Зворник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Зворник

Знаменитости Зворника
Знаменитости Зворника

Грб
Основни подаци
Држава Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина
Ентитет Застава Републике Српске Република Српска
Општина Зворник
Становништво
Становништво (2013) 12.674
Положај
Координате 44°23′N 19°06′E / 44.39, 19.10
Временска зона централноевропска:
UTC+1
Надморска висина 146 m
Зворник на мапи БиХ
{{{alt}}}
Зворник
Зворник на мапи БиХ
Остали подаци
Поштански број 75400
Позивни број 056


Координате: 44° 23′ 24" СГШ, 19° 06′ 00" ИГД

Зворник је насељено мјесто и сједиште општине Зворник која се налази у источном дијелу Републике Српске, БиХ. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Зворник укупно је пописано 12.674 лица.[1]

Географија[уреди]

Дрина и Зворник

Град Зворник лежи на источним обронцима Мајевице на надморској висини од 146 метара.

Зворник има повољан геостратегијски положај јер се у њему укрштају важни путеви према Сарајеву, Београду, Новом Саду, Бијељини и Тузли. Скоро да је географски лоциран тачно на средини пута за три велика урбана центра: Београд, Нови Сад и Сарајево. Преко два моста на ријеци Дрини одвија се друмски и жељезнички саобраћај са свим дијеловима Србије.

Општина Зворник граничи се са општинама Братунац, Милићи, Власеница, (на југу), Шековићи, Осмаци, Калесија, (на западу), Лопаре, Угљевик и Бијељина (на сјеверу), а на истоку са Републиком Србијом и њеном општином Мали Зворник и градом Лозница.

Клима[уреди]

Клима на подручју општине је умјерено-континентална. Љета су топла са просечном температуром ваздуха, најтоплијег месеца јула је између 25 - 38{°C}-. Зиме су већином хладне, а температура најхладнијег мјесеца јануара креће се од 8 - -8{°C}-. Иначе, ови предели имају јаче изражену континенталну климу. Трајање вегетационог периода у просеку износи 150-200 дана са просечним температурама од +16 до +18 °C.

По атмосферским падавинама, територија општине спада у сиромашна подручја. Просјечне годишње падавине износе око 850 mm/m² атмосферског талога у облику кише или снега. Падавине су равномерно распоређене у току године. Најинтензивније су падавине у јесен и пролеће. Средња годишња релативна влажност је 78%, а најмања је у летњем периоду, око 60% док се зими креће и преко 85%. Висина снега на појединим подручјима буде и до 1,20 m са честим сметовима, што угрожава саобраћај и причињава штете на крововима стамбених и других објеката.

Ветрови су ретки и слаби. Преовладавајућа су југозападна ваздушна струјања и имају уједно и највеће брзине. Максимална брзина ветра је забележена из јужног правца и износила је 100 km/h, и углавном причињавају штету на крововима и далеководним стубовима. Магле су карактеристичне уз долине, уз ријеку Дрину, Сапну и друге. Веома су честе и појављују се током целе године са највећом изражености у пролеће и јесен.

Историја Зворника[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Зворник у старом и средњем вијеку

Простор на коме се данас налази Зворник био је покривен људским настамбама још од давних времена. О томе свједоче и разни остаци материјалне културе. Природни и климатски услови пружали су бројне погодности за живот људи на овом простору: на једној страни отворена плодна низија, на другој планине богате шумом, рудом и дивљачи, а на трећој бистра и снажна ријека, богата рибом и погодна за пловидбу.

Најстарији познати становници у зворничком крају, према историјским изворима, били су Скордисци, народ келтског поријекла. Почетком 1. вијека нове ере Балканско полуострво ушло је у састав Римског царства, када је успостављена и римска власт и на овим просторима. Доказано је да су Скордисци прихватили римску власт и да су јој касније помагали у гашењу устанка што су их водили Илири против римског окупатора.

Једно од најбогатијих налазишта до сада (римских) је село Дардагани уз пут Зворник — Сапна. Године 1960. у каменолому „Сиге“ нађени су трагови ранијег римског каменолома. Овдје су нађени комади керамике, три римска саркофага, четри новчића и један касноантички гроб из 4. вијека. Највриједни налаз са овог мјеста је споменик Митриног култа. [2]

Римски трагови показују да је крај око Зворника био густо насељен и да је римским утврдама био добро заштићен. Како овај крај није довољно археолошки обрађен и истражен, није још могуће одредити римски административни центар којем је припадао Зворник са околином нити да је на овом простору постојало насеље.[3] Иако је зворнички крај неколико стољећа био под римском управом, сматра се да романизација овог краја није успјела ухватити дубљег коријена.

Средњи вијек[уреди]

По досељењу Словена у ове крајеве овде се измјењују словенски, франачки, византијски и угарски господари. Године 1153. ове крајеве заузимају Угари у борби против Византије и држе их са прекидима све до турског доба. У међувремену спомињу се владари ових крајева Радослав Михајловић, неки Хенрик, српски краљ Драгутин, Ђубашићи, Стефан Котроманић, краљ Твртко први, деспот Ђурађ Бранковић. Од 1389. године зна се за породицу Златоносовића, која се често помиње у вези са Зворником, те се може са доста сигурности претпоставити да су они у то вријеме били његови господари. Од Златоносовића помињу се војвода Вукмир и кнез Вукашин. За њихова живота ови крајеви често мијењају господаре – Угарску, Босну, Србију.

Зворник се први пут помиње у историји 1410.[4] године и то под именом Звоник, а 1519. године под садашњим називом Зворник.[5] Зворнички стари град (тврђава) настао је знатно раније, вјероватно у вријеме када се на Дрини усталила граница између Србије и Босне, тј. у другој половини 7. вијека или на почетку 9. вијека. Подигнут је на погодном мјесту гдје Дрина полако излази у плодну равницу и гдје су од давнина пролазилии укрштали се важни путеви, од којих је посебно важан онај што је водио од Дубровника и Врх Босне (преко Романије и Дрињаче) и долином Дрине до њеног ушћа па даље за Сирмијум (Сремску Митровицу). Налазећи се на граници Подриња и Соли, а у непосредној близини рударских области, Крупња, Бохорине (Борине) и Зајаче с једне стране и на другој страни близина Сребренице и Саса, град је био честа мета освајача разних војски. И у доба турске управе овим просторима град је имао важну улогу. Зворник је представљао одскочну даску за даља турска освајања на сјевер, а бедем за одбрану од напада Угарске и Аустрије.

О давању имена Звоник (Зворник) постоје три верзије. По првој верзији град је могао добити име по неком усамљеном звонику цркве, која је стајала на мјесту данашњег градског подручја Горњег града или његовој близини. Звоник је морао бити виђен са много страна и из веће даљине, те је тако служио околном становништву као објекат за оријентацију. По њему је мјесто гдје се налазио добило име Звоник, па и град који је ту подигнут. Како су у то вријеме сјевероисточну Босну држали Мађари (па и касније) претпоставља се да је црква са звоником подигнута крајем 12. или почетком 13. вијека. Под притиском патарена у првој половини 13. вијека претпоставља се да је црква порушена, а њен звоник остао да пркоси бури и вјетру и служи околном становништву као путоказ. Свакако је требало да прође неколико деценија па да се мјесто на коме је остао прозове Звоником, а то би нам послужило и као податак да претпоставимо да је стари град Зворник подигнут крајем 13. вијека или почетком 14. вијека.[6]

На основу казивања српског становништва у Зворнику и околини, које је забиљежио Вук Караџић, град је тобоже подигао неки „Звонимир незнабожац“, 800 година прије Христа. У историји још се није нашао траг овог легендарног Звонимира. Владислав Скарић у свом раду „О географској номенклатури БиХ“ на 172. страни објашњава поријекло имена Звечај (мјеста-села, једног у Босанској Крајини и другог у зеничком крају). И на крају се пита: „... да није Звечај назван по звоњењу звона тврђавске цркве, као Зворник (сада Зворник)?“

По другој варијанти коју заступа др Десанка Ковачевић-Којић[7] град је име добио по звонику фрањевачког самостана који је подигнут почетком 15. вијека у Зворнику у насељу Фетија. Међутим, у попису манастира босанске викарије из друге половине 14. вијека не помиње се нити црква нити самостан, а град је тада већ постојао. Поуздано се зна да је фрањевачка црква подигнута у периоду од 1415. до 1432. године, а први пут се помиње у дубровачким изворима 1423. године. Дакле, град је већ постојао када је подигнута поменута фрањевачка црква. Осим тога, и црква и самостан налазили су се ван зидина града око 2 километра сјеверно, што даље намеће питање: како нешто што је старије, у овом случају је то град, може добити име по нечему што је млађе, а то је звоник фрањевачке цркве? По трећој варијанти Звоник (Зворник) је добио име по томе што терен на коме је подигнут, када се гледа са друге обале Дрине, има облик звона.[8]

Претпоставља се да је град подигнут крајем 8. или почетком 9. вијека. То је доба када овим крајевима господари српски краљ Драгутин, тачније од 1284—1316. године, који удајом своје ћерке Јелисавете за босанског бана Стефана I Котроманића марљиво ради на јачању православља, не само на овим просторима већ и у читавој Босни. Ако је град подигнут у овом периоду, неминовно се намеће закључак да је са градњом зидина града подигнута и црква са звоником који је био видан са много страна и из веће даљине, те је тако служећи околном становништву као објекат за оријентацију, оглашавање и обавјештавање, дао име мјесту на ком се налазио па и граду који је ту подигнут.

Због недостатка историјских извора било писаних или материјалних, историчари су принуђени да се користе одређеним претпоставкама, легендама и предањима да би дошли до колико-толико, релативно тачних података. Такав је случај и са средњовјековним градом Зворником. Има претпоставки и наговјештаја, додуше не научно утемељених и провјерених, да на потезу Дивича, Доњег и Горњег града постоје и остаци утврђења и грађевина из римског периода. Међутим, овог пута више пажње посветићемо средњовјековном граду.

Постојање манастира на ширем простору источног дијела Републике Српске прије свега Тавне, Папраће, Ломнице и Озрена, могу нас упутити на неке закључке у вези подизања средњовјековног града Зворника. Што предање, што народне пјесме, а историјски извори прије свега Пећки и Троношки љетописи, сагласни су у томе да су све то задужбине Немањића. Подизање Тавне везује се за краља Драгутина и његове синове. Стефан Немања и његов син Сава, као и краљ Драгутин помињу се као оснивачи Озрена.

Зворничка капија

Манастир Папраћа по народној пјесми „Милош у Латинима“ задужбина је жупана Вукана, сина Стефана Немањића, а по троношком и пећком љетопису Папраћу је почео зидати краљ Драгутин, а довршили су његови синови Владислав и Урош. И подизање манастира Ловнице троношки и пећки љетописи везују за краљ Драгутин.

Такође, поуздано се зна да је краљ Драгутин 1284. на сабору у Дежеви предао власт свом брату Милутину, а он на управу од угарског краља Ладислава IV (брата његове жене) добио Мачву и босанске области Усору и Соли, те је он уз неке српске области управљао и овим подручјем до 1316. године као „сремски краљ“. Дрина је текла по средини његове државе. И Ђоко Мазалић у свом раду „Зворник (Звоник) стари град на Дрини“ на 77. страни пише да је стари град Зворник подигнут пред крај 13. или почетком 14. вијека, дакле у Драгутиново вријеме.

Вјероватно да је краљ Драгутин био свјестан геостратегијског значаја града и да је у склопу своје велике градитељске активности подигао и дограђивао град Зворник. Драгутинов биограф, архиепископ Данило II, истиче његову велику побожност и оданост Цркви. Данило помиње 1293. посебну Епархију у овом дијелу Босне и њеног епископа Василија као и дворску радионици ствари за потребе цркава и манастира, што нас наводи на закључак да је то било вријеме у коме је било подигнуто много православних богомоља.

Драгутинова дјелатност на учвршчењу православља у сјевероисточном дијелу Босне дубоко се урезала у свијест овдашњег српског народа који до данас све старе цркве и манастире у овом дијелу Босне, па чак и у цијелој Босни приписује краљу Драгутину. Међутим, ако оне све и немају свој почетак у вријеме овог ревнитеља православља, његов рад је стимулисао каснија поколења која су идеју о његовој ревности облачила у касније конкретне случајеве. Утицају православне цркве у Босне Драгутин је допринио и удајом своје кћери Јелисавете за босанског бана Стефана I Котроманића крајем 1284. године. Тиме је порастао не само утицај православља у Босни већ и свијест о крвној вези српске династије Котроманића са „светородном“ династијом Немањића.

Прва половина 14. вијека је период доминације Немањића на Балкану и сасвим сигурно српске властеле на овом подручју. У таквим околностима сигурно треба тражити почетак егзистирања града и током времена морао је као градско језгро добијати на значају. Несумњиво је дакле да су српска властела била његов оснивач и да је град постојао и прије његовог првог писаног помена 1340. године.

Црква Св. Петке Трнове на тврђави Ђурђев граду

Као и већина средњовјековних српских градова и Зворник је морао имати своју богомољу. Предања говоре да је у граду постојала црква посвећена Св. Петки Трновој, заштитници града Звоника. Нема података ни ко ни када ју је подигао, али би сигурно обимнија археолошка истраживања бацила више свјетла у вези ове цркве, а самим тим и на поријекло првобитног имена града.

Турци град касније знатно проширили и утврдили. Послије окупације Босне и Херцеговине 1878. године Аустроугарска га је обновила и утврдила као погранично мјесто према Србији и његове зидове прилагодила тадашњем начину ратовања. Имао је важност борбеног објекта све до 1918. године. У периоду између два рата, до 1934. године, у Доњем граду била је артиљерија бивше југословенске војске, када је коначно напуштен и препуштен зубу времена. У Другом свјетском рату поново је добио одређену улогу као утврђење окупатора и његових сарадника.

Стари зворнички град (Ђурђевград) чинио је једну цјелину иако су се у њему разликовала три дјела: Горњи, Средњи и Доњи град. Горњи град се налазио на платоу брда што има облик звона, односно изнад његових хридина, Доњи поред Дрине и пута који води поред ње, а простор између Доњег и Горњег града почевши од Старог дворца (Велика кула) па доле до литица Доњег града је Средњи град.[9]

Године 1432—1433. долази до сукоба између краља Твртка другог и Деспота Ђурђа.[10] Ђурађ потпомогнут Златоносовићима извојевао је побједу и заузео област Златоносовића од када се назива господаром Усоре и Зворника. Из времена држања Зворника од стране Деспота Ђурђа очувало се неколико легенди о „проклетој Јерини“, његовој жени, византијској принцези, која није била омиљена у народу, те је у предању остала као заводница, убица и зулумћар. Легенда каже да је она подигла стари зворнички град. Прича се да је Јерина градећи зворнички град наредила да се камен за градњу довлачи чак из мејдана код села Вилчевића у брду Руднику (12 километара ваздушне линије од Зворника) и да се камен додавао из руке у руку од мејдана до града. Треба нагласити да данашњи остаци старог зворничког града носе име по њеном мужу Ђурађу Бранковићу - Ђурђев град.[11]

Почетком 15. вијека испод зворничке тврђаве (ван зидина старог града) формирало се и подграђе Подвозник (данашњи Зворник) који је највећи успон у средњем вијеку (у предтурском периоду) имао у првој половини 15. вијека.[12] Подграђе Зворника била је тада позната варош, са преко 2.000 становника и убрајао се у градове средње величине у Европи, који су према савременој категоризацији бројали између 2.000 и 10.000 становника.[12] У Зворнику и Високом су се у првој половини 15. вијека развиле најјаче дубровачке насеобине (колоније) на подручју средњовековне Босне, које су повољно утицале на њихово привредно активирање. Ова два града била су тада и највећи центри трговине у Босни. Првенствено је Сребреница и близина њеног рудника повољно утицала на окупљање Дубровчана у Зворнику, прије свега њихових трговаца и занатлија, којих је највише у Зворнику било 1425. године (238). Успону Зворника допринио је и његов повољан положајна раскрсници важнијих путева за Србију, Угарску и Босну, те је он уистину постао полазна тачка за трговину и важно трговинско средиште данашњег Подриња.[13]

С обзиром на то да је главно занимање Дубровчана била трговина, они су користили бројне погодности Зворника и у њему постепено формирали упориште за своју трговину на широј основи. У трговини дубровачких трговаца сребро и олово заузимали су посебно мјесто. Поред Дубровчана и домаћи људи су учествовали у трговини и занатству. Из других мјеста доносили су тканине, прибор за јело, појасеве, дугмад, оружје, опрему за конје, дјелове одјеће итд. У овом периоду подигнута је и фрањевачка црква у Зворнику (насеље Фетија) која се први пут помиње у дубровачким изворима 1423. године, и то је до сада најранија поуздана вијест о њеном постојању. Била је посвећена Светој Марији.[14]

Самостан са црквом налазио се на узвишици непосредно изнад данашњег центра града за око 15 метара висинске разлике. Послије Мохачке битке и пропасти Угарске (1526.) примјетно је стално помијерање католичког становништва према сјеверу у подручја с јачом католичком базом, тако да је у зворничком подграђу почео рапидно да опада број старог становништва. Смањењем и нестанком католичког становништва Зворник су напустили и фрањевци, па је и Црква свете Марије престала са радом (највјероватније 1539. године). Турци су у 16. вијеку фрањевачку цркву у Зворнику претворили у Фехтија џамију, не дирајући иначе грађевину, осим што су западни улаз зазидали, а отворили други са сјеверне стране. Она је временом све више пропадала иако је било покушаја од стране Аустрије после 1878. године да се поново претвори у хришћанску богомољу. По завршетку Другог свјетског рата црква је срушена. а материјал употријебљен у друге сврхе, првенствено за изградњу амбара (чардака) за жито на локацији бившег војног логора (Лагера) у Зворнику.[15]

Као развијено градско насеље Зворник је био привлачан не само за трговце већ и за дубровачке занатлије. Највише је било подстригача сукна и кројача, а била су и два месара, пет златара и по један кожухар, обућар и бродар.[14] Све ове дубровачке занатлије су несумњиво допринјеле развоју занатства у средини у којој су боравили.

Зворник се слично осталим средњовјековним градовима састојао из града, сједишта властеле, и подграђа. У центру града био је трг гдје се овијао сав пословни и јавни живот. Трг је био окружен кућама трговаца и занатлија, а у њима су се налазиле и њихове радње. Насеље је имало и свратиште за путнике, царинарницу и гостиону.[16]

Упоредо са привредним развојем, Зворник добија све одлике напредног градског насеља које се огледа у уређењу градске управе, спољњем изгледу града и у свим другим облицима свакодневног живота. Зато није случајно што су доцније Турци од њега направили свој административни центар, односно санџак.[17]

Турско доба[уреди]

Садашње име Зворник помиње се први пут 1519. године у уговору о миру што су га склопиле Угарска и Турска, али се име Звоник још и даље, све до 17. вијека помиње. Сама ријеч „зворник“ нема своје етимолошко поријекло. Ново име се вјероватно уклапало у традиционалну турску политику заметања и брисања свега онога што има било какве везе са словенским или хришћанским поријеклом. Тешко је повјеровати опстанку хришћанског имена града у једној држави гдје је шеријатско право темељ државе, а ислам главна идеологија, каква је била Турска.

У освојеним крајевима Турци су формирали веће административно-политичке и војне јединице које су се звале санџаци. Први турски заповједник у освојеном граду био је Алибег Михајловић. Турци су убрзо овај град претворили у јаку пограничну тврђаву одакле су полазили сви турски војни походи на сјевер. На територији некадашње босанске државе након њеног освајања формирали су три санџака: босански (1463.), херцеговачки (1470.) и зворнички (1480.) године.

По доласку у Зворник, Турци су ударили темеље утврђењу поред Дрине обалским бедемима и батеријама да затворе сваки прилаз тим правцем од вод, то је приближно данашња његова основа. Истовремено проширен је и учвршћен Горњи град у коме је Мехмед II Освајач по освајању Зворника подигао џамију, која је названа његовим именом. Ту су одмах подигнуте стамбене зграде за посаду и представнике власти, јер је око султанове џамије настала и прва стамбена четврт, најстарија махала у Зворнику, коју помињу турски пописи, названа по имену наведене џамије. Она се временом проширила и на простану зараван уз капију тврђаве.

Турци су својим доласком, као што је већ речено, затекли развијено насеље са доста прометним тргом, које се није директно наслањало на тврђаву, него се налазило знатно ниже, тамо гдје су се састајала два стара пута – један што је ишао од правца Врхбосне преко данашњих Шековића и Папраће, па кроз садашње село Кула Град, крај самог Горњег града, и спуштао се према Дрини, гдје је (код данашње робне куће и споменика палим борцима) излазило на пут што је водио лијевом обалом Дрине према Сави (тај пут је данас реконструисан и изграђена је модерна пјешачка стаза која спаја центар града са Ђурђевградом). На овом ширем простору као и на ширем простору данашњег насеља Фетија налазило се подграђе Зворника (Подзвоник), односно хришћанска варош, чији су становници били, углавном, католици.

Послије Мохачке битке и пропасти Угарске (1526.) примјетно је стално помијерање католичког становништва према сјеверу у подручја с јачом католичком базом, тако да је у зворничком подграђу почео рапидно да опада број старог становништва. Смањењем и нестанком католичког становништва Зворник су напустили и фрањевци, па је и Црква свете Марије престала са радом (највјероватније 1539. године). Упоредо с тим у зворничкој околини се настањивало становништво влашког поријекла.

У турском периоду Зворник је значајан занатски и трговачки центар. Јако је развијен саобраћај лађама низ Дрину и скелом преко Дрине. Године 1533. има нешто више од 580 домаћинстава, без оних која су припадала органима власти и војном сталежу. У Зворнику је те године забиљежено преко 25 различитих заната, и то: табаци (штављачи коже), обућари, сарачи, чизмаџије, чурчије, папуџије, нанулџије, кројачи, капари, клинчари, калајџије, свјећари, дунђери, пекари, халваџије, бараџије, месари, потковачи, ковачи, самарџије, клесари, бербери, казанџије и други. Зворник је у ово вријеме представљао највеће градско насеље у истоименом санџаку. Интересантно је напоменути да је и у предтурском и турском периоду у Зворнику и околини било јако развијено виноградарство и да је грожђе представљало основно воће у граду. Један велики број занатлија и трговаца бавио се и земљорадњом.

У турском периоу зворничка тврђава била је једна од највећих и најутврђенијих средњовековних градова у Босни. Зворник је све до 1852. године остао и сједиште Митрополије и Зворничког санџака када се и сједиште санџака и митрополије премјешта у Доњу Тузлу, а Митрополија почиње називати Зворничко-тузланска епархија.

Град је у вријеме великих турско-аустријских сукоба у тзв. Бечком рату веома кратко, тачније од 15. септембра 1688. па до 1. августа 1689. године био под аустријском управом. И за вријеме читавог српског устанка од 1804. па даље, град је био главно упориште турске војске за нападе на Србију или одбрану од устаника. И устаници су били свјесни значаја Зворника и због тога је Карађорђе веома често настојао да га се домогне. Из тог периода сачувана су запажања француског генералног конзула у Травнику 1807. године у којима стоји: „Зворник је кључ Босне, те ако га Срби отму, онда нијесу више сигурни ни Травник ни Сарајево.“

Аустроугарска управа[уреди]

Зграда СО Зворник, изграђена још у вријеме Аустро-угарске окупације

Зворник је под турског управом био све до 1878. када је и читава провинција дошла под управу Аустроугарске. На више мјеста Босне и Херцеговине пружен је организован отпор уласку аустроугарске војске. Веома жесток отпор био је у Тузли љета 1878. године, а у њему су учествовали и зворнички устаници са 450 људи, сврстани у један одред, које су предводили мајор Ристо Поповић и капетан Ђорђо Николић, обојица из Зворника.

У доба аустроугарске владавине (1878—1918) Зворник је такође развијеније мјесто. Он је котарско (среско) средиште са развијеним занатством и трговином. Тадашњем зворничком срезу, поред садашњег подручја општине Зворник, припада је и подручје данашње општине Калесија, Сапна, Теочак као и дјелови садашњих општина Угљевик (Тавна), Лопаре (Тобут и Прибој) и Бијељина (Главичице). У циљу обезбеђења колико-толико писмених радника и предрадника, као и школовања дјеце својих чиновника, Аустрија је у својој провинцији отварала свјетовне основне школе по узору на европске. Тако је у Зворнику 1886. године дошло до отварања народне (државне) основне школе. Изграђени су макадамски путеви за Сарајево, Сребреницу, Тузлу и Бијељину, који су дуго година и послије Другог свјетског рата били у употреби. Посебно се продор Аустрије осјетио у Зворнику у области архитектуре и грађевинарства. Насупрот старим управним зградама оријенталног стила из турског периода уских прозорчића и мало свјетла, подижу се нове велике грађевине које су својом монументалношћу требале да представе нови режим и истакну његову снагу. Садашња зграда Скупштине општине, Библиотека и музејска збирка (Официрски дом тј. Касина), војна болница у насељу Фетија (која се више не користи), жандармеријска станица, бивша зграда основне школе у насељу Бегсуја (сада Ново Насеље), пошта (сада пословне просторије „Бобар банке“ у центру града), породичне куће Николића, Ковачевића, Поповића, Јовичића, зграда Српске православне основне школе (данас штампарија) само су неки од већих објеката подигнутих у Зворнику за вријеме Аустроугарске.

Из пописа становништва из 1910. године види се да је град Зворник те године имао 732 куће и 3.688 становника.

Зграда Музејске збирке и Народне библиотеке - за вријеме владавине Аустроугарске служила је као Официрски дом

За вријеме аустроугарске владавине од културно-просвјетних и спортских установа и организација биле су у Зворнику двије основне школе (српска и државна/народна), Соколско друштво „Српски соко“, Српска народна читаоница, медреса и руждија (виши ступањ муслиманских вјерских школа), као и неколико мектеба за основну вјерску поуку муслиманске дјеце. У Зворнику је постојала и позоришна аматерска грапа, која је приређивала краће драмске приказе, углавном једночинке и драматизоване народне пјесме. За вријеме аустроугарске у Зворнику су основана културно-просвјетна друштва „Просвјета“, „Гајрет“ и „Напредак“.

Са избијањем Првог свјетског рата 1914. године за Србе лијево од Дрине почиње још једна голгота која је трајала све до јесени 1918. године, тачније 28. октобра, када послије 458 година туђинске владавине Зворник од стране српске војске бива ослобођен.

Аустроугарска је пуних четрдесет година владала Босном и Херцеговином што је несумњиво оставило дубок траг и донијело крупне промјене у свим областима живота Срба, а прије свега на пољу развоја и јачања националне свијести. Окупаторска власт цјелокупну своју политику усмјеравала је онако како је одговарало циљевима њене окупације. Аустроугарска власт затекла је у Босни и Херцеговини велику економску, културну и просвјетну заосталост. Од укупног броја становништва већина је била сеоско са само 3 % писмености.

У Југославији[уреди]

За вријеме Краљевине Југославије (1918—1941) Зворник је сједиште Среза. Од 1929. припадао је Дринској бановини са сједиштем у Сарајеву. У току Другог свјетског рата, односно НОБ-е (1941—1945), Зворник је био у саставуприпао Независној Држави Хрватској. Након Другог свјетског рата, Зворник је средиште среза и општине, касније Међуопштинске регионалне заједнице (општине Зворник, Братунац, Сребреница, Власеница и Шековићи).

Спорт[уреди]

Зворник је сједиште фудбалског клуба Дрина.

Туризам[уреди]

Туристичка понуда овог града није развијена у великој мери. Гостима се нуди мир, и бројне садржаји током љетњег и зимског периода. Туристима су доступни: ријека Дрину, Зворничко језеро које је богато пастрмком и погодно за спортове на води, као и скијалиште на оближњем Игришту. У граду постоје бројни културни споменици, међу којима су Зворничка тврђава, музејска збирка, и Андрашева вила. Излетишта су Кушлат и Витинички Кисељак. Постоји више манастира: Ловница, Папраћа, Тавна, Троноша и у самом граду је црква из 1823. године.

У граду се налази позориште које од 10. октобра 2010. носи име по глумици Капиталини Ерић. Од 2003. године у Зворнику се организује сликарска радионциа „Палета“.[18]

Становништво[уреди]

Националност[19] 1991. 1981. 1971.
Муслимани [a] 8.854 (60,71%) 6.686 (55,04%) 5.736 (67,18%)
Срби 4.235 (29,03%) 3.491 (28,73%) 2.424 (28,39%)
Југословени 944 (6,47%) 1.597 (13,14%) 24 (0,28%)
Хрвати 76 (0,52%) 66 (0,54%) 83 (0,97%)
остали и непознато 475 (3,25%) 307 (2,52%) 271 (3,17%)
Укупно 14.584 12.147 8.538
Демографија
Година Становника
1879. 27.468 (котар)
1885. 34.949 (котар)
1895. 38.986 (котар)
1910. 47.756 (котар)
1921. 47.233 (котар)
1931. 47.326 (срез)
1948. 4.320 [19]
1953. 7.483 (општина)
1961. 5.444
1971. 8.538
1981. 12.147
1991. 14.660

Грб града[уреди]

Грб Зворника

Грб општине Зворник усвојен је 1996. године и представља реконструкцију старог грба и комбинацију више симбола.

Симбол општине је грб који је комбинација више симбола.

Звоно са крстом и четири слова „С“ на плавој подлози у горњем лијевом квадранту, симболизује првобитни назив града (Звоник), а 1410 година, годину назива Зворник.

Кула у горњем десном квадрантум, на црвеној подлози је симбол града.

Стилизована глава вука у доњем лијевом квадранту представља вјековну тежњу народа за слободу.

Водени таласи у доњем десном квадранту, представљају симбол ријеке Дрине.

Гранични прелаз са Србијом


Знамените личности[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ За садашњи статус Муслимана види чланак Муслимани.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013 на територији Републике Српске — Прелиминарни резултати, Републички завод за статистику, Бања Лука, 2013.
  2. ^ Мехмед Худовић: „Зворник-слике и биљешке из прошлости“, „Универзал“ Тузла, 1991.. pp. 9. Споменик се налази у Музеју источне Босне у Тузли;
  3. ^ Мехмед Худовић: „Зворник-слике и биљешке из прошлости“, „Универзал“ Тузла, 1991.. pp. 9;
  4. ^ Мехмед Худовић: „Зворник-слике и биљешке из прошлости“, „Универзал“ Тузла, 1991.. pp. 11;
  5. ^ Марко Вего: „Насеља боснаске средњовјековне државе“, „Свјетлост“ Сарајево, 1957. стр. 142;
  6. ^ Ђоко Мазалић: „Зворник (Звоник) стари град на Дрини“, Гласник Земаљског музеја X, Сарајево, 1955. стр. 75-76;
  7. ^ Десанка Ковачевић-Којић: „Градска насеља средњовјековне босанске државе“,"Веселин Маслеша“, Сарајево, 1978. стр. 136;
  8. ^ Ђоко Мазалић: „Зворник (Звоник) стари град на Дрини“, Гласник земаљског музеја X, Сарајево, 1955. стр. 76,77;
  9. ^ Ђоко Мазалић: „Зворник (Звоник) стари град на Дрини“, Гласник Земаљског музеја XI, Сарајево, 1956. стр. 264;
  10. ^ Мехмед Худовић: „Зворник-слике и биљешке из прошлости“, „Универзал“ Тузла, 1991.. pp. 10;
  11. ^ Зворник: Куле као сведоци векова („Вечерње новости“, 31. март 2013)
  12. ^ а б Десанка Ковачевић-Којић: „Градска насеља средњовјековне босанске државе“,"Веселин Маслеша“, Сарајево, 1978. стр. 227-228;
  13. ^ Десанка Ковачевић-Којић: „Градска насеља средњовјековне босанске државе“,"Веселин Маслеша“, Сарајево, 1978. стр. 59-60;
  14. ^ а б Мехмед Худовић: „Зворник-слике и биљешке из прошлости“, „Универзал“ Тузла, 1991.. pp. 14;
  15. ^ Ђоко Мазалић: „Зворник (Звоник) стари град на Дрини“, Гласник земаљског музеја CI, Сарајево, 1956. стр. 272;
  16. ^ Др Десанка Ковачевић-Којић: „Градска насеља средњовјековне босанске државе“,"Веселин Маслеша“, Сарајево, 1978. стр. 348;
  17. ^ Мехмед Худовић: „Зворник-слике и биљешке из прошлости“, „Универзал“ Тузла, 1991.. pp. 15;
  18. ^ Деценија сликарске радионице („Вечерње новости“, 9. новембар 2013)
  19. ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература[уреди]

  • Књига: „Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и насељеним мјестима 1991.“, статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево;
  • Књига: „Зворник – слике и биљешке из прошлости“, Мехмед Худовић, Тузла 1991. године;

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :