Lesja Ukrajinka

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Lesja Ukrajinka
Datum rođenja(1871-02-13)13. februar 1871.
Mesto rođenjaNovograd-Volinski, Ruska Imperija
Datum smrti1. avgust 1913.(1913-08-01) (42 god.)
Mesto smrtiSurami, Ruska Imperija

Lesja Ukrajinka[1] (ukr. Леся Українка Ukrajinski izgovor: [ˈlɛsʲɐ ʊkrɐˈjinkɐ]; rođena Larisa Petrivna Kosač, ukr. Лариса Петрівна Косач; Zvjagel, 25. februar 1871 – Surami, 1. avgust 1913) bila je ukrajinska književnica. Ona je jedna od najistaknutijih autorki ukrajinske književnosti, najpoznatija po svojim pesmama i dramama. Takođe je bila aktivna politička, građanska i feministička aktivistkinja.[2]

Među Ukrajinkinim najpoznatijim delima su zbirke pesama On the wings of songs (1893), Thoughts and Dreams (1899), Echos (1902), epska poema Ancient fairy tale (1893), One word (1903), komadi Princess (1913), Cassandra (1903—1907), In the Catacombs (1905), Forest Song (1911).

Biografija[uredi | uredi izvor]

Larisa Kosač u tinejdžerskim godinama

Rođena je 1871. godine u gradu Novograd-Volinski (danas Zvjagel) u Ukrajini. Bila je drugo dete ukrajinske spisateljice i izdavača Olhe Drahomanove-Kosač, poznatije pod svojim književnim pseudonimom Olena Pčilka. Ukrajinkin otac bio je Petro Kosač (iz plemićke porodice Kosača), predsednik okružne skupštine miritelja, koji je došao iz severnog dela Černigovske gubernije. Po završetku srednje škole u Černigovskoj gimnaziji, Kosač je studirao matematiku na Univerzitetu u Peterburgu. Dve godine kasnije, njen otac se preselio na Kijevski univerzitet i diplomirao pravo. Godine 1868. oženio se Olhom Drahomanov, koja je bila sestra njegovog prijatelja Mihaila Dragomanova, poznatog ukrajinskog naučnika, istoričara, filozofa, folkloriste i javne ličnosti.[3][4] Njen otac je bio posvećen unapređenju ukrajinske kulture i finansijski je podržavao ukrajinske izdavačke poduhvate. Lesja Ukrajinka je imala tri mlađe sestre, Olhu, Oksanu i Isidoru, i mlađeg brata Mikolu.[5] Ukrajinka je bila veoma bliska sa svojim ujakom Drahomanovim, svojim duhovnim mentorom i učiteljem, kao i sa svojim bratom Mihailom, poznatim pod pseudonimom Mihail Obačni, kojeg je zvala „Mišolozi“ po zajedničkom nadimku njihovih roditelja za oboje.

Lesija je nasledila očeve fizičke osobine, oči, visinu i građu. Kao i njen otac, bila je veoma principijelna, i obojica su visoko cenili dostojanstvo pojedinca. Uprkos mnogim sličnostima, Lesja i njen otac su se razlikovali po tome što je njen otac imao dar za matematiku, ali ne i za jezike; naprotiv, Lesija nije imala dara za matematiku, ali je znala engleski, nemački, francuski, italijanski, grčki, latinski, poljski, ruski, bugarski i maternji ukrajinski.[4]

Lesjina majka je bila pesnikinja i pisala je poeziju i kratke priče za decu na ukrajinskom jeziku. Takođe je bila aktivna u ženskom pokretu i objavila je feministički almanah.[6] Ukrajinkina majka je igrala značajnu ulogu u njenom vaspitanju. Ukrajinski jezik je bio jedini jezik koji se koristio u domaćinstvu, a da bi se ova praksa sprovela, decu su školovali ukrajinski učitelji kod kuće, kako bi izbegli škole u kojima se uči ruski kao osnovni jezik. Ukrajinka je naučila da čita sa četiri godine, a ona i njen brat Mihail su mogli da čitaju strane jezike dovoljno dobro da čitaju literaturu u originalu.[7]

Kada je imala osam godina, Ukrajinka je napisala svoju prvu pesmu „Nada“, koja je nastala kao reakcija na hapšenje i progon njene tetke Olene Pčilke zbog učešća u političkom pokretu protiv carske autokratije. Godine 1879, cela njena porodica preselila se u Luck. Iste godine njen otac je počeo da gradi kuće za porodicu u obližnjem selu Kolodijažne. [8] U to vreme njen ujak, Mihail Drahomanov, podstakao ju je da proučava ukrajinske narodne pesme, narodne priče i istoriju, kao i da proučava Bibliju zbog njene nadahnute poezije i večnih tema. Na nju su takođe uticali poznati kompozitor Nikola Lisenko, kao i poznati ukrajinski dramaturg i pesnik Mihail Staricki.[9]

Sa trinaest godina, njena prva objavljena pesma, „Đurđevak“, pojavila se u časopisu Zoria u Lavovu. Tu je prvi put upotrebila svoj pseudonim, koji je predložila njena majka, jer su u Ruskoj imperiji objavljivanje na ukrajinskom jeziku bilo zabranjeno. Prva Ukrajinkina zbirka poezije morala je tajno da bude objavljena u zapadnoj Ukrajini i ušunjala se u Kijev pod njenim pseudonimom.[10] U to vreme, Ukrajinka je bila na dobrom putu da postane pijanista, ali zbog tuberkuloze kostiju nije pohađala nijednu van obrazovnu ustanovu. Pisanje je trebalo da bude glavni fokus njenog života.[9]

Od početka 90-ih, pesnikinja komunicira sa Poltavskim regionom. Od leta 1893. do sredine 1906. Lesija je skoro svakog leta živela u Hadijaču i blizu grada, u Zelenom gaju. Pisanje mnogih dela obeleženo je ovim mestom; posebno je ovde napisana legenda „Robert Brus, kralj Škotske“. Ovde se Lesja sprijateljila sa učiteljicom A. S. Makarovom, sa kojom se kasnije dopisivala, a Makarova je ostavila uspomene na pesnikinju.

Pesme i drame Ukrajinke povezane su sa njenim verovanjem u slobodu i nezavisnost svoje zemlje. Između 1895. i 1897. postala je član Književno-umetničkog društva u Kijevu, koje je 1905. zabranjeno zbog odnosa sa revolucionarnim aktivistima.[11] Godine 1888, kada je Ukrajinka imala sedamnaest godina, ona i njen brat organizovali su književni kružok Plejada (Plejade), koji su osnovali da bi promovisali razvoj ukrajinske književnosti i prevođenje stranih klasika na ukrajinski jezik. Organizacija je bila zasnovana na francuskoj školi poezije, Plejadi. Njihovi skupovi su se održavali u različitim domovima, a pridružili su im se Nikola Lisenko, Petro Kosač, Kostjantin Mihalčuk, Mihail Staricki i drugi.[12] Jedno od dela koje su preveli bilo je delo Nikolaja Gogolja Večeri u seocetu kod Dikanjke.

Taras Ševčenko i Ivan Franko bili su glavna inspiracija za njenu ranu poeziju koja je asocirala na pesnikovu usamljenost, društvenu izolovanost i obožavanje slobode ukrajinskog naroda.[13] Njena prva zbirka poezije, Na krilima pesama, objavljena je 1893. godine. Pošto je rusko carstvo zabranilo ukrajinske publikacije, ova knjiga je objavljena u zapadnoj Ukrajini, koja je u to vreme bila deo Austrougarske, i prokrijumčarena u Kijev.

Ukrajinkina bolest sprečila ju je da putuje u mesta gde je klima bila suva, pa je kao rezultat toga provela duže vremenske periode u Nemačkoj, Austriji, Italiji, Bugarskoj, Krimu, Kavkazu i Egiptu. Volela je da doživljava druge kulture, što je bilo očigledno u mnogim njenim književnim delima, kao što je Drevna istorija orijentalnih naroda, prvobitno napisana za njenu mlađu braću i sestre. Knjiga je objavljena u Lavovu, a Ivan Franko je bio uključen u njeno objavljivanje. Uključuje njene rane pesme, kao što su „Sedam žica“, „Zvezdano nebo“, „Suze-biseri“, „Putovanje na more“, „Krimska sećanja“ i „U dečijem krugu“.

Ukrajinka je takođe pisala epske pesme, prozne drame, prozu, nekoliko književnokritičkih članaka i nekoliko društveno-političkih eseja. Najpoznatija je bila po dramama Bojarinja (1914; Plemkinja), psihološkoj tragediji u čijem središtu je ukrajinska porodica u 17. veku,[14] koja se direktno odnosi na ukrajinsku istoriju, i Lisova pisnja (1912; Šumska pesma), čiji likovi uključuju mitološka bića iz ukrajinskog folklora.

Godine 1897, dok se lečila na Jalti, Ukrajinka je upoznala Serhija Meržinskog, zvaničnika iz Minska, koji je takođe bio na lečenju od tuberkuloze. Njih dvoje su se zaljubili, a njena osećanja prema Meržinskom su bila odgovorna za to što je pokazala drugačiju stranu sebe. Primeri uključuju „Tvoja pisma uvek mirišu na uvele ruže“, „Da ostavim sve i letim do tebe“ i „Volela bih da se vrtim oko tebe kao bršljan“, koje nisu bile objavljene tokom njenog života. Meržinski je umro sa Ukrajinkom pored njegove postelje 3. marta 1901. Napisala je celu dramsku pesmu „Oderžima“ („Opsednuti“) za jednu noć na njegovoj samrtnoj postelji.

Lesja Ukrajinka se aktivno suprotstavljala ruskom carizmu i bila je članica ukrajinskih marksističkih organizacija. Godine 1902. prevela je Komunistički manifest na ukrajinski jezik. Nakratko ju je uhapsila carska policija 1907. i nakon toga je ostala pod prismotrom.

Godine 1907. Lesija Ukrajinka se udala za Klimenta Kvitku, sudskog službenika, koji je bio amaterski etnograf i muzikolog. Prvo su se naselili na Krimu, a zatim su se preselili u Gruziju.

Ukrajinka je umrla 1. avgusta 1913. godine u lečilištu u Suramiju u Gruziji.

Kreativni rad[uredi | uredi izvor]

Lesja Ukrajinka i Olha Kobilianska

Poezija[uredi | uredi izvor]

Larisa Kosač je počela da piše poeziju sa devet godina: Nadija je pisala poeziju pod uticajem vesti o sudbini svoje tetke Elene Antonovne Kosač (udate Teslenko-Prihodko), koja je bila prognana zbog učešća u revolucionarnom pokretu. Godine 1884. pesme „Đurđevak” i „Sapfo” prvi put su objavljene u lavovskom časopisu „Zorja” i zabeleženo je ime Lesje Ukrajinke; U sledećim reprintima, Lesja je dodala posvetu pesmi svog brata „Sappho“: „Draga Šura Sudovščikova u sećanju“. Godine 1885. u Lavovu je objavljena zbirka njenih prevoda iz Mikole Gogolja (napravljena zajedno sa Mihailom).[9]

Književna delatnost Lesje Ukrajinke oživela je sredinom 1890-ih, kada su se Kosači preselili u Kijev, a ona je postala suosnivač književnog kruga Plejada, okružen porodicama Lisenko i Staricki. Na zahtev Plejada, 1889. godine sastavila je svoj čuveni Spisak svetske književnosti za prevod. Godine 1892. u Lavovu je objavljena Knjiga pesama Hajnriha Hajnea u prevodu Lejse Ukrajinke (zajedno sa M. Slavinskim). Prva zbirka njenih originalnih pesama „Na krilima pesama” pojavila se u Lavovu (1893), drugo izdanje u Kijevu (1904), druga zbirka „Misli i snovi” (1899), treća „Ogledi” (1902) – u Černovcima.[9][8]

Nakon toga, Leija Ukrajinka je radila deceniju i napisala više od stotinu pesama, od kojih polovina nikada nije objavljena tokom njenog života.

Lesija Ukrajinka je ušla u kanon ukrajinske književnosti pre svega kao pesnikinja poezije hrabrosti i borbe. Njena tematski bogata lirika donekle je uslovno (zbog odnosa motiva) podeljena na ličnu, pejzažnu i građansku. Glavne teme njene rane lirske poezije: lepota prirode, ljubav prema rodnom kraju, lična iskustva, namena pesnikinje i uloga pesničke reči, društveni i društveni motivi. U prvim radovima primetni su uticaji Tarasa Ševčenka, Pantelejmona Kuliša, Mihaila Starickog, Hajnea, vidljivi su jasni uticaji Olene Pčilke i Mihaila Drahomanova (pseudonim – Ukrajinac) na izbor motiva.[7]

A poezija "Contra spem spero!" (1890) karakteriše antičko shvatanje hrabrosti (arete), briljantno ovladavanje mitološkim iluzijama, samostvaranje žene ratnice. Ovo su glavni motivi pesama „Drugovima“, „Drugovi u sećanju“, „Grešnik“, „Slavus – Sklavus“, „Fiat nok“, „Epilog“ i mnogih drugih. Motiv slobode poprima različite boje: od neposlušnosti preko tradicionalnog shvatanja imperije do individualnog izbora modus vivendi, što znači otkrivanje istine i njeno služenje. Izdaja na bilo kom nivou poistovećuje se sa tragedijom, sa činom Medeje. Lirika žeđi i skrivenog trijumfa povezana sa nemogućnošću da ostvare svoju ljubav, razotkriva šemu viteške ljubavi. Lirska junakinja je vitez koji peva svojoj dami od srca. Erotizam pesama kao što su „Hteo bih da te zagrlim kao bršljan“, „Tvoja pisma uvek mirišu na uvele ruže“ su mistične pohvale u čast božanske gospodarice.[15]

Drama[uredi | uredi izvor]

U drugoj polovini 1890-ih, Kosach se okrenuo drami . Njena prva drama Plava ruža (1896), iz života ukrajinske inteligencije, proširuje se na temu ukrajinske drame, koja je do tada uglavnom prikazivala seljaštvo. Drama je svedočila o ulasku Lesje Ukrajinke u savremeni svet — pre svega u svet simbola — i njenom prilično slobodnom „osećanju“. Da bi pokrio temu ljudske norme i abnormalnosti, ona je temeljno pripremila i proučika pitanja, konsultovao se sa psihijatrom Aleksandrom Drahomanovim. Filozofski diskurs drame, namećući se Hauptmanovom delu, ne predstavlja samo ludilo kao oblik slobode, već i izvesnu čežnju za telom.[7]

Proza[uredi | uredi izvor]

Beletristika ima posebno mesto u književnom nasleđu Lesje Ukrajinke. Prve priče iz seoskog života („Takva joj je sudbina“, „Sveto veče!“, „Prolećne pesme“) su po sadržaju i jeziku povezane sa narodnim pesmama. Napisala je nekoliko bajki koje su obeležene oštrom dramatikom. Priča Ukrajinke „Ekbal Hanem“, nameravala je da oslika psihologiju arapske žene, ostala je nedovršena.[8]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Život i rad Lesje Ukrajinke proučava Istraživački institut Lesje Ukrajinke.

U njenu čast su imenovani i:

Postoji mnogo spomenika podignutih u čast Lesje Ukrajinki u Ukrajini i mnogim drugim bivšim sovjetskim republikama. Naročito u Kijevu, postoji glavni spomenik na bulevaru koji nosi njeno ime i manji spomenik u Marijinskom parku (pored Marijinske palate). Postoji i bista u Karadag rajonu u Azerbejdžanu. Jedno od glavnih kijevskih pozorišta, Nacionalno akademsko pozorište Lesje Ukrajinke, kolokvijalno se naziva jednostavno pozorište Lesje Ukrajinke.

Pod inicijativom lokalnih ukrajinskih dijaspora, postoji nekoliko memorijalnih društava i spomenika njoj širom Kanade i Sjedinjenih Država, među kojima je najznačajniji spomenik u kampusu Univerziteta Saskačevan u Saskatunu, Saskačevan.[16] Postoji i bista Ukrajinke u Sojuzivki u državi Njujork.

Svakog leta od 1975. Ukrajinci u Torontu okupljaju se kod spomenika Lesji Ukrajinki u Haj parku da bi proslavili njen život i delo.[17]

Ukrajinska kompozitorka Tamara Maliukova Sidorenko (1919–2005) realizovala je nekoliko kompozicija na osnovu njenih pesama [18]

Narodna banka Ukrajine objavila je novčanicu od 200 ₴ sa slikom Lesje Ukrajinke.

Prema rečima konsultanta za imidž Oleha Pokalčuka, Ukrajinkina frizura inspirisala je pletenicu Julije Timošenko.[19]

Prema Gugl Trends-u, Lesja Ukrajinka je 2020. godine bila treća na rangiranju upita za pretragu ukrajinskih žena u Gugl pretrazi u Ukrajini (dva prva su bila Tina Karol i Olja Poljakova).

Puškinova Avenija u Dnjepru je 16. novembra 2022. preimenovana je u Aveniju Lesje Ukrajinke.[20]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Note: "Ukrainka" literally means "Ukrainian woman" in Ukrainian
  2. ^ Krys Svitlana, A Comparative Feminist Reading of Lesia Ukrainka’s and Henrik Ibsen’s Dramas. Canadian Review of Comparative Literature 34.4 (December 2007 [September 2008]): 389–409
  3. ^ „Mykhailo Drahomanov”. Bibliography. Pristupljeno 12. 12. 2011. 
  4. ^ a b Bida 1968, str. 259
  5. ^ Bida 1968, str. 259
  6. ^ uk:Lesя Ukraїnka
  7. ^ a b v Wedel, Erwin. Toward a modern Ukrainian drama: innovative concepts and devices in Lesia Ukrainka’s dramatic art, in Slavic Drama, University of Ottawa, Ottawa, Ontario, Canada 1991, p 116.
  8. ^ a b v „Ukrainka, Lesia – Internet Encyclopedia of Ukraine”. 
  9. ^ a b v g Bohachevsky-Chomiak, Martha. Feminists Despite Themselves: Women in Ukrainian Community Life, 1884–1939. Canadian Institute of Ukrainian Studies, University of Alberta, Edmonton, 1988.
  10. ^ „Lessya Ukrainka”. Bibliography. Arhivirano iz originala 13. 1. 2012. g. Pristupljeno 12. 12. 2011. 
  11. ^ „Lessya Ukrainka”. Biography. Arhivirano iz originala 13. 1. 2012. g. Pristupljeno 12. 12. 2011. 
  12. ^ „Pleiada”. Encyclopedia of Ukraine, Vol.4. Pristupljeno 12. 12. 2011. 
  13. ^ Ukrainka. Britannica Centre 310 South Michigan Avenue Chicago Illinois 60604 United States of America: Encyclopædia Britannica. 1995. 
  14. ^ Ukrainka Lesya. Britannica Centre 310 South Michigan Avenue Chicago IL 60604 United States of America: Encyclopædia Britannica. 2010. 
  15. ^ Taniuk, Les’. Toward the problem of Ukrainian “prophetic” drama: Lesia Ukrainka, Volodymyr Vynnycenko, and Mykola Kulis, in Slavic Drama, University of Ottawa, Ottawa, Ontario, Canada 1991, p 125.
  16. ^ Swyripa, Francis. Wedded to the Cause, Ukrainian-Canadian Women and Ethnic Identity 1891–1991. University of Toronto Press, Toronto, 1993, p. 234.
  17. ^ F0ClIh7J6XA na sajtu YouTube
  18. ^ Cohen, Aaron I. (1987). International encyclopedia of women composers (Second edition, revised and enlarged izd.). New York. ISBN 0-9617485-2-4. OCLC 16714846. 
  19. ^ „The queen of Ukraine's image machine”. BBC News. 4. 10. 2007. Pristupljeno 7. 8. 2008. 
  20. ^ „A monument to Pushkin was dismantled in Dnipro (photo)”. Radio Free Europe/Radio Liberty (na jeziku: Ukrainian). 16. 12. 2022. Pristupljeno 16. 12. 2022. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bida, konstantyn (1968). Lesya Ukrainka. Toronto. str. 259. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лесја_Украјинка&oldid=26214107”