 21 опозиција
2012. 940.659 24,05%
58 / 250
Раст 37 ПС влада
2014. Александар Вучић 1.736.920 48,35%
128 / 250
Раст 70 БКВ влада
2016. 1.823.147 48,25%
93 / 250
Пад 35 СП влада
2020. 1.953.998 60,65%
157 / 250
Раст 64 ЗНД влада
2022. 1.569.411 42,97%
94 / 250
Пад 63 ЗМС Н/Д

Покрајински избори

Година Вођа Гласови % од важећих # мандата Промена Коалиција Статус
2012. Игор Мировић 185.309 18,33%
22 / 120
Раст 22 ПС опозиција
2016. 428.452 44,48%
63 / 120
Раст 41 СП влада
2020. 498.495 61,58%
76 / 120
Раст 13 ЗНД влада

Председнички избори

Година Кандидат 1. круг — гласови % од важећих 2. круг — гласови % од важећих
2012. Томислав Николић 2. 979.216 25,05% 1. 1.552.063 49,54%
2017. Александар Вучић 1. 2.012.788 55,06% Н/Д
2022. 1. 2.216.526 58,54% Н/Д

Године у влади (2012—)

Функције

Главне функције чланова Српске напредне странке:

# Назив канцеларије Функционер(и) Временски распон
1
Председник Републике Србије Александар Вучић 2017—данас
2
Томислав Николић 2012—2017.[б]
3
Председник Владе Републике Србије Ана Брнабић 2017—данас[в]
4
Александар Вучић 2014—2017.
5
Председник Народне скупштине Републике Србије Маја Гојковић 2014—2020.
6
Небојша Стефановић 2012—2014.
7
Председник Покрајинске владе Војводине Игор Мировић 2016—данас
8
Градоначелник Београда Зоран Радојичић 2018—данас[г]
9
Синиша Мали 2014—2018.[д]
10
Гувернер Народне Банке Србије Јоргованка Табаковић 2012—данас

Види још

Напомене

  1. ^ а б Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Србије. Према резолуцији 1244 Савета безбедности цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Организације уједињених нација у оквиру српске суверене територије. Влада са седиштем у Приштини, у сарадњи са НАТО-ом и Еулексом, има дефакто власт над већином КиМ, док је Северно Косово, највећа територија већински насељена Србима, под делимичном влашћу Србије, што је регулисано Бриселским споразумом од 2013. године.
  1. ^ Новији извор се разликује од ове бројке, јер је потписник приметио да је број чланова „преко 800 хиљада, али испод милион”.[2]
  2. ^ Николић је напустио Српску напредну странку након што је 2012. године изабран за председника Србије и наставио да се сврстава са њима.
  3. ^ Брнабићеву је Вучић именовао за нову председницу владе и радила је као независна, али склона СНС до 2019. године, када је приступила странци.
  4. ^ Радојичић је независни политичар, али га је на изборима 2018. предложила СНС и од тада је наставио да се сврстава са њима.
  5. ^ Мали је био водећи члан Привременог већа које је владало Београдом од новембра 2013. до априла 2014. године.

Референце

  1. ^ „Naprednjaci stižu komuniste - svaki deveti građanin Srbije član SNS” (на језику: српски). N1. 2020-09-19. »Tako će vladajuća SNS sa oko 750.000 članova uskoro premašiti Savez komunista Jugoslavije koji je nekada brojao oko 900.000 ljudi...« 
  2. ^ „Koliko SNS ima članova – 400.000 ili nešto više…”. danas.rs. Danas. 29. 7. 2021. 
  3. ^ „Serbian Compliance Patterns towards EU Integration under the Progressive Party: An Exercise in Statecraft” (PDF). Приступљено 13. 12. 2018. »Stojić argues that for this reason the Serbian Progressive Party can be classified as a “catch-all” party, “driven to reach out to Eurosceptic and proRussian segments of the electorate in order to maximise its electoral gains« 
  4. ^ Stojić, Marko (2017). Party Responses to the EU in the Western Balkans: Transformation, Opposition or Defiance?. Springer. стр. 135. 
  5. ^ Mitchell, Laurence (2013). Serbia : the Bradt travel guide. стр. 34. ISBN 9781841624631. 
  6. ^ Palgrave Macmillan, ур. (2017). The Statesman's Yearbook 2017: The Politics, Cultures and Economies of the World. Springer. стр. 1050. ISBN 9781349683987. 
  7. ^ Marko Stojić, ур. (2017). Party Responses to the EU in the Western Balkans: Transformation, Opposition or Defiance?. Springer. стр. 77. ISBN 9783319595634. 
  8. ^ Kleibrink, Alexander (2015). Political Elites and Decentralization Reforms in the Post-Socialist Balkans: Regional patronage networks in Serbia and Croatia. Palgrave Macmillan. 
  9. ^ Blank, Stephen J. (2012). The Sacred Monster: Russia as a Foreign Policy Actor. Perspectives on Russian Foreign Policy. Strategic Studies Institute. стр. 80. 
  10. ^ Thompson, Wayne C. (2013). Nordic, Central, and Southeastern Europe 2013. Rowman & Littlefield. стр. 444. 
  11. ^ Slavic, MIsha (2014). Serbia. Nations in Transit 2014: Democratization from Central Europe to Eurasia. Rowman & Littlefield. стр. 548. 
  12. ^ „National Assembly of the Republic of Serbia - Political Parties”. www.parlament.gov.rs. National Assembly of the Republic of Serbia. 
  13. ^ Jovana Gec (22. 6. 2020). „Serbian populist wins landslide as many parties boycott”. apnews.com. AP News. 
  14. ^ Dušan Pavlović, ур. (2. 7. 2009). „DS i SNS – borba za srednjeg glasača”. politika.co.rs. Politika. 
  15. ^ а б „Serb opposition leader resigns”. news.bbc.co.uk. BBC News. 7. 9. 2008. 
  16. ^ „Press: Šešelj zahteva da se Nikoliću oduzme mandat!” (на језику: српски). RTV. 7. 9. 2008. 
  17. ^ а б „Nikolić oformio poslanički klub”. b92.net. B92. 8. 9. 2008. 
  18. ^ „Toma podelio stranku”. dw.com. Deutsche Welle. 9. 9. 2008. 
  19. ^ „Tomislav Nikolić: Ono što je bila SRS više ne postoji”. rts.rs. RTS. 8. 9. 2008. 
  20. ^ а б „Nikolić osniva novu stranku”. rts.rs. RTS. 11. 9. 2008. 
  21. ^ „Nikolić i Vučić osnivaju stranku?”. slobodnaevropa.org. Radio Slobodna Evropa. 14. 9. 2008. 
  22. ^ „Nikolić nije više u SRS-u”. b92.net. B92. 12. 9. 2008. 
  23. ^ „Nikolić nije više u SRS-u”. nezavisne.com. Nezavisne Novine. 12. 9. 2008. 
  24. ^ а б „Nikolić izbačen iz SRS”. vesti.rs. Vesti. 12. 9. 2008. 
  25. ^ а б „Konačan razlaz među radikalima”. rts.rs. RTS. 12. 9. 2008. 
  26. ^ а б „Zbogom SRS”. dw.com. Deutsche Welle. 13. 9. 2008. 
  27. ^ „Nikolić osniva stranku 21. oktobra”. pcnen.com. PCnen. 16. 9. 2008. 
  28. ^ „Nikolić: Osnivanje 21. oktobra”. b92.net. B92. 16. 9. 2008. 
  29. ^ „Nikolićeva stranka: Do 21. oktobra sve spremno”. rtv.rs. RTV. 21. 9. 2008. 
  30. ^ „Napred Srbijo skuplja potpise”. rtv.rs. RTV. 20. 9. 2008. 
  31. ^ „Nikolić osniva naprednu stranku”. mondo.rs. Mondo. 24. 9. 2008. 
  32. ^ „Nikolić party to be called "Serb Progressive". B92. 24. 9. 2008. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2008. 
  33. ^ „Nikolić: Vučić je naš!”. dw.com. Deutsche Welle. 4. 10. 2008. 
  34. ^ „Maja Gojković ne prilazi Nikoliću”. rts.rs. RTS. 12. 10. 2008. 
  35. ^ „Nikolić: Službeno osnovana Srpska napredna stranka”. slobodnaevropa.org. Radio Slobodna Evropa. 10. 10. 2008. 
  36. ^ Zoran Stojiljković; Jelena Lončar; Dušan Spasojević, ур. (2012). „Političke stranke i zakonodavna aktivnost” (PDF). FPN. стр. 36. »Amandman grupe od 21 narodnog poslanika Poslaničke grupe ,,Napred Srbijo" na član 42...« 
  37. ^ „Nikolić: Poslanički klub "Napred Srbijo" ima 20 članova”. rtv.rs. RTV. 26. 9. 2008. 
  38. ^ „Nikolić party holds founding congress”. b92.net. B92. 22. 10. 2008. 
  39. ^ „Vučić: Parlamentarni izbori do oktobra 2009 godine”. rtv.rs. RTV. 11. 11. 2009. 
  40. ^ „SNS calls for early elections”. b92.net. B92. 25. 9. 2009. 
  41. ^ „Jovanović i Vučić za izbore 2009.”. blic.rs. Blic. 17. 12. 2008. 
  42. ^ „SNS će biti opozicija”. rts.rs. RTS. 25. 11. 2008. 
  43. ^ „SNS preti tužbom zbog mandata”. b92.rs. B92. 14. 3. 2009. 
  44. ^ „SNS: Inicijativa za promenu Ustava neozbiljna”. rtv.rs. RTV. 10. 5. 2009. 
  45. ^ „Konačni rezultati u Zemunu”. rts.rs. RTS. 11. 6. 2009. 
  46. ^ „SNS glasa protiv "medijskog zakona". istinomer.rs. Istinomer. 29. 10. 2009. 
  47. ^ „SNS: Nema vremena za čekanje”. rts.rs. RTS. 4. 10. 2009. 
  48. ^ „Naprednjaci napred, demokrate stoj”. vreme.com. Vreme. 10. 12. 2009. 
  49. ^ „Konačni rezultati izbora na Voždovcu”. rts.rs. RTS. 8. 12. 2009. 
  50. ^ „SNS pobedila na Voždovcu - četiri liste prešle cenzus”. rtv.rs. RTV. 7. 12. 2009. 
  51. ^ „Naprednjaci formiraju vlast na Voždovcu”. rts.rs. RTS. 15. 12. 2009. 
  52. ^ „Voždovac: SNS pobedio, G17+ ispod cenzusa!”. dw.com. Deutsche Welle. 7. 12. 2009. 
  53. ^ „SNS: Vlast ometa put ka EU”. b92.net. B92. 3. 7. 2009. 
  54. ^ „SNS: Nedostatak odgovornosti vlasti”. rts.rs. RTS. 6. 9. 2009. 
  55. ^ „SNS: Više od pola miliona potpisa”. rts.rs. RTS. 15. 2. 2010. 
  56. ^ „SNS: Vlada stvara novu krizu”. rts.rs. RTS. 14. 3. 2010. 
  57. ^ „SNS: Srbija na ivici haosa”. rts.rs. RTS. 12. 3. 2010. 
  58. ^ „Beogradski SNS najavljuje demonstracije”. rtv.rs. RTV. 25. 3. 2010. 
  59. ^ „SNS Beograd: Spremni da organizujemo masovne proteste”. svevesti.com. Sve Vesti. 26. 3. 2010. 
  60. ^ „SNS: Sve više razloga za izbore”. rts.rs. RTS. 28. 3. 2010. 
  61. ^ „DS:SNS - opasnost za Srbiju”. rtv.rs. RTV. 21. 9. 2010. 
  62. ^ „Vučić: SNS najjača stranka”. rts.rs. RTS. 6. 11. 2010. 
  63. ^ „Naprednjaci najavili miting za 4. februar u Beogradu”. danas.rs. Danas. 24. 12. 2010. 
  64. ^ „SNS najavila miting za 4. februar”. rtv.rs. RTV. 24. 12. 2010. 
  65. ^ „SNS za miting, Vlada za dijalog”. rts.rs. RTS. 24. 12. 2010. 
  66. ^ „SNS predao potpise za izmenu Ustava”. b92.net. B92. 13. 1. 2011. 
  67. ^ „Serbia holds biggest opposition protest in years”. reuters.com. Reuters. 5. 2. 2011. 
  68. ^ „Serbian opposition rally calls for early elections”. dw.com. Deutsche Welle. 2. 2. 2011. 
  69. ^ „SNS i NS: Protesti do ispunjenja”. b92.net. B92. 1. 2. 2011. 
  70. ^ „SNS: Izbori ili protesti”. b92.net. B92. 5. 2. 2011. 
  71. ^ „Protest SNS-a” (на језику: српски). RTS. 20. 4. 2011. 
  72. ^ „Protest ispred Predsedništva Srbije”. b92.net. B92. 19. 4. 2011. 
  73. ^ „SNS: Tadićev režim u histeriji”. b92.net. B92. 7. 4. 2011. 
  74. ^ „Miting SNS u Nišu”. juznevesti.com. Južne Vesti. 28. 10. 2011. 
  75. ^ „Novi rok SNS-a”. rts.rs. RTS. 10. 4. 2011. 
  76. ^ „SNS zakupio TV stanicu do izbora”. b92.net. B92. 21. 10. 2011. 
  77. ^ „SNS: Evo zašto treba glasati za nas”. b92.net. B92. 8. 11. 2011. 
  78. ^ „TOMISLAV NIKOLIĆ: Posle izbora moguća je samo proevropska vlada”. pecat.rs. Pečat. 15. 4. 2011. 
  79. ^ „Nikolić: SNS na izbore ide sama”. b92.net. B92. 21. 6. 2011. 
  80. ^ а б „Izbori 2012: Poraz Tadića i DS, Dačićev preokret i dolazak SNS na vlast”. rs.n1info.com. N1. 5. 6. 2020. 
  81. ^ „Parties jockey for support well ahead of Serbia's elections” (на језику: енглески). setimes. 8. 8. 2011. Архивирано из оригинала на датум 17. 10. 2011. 
  82. ^ „NS: Nikolić nosilac liste SNS-NS-PSS-PS”. mondo.rs. Mondo. 22. 1. 2012. 
  83. ^ „Raspisani parlamentarni izbori”. rts.rs. RTS. 13. 3. 2012. 
  84. ^ „Proglašena izborna lista SNS” (на језику: српски). B92. 20. 3. 2012. 
  85. ^ „Tomislav Nikolić kandidat SNS za predsednika”. blic.rs. Blic. 5. 4. 2012. 
  86. ^ „Jorgovanka Tabaković kandidatkinja SNS za premijerku Srbije”. blic.rs. Blic. 26. 4. 2012. 
  87. ^ „SNS najmasovnija, DS napustilo 3.000 članova” (на језику: српски). Danas. 21. 1. 2013. 
  88. ^ „Nikolić: Izvršena zamena originalnih listića”. politika.rs. Politika. 10. 5. 2012. 
  89. ^ „Vučić proglasio pobedu naprednjaka” (на језику: српски). B92. 6. 5. 2012. 
  90. ^ „SNS: Zašto nismo dobili sa 15% više” (на језику: српски). B92. 6. 5. 2012. 
  91. ^ „Izbori 2012: Poraz Tadića i DS, Dačićev preokret i dolazak SNS na vlast” (на језику: српски). N1. 5. 6. 2020. 
  92. ^ „RIK: Rezultati parlamentarnih izbora na osnovu 97,51 odsto biračkih mesta” (на језику: српски). eizbori. 7. 5. 2020. Архивирано из оригинала на датум 10. 5. 2012. 
  93. ^ „Tomislav Nikolić wins in presidential runoff”. B92. 20. 5. 2012. Архивирано из оригинала на датум 23. 5. 2012. Приступљено 23. 5. 2012. 
  94. ^ „Nikolić podneo ostavku i zaplakao” (на језику: српски). B92. 24. 5. 2012. 
  95. ^ „Serbia's new president quits as party leader”. B92. 24. 5. 2012. Архивирано из оригинала на датум 21. 2. 2014. Приступљено 24. 5. 2012. 
  96. ^ „Progressives elect new leader, deputy leader”. B92. 29. 9. 2012. Архивирано из оригинала на датум 4. 2. 2014. Приступљено 29. 9. 2012. 
  97. ^ „Maja Gojković: Narodna partija kolektivno prešla u SNS” (на језику: српски). Blic. 3. 12. 2012. Приступљено 6. 8. 2013. 
  98. ^ „Sve izvesnija koalicija SNS -SPS” (на језику: српски). B92. 26. 6. 2012. 
  99. ^ „Sastav Dačićevog kabineta” (на језику: српски). RTS. 27. 7. 2012. 
  100. ^ „Nova vlada položila zakletvu” (на језику: српски). B92. 27. 7. 2012. 
  101. ^ „Srbija ima novu vladu” (на језику: српски). DW. 27. 7. 2012. 
  102. ^ „Milošević je istorija, mene zanima budućnost” (на језику: српски). DW. 13. 7. 2012. 
  103. ^ „Dačić: Ovo je vlada za budućnost” (на језику: српски). B92. 26. 7. 2012. 
  104. ^ „Једанаест нових министара” (на језику: српски). Politika. 29. 8. 2013. 
  105. ^ „Spremna nova vlada Srbije”. Novosti. 29. 8. 2013. 
  106. ^ „Neću da budem premijer bez izbora” (на језику: српски). B92. 26. 1. 2014. 
  107. ^ „Nek su nam srećni novi izbori” (на језику: српски). B92. 29. 1. 2014. 
  108. ^ „Serbia transforming from pariah to EU partner” (на језику: енглески). BBC. 21. 1. 2014. 
  109. ^ „Vučić: Bićemo uvek uz narod” (на језику: српски). Novosti. 3. 2. 2014. 
  110. ^ „Izbori 2014: Najniža izlaznost u istoriji, ubedljiva pobeda SNS, Vučić premijer”. N1. 11. 6. 2020. 
  111. ^ „Izbori 2014 Trijumf Naperdnjaka: SNS 157 mandata, SPS 45, DS 19, NDS 18, SVM 7, SDA 3, PDD 1”. Kurir. 16. 3. 2014. 
  112. ^ „Tadić: NDS neće sa SPS u Vladu Srbije”. Kurir. 22. 3. 2014. 
  113. ^ „Ljajić: Neću u vladu sa Ugljaninom”. Mondo. 20. 3. 2014. 
  114. ^ „Konačni rezultati izbora za Beograd” (на језику: српски). RTS. 17. 3. 2014. 
  115. ^ „Srbija ima novu vladu” (на језику: српски). DW. 28. 4. 2014. 
  116. ^ „Srbija dobila novu Vladu, Vučić premijer” (на језику: енглески). Novosti. 27. 4. 2014. 
  117. ^ „Put do move vlade” (на језику: српски). DW. 14. 2. 2014. 
  118. ^ „Izveštaj o proceni potreba za oporavak i obnovu posledica poplava” (PDF) (на језику: српски). Government of Serbia. 1. 1. 2015. 
  119. ^ „Serbia 2015” (на језику: енглески). Freedom House. 2015. 
  120. ^ „Belgrade Waterfront: an unlikely place for Gulf petrodollars to settle”. The Guardian (на језику: енглески). 10. 12. 2015. 
  121. ^ „Belgrade Waterfront plan raises Serbian ire” (на језику: енглески). Financial Times. 11. 4. 2016. 
  122. ^ „Transparentnost Srbija: Da li je za Beograd na vodi isključena konkurencija?” (на језику: српски). Blic. 20. 1. 2014. 
  123. ^ „Beograd može da prodaje zemlju i stanove” (на језику: српски). B92. 18. 4. 2014. 
  124. ^ „Osma spornih tačaka iz ugovora o Beogradu na vodi”. Transparency Serbia. 26. 9. 2015. 
  125. ^ „Pressing o Beogradu na vodi: Neustavan međudržavni ugovor”. N1. 22. 9. 2015. 
  126. ^ „Niko ne zna ko su rušitelji sa fantomkama u Savamali” (на језику: српски). Politika. 29. 4. 2016. 
  127. ^ „Teror u centru Beograda” (на језику: српски). Vreme. 12. 5. 2016. 
  128. ^ „Janković: Građani govorili istinu o rušenju u Savamali” (на језику: српски). N1. 9. 5. 2016. 
  129. ^ „Preminuo čuvar koji je bio svedok rušenja u Savamali” (на језику: српски). N1. 25. 5. 2016. 
  130. ^ „Čak 20,000 Beograđana na trećem protestu zbog rušenja u Savamali” (на језику: српски). SEEbiz. 11. 6. 2016. 
  131. ^ „Završena sednica, usvojeno deset akata i za kraj - RASPUŠTENA SKUPŠTINA” (на језику: српски). Blic. 3. 3. 2016. 
  132. ^ „Nikolić raspisao izbore: Želim da pobedi SNS” (на језику: српски). B92. 4. 3. 2016. 
  133. ^ „Proglašena prva lista Aleksandar Vučić - Srbija pobeđuje” (на језику: српски). N1. 6. 3. 2016. 
  134. ^ „Izborni rezultat 2016” (на језику: српски). Vreme. 24. 4. 2016. 
  135. ^ „Vučić najavio formiranje vlade u junu” (на језику: српски). N1. 25. 4. 2016. 
  136. ^ „Vučić says "someone else" may have to form new government” (на језику: енглески). B92. 25. 7. 2016. 
  137. ^ „Pritisci sa istoka i zapada: Evo zašto Vučić već 3 meseca ne formira vladu” (на језику: српски). Newsweek. 26. 7. 2016. Архивирано из оригинала на датум 27. 7. 2016. 
  138. ^ „Vučić says he won't form government with backstabbers” (на језику: енглески). B92. 29. 4. 2016. 
  139. ^ „Posle sastanka u sedištu DS-a opozicija u RIK-u tražila uvid u izborni materijal” (на језику: српски). Insajder. 25. 4. 2016. 
  140. ^ „Opozicija u jednom timu: Analiziraćemo sve!” (на језику: српски). Mondo. 25. 4. 2016. 
  141. ^ „RIK: Dveri-DSS ispod cenzusa za 0.01” (на језику: српски). Novosti. 29. 4. 2016. 
  142. ^ „New Serbian government gets parliament approval” (на језику: енглески). Reuters. 11. 8. 2016. 
  143. ^ „Ima li pritisaka na Vučića dok sastavlja Vladu?” (на језику: српски). N1. 25. 7. 2016. 
  144. ^ „Objavljen sastav nove Vlade, osam novih imena” (на језику: српски). N1. 8. 8. 2016. 
  145. ^ „Serbia 2016” (на језику: енглески). Freedom House. 2016. 
  146. ^ „Serbia at risk of authoritarianism?” (PDF) (на језику: енглески). European Parliamentary Research Service. мај 2019. 
  147. ^ „2016 Snap Elections will reaffirm semi-authoritarian rule in Serbia” (на језику: енглески). BiEPAG. 13. 4. 2016. 
  148. ^ „Vučić takes oath of office, assumes Serbian presidency” (на језику: енглески). B92. 31. 5. 2017. 
  149. ^ „Вучић поднео оставку Скупштини” (на језику: српски). RTS. 30. 5. 2017. 
  150. ^ „Srpska napredna stranka: Koliko su se naprednjaci promenili od dolaska na vlast”. bbc.com. BBC News. 20. 5. 2020. 
  151. ^ „Šta je novo osnivanje SNS donelo političkoj sceni Srbije?”. danas.rs. Danas. 22. 10. 2018. 
  152. ^ „Serbia's Right-Wing Shift Risks Fuelling Extremism”. balkaninsight.com. Balkan Insight. 4. 8. 2020. 
  153. ^ „Enter Serbia's 'Orbán'? Aleksandar Vučić and his catch-all politics”. opendemocracy.net. Open Democracy. 28. 6. 2017. 
  154. ^ „Vučićev keč za "keč ol" partiju”. koreni.rs. Koreni. 2. 7. 2015. 
  155. ^ „Catch all”. danas.rs. Danas. 2. 12. 2015. 
  156. ^ Jovo Bakić, ур. (фебруар 2013). „Right-Wing Extremism in Serbia” (PDF). library.fes.de. Friedrich Ebert Foundation. 
  157. ^ „SNS: DS lista simbol korupcije i siromaštva”. soinfo.org. Sombor Info. 17. 3. 2016. 
  158. ^ „SNS: DS uveo sistem korupcije”. rts.rs. RTS. 1. 3. 2015. 
  159. ^ „Velika Srbija nerealna”. rts.rs. RTS. 30. 10. 2008. 
  160. ^ Српска напредна странка је у бројним изворима окарактерисана као популистичка странка која нема праву идеологију:
    • Marko Stojić, ур. (2017). Party Responses to the EU in the Western Balkans: Transformation, Opposition or Defiance?. Springer. стр. 80. 
    • Adam Fagan, Petr Kopecký, ур. (2017). The Routledge Handbook of East European Politics. Routledge. ISBN 9781317418870. »... Similar patterns could be found in Republika Srpska, where Milorad Dodik and his Alliance of Independent Social Democrats (SNSD) has been dominant since 2006, and in Serbia, where the populist Serbian Progressive Party (SNS) of ...« 
    • „Serbian populist wins landslide as many parties boycott”. abcnews.go.com (на језику: енглески). ABC News. 22. 6. 2020. 
    • „Sopstveni put u populizam”. dw.com. Deutsche Welle. 29. 10. 2018. »Srbija ima izuzetno dominantnu partiju SNS, koja praktično obuhvata čitav politički spektar i uzima pojedine delove desničarske i populističke ideologije, ali je isto tako i proevropska i liberalna. Tako da pojedine opozicione stranke forsiraju antievropsku retoriku, ali ne iz ideološkog ubeđenja nego da bi se na svaki mogući način razlikovali od Aleksandra Vučića« 
    • „Vučićevoj partiji ne treba ime”. istinomer.rs (на језику: српски). Istinomer. 9. 11. 2020. »Srpsku naprednu stranku, njeni funkcioneri se ponekad pohvale da broji više od 600 hiljada članova, pa opet niko ne ponavlja da će slediti program SNS-a, nego da će „slediti put kojim nas vodi naš predsednik Aleksandar Vučić“« 
    • „Naprednjaci nemaju program”. istinomer.rs. Istinomer. 8. 4. 2011. »„Kakva je to politika SNS to saznajem najčešće od vas novinara, kakva je ideja i ideologija SNS – nje nema…ona nema ni program.“« 
  161. ^ Dawson, James (2014). Cultures of Democracy in Serbia and Bulgaria: How Ideas Shape Publics. Ashgate. стр. 185. 
  162. ^ Zulianello, Mattia (април 2020). „Varieties of Populist Parties and Party Systems in Europe: From State-of-the-Art to the Application of a Novel Classification Scheme to 66 Parties in 33 Countries”. Government and Opposition. Cambridge University Press. 55 (2): 327—347. doi:10.1017/gov.2019.21Слободан приступ. 
  163. ^ Zurnić, Marija (2018). Corruption and Democratic Transition in Eastern Europe: The Role of Political Scandals in Post-Milošević Serbia. Springer. стр. 48. ISBN 978-3-319-90101-5. 
  164. ^ „Tomislav Nikolić positioniert sich in Europa” (PDF). library.fes.de (на језику: German). Friedrich Ebert Foundation. јул 2011. 
  165. ^ Baskin, Mark; Pickering, Paula (2011). Former Yugoslavia and Its Successors. Central and East European Politics: From Communism to Democracy (2nd изд.). Rowman & Littlefield. стр. 293. 
  166. ^ „Serbia Must Choose Soon Between Despotism and Rational State”. balkaninsight.com. Balkan Insight. 7. 9. 2020. 
  167. ^ „Serbia as China's favorite partner”. dw.com. Deutsche Welle. 18. 2. 2021. 
  168. ^ „Russia and Serbia: A Partnership Past its Prime”. rusi.org. RUSI. 23. 9. 2020. 
  169. ^ „Poised For Big Win, Vucic Highlights Serbian 'Paradox'. rferl.org. Radio Free Europe. 23. 4. 2016. 
  170. ^ Stojić, Marko (август 2011). „The Changing Nature of Serbian Political Parties' Attitudes Towards Serbian EU Membership”. 
  171. ^
  172. ^ Saša Dragojlo, ур. (11. 10. 2019). „Neoliberalna monarhija Aleksandra Vučića (The neoliberal monarchy of Aleksandra Vučića)”. masina.rs. Mašina. 
  173. ^ Aleksandar Dikić, ур. (2. 7. 2020). „Danas je Vučić sam”. danas.rs. Danas. 
  174. ^ Miroslav Samardžić, ур. (19. 11. 2020). „Kako je u Srbiji umrla demokratija”. h-alter.org. H-Alter. 
  175. ^ Ilić, Pavle (16. 4. 2017). „The Serbian Left's Next Move”. jacobinmag.com. The Jacobin. 
  176. ^ Piletić, Aleksandra (15. 2. 2021). „The role of the urban scale in anchoring authoritarian neoliberalism: a look at post-2012 neoliberalization in Belgrade, Serbia”. Globalizations: 1—16. doi:10.1080/14747731.2021.1882817Слободан приступ. 
  177. ^ „Razorna kombinacija neoliberalizma i klijentelizma”. vreme.com. Vreme. 15. 3. 2018. 
  178. ^ „Heikle Haftbefehle für die serbische Regierung”. Deutsche Welle (на језику: немачки). Приступљено 2021-02-16. 
  179. ^ „Male stranke i velika korist”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2021-02-16. 
  180. ^ Welle (www.dw.com), Deutsche. „Srpska desnica Miše Vacića – produžena ruka SNS | DW | 14.11.2019”. DW.COM (на језику: српски). Приступљено 2020-09-15. 
  181. ^ „Ko Se Krije Iza Bunde Milice Zavetnice? Klinci, mafijaši, duševni bolesnici i Vučićevi radikali”. ceas-serbia.org (на језику: српски). Centar za evroatlantske studije. 7. 4. 2016. 
  182. ^ „Neki optužuju Levijatan za saradnju sa SNS”. danas.rs (на језику: српски). Danas. 22. 4. 2019. 
  183. ^ „Lider LDP (ostaje) u vlasti?”. danas.rs. Danas. 24. 6. 2020. 
  184. ^ „POKS se udvarao SNS, i ipak ostao bez cenzusa!”. direktno.rs. Direktno. 2. 7. 2020. 
  185. ^ „Serbian authorities to start a parallel inter-party dialogue without EU mediation”. European Western Balkans. 9. 4. 2021. 
  186. ^ „Ko je Vučićeva opozicija? SNS i njihovi sateliti”. direktno.rs (на језику: српски). Direktno. 20. 5. 2020. 
  187. ^
  188. ^ „Mekalister: CDU podržava SNS u Evropskoj narodnoj partiji”. rs.n1info.com. N1. 21. 7. 2015. 
  189. ^ „Analiza : SNS i CDU - Naprednjak kao narodnjak?”. demostat.rs. Demostat. 15. 5. 2017. 
  190. ^ „Understanding the Orbán-Vučić Relationship”. policysolutions.hu. Policy Solutions. 14. 11. 2020. 
  191. ^ Marcus Schneider (јул 2011). „Tomislav Nikolic positioniert sich in Europa - Bündnis mit Österreichs Rechtspopulisten” (PDF) (на језику: немачки). Friedrich-Ebert-Stiftung. 
  192. ^ „SNS becomes member of European People's Party”. B92. 24. 4. 2013. Архивирано из оригинала на датум 6. 10. 2013. Приступљено 28. 4. 2013. 
  193. ^ „Rudy Giuliani's New Low”. tabletmag.com. Tablet. 24. 5. 2012. 
  194. ^ Kaczynski, Andrew (17. 11. 2016). „Giuliani discussed foreign business ties in 2012 Serbian TV interview”. edition.cnn.com. CNN. 
  195. ^ „Đulijani: Ovde sam zbog biznisa, ne politike”. novosti.rs. Novosti. 20. 4. 2012. 
  196. ^ „Nikolić: Obama zadovoljan onim što Srbija radi”. rs.n1info.com. N1. 1. 10. 2015. 
  197. ^ „Donald Tramp zahvalio Vučiću”. danas.rs. Danas. 29. 3. 2017. 
  198. ^ „Chinese and Serbian Ruling Parties Pledge 'All-Time' Friendship”. balkaninsight.com. Balkan Insight. 14. 10. 2019. 
  199. ^ „Decade of Progressive Party creates basis for Serbia's development: Serbian president”. xinhuanet.com. Xinhua Net. 
  200. ^ „Ruling Conservative Set to Win Serbian Parliamentary Vote”. voanews.com. Voice of America. 21. 6. 2020. 
  201. ^ „China: A new global player in the Balkans” (PDF). helsinki.org.rs. Helsinki bulletin. јануар 2018. 
  202. ^ Tena Prelec, ур. (3. 11. 2020). „The power of China's economic narrative as exploited in the Western Balkans”. berlinprocess.info. The Berlin Process. 
  203. ^ „Serbia intends to bolser brotherhood with Russia, says politician”. tass.com. TASS. 19. 6. 2020. 
  204. ^ „Pentagon Report: Serbia has intensified relations with Russia since 2012”. europeanwesternbalkans.com. European Western Balkans. 28. 11. 2019. 
  205. ^ „Agreement for cooperation between SNS and United Russia”. SNS website. септембар 2011. 
  206. ^ „POTPISANA ZAJEDNIČKA IZJAVA: Produbiti strateško partnerstvo Srpske napredne stranke i Jedinstvene Rusije” (на језику: српски). Kurir. 18. 3. 2019. Приступљено 19. 3. 2019. 
  207. ^ „Šta je SNS potpisao sa Putinovom strankom?”. slobodnaevropa.org (на језику: српски). Radio Slobodna Evropa. 28. 6. 2016. 
  208. ^ „In Subotica, Serbia, PM Orbán and Serbian President Vučić Praise Bilateral Ties”. Hungary Today. 28. 3. 2018. 
  209. ^ „Illumination of Serbia, Hungarian Style”. Balkan Insight. 26. 6. 2019. 
  210. ^ „Viktor Orban's Authoritarian Media Control Is Spreading to Hungary's Neighbor, Report Warns”. Newsweek. 5. 6. 2019. 
  211. ^ „Fidesz's Serbian Sister-Party to Campaign for Hungary's Orban”. 8. 4. 2019. 
  212. ^ „Potpisan koalicioni sporazum SNS-a i SVM-a”. rts.rs. RTS. 27. 4. 2014. 
  213. ^ Beta, Piše: R. D.-. „DPS i SNS prijatelji - Politika - Dnevni list Danas”. www.danas.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-02-19. 
  214. ^ „Selaković: Samo sa DPS možemo ljudima da vratimo osmeh (VIDEO) | Politika | Direktno”. direktno.rs. Приступљено 2021-02-19. 
  215. ^ „Vučić: Ne poslujem sa Đukanovićem”. slobodnaevropa.org. Radio Slobodna Evropa. 24. 9. 2020. 
  216. ^ Milovi, Vučićevi, Amfilohijevi; razvrstavanje, Monitor
  217. ^ Od "Vučićeve liste" ostao samo DF, RTCG/Pobjeda
  218. ^ Beograd gura SNP u zagrljalj Frontu, CdM, 29 July 2020
  219. ^ „Serbia's President Was Real Loser in Kosovo Election”. 16. 10. 2019. 
  220. ^ „Territorial exchange between Serbia and Kosovo and It’s [sic] Potential Impact on Serbian Communities South of the Ibar” (PDF). ngoaktiv.org. 
  221. ^ Jasmin Mujanovic, Hunger and Fury: The Crisis of Democracy in the Balkans, Oxford University Press, 2018, ISBN 0190877391, pp. 115; 162.
  222. ^ Sarantis Michalopoulos, Tensions grow before biggest secret is revealed: FYROM's new name, EURACTIV 18 January 2018.
  223. ^ Vassilis Petsinis, From pro-American to pro-Russian? Nikola Gruevski as a political chameleon. 22 May 2015. openDemocracy.
  224. ^ Aubrey Belford et al., Leaked Documents Show Russian, Serbian Attempts to Meddle in Macedonia. 04 June 2017, Organized Crime and Corruption Reporting Project.
  225. ^ а б в г д ђ е ж з „Srpska napredna stranka”. srpskaenciklopedija.org (на језику: српски). Srpska Enciklopedija. 13. 12. 2020. 
  226. ^ „Glavni odbor Srpske napredne stranke”. sns.org.rs (на језику: српски). Serbian Progressive Party. 1. 2. 2013. 
  227. ^ „Predsedništvo Srpske napredne stranke”. sns.org.rs (на језику: српски). Serbian Progressive Party. 1. 2. 2013. 
  228. ^ „SNS je najveća partija u Evropi po broju članova!” (на језику: српски). alo.rs. 24. 12. 2019. 
  229. ^ „SNS: Više članova nego sve stranke zajedno u dvadesetjednoj od 28 država EU” (на језику: српски). N1. 25. 12. 2019. 
  230. ^ Voltmer, Katrin (2019). Media, Communication and the Struggle for Democratic Change: Case Studies on Contested Transitions. Springer Nature. стр. 6. ISBN 978-3-030-16747-9. 
  231. ^ Bieber, Florian (јул 2018). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 38 (3): 337—54. doi:10.1080/21599165.2018.1490272Слободан приступ. 
  232. ^ Martin Russell, ур. (мај 2019). „Serbia at risk of authoritarianism” (PDF). europearl.europa.eu. European Parliament. 
  233. ^ „Serbia”. Freedom House. 
  234. ^ „V-Dem Institute: Democratic Traits Drastically Decline in Serbia”. Beta Briefing. 
  235. ^ „Calls to investigate purchase of two Serbian TV stations”. safejournalists. 2018-12-07. Приступљено 2020-12-15. 
  236. ^ „Serbia's state telco buys cable TV, internet provider Kopernikus -newspaper”. U.S. 2018-11-06. Приступљено 2020-12-15. 
  237. ^ Cuckić, Nikola (2020-08-31). „Telekom Srbija: For whom the golden chicken lays its eggs?”. European Western Balkans. Приступљено 2020-12-15. 
  238. ^ „Telekom Srbija shareholders approve 23.5 bln dinars (200 mln euro) bond issue”. SeeNews. 2020-09-16. Приступљено 2020-12-15. 
  239. ^ „Serbia's Anti-Corruption Council silent about Telekom & Wireless Media deal”. N1 Srbija. 
  240. ^ „Vučić o "američka" N1: Govorim istinu, ne snosim odgovornost”. rs.n1info.com. 28. 12. 2017. Приступљено 2020-12-15. 
  241. ^ „Workers' deaths, illegal demolitions and accusations of corruption mar the glitzy façade of the Belgrade Waterfront project”. Equal Times. 
  242. ^ „Vučić se izvinio zbog netačne izjave o pogibijama perača prozora u SAD”. Radio Slobodna Evropa. 
  243. ^ Shepard, Wade. „A Look At Abu Dhabi's 'Bad Joke': The Belgrade Waterfront Project”. Forbes. 
  244. ^ Architecture, Failed. „Belgrade Waterfront: An Investor's Vision of National Significance”. 
  245. ^ „Concerns and questions regarding "Belgrade waterfront". www.transparentnost.org.rs. 
  246. ^ „Three years since demolitions in Savamala - Nobody held responsible yet”. Serbian Monitor. 25. 4. 2019. 
  247. ^ KRIK.rs, Objavio/la (13. 2. 2017). „Marija Mali o poslovima bivšeg supruga: ofšor, skrivena imovina, Savamala”. 
  248. ^ KRIK.rs, Objavio/la (12. 2. 2017). „Marija Mali: Siniša mi se pohvalio da je organizovao rušenje u Savamali”. 
  249. ^ „A Thousand Days After: Why the Murder of Oliver Ivanovic Should Be Brought to an International Tribunal?”. 16. 10. 2020. 

Спољашње везе