Anka Matić Grozda

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
anka matić grozda
Anka Matić Grozda
Lični podaci
Datum rođenja(1918-08-09)9. avgust 1918.
Mesto rođenjaIrig, Austrougarska
Datum smrti15. oktobar 1944.(1944-10-15) (26 god.)
Mesto smrtiValjevo, Srbija
Profesijaučenica
Delovanje
Član KPJ od1941.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
Heroj
Narodni heroj od26. septembra 1953.
Spomenik Anki Matić Grozdi ispred Doma zdravlja u Irigu. Rad vajara Jovana Soldatovića iz 1972. godine.

Anka Matić Grozda (Irig, 9. avgust 1918 — Valjevo, 15. oktobar 1944) bila je učesnica Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođena je 9. avgusta 1918. godine u sremskoj varošici Irigu. Poticala je iz dobrostojeće zemljoradničke porodice. Njen otac Jovan imao je petoro dece – dva sina i tri ćerke. Osnovnu školu je završila u rodnom mestu i potom se bavila poslovima u domaćinstvu.[1][2][3]

Prva saznanja o revolucionarnom radničkom pokretu dobila je od svoje starije braće, koji su bili članovi ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Takođe njen otac, iako bogati seljak, bio je levičarski orijentisan i simpatizer komunizma, tako da nije negativno uticao na svoju decu što su članovi KPJ. U prvo vreme slušajući braću i njihove razgovore, a kasnije i sama čitajući marksističku i drugu literaturu Anka se opredelila za revolucionarni pokret i aprila 1940. godine postala član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ).[1][3]

Odmah posle okupacije Kraljevine Jugoslavije, 1941. godine Anka se zajedno sa ocem, braćom i sestrama uključila u Narodnooslobodilački pokret i učestvovala u svim akcijama pokreta. Radila je na organizovanju omladine, na prikupljanju hrane, odeće, obuće i druge pomoći partizanima i dr. Njena i aktivnost njene porodice nije ostala ne zapažena ustaškoj policiji, pa je u februaru 1942. godine bila uhapšena zajedno sa ocem. Na saslušavanjima u policiji je bila mučena, ali ništa nije priznala, niti koga odala. Zbog nedostatka dokaza koji bi dokazali da je radila za NOP, Anka je bila puštena na slobodu, ali je njen otac zadržan kao talac u zatvoru, jer su mu sinovi bili u partizanima.[1][2]

Po puštanju na slobodu, nastavila je da radi u pokretu. Kada su joj fašisti juna 1942. godine streljali oca Jovana, Anka je napustila Irig i otišla na Frušku goru, gde se priključila Podunavskom partizanskom odredu. Ubrzo po njenom odlasku u partizane, krajem avgusta usledila je velika neprijateljska ofanziva čiji je cilj bio da očisti Frušku goru od partizana. Uz velike gubitke, njen Odred je uspeo da se probije iz okruženja i tako izbegne uništenje. Potom se prebacio u donji Srem, gde je usled velikih gubitaka bio reorganizovan u Drugi sremski bataljon.[1][2]

Usled teškog položaja partizanskih snaga u Sremu, novembra 1942. godine doneta je odluka da glavnina sremskih partizana pređe u istočnu Bosnu i tamo nastavi borbu, dok se u Sremu ne steknu povoljniji uslovi. Ankin bataljon se nalazio u prvoj grupi sremskih boraca koji su prešli u Bosnu. Po dolasku na novi teren, usledile su nove borbe – zajedno sa borcima Šeste istočnobosanske brigade, sremski partizani su učestvovali u veoma uspešnim borbama protiv četnika na Majevici, Semberiji i Trebavi, kao i sa ustašama i domobranima na komunikaciji Tuzla-Lopare-Brčko. U svim ovim teškim borbama učestvovala je i Anka. Iako mlada i naizgled slabašna devojka, nije se odvajala od drugih boraca, a često se i isticala.[1][2]

Aprila 1943. godine Ankin bataljon je uključen u sastav tada formirane Druge vojvođanske udarne brigade. Njena brigada, u sastavu Šesnaeste vojvođanske divizije, tokom 1943. i prve polovine 1944. godine vodila je borbe u istočnoj Bosni, a u toku jula 1944. započela je četrdesetodnevni marš preko istočne Bosne, Zelengore, Durmitora i Golije u Hercegovinu. Krajem avgusta 1944. se ponovo vratila u istočnu Bosnu, da bi početkom septembra prešla Drinu i učestvovala u borbama za oslobođenje zapadne Srbije.[1][2][4]

U svim ovim teškim i napornim borbama Anka se isticala svojom hrabrošću. Bila je najpre borac, pa politički delegat voda, pa zamenik političkog komesara i na kraju politički komesar jedne čete u Drugoj vojvođanskoj brigadi. I pored dužnosti koje je obavljala učestvovala je u borbi. Borci Druge vojvođanske brigade posebno su upamtili njenu prisebnost i hrabrost u veoma teškim borbama sa Nemcima, na putu Caparde-Zvornik, u leto 1943. godine. Njenu četu napala su tada četiri tenka i brojnija pešadijska jedinica. U najkritičnijem trenutku, kada je četi pretilo uništenje, Anka je sa bombama u rukama krenula u juriš na tenkove. Poneseni njenim primerom, ostali borci su takođe krenuli u juriš. Druge partizanske čete koje su učestvovale u ovoj borbi tada su pojačale dejstvo na neprijatelja, pa se on uz gubitke morao povući.[1][4]

U leto 1944. godine Anka je bila ranjena u borbama u Crnoj Gori, ali je odbila da se sa drugim ranjenicima savezničkim avionima evakuiše i lečenje nastavi u Italiji. Uporno je odbijala da napusti svoje drugove, pa je takođe odbila i predlog da se povuče u zaštitnu jedinicu Šesnaeste vojvođanske divizije.[1][3]

Početkom oktobra 1944. godine Anka je sa svojom Drugom vojvođanskom brigadom, u sklopu Beogradske operacije, učestvovala u veoma teškim borbama za oslobođenje Obrenovca. Prvi napad otpočeo je uveče 9. oktobra, ali se neprijatelj uporno branio, a u toku noći mu je stiglo pojačanje, pa su se partizanske snage morale povući na početne položaje. Novi napad otpočeo je u toku noći 10/11. oktobra, ali se neprijatelj ponovo uporno branio, zabarikidiran iza dobro utvrđenih betonskih bunkera, pa su se partizanske snage ponovo morale povući. Zbog ovakve situacije, Štab Dvanaestog vojvođanskog korpusa je doneo odluku da deo svojih snaga uputi u dalje nastupanje ka Beogradu, a da drugi deo zadrži u blokadi Obrenovca.[4]

Usled sve većeg napredovanja jedinica NOV i POJ i Crvene armije ka Beogradu, okupatorske snage iz Obrenovca su odlučile da se povuku preko Save u Srem. Preko ranije izgrađenog pontonskog mosta, kod sela Zabrežja otpočeli su svoje izvlačenje. Preostale partizanske snage tada su otpočele novi napad na neprijatelja, koji se najupornije branio u selu Zabrežju, čuvajući jedinu putanju povlačenja.[4] U ovim teškim borbama učestvovao je Ankin bataljon, a kada je jedan nemački tenk krenuo na položaj njene čete, ona je ponovo sa bombom u ruci krenula u juriš. Za njom su i tada krenuli njeni saborci, ali je ona ovom prilikom bila teže ranjena rafalom iz neprijateljskog mitraljeza. Odmah potom bilo je organizovano njeno prebacivanje u bolnicu u oslobođenom Valjevu, ali je sutradan 15. oktobra 1944. godine usled teških rana preminula.[1][3]

Ukazom predsednika FNR Jugoslavije Josipa Broza Tita 26. septembra 1953. proglašena je za narodnog heroja.[5]

Ime Anke Matić danas nose ulice u njenom rodnom Irigu, Zemunu i Beogradu. Godine 1972. u centru Iriga, ispred Doma zdravlja, podignuta joj je spomen-bista od bronze, rad vajara Jovana Soldatovića.[6]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z Narodni heroji Jugoslavije 1982.
  2. ^ a b v g d Žene Srbije u NOB 1975.
  3. ^ a b v g Heroine Jugoslavije 1980.
  4. ^ a b v g Atanacković 1978.
  5. ^ „Odlikovani borci vojvođanskih brigada”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 27. 9. 1953. str. 1. 
  6. ^ Popović 1981.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Vojna enciklopedija tom V. Beograd. 1973. 
  • Žene Srbije u NOB. Beograd: Prosveta/Nolit. 1975. 
  • Atanacković, Žarko (1978). Druga vojvođanska NOU brigada. Beograd. 
  • Heroine Jugoslavije. Zagreb: Spektar. 1980. 
  • Popović, Razumenka Zuma (1981). Spomenici Narodnooslobodilačke borbe i revolucije SR Srbije 1941—1945. Beograd: Narodna armija. 
  • Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982. 


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анка_Матић_Грозда&oldid=27109146”