Гљиве — разлика између измена

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
.
Ред 1: Ред 1:
{{Automatic taxobox
{{Taxobox
| name = Гљиве (-{Fungi}-)
| name = Гљиве
| fossil_range = рани [[Силур]] — данас
| fossil_range = Рани [[Девон (периода)|Девон]] – садашњост {{Fossilrange|410|0|}}
| image = Amanita muscaria 01.jpg
| image = Fungi_collage.jpg
| image_width = 250п
| image_upright = 1.3
| image_caption = У смеру казаљки на сату од горе лево: {{plainlist|
| image_caption = мухара (-{[[Muhara|Amanita muscaria]]}-)
* -{''[[Amanita muscaria]]'', basidiomycete}-;
| domain = [[Еукариоте]] (-{[[Еукариоте|Eukarya]]}-)
* -{''[[Sarcoscypha coccinea]]'', ascomycete}-;
| superregnum = -{[[Opisthokonta]]}-
* [[Buđ]] на хлебу;
| regnum = '''-{Fungi}-'''
* -{[[Chytridiomycota|chytrid]]}-;
| regnum_authority = ([[карл фон Лине|-{Linnaeus}-]] 1753) R.T. Moore, 1980
* -{''[[Aspergillus]]'' [[conidiophore]]}-.
| subdivision_ranks = раздели
}}
| image_alt = A collage of five fungi (clockwise from top-left): a mushroom with a flat, red top with white-spots, and a white stem growing on the ground; a red cup-shaped fungus growing on wood; a stack of green and white moldy bread slices on a plate; a microscopic, spherical grey semitransparent cell, with a smaller spherical cell beside it; a microscopic view of an elongated cellular structure shaped like a microphone, attached to the larger end is a number of smaller roughly circular elements that collectively form a mass around it
| display_parents = 3
| taxon = Fungi
| authority = -{([[Carolus Linnaeus|L.]]) [[Royall T. Moore|R.T.Moore]]}-<ref name=Moore1980/>
| subdivision_ranks = -{Subkingdoms/Phyla/Subphyla}-<ref>-{The classification system presented here is based on the 2007 phylogenetic study by Hibbett ''et al''.}-</ref>
| subdivision =
| subdivision =
-{[[Ascomycota]]}-<br />
: -{[[Blastocladiomycota]]}-
-{[[Basidiomycota]]}-<br />
: -{[[Chytridiomycota]]}-
-{[[Blastocladiomycota]]}-<br />
: -{[[Glomeromycota]]}-
-{[[Chytridiomycota]]}-<br />
: -{[[Microsporidia]]}-
-{[[Glomeromycota]]}-<br />
: -{[[Neocallimastigomycota]]}-

-{[[Neocallimastigomycota]]}-<br />
-{[[Dikarya]] (inc. [[Deuteromycota]])}-
-{[[Zygomycota]]}-

: -{[[Ascomycota]]}-
:: -{[[Pezizomycotina]]}-
:: -{[[Saccharomycotina]]}-
:: -{[[Taphrinomycotina]]}-
: -{[[Basidiomycota]]}-
:: -{[[Agaricomycotina]]}-
:: -{[[Pucciniomycotina]]}-
:: -{[[Ustilaginomycotina]]}-

-{Subphyla ''[[incertae sedis]]''}-

: -{[[Entomophthoromycotina]]}-
: -{[[Kickxellomycotina]]}-
: -{[[Mucoromycotina]]}-
: -{[[Zoopagomycotina]]}-

}}
}}
'''Гљиве''' су чланови велике групе [[Eukariote|еукариотских]] организама који обухватају микроорганизме као што су [[квасац|квасци]] и [[Буђ|плесни]], као и боље познате [[печурка|печурке]]. Ти организми се класификују као [[Царство (биологија)|царство]], ''гљиве'', које је засебно од [[биљке|биљки]], [[животиње|животиња]], [[протисти|протист]]а, и [[бактерија]]. Једна од главних разлика је да гљивични [[ћелијски зид]]ови садрже [[хитин]], за разлику од ћелијских зидова биљки и неких протиста, који садрже [[целулоза|целулозу]], и за разлику од ћелијских зидова бактерија. Ова и низ других разлика показују да су гљиве засебна група сродних организама, која се назива -{''Eumycota''}- (''праве гљиве'' или -{''Eumycetes''}-), који имају [[Заједничко порекло|заједничког претка]] (''[[Монофилетска еволуција|монофилетска]] група''). Ова гљивична група је различита од структурно сличних [[Еумyцетозоа|миксомицета]] (слузаве плесни) и -{[[Peronosporomycetes|oomiceta]]}- (водене плесни). Грана [[биологија|биологије]] посвећена изучавању гљива је позната као [[микологија]] (од [[Грчки језик|грчког]] μύκης, -{mukēs}-, са значењем „гљива“). Микологија се често сматра граном [[ботаника|ботанике]], мада је она засебно царство у биолошкој [[Таксономија|таксономија]]. Генетичке студије су показале да су гљиве сродније са животињама, него са биљкама.

Гљиве по броју врста спадају у најраспрострањеније организме на [[Земља|Земљи]], и представљају посебно царство [[еукариоте|еукариота]]. Заједничко за гљиве и биљке су биљни хормони, а заједничко за гљиве и животиње су хитински ћелијски зид, пигмент меланин и ензими присутни у митохондријама. Данас је познато око 100.000 врста гљива, а претпоставља се да их има 15 пута више. Наука о гљивама — микологија (од грчког μύκης - гљива, λόγος - наука) — прошла је дуг развојни пут. Њеним родоначелником сматра се грчки филозоф [[Аристотел]], који је дао прве описе гљива.<ref name=Simpson1979>{{cite book|author=Simpson DP. |title= Cassell's Latin Dictionary |publisher=Cassell Ltd |year=1979 |edition=5 |location=London, UK |page=883 |isbn=0-304-52257-0}}</ref><ref name=Struck2006>According to one 2001 estimate, some 10,000 fungal diseases are known. {{cite book |author=Struck C. |veditors=Cooke BM, Jones DG, Kaye B |title=The Epidemiology of Plant Diseases |publisher=Springer |location=Berlin, Germany |year=2006 |page=117 |isbn=1-4020-4580-8 |chapter=Infection strategies of plant parasitic fungi}}</ref>

Гљиве су распрострањене широм света, али је упркос тога већина њих неупадљива због мале величине њихових структура, и њиховог скривеног животног стила у земљишту, на мртвој материји, и у [[Симбиоза|симбиози]] са биљкама, животињама, или другим гљивама. Оне постају уочљиве током [[Карпофор|зрења]], било као печурке или буђ. Гљиве имају есенцијалну улогу у декомпозицији органске материје, као и фундаменталне улоге у [[Биогеохемијски циклус|прехрамбеном циклусу]] и размени. Оне су дуго кориштене као директан извор хране, као што су печурке и [[тартуфи]], као [[квасац]] у хлебу, и у [[Ферментација (храна)|ферментацији]] разних прехрамбених продуката, као што је [[вино]], [[пиво]], и [[сос од соје]]. Од 1940-тих, гљиве се користе за продукцију [[антибиотик]]а. Од недавно разни [[ензим]]и произведени гљивама налазе [[Ензим|индустријску]] примену и користе се као компонента [[протеаза|детерџената]]. Гљиве се такође користе као [[биопестицид|биолошки пестицид]]и за контролу корова, биљних болести и инсектних штеточина. Многе врсте производе [[Биолошка активност|биоактивна]] једињења звана [[микотоксин]]и, као што су [[алкалоид]]и и [[поликетид]]и, који су токсични за животиње и људе. Плодоносне структуре неких врста садрже [[Психоактивни лек|психотропна]] једињења и конзумирају се [[Рекреативна употреба лекова|рекреационо]] или у традиционалним [[Ентеогени|духовним свечаностима]]. Гљиве могу да разлажу проиведене материјале и зграде, и да постану значајни [[Патогене гљивице|патогени]] за људе и животиње. Губитак усева услед гљивичних болести (-{e.g.}-, -{[[Magnaporthe grisea]]}-) или кварење хране могу да имају велики утицај на људске залихе хране и локалне економије.

Царство гљива се састоји од енормно различитих [[таксон]]а са разноликим екологијама, стратегијама [[Репродуктивни цикљус|животних циклуса]], и [[морфологија (биологија)|морфологијама]] у опсегу од једноћелијских водених -{''[[Chytridiomycota]]''}- до великх печурки. Међутим, мало је познато о истинској [[биоразноликост]]и царства гљива, које се процењује на 1,5 милиона до 5 милиона врста, при чему је око 5% њих формално класификовано. Још од пионирских [[Таксономија|таксономских]] радова научника [[Карл фон Лине]], [[Christian Hendrik Persoon|Христијан Хенрих Персон]] и [[Elias Magnus Fries|Елијас Магнус Фрис]] током 18. и 19. века, гљиве су биле [[биолошла класификација|класификоване]] на основу њихове морфологије (-{e.g.}-, карактеристика као што су боја спора или микроскопских својстава) или [[физиологија|физиологије]]. Напреци у [[молекуларна генетика|молекуларној генетици]] су омогућили инкорпорацију [[ДНК секвенцирање|ДНК анализе]] у таксономију, која повремено доводи у питање историјска груписања базирана на морфологији и другим својствима. [[Филогенетика|Филогенетичке]] студије објављене током задње декаде су помогле у преобличавању класификација царства гљива, које се дели у једно [[Таксономски ранг|подцарство]], седам [[Раздео|фила]], и десет потфила.

Група свих гљива присутних у датој области или географском региону је позната под називом [[микобиота]], -{e.g.}-, „микобиота Ирске“.<ref>{{cite web | url=http://glossary.lias.net/wiki/Mycobiota | title=LIAS Glossary | accessdate= 14. 8. 2013}}</ref>

== Карактеристике ==
[[Датотека:HYPHAE.png|thumb|'''Ћелије гљивичне хифе'''<br /> 1- Хифални зид 2- [[Септум]] 3- [[Митохондрија]] 4- [[Вакуола]] 5- [[Ергостерол]]ни кристал 6- [[Рибозом]] 7- Нуклеус 8- [[Ендоплазматични ретикулум]] 9- [[Липидно тело]] 10- [[Ћелијска мембрана]] 11- [[Апикално телашце]] 12- [[Голђијев апарат]]]]

Пре увођења [[Молекуларна филогенија|молекуларних метода]] за филогенетичку анализу, [[Таксономија|таксономисти]] су сматрали да су гљиве члан [[Биљке|биљног царства]] због сличности животних стилова: гљиве и биље су углавном непокретне, и постоје сличности у погледу опште морфологије и станишта. Попут биљки, гљиве обично расту у земљишту, и у случају [[печурка|печурки]] формирају упадљива [[Карпофор|воћна тела]], која понекад подсећају на биљке, као на пример код [[маховина|маховине]]. Гљиве се данас сматрају засебним царством, јасно раздвојеним од биљака и животиња, од којих изгледа да су се [[Генетичка дивергенција|одвојиле]] пре око једне милијарде године.<ref name=Bruns2006/><ref name="Baldauf1993"/> Нека морфолошка, биохемијска, и генетичка својства су заједничка са другим организмима, док су друга јединствена за гљиве, што их јасно одваја од других царстава:

=== Заједничка својства ===
* Са другим [[еукариоте|еукариотама]]:
:Попут других еукариота, ћелије гљива садрже мембраном обавијено [[једро]] са [[хромозом]]има који садрже ДНК са [[Некодирајућа ДНК|некодирајућим регионима]] званим [[интрон]]и и кодирајућим регионима званим [[ексон]]и. Гљиве имају мембраном окружене цитоплазмичне [[органела|органеле]], као што су [[митохондрија]], мембране које садрже [[стерол]], и [[рибозом]]и -{[[80S]]}- типа.<ref>-{Deacon, p. 4.}-</ref> Оне имају карактеристични опсег растворних угљених хидрата и складишних једињења, укључујући [[шећерни алкохол|шећерне алкохоле]] (-{e.g.}-, [[манитол]]), [[дисахарид]]е, (-{e.g.}-, [[трехалоза]]), и [[полисахарид]]е (-{e.g.}-, [[гликоген]], који је исто тако присутан код животиња<ref name=Deacon4>-{Deacon, pp. 128–29.}-</ref>).
* Са животињама:
:Гљивама недостају [[хлоропласт]]и и оне су [[Хетеротрофни организми|хетеротрофни]] организми и стога су им неопходне припремљена [[органско једињење|органска једињења]] као извор енергије.<ref>-{Alexopoulos ''et al''., pp. 28–33.}-</ref>
* Са биљкама:
:Гљиве имају ћелијски зид<ref>-{Alexopoulos ''et al''., pp. 31–32.}-</ref> и [[вакуола|вакуоле]].<ref name=Shoji2006/> Оне могу да се репродукују на сексуални и асексуални начин, и попут базалних биљних група (као што су [[папрат]]и и [[маховина|маховине]]) производе [[спора|споре]]. Слично маховини и алгама, гљиве типично имају [[хаплоид]]на једра.<ref name=Deacon58>-{Deacon, p. 58.}-</ref>
* Са [[Еугленоидне алге|еугленоидним алгама]] и бактеријама:
:Више гљиве, еугленоиди, и неке бактерије производе [[аминокиселина|аминокиселину]] -{<small>L</small>}--лизин следећи специфични низ [[биосинтеза|биосинтетичких]] корака, звани [[Хомоизоцитринска киселина|α-аминоадипатни пут]].<ref name=Zabriskie2000/><ref name=Xu2006/>
* Ћелије већине гљива расту као цевасте, издужене, и концима сличне (филаментозне) структуре и називају се [[хифа|хифе]], које могу да садрже вишеструка једра и да буду проширене на врховима. Сваки врх садржи сет агрегираних [[везикула]] — ћелијских структура које садрже [[протеин]]е, [[липид]]е, и друге органске молекуле — зване -{''[[Spitzenkörper]]''}-.<ref>-{Alexopoulos ''et al''., pp. 27–28.}-</ref> Gљиве и [[Алгашице|оомицете]] расту као филаментозне хифалне ћелије.<ref>-{Alexopoulos ''et al''., p. 685.}-</ref> У контрасту с тим, организми сличног изгледа, попут филаментозних [[зелене алге|зелених алги]], расту путем понављајућих ћелијских деоба унутар ћелијског ланца.<ref name=Deacon4/>
* Више од 70 врста гљива, као и неке биљке и животиње, манифестују феномен [[Биолуминисценција|биолуминисценције]].<ref name="Desjardin 2010"/>

=== Јединствена својства ===
* Неке врсте расту као јеноћелијски квасци који се репродукују [[Окулирање|пупљење]]м или [[бинарна деоба|бинарном деобом]]. [[Диморфне гљиве]] могу да пређу између фазе квасца и фазе хифа у респонсу на промене услова животне средине.<ref name="Alexopoulos et al., p. 30">-{Alexopoulos ''et al''., p. 30.}-</ref>
* Гљивични ћелијски зид се састоји од [[глукан]]а и [[хитин]]а. Док је глукан исто тако присутан у биљкама, а хитин у [[егзоскелет]]у [[Зглавкари|зглавкара]],<ref>-{Alexopoulos ''et al''., pp. 32–33.}-</ref><ref name=Bowman2006/> гљиве су једини организми који комбинују та два структурна молекула у свом ћелијском зиду. За разлику од ћелијских зидова биљки и оомицета, ћелијски зидови гљива не садрже целулозу.<ref>-{Alexopoulos ''et al''., p. 33.}-</ref>

[[Датотека:Omphalotus nidiformis Binnamittalong 2 email.jpg|thumb|right|alt=A whitish fan or funnel-shaped mushroom growing at the base of a tree.|-{''[[Omphalotus nidiformis]]''}-, биолуминесцентна печурка]]
Већина гљива нема ефективан систем за транспорт на даљину воде и нутријената, као што је [[ксилем]] и [[флоем]] код многих биљака. Да би превазишле та ограничења, неке гљиве, као што је -{''[[Armillaria]]''}-, формирају [[Мицелијално влакно цорд|ризоморфе]],<ref name=Mikhail2005/> који подсећају на корене биљки и изводе сличне функције. Још једна карактеристика која је заједничка са биљкама је [[Метаболички путеви|биосинтетички пут]] за производњу [[терпен]]а који користи [[мевалонска киселина|мевалонску киселину]] и [[пирофосфат]] као [[Прекурсор (хемија)|хемијске градивне блокове]].<ref name=Keller2005/> Међутим, биљке имају додатне терпенске путеве на њиховим хлоропластима, структурама које недостају гљивама.<ref name=Wu2007/> Гљиве производе неколико [[секундарни метаболит|секундарних метаболита]] који су слични или идентични по структури са биљним метаболитима.<ref name=Keller2005/> Многи биљни и гљивични ензими који формирају та једињења се међусобно разликују у [[пептидна секвенца|секвенци]] и другим карактеристикама, што указује на различито порекло и еволуцију тих ензима код гљива и биљки.<ref name=Keller2005/><ref name=Tudzynski2005/>

== Разноврсност ==
[[Датотека:Fungus in a Wood.JPG|thumb|Гљиве на пању]]

Гљиве су распрострањене широм света, и расту у широком опсегу станишта, укључујући екстремна окружења, као што су [[пустињске гљиве|пустиње]] или области са високим концентрацијама соли<ref name=Vaupotic2008/> или [[Јонизујуће зрачење|јонизујуће радијације]],<ref name=Dadachova2007/> као и на седиментима у [[дубоко море|дубоком мору]].<ref name=Raghukumar1998/> Неке могу да преживе интензивну [[Ултраљубичасто зрачење|УВ]] и [[Космичко зрачење|космичку радијацију]] присутну при свемирском путовању.<ref name=Sancho2007/> Већина расте у копненим окружењима, мада неколико врста живе делом или у потпуности у воденим стаништима, као што је -{[[Chytridiomycota]]}- -{''[[Batrachochytrium dendrobatidis]]''}-, [[паразит]] који је одговоран за смањење [[водоземац|водоземачких]] популација широм света. Тај организам проводи део свог животног циклуса као покретна [[зооспора]], што му омогућава да се покреће кроз воду и да уђе у водоземног домаћина.<ref name=Brem2008/> Други примери водених гљива су оне које живе у [[Хидротермална циркулација|хидротермалним]] областима океана.<ref name=LeCalvez2009/>

[[Таксономија|Таксономи]] су формално описали око 100.000 врста гљива,<ref>-{This estimation is determined by combining the species count for each phyla, based on values obtained from the 10th edition of the ''Dictionary of the Fungi'' (Kirk ''et al''., 2008): Ascomycota, 64163 species (p. 55); Basidiomycota, 31515 (p. 78); Blastocladiomycota, 179 (p. 94); Chytridiomycota, 706 (p. 142); Glomeromycota, 169 (p. 287); Microsporidia, >1300 (p. 427); Neocallimastigomycota, 20 (p. 463).}-</ref> мада глобална биоразноврсност гљивичног царства није у потпуности изучена.<ref name=Mueller2006/> На бази поређења односа броја врста гљива и биљки у датим окружењима, процењује се да царство гљива садржи око 1.5 милиона врста.<ref name=Hawksworth2006b/> Недавне (2011) процене сугеришу да вероватно има преко 5 милиона врста.<ref name=Blackwell2011/> У микологији, врсте су историјски разликоване путем различитих метода и концепата. Класификација базирана на [[морфологија (биологија)|морфолошким]] карактеристикама, као што су величина и облик спора или плодоносних структура, је традиционално доминирала гљивичном таксономијом.<ref name="Kirk et al., p. 489">-{Kirk ''et al''., p. 489.}-</ref> Врсте се исто тако могу разликовати по њиховим [[Биохемија|биохемијским]] и [[физиологија|физиолошким]] карактеристикама, као што је њихова способност да метаболизују одређене биохемикалије, или њиховој реакцији на [[хемијски тестови у идентификацији печурки|хемијске тестове]]. [[Врста|Концепт биолошких врста]] разликује врсте на основу њихове способности да се паре. Примена [[Молекуларна биологија|молекуларних]] алата, као што је [[ДНК секвенцирање]] и филогенетичка анализа у изучавању разноврстности је знатно унапредила резолуцију и унела робустност у процене [[генетичка разноврсност|генетичке разноврсности]] унутар разних таксономских група.<ref name=Hibbett2007/>
[[Датотека:Aa black and white fungi 2.jpg|thumb|Два типа јестивих гљива]]


'''Гљиве''' по броју врста спадају у најраспрострањеније организме на [[Земља|Земљи]], и представљају посебно царство [[еукариоте|еукариота]]. Заједничко за гљиве и биљке су биљни хормони, а заједничко за гљиве и животиње су хитински ћелијски зид, пигмент меланин и ензими присутни у митохондријама. Данас је познато око 100.000 врста гљива, а претпоставља се да их има 15 пута више. Наука о гљивама — микологија (од грчког -{μύκης}- - гљива, -{λόγος}- - наука) — прошла је дуг развојни пут. Њеним родоначелником сматра се грчки филозоф [[Аристотел]], који је дао прве описе гљива. [[Гљиве]] су веома заступљене у [[исхрана|исхрани]]. Постоји преко 1000 врста јестивих гљива.У њима готово да нема [[масноће|масноћа]],али садрже неке просте и сложене [[шећери|шећере]].[[Калорија|Калоријска вредност]] гљива једнака је калоријској вредности [[купус|купуса]] (20-25kcal на 100 грама).Садрже [[протеини|протеине]],[[минерали|минерале]] и неке витамине.Не садрже [[холестерол]].<ref>{{cite web|title=Јестиве гљиве|url=http://www.gljivari.org.rs/Prirucnik_za_sakupljace.pdf|work=gljivari.org.rs}}</ref>
== Грађа ==
== Грађа ==
Ред 30: Ред 92:
# мицелијско (код тзв. правих гљива).
# мицелијско (код тзв. правих гљива).


У прву врсту гљива са целуларним соматским телом спадају примитивне слузаве гљиве. То је најпримитивнија организација гљива која има широко распрострањење. То су једноћелијски организми са једром и без ћелијског зида. Типична врста ових гљива су миксамебе. Гљиве са целуларним соматским телом у свим фазама свог развоја задржавају индивидуалност ћелија. За разлику од њих код сложенијих слузавих гљива са плазмодијалним соматским телом долази до удруживања ћелија у крупну, вишеједарну протоплазматичну масу у којој појединачне ћелије губе своју индивидуалност, услед недостатка ћелијског зида. Та маса назива се плазмодијум. Типичан пример је род Physamum.
У прву врсту гљива са целуларним соматским телом спадају примитивне слузаве гљиве. То је најпримитивнија организација гљива која има широко распрострањење. То су једноћелијски организми са једром и без ћелијског зида. Типична врста ових гљива су миксамебе. Гљиве са целуларним соматским телом у свим фазама свог развоја задржавају индивидуалност ћелија. За разлику од њих код сложенијих слузавих гљива са плазмодијалним соматским телом долази до удруживања ћелија у крупну, вишеједарну протоплазматичну масу у којој појединачне ћелије губе своју индивидуалност, услед недостатка ћелијског зида. Та маса назива се плазмодијум. Типичан пример је род -{''[[Physamum]]''}-.
Немицелијско тело код квасаца одликују ћелије која на површини свог тела имају диференциран, нежан омотач. Понекад, процесом соматског размножавања које се означава као пупљење настају релативно кратки низови ћелија које се још нису одвојиле једне од других и таква творевина означава се као привидна мицелија („псеудомицелија“). Управо због гљива са немицелијским соматским телом долази до дизања теста, тако да ова врста гљива има широку употребу.
Немицелијско тело код квасаца одликују ћелије која на површини свог тела имају диференциран, нежан омотач. Понекад, процесом соматског размножавања које се означава као пупљење настају релативно кратки низови ћелија које се још нису одвојиле једне од других и таква творевина означава се као привидна мицелија („псеудомицелија“). Управо због гљива са немицелијским соматским телом долази до дизања теста, тако да ова врста гљива има широку употребу.


Ред 36: Ред 98:


== Разноврсност ==
== Разноврсност ==
У јестиве гљиве спадају више гљиве из раздела ''Аscomycota'' и ''Basidiomycotа''
У јестиве гљиве спадају више гљиве из раздела -{''Аscomycota''}- и -{''Basidiomycotа''}-.
=== Аscomycota ===


=== -{''Аscomycota''}- ===
Имају значај у људској исхрани и производњи [[антибиотик|антибиотика]].Одређене врсте с плодоносним телима су јестиве.Једна од најквалитетнијих јестивих гљива из овог раздела јесте Округли смрчак (''Morchella esculenta'').[[Квасац|Квасци]] имају веома широку примену у [[прехрамбена индустрија|прехрамбеној индустрији]],а пре свега у производњи [[Хлеб|хлеба]].

Имају значај у људској исхрани и производњи [[антибиотик|антибиотика]].Одређене врсте с плодоносним телима су јестиве.Једна од најквалитетнијих јестивих гљива из овог раздела јесте Округли смрчак (-{''Morchella esculenta''}-).[[Квасац|Квасци]] имају веома широку примену у [[прехрамбена индустрија|прехрамбеној индустрији]],а пре свега у производњи [[Хлеб|хлеба]].
=== Basidiomycotа ===
=== Basidiomycotа ===


Оне су храна многим [[животиње|животињама]],као и људима.Велики број врста се може користити у исхрани.У нашим крајевима најпознатије јестиве гљиве из овог раздела су вргањ(''Boletus edulis''),лисичарка(''Cantharellus cibarius''),[[буковача]](''Pleurotus ostreatus'') и рудњача(''Agaricus campestris'').<ref>{{cite book|first=Биологија 1.разред|title=Гљиве|publisher=Klett|url=http://www.klett.rs/proizvod/udzbenici/srednja-skola/biologija/biologija-1-udzbenik-za-prvi-razred-gimnazije}}</ref>
Оне су храна многим [[животиње|животињама]],као и људима.Велики број врста се може користити у исхрани.У нашим крајевима најпознатије јестиве гљиве из овог раздела су вргањ (-{''Boletus edulis''}-), лисичарка(-{''Cantharellus cibarius''}-), [[буковача]] (-{''Pleurotus ostreatus''}-) и рудњача (-{''Agaricus campestris''}-).

* '''Смрчци'''
* '''Смрчци'''
(-{''Morchella''}-)Висина 5 до 15 цм. Округласт, ваљкасто купаст, уздужно наборан, смеђи шешир. Беличаста шупља дршка.

(''Morchella'')Висина 5 до 15 цм. Округласт, ваљкасто купаст, уздужно наборан, смеђи шешир. Беличаста шупља дршка.
Налазе се у пролеће у ниској трави у проређеним шумама, од око 300 до 3.000 метара надморске висине.Има их више врста и сви су јестиви(обичан смрчак, дебелоноги смрчак, купасти смрчак, ребрасти смрчак).
Налазе се у пролеће у ниској трави у проређеним шумама, од око 300 до 3.000 метара надморске висине.Има их више врста и сви су јестиви(обичан смрчак, дебелоноги смрчак, купасти смрчак, ребрасти смрчак).
* '''Хрчци'''
* '''Хрчци'''
(-{''Gyromytra''}-) Висина 3 до 8 цм. Шешир им је виjугаво наборан, веома крт и ломљив, кестењасте боје. Дршка је уздуж ребраста и шупљикава.

(''Gyromytra'') Висина 3 до 8 цм. Шешир им је виjугаво наборан, веома крт и ломљив, кестењасте боје. Дршка је уздуж ребраста и шупљикава.
* '''Рудњача'''
* '''Рудњача'''
(-{''Agaricus campester''}-) Висипа 5 до 9 цм. Шешир пречника 5 до 12 цм. Чисто бела гљива, свилснкасте или "плишане" покожице, понекад мало црвенкасто-смеђа са тамнијим крљуштима. Листићи су према старости прво бели, па меснато ружичасти и на крају чоколадно смеђи.Дршка кратка и најчешће према дну сужена, бела, са једноставним, често пролазним прстеном. Мирис угодно освежавајући, а бело једро месо помало посмеђи, односно поцрвени на пресеку.Налази се понекад у великим количинама, на ђубреним ливадама, у нижим и брдским светлијим шумама, у пролеће и у јесен.

(''Agaricus campester'')Висипа 5 до 9 цм. Шешир пречника 5 до 12 цм. Чисто бела гљива, свилснкасте или "плишане" покожице, понекад мало црвенкасто-смеђа са тамнијим крљуштима. Листићи су према старости прво бели, па меснато ружичасти и на крају чоколадно смеђи.Дршка кратка и најчешће према дну сужена, бела, са једноставним, често пролазним прстеном. Мирис угодно освежавајући, а бело једро месо помало посмеђи, односно поцрвени на пресеку.Налази се понекад у великим количинама, на ђубреним ливадама, у нижим и брдским светлијим шумама, у пролеће и у јесен.
* '''Ђурђевача'''
* '''Ђурђевача'''
(-{''Tricholoma georgii''}-) (редуша, ђурђевка, јурјевка, ранка, брусница)Висина 6 до 9 цм. Шешир 4 до 10 цм. Листићи под шеширом су веома густи. Цела мирише на брашно.Налази се од краја марта до маја, на ивицама шума, у трави и у шумарцима, до висине од око 1.000 метара надморске висине. Честа је у северној Србији

(''Tricholoma georgii'') (редуша, ђурђевка, јурјевка, ранка, брусница)Висина 6 до 9 цм. Шешир 4 до 10 цм. Листићи под шеширом су веома густи. Цела мирише на брашно.Налази се од краја марта до маја, на ивицама шума, у трави и у шумарцима, до висине од око 1.000 метара надморске висине. Честа је у северној Србији
* '''Бисерка'''
* '''Бисерка'''
(-{''Amanita rubescens''}-) (бисерница, црвенкаста мухара)Висока 10 до 20 цм. Шешир (6 до 15 цм) и дршка су смеђе боје, која може да пређе у бледу. По површини шешира су распоређене тачкасте и љуспасте крпице од остатка опне, које киша лако спере. Сукњица је бела, а задебљање дршке (при основи) је покривено љуспастим и брадавичастим остацима врећице. Кожица са шешира се лако гули. Месо је снежно бело, сочно, једро, без мириса.

(''Amanita rubescens'') (бисерница, црвенкаста мухара)Висока 10 до 20 цм. Шешир (6 до 15 цм) и дршка су смеђе боје, која може да пређе у бледу. По површини шешира су распоређене тачкасте и љуспасте крпице од остатка опне, које киша лако спере. Сукњица је бела, а задебљање дршке (при основи) је покривено љуспастим и брадавичастим остацима врећице. Кожица са шешира се лако гули. Месо је снежно бело, сочно, једро, без мириса.
* '''Лисичарка'''
* '''Лисичарка'''
(-{''Cantharellus cibarius''}-) (лисичица, лисица)Висина 3 до 10 цм.Шешир од 3 до 12 цм. Променљиве је боје, од жуте до наранџасте, с белкастим тоном. Листићи су светлији од шешира, дуго силазе низ дршку. Месо је жућкасто беле боје, пријатног мириса брескве, укус слаткаст.

(''Cantharellus cibarius'') (лисичица, лисица)Висина 3 до 10 цм.Шешир од 3 до 12 цм. Променљиве је боје, од жуте до наранџасте, с белкастим тоном. Листићи су светлији од шешира, дуго силазе низ дршку. Месо је жућкасто беле боје, пријатног мириса брескве, укус слаткаст.
<ref>{{cite web|title=Јестиве гљиве|url=http://www.fruskagora.rs/html/jestive_gljive.html|work=fruskagora.rs}}</ref>
<ref>{{cite web|title=Јестиве гљиве|url=http://www.fruskagora.rs/html/jestive_gljive.html|work=fruskagora.rs}}</ref>

== Екологија гљива ==
Гљиве представљају засебан облик живота на земљи који је развио три основне стратегије преживљавања у природи:
* Гљиве ''симбионти'' које живе у заједници са многим биљним врстама и међусобно се испомажу. Гљиве задржавају воду у мицелију, а ту воду користе биљке које помоћу коријења извлаче минералне материје неопходне за раст гљива.
* Гљиве ''сапробионти'' (разлагачи) без чијег дјеловања у природи не би могло доћи до разлагања органских материја биљног поријекла. Каже се да, да нема гљива, шуме би се угушиле у властитом отпаду.
* Гљиве ''[[паразит]]и'' које нападају живе биљке, животиње, људе и друге гљиве. Кроз мрежу танких хранидбених нити, гљиве упијају храну из живе или неживе органске материје.


== Начин припреме ==
== Начин припреме ==
Најчешће се конзумирају [[термичка обрада|термички обрађене]] гљиве,али сирове се лакше [[варење|варе]].Термичка обрада укључује кување,динстање,печење,фламбирање...Укупна недељна количина гљива у исхрани не треба да пређе 1-1,5 килограма.Гљиве могу да се конзервирају на разне начине (усољавање,сушење,маринирање,пастеризација...).<ref>{{cite web|url=http://www.gljivari.org.rs/Prirucnik_za_sakupljace.pdf|title=Јестиве гљиве|work=gljivari.org.rs}}</ref>
Најчешће се конзумирају [[термичка обрада|термички обрађене]] гљиве, али сирове се лакше [[варење|варе]]. Термичка обрада укључује кување, динстање, печење, фламбирање... Укупна недељна количина гљива у исхрани не треба да пређе 1-1,5 килограма. Гљиве могу да се конзервирају на разне начине (усољавање, сушење, маринирање, пастеризација...).<ref>{{cite web|url=http://www.gljivari.org.rs/Prirucnik_za_sakupljace.pdf|title=Јестиве гљиве|work=gljivari.org.rs}}</ref>


== Подела гљива по начину живота==
==Галерија==
Гљиве представљају посебан облик живота на Земљи који је развио три основне стратегије преживљавања у природи. Основна им је подјела на:
* -{''[[Myxomycota]]''}- ([[слузњаче]]), [[протисти]] налик гљивама
* -{''[[Oomycota]]''}-, [[гљивеа алгашице]] ([[алгашице]])
* -{''[[Zygomycota]]''}-
* -{''[[Ascomycota]]''}- [[гљиве мешинарке]] ([[мешинарке]])
* -{''[[Basidiomycota]]''}- [[гљиве стапчарке]] ([[стапчарке]] или [[стапчаре]])


Гљиве могу бити [[симбионти]] које живе у заједници са многим биљним врстама и имају међусобну корист. Гљиве задржавају воду у [[мицелиј]]у, а ту воду користе биљке које помоћу корења извлаче минералне материје неопходне за раст гљива; [[сапрофити]] (разлагачи) без чиег деловања у [[природа|природи]] не би могло доћи до разлагања органских материја биљног порекла. Каже се да, да нема гљива, шуме би се угушиле у властитом отпаду; и [[паразити]] - [[Дерматофити]] - које нападају живе [[биљке]], [[животиње]], [[људи|људе]] и друге гљиве. Кроз мрежу танких [[хифе|хифа]], гљиве упијају храну из живе или неживе органске материје.

== Размножавање гљива ==
Гљиве се размножавају на различите наполне и полне начине. Најједноставнији облик размножавања је вегетативно размножавање путем одељивања мицелија. При неполном размножавању, спорама је значајна велика различитост, па се тако најпримитивнији типови, који живе у води, размножавају помоћу зооспора са цилијама које настају у зооспорангијама. Примитивни типови гљива који живе на копну размножавају се различитим спорама обавијеним мембраном. Те споре могу настати унутар спорангија ([[Спора|ендоспоре]]) или изван спорангија ([[конидије]]).

Начин [[полно размножавање|полног размножавања]] гљива је такође различит. Код архимицета полни расплод настаје копулацијом мушких и женских полних ћелија, које настају у посебним полним органима гљиве. Код фикомицета полне ћелије се састоје само од језгра, тако да се оплодња обавља уз помоћ оплодних цевчица. Код мешинарки и стапичарки дошло је до потпуне редукције полних органа.

==Галерија==
<gallery>
<gallery>
Слика:Smrčak_32.JPG|Смрчак
Слика:Smrčak_32.JPG|Смрчак
Ред 92: Ред 158:


== Референце ==
== Референце ==
{{reflist}}
{{reflist|30em|refs=

<ref name=Bruns2006>{{cite journal |author=Bruns T. |year=2006 |title=Evolutionary biology: a kingdom revised |journal=Nature |volume=443 |issue=7113 |pages=758–761 |pmid=17051197 |doi=10.1038/443758a|bibcode = 2006Natur.443..758B}}</ref>

<ref name="Baldauf1993">{{cite journal |vauthors = Baldauf SL, Palmer JD |title=Animals and fungi are each other's closest relatives: congruent evidence from multiple proteins |journal=Proceedings of the National Academy of Sciences U.S.A. |volume=90 |issue=24 |pages=11558–11562 |year=1993 |pmid=8265589 |pmc=48023 |doi=10.1073/pnas.90.24.11558}}</ref>

<ref name=Shoji2006>{{cite journal |vauthors = Shoji JY, Arioka M, Kitamoto K |year=2006 |title=Possible involvement of pleiomorphic vacuolar networks in nutrient recycling in filamentous fungi |journal=Autophagy |volume=2 |issue=3 |pages=226–227 |pmid=16874107 |doi=10.4161/auto.2695}}</ref>

<ref name=Zabriskie2000>{{cite journal |vauthors = Zabriskie TM, Jackson MD |title=Lysine biosynthesis and metabolism in fungi |journal=Natural Product Reports |volume=17 |issue=1 |pages=85–97 |year=2000 |pmid=10714900 |doi=10.1039/a801345d}}</ref>

<ref name=Xu2006>{{cite journal |vauthors = Xu H, Andi B, Qian J, West AH, Cook PF |year=2006 |title=The α-aminoadipate pathway for lysine biosynthesis in fungi |journal=Cellular Biochemistry and Biophysics |volume=46 |issue=1 |pages=43–64 |pmid=16943623 |doi=10.1385/CBB:46:1:43}}</ref>

<ref name=Bowman2006>{{cite journal |vauthors = Bowman SM, Free SJ |year=2006 |title=The structure and synthesis of the fungal cell wall |journal=BioEssays |volume=28 |issue=8 |pages=799–808 |pmid=16927300 |doi=10.1002/bies.20441}}</ref>

<ref name=Mikhail2005>{{cite journal |vauthors = Mihail JD, Bruhn JN |year=2005 |title=Foraging behaviour of ''Armillaria'' rhizomorph systems |journal=Mycological Research |volume=109 |issue=11 |pages=1195–1207 |pmid=16279413 |doi=10.1017/S0953756205003606}}</ref>

<ref name=Keller2005>{{cite journal |vauthors = Keller NP, Turner G, Bennett JW |year=2005 |title=Fungal secondary metabolism–from biochemistry to genomics |journal=Nature Reviews Microbiology |volume=3 |issue=12 |pages=937–947 |pmid=16322742 |doi=10.1038/nrmicro1286}}</ref>

<ref name=Wu2007>{{cite journal |vauthors = Wu S, Schalk M, Clark A, Miles RB, Coates R, Chappell J |year=2007 |title=Redirection of cytosolic or plastidic isoprenoid precursors elevates terpene production in plants |journal=Nature Biotechnology |volume=24 |pages=1441–1447 |pmid=17057703 |doi=10.1038/nbt1251 |issue=11}}</ref>

<ref name=Tudzynski2005>{{cite journal |author=Tudzynski B. |year=2005 |title=Gibberellin biosynthesis in fungi: genes, enzymes, evolution, and impact on biotechnology |journal=Applied Microbiology and Biotechnology |volume=66 |issue=6 |pages=597–611 |pmid=15578178 |doi=10.1007/s00253-004-1805-1}}</ref>

<ref name="Desjardin 2010">{{cite journal |vauthors = Desjardin DE, Perry BA, Lodge DJ, Stevani CV, Nagasawa E |title=Luminescent ''Mycena'': new and noteworthy species |journal=Mycologia |volume=102 |issue=2 |pages=459–477 |year=2010 |pmid=20361513 |doi=10.3852/09-197}}</ref>

<ref name=Vaupotic2008>{{cite journal |vauthors = Vaupotic T, Veranic P, Jenoe P, Plemenitas A |title=Mitochondrial mediation of environmental osmolytes discrimination during osmoadaptation in the extremely halotolerant black yeast ''Hortaea werneckii'' |journal=Fungal Genetics and Biology |volume=45 |issue=6 |pages=994–1007 |year=2008 |pmid=18343697 |doi=10.1016/j.fgb.2008.01.006}}</ref>

<ref name=Dadachova2007>{{cite journal |vauthors = Dadachova E, Bryan RA, Huang X, Moadel T, Schweitzer AD, Aisen P, Nosanchuk JD, Casadevall A |year=2007 |title=Ionizing radiation changes the electronic properties of melanin and enhances the growth of melanized fungi |journal=PLoS ONE |volume=2 |issue=5 |pages=e457 |pmid=17520016 |doi=10.1371/journal.pone.0000457 |pmc=1866175|bibcode = 2007PLoSO...2..457D }}</ref>

<ref name=Raghukumar1998>{{cite journal |vauthors = Raghukumar C, Raghukumar S |title=Barotolerance of fungi isolated from deep-sea sediments of the Indian Ocean |journal=Aquatic Microbial Ecology |volume=15 |issue=2 |pages=153–163 |year=1998 |doi=10.3354/ame015153}}</ref>

<ref name=Sancho2007>{{cite journal |vauthors = Sancho LG, de la Torre R, Horneck G, Ascaso C, ((de Los Rios A)), Pintado A, Wierzchos J, Schuster M |title=Lichens survive in space: results from the 2005 LICHENS experiment |journal=Astrobiology |volume=7 |issue=3 |pages=443–454 |year=2007 |pmid=17630840 |doi=10.1089/ast.2006.0046 |bibcode=2007AsBio...7..443S}}</ref>

<ref name=Brem2008>{{cite journal |vauthors = Brem FM, Lips KR |title=''Batrachochytrium dendrobatidis'' infection patterns among Panamanian amphibian species, habitats and elevations during epizootic and enzootic stages |journal=Diseases of Aquatic Organisms |volume=81 |issue=3 |pages=189–202 |year=2008 |pmid=18998584 |doi=10.3354/dao01960}}</ref>

<ref name=LeCalvez2009>{{cite journal |vauthors = ((Le Calvez T)), Burgaud G, ((Mahé S)), Barbier G, Vandenkoornhuyse P |title=Fungal diversity in deep sea hydrothermal ecosystems |journal=Applied and Environmental Microbiology |volume=75 |issue=20 |pages=6415–6421 |year=2009 |doi=10.1128/AEM.00653-09 |pmid=19633124 |pmc=2765129}}</ref>

<ref name=Mueller2006>{{cite journal |vauthors = Mueller GM, Schmit JP |year=2006 |title=Fungal biodiversity: what do we know? What can we predict? |journal=Biodiversity and Conservation |volume=16 |pages=1–5 |doi=10.1007/s10531-006-9117-7}}</ref>

<ref name=Hawksworth2006b>{{cite journal |author = Hawksworth DL |year=2006 |title=The fungal dimension of biodiversity: magnitude, significance, and conservation |journal=Mycological Research |volume=95 |issue=6 |pages=641–655 |doi=10.1016/S0953-7562(09)80810-1}}</ref>

<ref name=Blackwell2011>{{cite journal |author=Blackwell M. |title=The Fungi: 1, 2, 3 ... 5.1 million species? |journal= American Journal of Botany |year=2011 |volume=98 |issue=3 |pages=426–438 |pmid=21613136 |doi=10.3732/ajb.1000298 |url= http://www.amjbot.org/content/98/3/426.full.pdf+html |format=PDF}}</ref>

<ref name=Hibbett2007>{{cite journal |vauthors = Hibbett DS, Binder M, Bischoff JF, Blackwell M, Cannon PF, Eriksson OE |display-authors=etal |year=2007 |title=A higher level phylogenetic classification of the ''Fungi'' |journal=Mycological Research |pmid=17572334 |volume=111 |issue=5 |pages=509–547 |doi=10.1016/j.mycres.2007.03.004 |url=http://www.clarku.edu/faculty/dhibbett/AFTOL/documents/AFTOL%20class%20mss%2023,%2024/AFTOL%20CLASS%20MS%20resub.pdf |format=PDF}}</ref>

<ref name=Moore1980>{{cite journal |author = Moore RT |year=1980| title=Taxonomic proposals for the classification of marine yeasts and other yeast-like fungi including the smuts |journal=Botanica Marina |volume=23 |pages=361–373}}</ref>

}}

== Литература ==
{{refbegin|30em}}
* {{cite book |author=Ainsworth GC. |title=Introduction to the History of Mycology |publisher=Cambridge University Press |location=Cambridge, UK |year=1976 |isbn=0-521-11295-8}}
* {{cite book|vauthors=Alexopoulos CJ, Mims CW, Blackwell M |title=Introductory Mycology | year=1996 |publisher=John Wiley and Sons |isbn=0-471-52229-5}}
* {{cite book|author=Chandler PJ. |title=A Dipterist's Handbook (2nd Edition)|year=2010|publisher=The Amateur Entomologists' Society|pages=1–525}}
* {{cite book |author=Deacon J. |title=Fungal Biology |publisher=Blackwell Publishers |location=Cambridge, Massachusetts |year=2005 |isbn=1-4051-3066-0}}
* {{cite book |author=Hall IR. |title=Edible and Poisonous Mushrooms of the World |publisher=Timber Press |location=Portland, Oregon |year=2003 |isbn=0-88192-586-1}}
* {{cite book|author=Hanson JR.| title=The Chemistry of Fungi | year=2008 |publisher=Royal Society Of Chemistry |isbn=0-85404-136-2}}
* {{cite book |vauthors=Jennings DH, Lysek G |title=Fungal Biology: Understanding the Fungal Lifestyle |year=1996 |publisher=Bios Scientific Publishers Ltd |location=Guildford, UK |isbn=978-1-85996-150-6}}
* {{cite book |vauthors=Kirk PM, Cannon PF, Minter DW, Stalpers JA |title=Dictionary of the Fungi. 10th ed |publisher=CAB International |location=Wallingford, UK |year=2008 |isbn=0-85199-826-7}}
* {{cite book |vauthors=Taylor EL, Taylor TN |title=The Biology and Evolution of Fossil Plants |publisher=Prentice Hall |location=Englewood Cliffs, New Jersey |year=1993 |isbn=0-13-651589-4}}
* {{cite book |author= H.O. Schwantes |title= Biologie der Pilze. Ulmer |location = Stuttgart |date = 1996 |id = ISBN 3-8252-1871-6.}}
* {{cite book |author= Georg Schön |title= Pilze – Lebewesen zwischen Pflanze und Tier |publisher = Verlag C.H. Beck |location = München |date = 2005 |id = ISBN 978-3-406-50860-8.}}
* {{cite book |author= H. Dörfelt |title= Lexikon der Mykologie |publisher = Gustav Fischer Verlag |location = Stuttgart, New York |date = 1989 |id = ISBN 3-437-20413-0.}}
* {{cite book |author= H. Dörfelt |author2= H. Heklau |title= Die Geschichte der Mykologie |publisher = Einhorn-Verlag, Schwäbisch Gmünd |date = 1998 |id = ISBN 3-927654-44-2.}}
* {{cite book |author= E. Müller |author2= W. Loeffler |title= Mykologie, Grundriss für Naturwissenschaftler und Mediziner. 5. Auflage. Thieme |location = Stuttgart, New York |date = 1992 |id = ISBN 3-13-436805-6}}
* {{cite book |author= P.M. Kirk |title= Ainsworth and Bisby's Dictionary of the Fungi. 9. Auflage. Wallingford, Utrecht |date = 2001 |id = ISBN 0-85199-377-X }}
* {{cite book |author= G.Witzany |title= Biocommunication of Fungi. 1. Auflage. Dortrecht |date = 2012 |id = ISBN 978-94-007-4263-5 }}
* {{cite book |author= R. Flammer |author2= E. Horak |title= Pilzvergiftungen. Schwabe Verlag |location = Basel |date = 2003 |id = ISBN 3-7965-2008-1 }}
* {{cite book |author= H. Hof |title= Candida, Aspergillus und Co: Pathogene Pilze. In: Pharmazie in unserer Zeit. 32 |date = 2003 |id = ISSN 0048-3664, S. 96–103 }}
* {{cite book |author= E. Horak |author2= M. Moser |title= Röhrlinge und Blätterpilze in Europa |publisher = Elsevier Spektrum Akademischer Verlag |location = München, Heidelberg |date = 2005 |id = ISBN 3-8274-1478-4 }}
* {{cite book |author= J.-M. Polese |author2= H. Chaumeton |title= Pocket Guide Pilze |publisher = Könemann Tandem Verlag |location = Köln |date = 2005 |id = ISBN 3-8331-1314-6 }}
* {{cite book |author= M. Flück |title= Welcher Pilz ist das? Erkennen, Sammeln, Verwenden |publisher = Kosmos Naturführer |location = Stuttgart |date = 2002 |id = ISBN 3-440-08042-0 }}
* {{cite book |author= Ewald Gerhardt |title= Der große BLV Pilzführer für unterwegs. 5. Auflage |location = BLV München |date = 2010 |id = ISBN 978-3-8354-0644-5 }}
* {{cite book |author= Rudolf Winkler |title= 2000 Pilze einfach bestimmen, Buch und CD |publisher = AT Verlag |location = Aarau, Schweiz |id = ISBN 3-85502-531-2 }v
* {{cite book |author= August Steier |title= Pilze. In: Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft (RE). Band XX,2 |location = Stuttgart 1950, Sp. 1372–1386 }}
{{refend}}


==Спољашње везе==
==Спољашње везе==
Ред 108: Ред 248:
* [http://www.clusterbusters.com/ „-{Cluster Busters}-“, подаци о медицинској употреби халуциногених печурака ради отклањања главобоља]
* [http://www.clusterbusters.com/ „-{Cluster Busters}-“, подаци о медицинској употреби халуциногених печурака ради отклањања главобоља]
* [http://www.agrozoo.net/jsp/Galery_upload_1.jsp?p1=search&l2=sr Онлине детерминирање гљива по боји и осталим својствима]
* [http://www.agrozoo.net/jsp/Galery_upload_1.jsp?p1=search&l2=sr Онлине детерминирање гљива по боји и осталим својствима]

{{Taxonbar}}


[[Категорија:Гљиве|*]]
[[Категорија:Гљиве|*]]

Верзија на датум 14. април 2017. у 19:03

Гљиве
Временски распон: Рани Девон – садашњост
A collage of five fungi (clockwise from top-left): a mushroom with a flat, red top with white-spots, and a white stem growing on the ground; a red cup-shaped fungus growing on wood; a stack of green and white moldy bread slices on a plate; a microscopic, spherical grey semitransparent cell, with a smaller spherical cell beside it; a microscopic view of an elongated cellular structure shaped like a microphone, attached to the larger end is a number of smaller roughly circular elements that collectively form a mass around it
У смеру казаљки на сату од горе лево:
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
(нерангирано): Opisthokonta
(нерангирано): Holomycota
(нерангирано): Zoosporia
Царство: Fungi
(L.) R.T.Moore[1]
Subkingdoms/Phyla/Subphyla[2]
Blastocladiomycota
Chytridiomycota
Glomeromycota
Microsporidia
Neocallimastigomycota

Dikarya (inc. Deuteromycota)

Ascomycota
Pezizomycotina
Saccharomycotina
Taphrinomycotina
Basidiomycota
Agaricomycotina
Pucciniomycotina
Ustilaginomycotina

Subphyla incertae sedis

Entomophthoromycotina
Kickxellomycotina
Mucoromycotina
Zoopagomycotina

Гљиве су чланови велике групе еукариотских организама који обухватају микроорганизме као што су квасци и плесни, као и боље познате печурке. Ти организми се класификују као царство, гљиве, које је засебно од биљки, животиња, протиста, и бактерија. Једна од главних разлика је да гљивични ћелијски зидови садрже хитин, за разлику од ћелијских зидова биљки и неких протиста, који садрже целулозу, и за разлику од ћелијских зидова бактерија. Ова и низ других разлика показују да су гљиве засебна група сродних организама, која се назива Eumycota (праве гљиве или Eumycetes), који имају заједничког претка (монофилетска група). Ова гљивична група је различита од структурно сличних миксомицета (слузаве плесни) и oomiceta (водене плесни). Грана биологије посвећена изучавању гљива је позната као микологија (од грчког μύκης, mukēs, са значењем „гљива“). Микологија се често сматра граном ботанике, мада је она засебно царство у биолошкој таксономија. Генетичке студије су показале да су гљиве сродније са животињама, него са биљкама.

Гљиве по броју врста спадају у најраспрострањеније организме на Земљи, и представљају посебно царство еукариота. Заједничко за гљиве и биљке су биљни хормони, а заједничко за гљиве и животиње су хитински ћелијски зид, пигмент меланин и ензими присутни у митохондријама. Данас је познато око 100.000 врста гљива, а претпоставља се да их има 15 пута више. Наука о гљивама — микологија (од грчког μύκης - гљива, λόγος - наука) — прошла је дуг развојни пут. Њеним родоначелником сматра се грчки филозоф Аристотел, који је дао прве описе гљива.[3][4]

Гљиве су распрострањене широм света, али је упркос тога већина њих неупадљива због мале величине њихових структура, и њиховог скривеног животног стила у земљишту, на мртвој материји, и у симбиози са биљкама, животињама, или другим гљивама. Оне постају уочљиве током зрења, било као печурке или буђ. Гљиве имају есенцијалну улогу у декомпозицији органске материје, као и фундаменталне улоге у прехрамбеном циклусу и размени. Оне су дуго кориштене као директан извор хране, као што су печурке и тартуфи, као квасац у хлебу, и у ферментацији разних прехрамбених продуката, као што је вино, пиво, и сос од соје. Од 1940-тих, гљиве се користе за продукцију антибиотика. Од недавно разни ензими произведени гљивама налазе индустријску примену и користе се као компонента детерџената. Гљиве се такође користе као биолошки пестициди за контролу корова, биљних болести и инсектних штеточина. Многе врсте производе биоактивна једињења звана микотоксини, као што су алкалоиди и поликетиди, који су токсични за животиње и људе. Плодоносне структуре неких врста садрже психотропна једињења и конзумирају се рекреационо или у традиционалним духовним свечаностима. Гљиве могу да разлажу проиведене материјале и зграде, и да постану значајни патогени за људе и животиње. Губитак усева услед гљивичних болести (e.g., Magnaporthe grisea) или кварење хране могу да имају велики утицај на људске залихе хране и локалне економије.

Царство гљива се састоји од енормно различитих таксона са разноликим екологијама, стратегијама животних циклуса, и морфологијама у опсегу од једноћелијских водених Chytridiomycota до великх печурки. Међутим, мало је познато о истинској биоразноликости царства гљива, које се процењује на 1,5 милиона до 5 милиона врста, при чему је око 5% њих формално класификовано. Још од пионирских таксономских радова научника Карл фон Лине, Христијан Хенрих Персон и Елијас Магнус Фрис током 18. и 19. века, гљиве су биле класификоване на основу њихове морфологије (e.g., карактеристика као што су боја спора или микроскопских својстава) или физиологије. Напреци у молекуларној генетици су омогућили инкорпорацију ДНК анализе у таксономију, која повремено доводи у питање историјска груписања базирана на морфологији и другим својствима. Филогенетичке студије објављене током задње декаде су помогле у преобличавању класификација царства гљива, које се дели у једно подцарство, седам фила, и десет потфила.

Група свих гљива присутних у датој области или географском региону је позната под називом микобиота, e.g., „микобиота Ирске“.[5]

Карактеристике

Ћелије гљивичне хифе
1- Хифални зид 2- Септум 3- Митохондрија 4- Вакуола 5- Ергостеролни кристал 6- Рибозом 7- Нуклеус 8- Ендоплазматични ретикулум 9- Липидно тело 10- Ћелијска мембрана 11- Апикално телашце 12- Голђијев апарат

Пре увођења молекуларних метода за филогенетичку анализу, таксономисти су сматрали да су гљиве члан биљног царства због сличности животних стилова: гљиве и биље су углавном непокретне, и постоје сличности у погледу опште морфологије и станишта. Попут биљки, гљиве обично расту у земљишту, и у случају печурки формирају упадљива воћна тела, која понекад подсећају на биљке, као на пример код маховине. Гљиве се данас сматрају засебним царством, јасно раздвојеним од биљака и животиња, од којих изгледа да су се одвојиле пре око једне милијарде године.[6][7] Нека морфолошка, биохемијска, и генетичка својства су заједничка са другим организмима, док су друга јединствена за гљиве, што их јасно одваја од других царстава:

Заједничка својства

Попут других еукариота, ћелије гљива садрже мембраном обавијено једро са хромозомима који садрже ДНК са некодирајућим регионима званим интрони и кодирајућим регионима званим ексони. Гљиве имају мембраном окружене цитоплазмичне органеле, као што су митохондрија, мембране које садрже стерол, и рибозоми 80S типа.[8] Оне имају карактеристични опсег растворних угљених хидрата и складишних једињења, укључујући шећерне алкохоле (e.g., манитол), дисахариде, (e.g., трехалоза), и полисахариде (e.g., гликоген, који је исто тако присутан код животиња[9]).
  • Са животињама:
Гљивама недостају хлоропласти и оне су хетеротрофни организми и стога су им неопходне припремљена органска једињења као извор енергије.[10]
  • Са биљкама:
Гљиве имају ћелијски зид[11] и вакуоле.[12] Оне могу да се репродукују на сексуални и асексуални начин, и попут базалних биљних група (као што су папрати и маховине) производе споре. Слично маховини и алгама, гљиве типично имају хаплоидна једра.[13]
Више гљиве, еугленоиди, и неке бактерије производе аминокиселину L-лизин следећи специфични низ биосинтетичких корака, звани α-аминоадипатни пут.[14][15]
  • Ћелије већине гљива расту као цевасте, издужене, и концима сличне (филаментозне) структуре и називају се хифе, које могу да садрже вишеструка једра и да буду проширене на врховима. Сваки врх садржи сет агрегираних везикула — ћелијских структура које садрже протеине, липиде, и друге органске молекуле — зване Spitzenkörper.[16] Gљиве и оомицете расту као филаментозне хифалне ћелије.[17] У контрасту с тим, организми сличног изгледа, попут филаментозних зелених алги, расту путем понављајућих ћелијских деоба унутар ћелијског ланца.[9]
  • Више од 70 врста гљива, као и неке биљке и животиње, манифестују феномен биолуминисценције.[18]

Јединствена својства

  • Неке врсте расту као јеноћелијски квасци који се репродукују пупљењем или бинарном деобом. Диморфне гљиве могу да пређу између фазе квасца и фазе хифа у респонсу на промене услова животне средине.[19]
  • Гљивични ћелијски зид се састоји од глукана и хитина. Док је глукан исто тако присутан у биљкама, а хитин у егзоскелету зглавкара,[20][21] гљиве су једини организми који комбинују та два структурна молекула у свом ћелијском зиду. За разлику од ћелијских зидова биљки и оомицета, ћелијски зидови гљива не садрже целулозу.[22]
A whitish fan or funnel-shaped mushroom growing at the base of a tree.
Omphalotus nidiformis, биолуминесцентна печурка

Већина гљива нема ефективан систем за транспорт на даљину воде и нутријената, као што је ксилем и флоем код многих биљака. Да би превазишле та ограничења, неке гљиве, као што је Armillaria, формирају ризоморфе,[23] који подсећају на корене биљки и изводе сличне функције. Још једна карактеристика која је заједничка са биљкама је биосинтетички пут за производњу терпена који користи мевалонску киселину и пирофосфат као хемијске градивне блокове.[24] Међутим, биљке имају додатне терпенске путеве на њиховим хлоропластима, структурама које недостају гљивама.[25] Гљиве производе неколико секундарних метаболита који су слични или идентични по структури са биљним метаболитима.[24] Многи биљни и гљивични ензими који формирају та једињења се међусобно разликују у секвенци и другим карактеристикама, што указује на различито порекло и еволуцију тих ензима код гљива и биљки.[24][26]

Разноврсност

Гљиве на пању

Гљиве су распрострањене широм света, и расту у широком опсегу станишта, укључујући екстремна окружења, као што су пустиње или области са високим концентрацијама соли[27] или јонизујуће радијације,[28] као и на седиментима у дубоком мору.[29] Неке могу да преживе интензивну УВ и космичку радијацију присутну при свемирском путовању.[30] Већина расте у копненим окружењима, мада неколико врста живе делом или у потпуности у воденим стаништима, као што је Chytridiomycota Batrachochytrium dendrobatidis, паразит који је одговоран за смањење водоземачких популација широм света. Тај организам проводи део свог животног циклуса као покретна зооспора, што му омогућава да се покреће кроз воду и да уђе у водоземног домаћина.[31] Други примери водених гљива су оне које живе у хидротермалним областима океана.[32]

Таксономи су формално описали око 100.000 врста гљива,[33] мада глобална биоразноврсност гљивичног царства није у потпуности изучена.[34] На бази поређења односа броја врста гљива и биљки у датим окружењима, процењује се да царство гљива садржи око 1.5 милиона врста.[35] Недавне (2011) процене сугеришу да вероватно има преко 5 милиона врста.[36] У микологији, врсте су историјски разликоване путем различитих метода и концепата. Класификација базирана на морфолошким карактеристикама, као што су величина и облик спора или плодоносних структура, је традиционално доминирала гљивичном таксономијом.[37] Врсте се исто тако могу разликовати по њиховим биохемијским и физиолошким карактеристикама, као што је њихова способност да метаболизују одређене биохемикалије, или њиховој реакцији на хемијске тестове. Концепт биолошких врста разликује врсте на основу њихове способности да се паре. Примена молекуларних алата, као што је ДНК секвенцирање и филогенетичка анализа у изучавању разноврстности је знатно унапредила резолуцију и унела робустност у процене генетичке разноврсности унутар разних таксономских група.[38]

Два типа јестивих гљива

Грађа

Гљиве су једноћелијски или вишећелијски еукариотски организми чије соматско тело може да буде:

  1. целуларно (код примитивних слузавих гљива)
  2. плазмодијално (код сложенијих слузавих гљива)
  3. немицелијско (код квасаца)
  4. мицелијско (код тзв. правих гљива).

У прву врсту гљива са целуларним соматским телом спадају примитивне слузаве гљиве. То је најпримитивнија организација гљива која има широко распрострањење. То су једноћелијски организми са једром и без ћелијског зида. Типична врста ових гљива су миксамебе. Гљиве са целуларним соматским телом у свим фазама свог развоја задржавају индивидуалност ћелија. За разлику од њих код сложенијих слузавих гљива са плазмодијалним соматским телом долази до удруживања ћелија у крупну, вишеједарну протоплазматичну масу у којој појединачне ћелије губе своју индивидуалност, услед недостатка ћелијског зида. Та маса назива се плазмодијум. Типичан пример је род Physamum. Немицелијско тело код квасаца одликују ћелије која на површини свог тела имају диференциран, нежан омотач. Понекад, процесом соматског размножавања које се означава као пупљење настају релативно кратки низови ћелија које се још нису одвојиле једне од других и таква творевина означава се као привидна мицелија („псеудомицелија“). Управо због гљива са немицелијским соматским телом долази до дизања теста, тако да ова врста гљива има широку употребу.

Гљиве обухватају једноћелијске и вишећелијске организме, који се размножавају полно и бесполно, или искључиво бесполно. Тело вишећелијских гљива организовано је у виду мицелија или псеудомицелија. Мицелија (мицелијум) је мрежа хифа која попут паукове мреже, прораста супстрат и може се простирати на више хектара површине (као код врсте Armillaria ostoyae). Хифа је низ ћелија гљиве. На врху хифе код паразитских облика налазе се заобљени изданци звани хаусторије који продиру у ћелије, упијају храну и њоме хране гљиву. Плодишта развијају гљиве (макромицете) да би се бесполно размножавале. Свако плодиште ослобађа споре. Једно плодиште ливадске печурке произведе око 16 милијарди спора. Клијањем спора на одговарајућој подлози настаје нова мицелија.

Разноврсност

У јестиве гљиве спадају више гљиве из раздела Аscomycota и Basidiomycotа.

Аscomycota

Имају значај у људској исхрани и производњи антибиотика.Одређене врсте с плодоносним телима су јестиве.Једна од најквалитетнијих јестивих гљива из овог раздела јесте Округли смрчак (Morchella esculenta).Квасци имају веома широку примену у прехрамбеној индустрији,а пре свега у производњи хлеба.

Basidiomycotа

Оне су храна многим животињама,као и људима.Велики број врста се може користити у исхрани.У нашим крајевима најпознатије јестиве гљиве из овог раздела су вргањ (Boletus edulis), лисичарка(Cantharellus cibarius), буковача (Pleurotus ostreatus) и рудњача (Agaricus campestris).

  • Смрчци

(Morchella)Висина 5 до 15 цм. Округласт, ваљкасто купаст, уздужно наборан, смеђи шешир. Беличаста шупља дршка. Налазе се у пролеће у ниској трави у проређеним шумама, од око 300 до 3.000 метара надморске висине.Има их више врста и сви су јестиви(обичан смрчак, дебелоноги смрчак, купасти смрчак, ребрасти смрчак).

  • Хрчци

(Gyromytra) Висина 3 до 8 цм. Шешир им је виjугаво наборан, веома крт и ломљив, кестењасте боје. Дршка је уздуж ребраста и шупљикава.

  • Рудњача

(Agaricus campester) Висипа 5 до 9 цм. Шешир пречника 5 до 12 цм. Чисто бела гљива, свилснкасте или "плишане" покожице, понекад мало црвенкасто-смеђа са тамнијим крљуштима. Листићи су према старости прво бели, па меснато ружичасти и на крају чоколадно смеђи.Дршка кратка и најчешће према дну сужена, бела, са једноставним, често пролазним прстеном. Мирис угодно освежавајући, а бело једро месо помало посмеђи, односно поцрвени на пресеку.Налази се понекад у великим количинама, на ђубреним ливадама, у нижим и брдским светлијим шумама, у пролеће и у јесен.

  • Ђурђевача

(Tricholoma georgii) (редуша, ђурђевка, јурјевка, ранка, брусница)Висина 6 до 9 цм. Шешир 4 до 10 цм. Листићи под шеширом су веома густи. Цела мирише на брашно.Налази се од краја марта до маја, на ивицама шума, у трави и у шумарцима, до висине од око 1.000 метара надморске висине. Честа је у северној Србији

  • Бисерка

(Amanita rubescens) (бисерница, црвенкаста мухара)Висока 10 до 20 цм. Шешир (6 до 15 цм) и дршка су смеђе боје, која може да пређе у бледу. По површини шешира су распоређене тачкасте и љуспасте крпице од остатка опне, које киша лако спере. Сукњица је бела, а задебљање дршке (при основи) је покривено љуспастим и брадавичастим остацима врећице. Кожица са шешира се лако гули. Месо је снежно бело, сочно, једро, без мириса.

  • Лисичарка

(Cantharellus cibarius) (лисичица, лисица)Висина 3 до 10 цм.Шешир од 3 до 12 цм. Променљиве је боје, од жуте до наранџасте, с белкастим тоном. Листићи су светлији од шешира, дуго силазе низ дршку. Месо је жућкасто беле боје, пријатног мириса брескве, укус слаткаст. [39]

Начин припреме

Најчешће се конзумирају термички обрађене гљиве, али сирове се лакше варе. Термичка обрада укључује кување, динстање, печење, фламбирање... Укупна недељна количина гљива у исхрани не треба да пређе 1-1,5 килограма. Гљиве могу да се конзервирају на разне начине (усољавање, сушење, маринирање, пастеризација...).[40]

Подела гљива по начину живота

Гљиве представљају посебан облик живота на Земљи који је развио три основне стратегије преживљавања у природи. Основна им је подјела на:

Гљиве могу бити симбионти које живе у заједници са многим биљним врстама и имају међусобну корист. Гљиве задржавају воду у мицелију, а ту воду користе биљке које помоћу корења извлаче минералне материје неопходне за раст гљива; сапрофити (разлагачи) без чиег деловања у природи не би могло доћи до разлагања органских материја биљног порекла. Каже се да, да нема гљива, шуме би се угушиле у властитом отпаду; и паразити - Дерматофити - које нападају живе биљке, животиње, људе и друге гљиве. Кроз мрежу танких хифа, гљиве упијају храну из живе или неживе органске материје.

Размножавање гљива

Гљиве се размножавају на различите наполне и полне начине. Најједноставнији облик размножавања је вегетативно размножавање путем одељивања мицелија. При неполном размножавању, спорама је значајна велика различитост, па се тако најпримитивнији типови, који живе у води, размножавају помоћу зооспора са цилијама које настају у зооспорангијама. Примитивни типови гљива који живе на копну размножавају се различитим спорама обавијеним мембраном. Те споре могу настати унутар спорангија (ендоспоре) или изван спорангија (конидије).

Начин полног размножавања гљива је такође различит. Код архимицета полни расплод настаје копулацијом мушких и женских полних ћелија, које настају у посебним полним органима гљиве. Код фикомицета полне ћелије се састоје само од језгра, тако да се оплодња обавља уз помоћ оплодних цевчица. Код мешинарки и стапичарки дошло је до потпуне редукције полних органа.

Галерија

Референце

  1. ^ Moore RT (1980). „Taxonomic proposals for the classification of marine yeasts and other yeast-like fungi including the smuts”. Botanica Marina. 23: 361—373. 
  2. ^ The classification system presented here is based on the 2007 phylogenetic study by Hibbett et al.
  3. ^ Simpson DP. (1979). Cassell's Latin Dictionary (5 изд.). London, UK: Cassell Ltd. стр. 883. ISBN 0-304-52257-0. 
  4. ^ According to one 2001 estimate, some 10,000 fungal diseases are known. Struck C. (2006). „Infection strategies of plant parasitic fungi”. Ур.: Cooke BM, Jones DG, Kaye B. The Epidemiology of Plant Diseases. Berlin, Germany: Springer. стр. 117. ISBN 1-4020-4580-8. 
  5. ^ „LIAS Glossary”. Приступљено 14. 8. 2013. 
  6. ^ Bruns T. (2006). „Evolutionary biology: a kingdom revised”. Nature. 443 (7113): 758—761. Bibcode:2006Natur.443..758B. PMID 17051197. doi:10.1038/443758a. 
  7. ^ Baldauf SL, Palmer JD (1993). „Animals and fungi are each other's closest relatives: congruent evidence from multiple proteins”. Proceedings of the National Academy of Sciences U.S.A. 90 (24): 11558—11562. PMC 48023 Слободан приступ. PMID 8265589. doi:10.1073/pnas.90.24.11558. 
  8. ^ Deacon, p. 4.
  9. ^ а б Deacon, pp. 128–29.
  10. ^ Alexopoulos et al., pp. 28–33.
  11. ^ Alexopoulos et al., pp. 31–32.
  12. ^ Shoji JY, Arioka M, Kitamoto K (2006). „Possible involvement of pleiomorphic vacuolar networks in nutrient recycling in filamentous fungi”. Autophagy. 2 (3): 226—227. PMID 16874107. doi:10.4161/auto.2695. 
  13. ^ Deacon, p. 58.
  14. ^ Zabriskie TM, Jackson MD (2000). „Lysine biosynthesis and metabolism in fungi”. Natural Product Reports. 17 (1): 85—97. PMID 10714900. doi:10.1039/a801345d. 
  15. ^ Xu H, Andi B, Qian J, West AH, Cook PF (2006). „The α-aminoadipate pathway for lysine biosynthesis in fungi”. Cellular Biochemistry and Biophysics. 46 (1): 43—64. PMID 16943623. doi:10.1385/CBB:46:1:43. 
  16. ^ Alexopoulos et al., pp. 27–28.
  17. ^ Alexopoulos et al., p. 685.
  18. ^ Desjardin DE, Perry BA, Lodge DJ, Stevani CV, Nagasawa E (2010). „Luminescent Mycena: new and noteworthy species”. Mycologia. 102 (2): 459—477. PMID 20361513. doi:10.3852/09-197. 
  19. ^ Alexopoulos et al., p. 30.
  20. ^ Alexopoulos et al., pp. 32–33.
  21. ^ Bowman SM, Free SJ (2006). „The structure and synthesis of the fungal cell wall”. BioEssays. 28 (8): 799—808. PMID 16927300. doi:10.1002/bies.20441. 
  22. ^ Alexopoulos et al., p. 33.
  23. ^ Mihail JD, Bruhn JN (2005). „Foraging behaviour of Armillaria rhizomorph systems”. Mycological Research. 109 (11): 1195—1207. PMID 16279413. doi:10.1017/S0953756205003606. 
  24. ^ а б в Keller NP, Turner G, Bennett JW (2005). „Fungal secondary metabolism–from biochemistry to genomics”. Nature Reviews Microbiology. 3 (12): 937—947. PMID 16322742. doi:10.1038/nrmicro1286. 
  25. ^ Wu S, Schalk M, Clark A, Miles RB, Coates R, Chappell J (2007). „Redirection of cytosolic or plastidic isoprenoid precursors elevates terpene production in plants”. Nature Biotechnology. 24 (11): 1441—1447. PMID 17057703. doi:10.1038/nbt1251. 
  26. ^ Tudzynski B. (2005). „Gibberellin biosynthesis in fungi: genes, enzymes, evolution, and impact on biotechnology”. Applied Microbiology and Biotechnology. 66 (6): 597—611. PMID 15578178. doi:10.1007/s00253-004-1805-1. 
  27. ^ Vaupotic T, Veranic P, Jenoe P, Plemenitas A (2008). „Mitochondrial mediation of environmental osmolytes discrimination during osmoadaptation in the extremely halotolerant black yeast Hortaea werneckii”. Fungal Genetics and Biology. 45 (6): 994—1007. PMID 18343697. doi:10.1016/j.fgb.2008.01.006. 
  28. ^ Dadachova E, Bryan RA, Huang X, Moadel T, Schweitzer AD, Aisen P, Nosanchuk JD, Casadevall A (2007). „Ionizing radiation changes the electronic properties of melanin and enhances the growth of melanized fungi”. PLoS ONE. 2 (5): e457. Bibcode:2007PLoSO...2..457D. PMC 1866175 Слободан приступ. PMID 17520016. doi:10.1371/journal.pone.0000457. 
  29. ^ Raghukumar C, Raghukumar S (1998). „Barotolerance of fungi isolated from deep-sea sediments of the Indian Ocean”. Aquatic Microbial Ecology. 15 (2): 153—163. doi:10.3354/ame015153. 
  30. ^ Sancho LG, de la Torre R, Horneck G, Ascaso C, de Los Rios A, Pintado A, Wierzchos J, Schuster M (2007). „Lichens survive in space: results from the 2005 LICHENS experiment”. Astrobiology. 7 (3): 443—454. Bibcode:2007AsBio...7..443S. PMID 17630840. doi:10.1089/ast.2006.0046. 
  31. ^ Brem FM, Lips KR (2008). „Batrachochytrium dendrobatidis infection patterns among Panamanian amphibian species, habitats and elevations during epizootic and enzootic stages”. Diseases of Aquatic Organisms. 81 (3): 189—202. PMID 18998584. doi:10.3354/dao01960. 
  32. ^ Le Calvez T, Burgaud G, Mahé S, Barbier G, Vandenkoornhuyse P (2009). „Fungal diversity in deep sea hydrothermal ecosystems”. Applied and Environmental Microbiology. 75 (20): 6415—6421. PMC 2765129 Слободан приступ. PMID 19633124. doi:10.1128/AEM.00653-09. 
  33. ^ This estimation is determined by combining the species count for each phyla, based on values obtained from the 10th edition of the Dictionary of the Fungi (Kirk et al., 2008): Ascomycota, 64163 species (p. 55); Basidiomycota, 31515 (p. 78); Blastocladiomycota, 179 (p. 94); Chytridiomycota, 706 (p. 142); Glomeromycota, 169 (p. 287); Microsporidia, >1300 (p. 427); Neocallimastigomycota, 20 (p. 463).
  34. ^ Mueller GM, Schmit JP (2006). „Fungal biodiversity: what do we know? What can we predict?”. Biodiversity and Conservation. 16: 1—5. doi:10.1007/s10531-006-9117-7. 
  35. ^ Hawksworth DL (2006). „The fungal dimension of biodiversity: magnitude, significance, and conservation”. Mycological Research. 95 (6): 641—655. doi:10.1016/S0953-7562(09)80810-1. 
  36. ^ Blackwell M. (2011). „The Fungi: 1, 2, 3 ... 5.1 million species?” (PDF). American Journal of Botany. 98 (3): 426—438. PMID 21613136. doi:10.3732/ajb.1000298. 
  37. ^ Kirk et al., p. 489.
  38. ^ Hibbett DS, Binder M, Bischoff JF, Blackwell M, Cannon PF, Eriksson OE, et al. (2007). „A higher level phylogenetic classification of the Fungi” (PDF). Mycological Research. 111 (5): 509—547. PMID 17572334. doi:10.1016/j.mycres.2007.03.004. 
  39. ^ „Јестиве гљиве”. fruskagora.rs. 
  40. ^ „Јестиве гљиве” (PDF). gljivari.org.rs. 

Литература

  • Ainsworth GC. (1976). Introduction to the History of Mycology. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 0-521-11295-8. 
  • Alexopoulos CJ, Mims CW, Blackwell M (1996). Introductory Mycology. John Wiley and Sons. ISBN 0-471-52229-5. 
  • Chandler PJ. (2010). A Dipterist's Handbook (2nd Edition). The Amateur Entomologists' Society. стр. 1—525. 
  • Deacon J. (2005). Fungal Biology. Cambridge, Massachusetts: Blackwell Publishers. ISBN 1-4051-3066-0. 
  • Hall IR. (2003). Edible and Poisonous Mushrooms of the World. Portland, Oregon: Timber Press. ISBN 0-88192-586-1. 
  • Hanson JR. (2008). The Chemistry of Fungi. Royal Society Of Chemistry. ISBN 0-85404-136-2. 
  • Jennings DH, Lysek G (1996). Fungal Biology: Understanding the Fungal Lifestyle. Guildford, UK: Bios Scientific Publishers Ltd. ISBN 978-1-85996-150-6. 
  • Kirk PM, Cannon PF, Minter DW, Stalpers JA (2008). Dictionary of the Fungi. 10th ed. Wallingford, UK: CAB International. ISBN 0-85199-826-7. 
  • Taylor EL, Taylor TN (1993). The Biology and Evolution of Fossil Plants. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 0-13-651589-4. 
  • H.O. Schwantes (1996). Biologie der Pilze. Ulmer. Stuttgart. ISBN 3-8252-1871-6. 
  • Georg Schön (2005). Pilze – Lebewesen zwischen Pflanze und Tier. München: Verlag C.H. Beck. ISBN 978-3-406-50860-8. 
  • H. Dörfelt (1989). Lexikon der Mykologie. Stuttgart, New York: Gustav Fischer Verlag. ISBN 3-437-20413-0. 
  • H. Dörfelt; H. Heklau (1998). Die Geschichte der Mykologie. Einhorn-Verlag, Schwäbisch Gmünd. ISBN 3-927654-44-2. 
  • E. Müller; W. Loeffler (1992). Mykologie, Grundriss für Naturwissenschaftler und Mediziner. 5. Auflage. Thieme. Stuttgart, New York. ISBN 3-13-436805-6. 
  • P.M. Kirk (2001). Ainsworth and Bisby's Dictionary of the Fungi. 9. Auflage. Wallingford, Utrecht. ISBN 0-85199-377-X. 
  • G.Witzany (2012). Biocommunication of Fungi. 1. Auflage. Dortrecht. ISBN 978-94-007-4263-5. 
  • R. Flammer; E. Horak (2003). Pilzvergiftungen. Schwabe Verlag. Basel. ISBN 3-7965-2008-1. 
  • H. Hof (2003). Candida, Aspergillus und Co: Pathogene Pilze. In: Pharmazie in unserer Zeit. 32. ISSN 0048-3664, S. 96–103. 
  • E. Horak; M. Moser (2005). Röhrlinge und Blätterpilze in Europa. München, Heidelberg: Elsevier Spektrum Akademischer Verlag. ISBN 3-8274-1478-4. 
  • J.-M. Polese; H. Chaumeton (2005). Pocket Guide Pilze. Köln: Könemann Tandem Verlag. ISBN 3-8331-1314-6. 
  • M. Flück (2002). Welcher Pilz ist das? Erkennen, Sammeln, Verwenden. Stuttgart: Kosmos Naturführer. ISBN 3-440-08042-0. 
  • Ewald Gerhardt (2010). Der große BLV Pilzführer für unterwegs. 5. Auflage. BLV München. ISBN 978-3-8354-0644-5. 
  • {{cite book |author= Rudolf Winkler |title= 2000 Pilze einfach bestimmen, Buch und CD |publisher = AT Verlag |location = Aarau, Schweiz |id = ISBN 3-85502-531-2 }v
  • August Steier. Pilze. In: Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft (RE). Band XX,2. Stuttgart 1950, Sp. 1372–1386. 

Спољашње везе

Гљиве на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гљиве&oldid=12498634”