Sergej Pardžanov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sergej Pardžanov
Pardžanov 1978. godine
Puno imeSergej Josifovič Pardžanov
Datum rođenja(1924-01-09)9. januar 1924.
Mesto rođenjaTbilisi, SSSR
Datum smrti29. jul 1990.(1990-07-29) (66 god.)
Mesto smrtiJerevan, SSSR
Veb-sajtparajanov.com

Sergej Pardžanov (jerm. Սերգեյ Փարաջանով; rus. Серге́й Ио́сифович Параджа́нов; gruz. სერგო ფარაჯანოვი; ukr. Сергій Йо́сипович Параджа́нов; Tbilisi, 9. januar 1924 – Jerevean, 20. jul 1990) bio je sovjetski jermenski filmski reditelj, scenarista i umetnik koji je dao značajan doprinos svetskoj kinematografiji svojim filmovima Senke zaboravljenih predaka i Boja nara. Filmski kritičari, istoričari filma i filmski stvaraoci smatraju Pardžanova jednim od najvećih i najuticajnijih filmskih stvaralaca u istoriji kinematografije.[1]

Izmislio je sopstveni filmski stil,[2] koji nije bio u skladu sa vodećim principima socijalističkog realizma; jedini sankcionisani umetnički stil u SSSR-u. Osoben umetnički stil, u kombinaciji sa njegovim načinom života i ponašanjem, dovelo je do toga da ga sovjetske vlasti u više navrata progone i zatvaraju, i aktivno potiskuju njegove filmove. Uprkos tome, Pardžanov je proglašen za jednog od 20 filmskih reditelja budućnosti na Međunarodnom filmskom festivalu u Roterdamu,[3] a njegovi filmovi su rangirani među najveće filmove svih vremena od strane pojedinih stručnih časopisa.[4][5]

Iako se filmom profesionalno počeo baviti 1954. godine, Pardžanov se kasnije odrekao svih filmova koje je snimio pre 1965. godine kao „đubreta“. Nakon što je režirao Senke zaboravljenih predaka, Pardžanov je postao istovremeno nešto poput međunarodne poznate ličnosti i istovremeno meta napada iz SSSR-a. Skoro svi njegovi filmski projekti i planovi od 1965. do 1973. bili su zabranjeni, ukinuti ili cenzurisani od strane sovjetske filmske administracije, kako lokalne (u Kijevu i Jerevanu), tako i savezne (Goskino), gotovo bez pogovora, sve dok nije konačno uhapšen krajem 1973. po lažnim optužbama za silovanje, homoseksualizam i mito. Bio je u zatvoru do 1977. godine, uprkos molbama brojnih umetnika da bude pomilovan. Čak i nakon puštanja na slobodu (treći i poslednji put je uhapšen 1982. godine) bio je persona non grata u sovjetskoj kinematografiji. Tek sredinom 1980-ih, kada je politička klima počela da se menja, mogao je da nastavi da režira. Ipak, bila je potrebna pomoć uticajnog gruzijskog glumca Doda Abašidzea i drugih prijatelja da bi njegovi poslednji dugometražni filmovi dobili zeleno svetlo. Njegovo zdravlje je ozbiljno oslabilo nakon četiri godine u radnim logorima i devet meseci zatvora u Tbilisiju. Pardžanov je preminuo od raka pluća 1990. godine, u vreme kada su, posle skoro 20 godina suzbijanja, njegovi filmovi prikazivani na stranim filmskim festivalima. U intervjuu iz 1988. izjavio je: „Svi znaju da ja imam tri domovine. Rođen sam u Gruziji, radio sam u Ukrajini i umreću u Jermeniji.“[6] Pardžanov je sahranjen u panteonu Komitas u Jerevanu.[7]

Pardžanovovi filmovi osvojili su nagrade na filmskom festivalu u Mar del Plati, Međunarodnom filmskom festivalu u Istanbulu, nagradu Nika, Međunarodnom filmskom festivalu u Roterdamu, Međunarodnom filmskom festivalu u Sidžesu, Međunarodnom filmskom festivalu u Sao Paulu i drugim. Sveobuhvatna retrospektiva u Velikoj Britaniji održana je 2010. Pardžanovljevom radu bio je posvećen simpozijum koji je okupio stručnjake kako bi razgovarali i proslavili njegov doprinos kinematografiji i umetnosti.[8]

Mladost i filmovi[uredi | uredi izvor]

Pardžanov je je rođen kao Sarkis Hovsepi Parajaniants (Սարգիս Հովսեփի Փարաջանյանց) od umetnički nadarenih jermenskih roditelja, Josifa Paradžanova i Siranuša Bejanova, u Gruziji, u Tbilisiju; međutim, prezime Parajaniantsa potvrđuje sačuvani istorijski dokument u Muzeju Sergeja Pardžanova u Jerevanu.[9] Naklonost ka umetnosti je stekao od ranog detinjstva. Godine 1945. otputovao je u Moskvu, upisao odsek za režiju na VGIK -u, jednoj od najstarijih i veoma cenjenih filmskih škola u Evropi, i studirao pod vođstvom reditelja Igora Savčenka i Aleksandra Dovženka.

Godine 1948. osuđen je za homoseksualne radnje (koje su u to vreme bile ilegalne u Sovjetskom Savezu) sa oficirom MGB-a po imenu Nikolaj Mikava u Tbilisiju. Kasnije se pokazalo da su ove optužbe lažne. Osuđen je na pet godina zatvora, ali je posle tri meseca pušten na slobodu.[10] U video intervjuima, prijatelji i rođaci osporavaju istinitost svega za šta je optužen. Oni spekulišu da je kazna možda bila oblik političke odmazde zbog njegovih buntovnih stavova.

Godine 1950. Pardžanov se oženio svojom prvom ženom, Nigjar Kerimovom, u Moskvi . Poticala je iz muslimanske tatarske porodice i prešla je u pravoslavno hrišćanstvo da bi se udala za Pardžanova. Kasnije su je ubili njeni rođaci zbog njenog preobraćenja. Nakon njenog ubistva, Pardžanov je otišao iz Rusije u Kijev, u Ukrajini, gde je producirao nekoliko dokumentarnih filmova (Dumka, Zlatne ruke, Natalija Užvi) i niz igranih filmova kao što su Ukrajinska rapsodija (ratna melodrama) i Cvet na kamenu (o verskom kultu koji se infiltrira u rudarski grad u Donjeckom basenu).

Počeo je da tečno govori ukrajinski i oženio se svojom drugom ženom, Svetlanom Ivanivnom Ščerbatjuk (1938—2020[11]), takođe poznatom kao Svetlana Šerbatjuk ili Svetlana Pardžanova, 1956. godine. Ščerbatjuk je 1958. godine rodila sina Surena.[12] Par se na kraju razveo i ona i Suren su se preselili u Kijev u Ukrajini.[11]

Raskid sa sovjetskim realizmom[uredi | uredi izvor]

Prvi film Andreja Tarkovskog Ivanovo detinjstvo imao je ogroman uticaj na rediteljevo samootkrivanje kao filmskog stvaraoca. Kasnije je uticaj postao obostran i on i Tarkovski su postali bliski prijatelji. Drugi uticaj je imao italijanski režiser Pjer Paolo Pazolini, koga će Pardžanov kasnije opisao kao „poput Boga“ i režisera „veličanstvenog stila“.[13] Godine 1965. Pardžanov je napustio socijalistički realizam i režirao Senke zaboravljenih predaka, svoj prvi film nad kojim je imao potpunu kreativnu kontrolu. Osvojio je brojne međunarodne nagrade i, za razliku od kasnije Boje nara, bio je relativno dobro primljen od strane sovjetskih vlasti. Redakcija scenarija u Goskinu u Ukrajini pohvalila je film zbog „prenošenja poetičkog kvaliteta i filozofske dubine priče M. Kocjubinskog kroz jezik kinematografije“ i nazvala ga „briljantnim kreativnim uspehom studija Dovženko“. Moskva je takođe pristala na zahtev ukrajinskog Goskina da pusti film sa netaknutim originalnim ukrajinskim zvučnim zapisom, umesto da se dijalog dabuje na ruski za sovjetsko emitovanje.[14] (Ruska sinhronizacija je u to vreme bila standardna praksa za neruske sovjetske filmove kada su se distribuirali van republike porekla.)

Pardžanov je ubrzo nakon toga otišao iz Kijeva u domovinu svojih predaka, Jermeniju . Godine 1969. započeo je film Sajat Nova, koji mnogi smatraju njegovim krunskim ostvarenjem, iako je sniman u relativno lošim uslovima i sa veoma malim budžetom.[15] Sovjetski cenzori su intervenisali i zabranili Sajat Novu zbog navodnog zapaljivog sadržaja. Pardžanov je ponovo montirao svoj snimak i preimenovao film u Boja nara. Glumac Aleksej Korotjukov je primetio: „Paradžanov je snimao filmove ne o tome kako stvari stoje, već kako bi bile da je on bio Bog.[16] Mihail Vartanov je 1969. napisao da „Pored filmskog jezika koji su predložili Grifit i Ajzenštajn, svetska kinematografija nije otkrila ništa revolucionarno novo sve do Boje nara."[17]

Zatvor i kasniji rad[uredi | uredi izvor]

Spomenik u Tbilisiju
Statua ispred njegovog muzeja u Jerevanu

Do decembra 1973. sovjetske vlasti su postale sumnjičave prema Pardžanovljevim percipiranim subverzivnim sklonostima, posebno njegovoj biseksualnosti, i osudile su ga na pet godina u logoru teškog rada zbog „silovanja člana Komunističke partije i propagiranja pornografije“.[18] Tri dana pre nego što je Pardžanovu izrečena kazna, Andrej Tarkovski je napisao pismo Centralnom komitetu Komunističke partije Ukrajine u kojem je naveo da je „Sergej Pardžanov u poslednjih deset godina snimio samo dva filma: Senke naših zaboravljenih predaka i Boja nara. Oni su uticali na kinemtografiju prvo u Ukrajini, drugi u ovoj zemlji u celini, a treći u svetu uopšte. Umetnički, malo je ljudi u celom svetu koji bi mogli da zamene Pardžanova. On je kriv – kriv je za svoju samoću. Krivi smo što ne mislimo na njega svakodnevno i što nismo uspeli da otkrijemo značaj majstora."

Eklektična grupa umetnika, glumaca, filmskih stvaralaca i aktivista protestovala je i zalagala se za ljudska prava Pardžanova, pozivajući na njegovo hitno oslobađanje. Među njima su bili Robert De Niro, Fransis Ford Kopola, Martin Skorseze, Leonid Gajdaj, Eldar Rjazanov, Iv Sen Loran, Marčelo Mastrojani, Fransoaz Sagan, Žan-Lik Godar, Fransoa Trufo, Luis Bunjuel, Antonio Taranđeli, Mišeljo Felini, Andreiko Taranđeli i Federiko Felini i Mihail Vartanov.

Pardžanov je odslužio četiri godine od svoje petogodišnje kazne, a kasnije je svoje prevremeno puštanje na slobodu pripisao naporima francuskog nadrealističkog pesnika i romanopisca Luja Aragona, ruske pesnikinje Elze Triolet (Aragonova supruga) i američkog pisca Džona Apdajka.[15] Njegovo prevremeno puštanje na slobodu je odobrio Leonid Brežnjev, generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza, verovatno kao posledica Brežnjevljevog slučajnog susreta sa Aragonom i Trioletom u Boljšoj teatru u Moskvi. Na Brežnjevov upit da li bi mogao biti od bilo kakve pomoći, Aragon je zatražio oslobađanje Pardžanova, što je i izvršeno do decembra 1977.[18]

Dok je bio u zatvoru, Pardžanov je napravio veliki broj minijaturnih skulptura nalik lutkama (od kojih su neke izgubljene) i oko 800 crteža i kolaža, od kojih su mnogi kasnije bili izloženi u Jerevanu, gde se sada stalno nalazi Muzej Sergeja Pardžanova.[19] Muzej je otvoren 1991. godine, godinu dana nakon smrti reditelja, sadrži više od 200 dela, kao i nameštaj iz njegovog doma u Tbilisiju..Njegovi napori u logoru su više puta kompromitovani od strane zatvorskih čuvara, koji su mu oduzimali materijale i nazivali ga ludim, a njihova okrutnost je splasnula tek nakon što je u saopštenju iz Moskve priznalo da je „reditelj veoma talentovan“.[15]

Nakon njegovog povratka iz zatvora u Tbilisi, pomno praćenje sovjetskih cenzora sprečilo je Pardžanova da nastavi svoj filmski rad i usmerilo ga ka umetničkim izvorima koje je negovao tokom boravka u zatvoru. Napravio je izuzetno kompleksne kolaže, stvorio veliku kolekciju apstraktnih crteža i pratio brojne druge umetnosti mimo filma, šio je još lutaka i pojedina neobična odela.

U februaru 1982. Pardžaanov je ponovo zatvoren, pod optužbom za podmićivanje, što se poklopilo sa njegovim povratkom u Moskvu na premijeru predstave u čast Vladimira Visockog u Pozorištu na Taganki, i izveden je sa izvesnim stepenom prevare. Uprkos još jednoj strogoj kazni, oslobođen je za manje od godinu dana, ovog puta sa ozbiljno oslabljenim zdravljem.[18]

Godine 1985, sporo otapanje u Sovjetskom Savezu podstaklo je Pardžanova da obnovi svoju strast prema kinematografiji. Uz podsticaj raznih gruzijskih intelektualaca, stvorio je višestruko nagrađivani film Legenda o tvrđavi Suram, zasnovan na noveli Danijela Čonkadzea, što je njegov prvi povratak na film od Boja nara petnaest godina ranije.

Tokom 1988. Pardžanov je snimio još jedan višestruko nagrađivani film Ašik Kerib, zasnovan na priči Mihaila Ljermontova. Film prati priču o lutajućem zabavljaći, smeštena u azerbejdžanski kulturni milje. Pardžanov je film posvetio svom bliskom prijatelju Andreju Tarkovskom i „svoj deci sveta”.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Pardžanov je potom pokušao da završi svoj završni projekat. Umro je od raka u Jerevanu, Jermenija, 20. jula 1990. godine, u 66. godini, ostavljajući ovo poslednje delo Ispovest, nedovršenim. Film je opstao i sačuvan je originalni negativ kao Pardžanov: Poslednje proleće, koji je napravio njegov bliski prijatelj Mihail Vartanov 1992. godine. Federiko Felini, Tonino Gvera, Frančesko Rosi, Alberto Moravija, Đulijeta Masina, Marčelo Mastrojani i Bernardo Bertoluči bili su među onima koji su javno oplakivali njegovu smrt.[17] U Rusiju su poslali telegram sa sledećom izjavom: „Svet kinematografije je izgubio mađioničara. Pardžanovljeva mašta će zauvek fascinirati i donositi radost ljudima sveta...”.[17]

Uticaji i nasleđe[uredi | uredi izvor]

Grom Pardžanova u Jerevanu

Uprkos tome što je studirao film na VGIK -u, Pardžaanov je otkrio svoj umetnički put tek nakon što je video prvi film sovjetskog reditelja Andreja Tarkovskog Ivanovo detinjstvo.

Pardžanova je visoko cenio i sam Tarkovski. U biografskom filmu „Putovanju vremenu“ on navodi: „Uvek se sa velikom zahvalnošću i zadovoljstvom sećam filmova Sergeja Pardžanova koje mnogo volim. Njegov način razmišljanja, njegova paradoksalna, poetska... sposobnost da voli lepotu i sposobnost da bude apsolutno slobodan u sopstvenoj viziji“. U istom filmu Tarkovski je izjavio da mu je Pardžanov jedan od omiljenih filmskih stvaralaca.

Italijanski režiser Mikelanđelo Antonioni izjavio je da „Boja nara Pardžanova, po mom mišljenju jednog od najboljih savremenih filmskih reditelja, zadivljuje svojom savršenošću lepote. Paradžanovu se divio i američki sineasta Frensis Ford Kopola. Francuski režiser Žan-Lik Godar takođe je izjavio da „U hramu kinematografije postoje slike, svetlost i stvarnost. Gospodar tog hrama bio je Sergej Padžanov“.

Uprkos tome što je bilo mnogo poštovalaca njegove umetnosti, njegova vizija nije privukla mnogo sledbenika. „Ko god pokuša da me imitira izgubljen je“, navodno je rekao.[20] Reditelji kao što su Teo Angelopoulos i Bela Tar klasifikuju Pardžanovljev pristup filmu kao primarno vizuelnom mediju, a ne kao narativnom.[21]

Institut Pardžanov-Vartanov osnovan je u Holivudu 2010. godine sa ciljem da proučava, čuva i promoviše umetničko nasleđe Sergeja Pardžanova i Mihaila Vartanova.[22]

Filmografija[uredi | uredi izvor]

Godina Naslov Originalni naslov Napomene
1951. godine Moldavian Tale Na ruskom: Moldavskaa skazka
Na ukrajinskom: Moldavsьka bajka 		Diplomski kratki film; izgubljen
1954. godine Andriesh Na ruskom: Andrieš Korežirao sa Jakovom Bazeljanom; dugometražni rimejk Moldavske priče
1958 Dumka Na ukrajinskom: Dumka Dokumentarni film
1958 The First Lad Na ruskom: Pervij parenь
Na ukrajinskom: Peršij papibok
1959. godine Natalya Ushvij Na ruskom: Natalia Užvij Dokumentarni film
1960 Golden Hands Na ruskom: Zolotie ruki Dokumentarni film
1961. godine Ukrainian Rhapsody Na ruskom: Ukrainskaa rapsodia
Na ukrajinskom: Ukpainsьka rapsodia
1962. godine Flower on the Stone Na ruskom: Cvetok na kamne
Na ukrajinskom: Kvitka na kameni
1965. godine Senke zaboravljenih predaka Na ukrajinskom: Tini zabutih predkiv
1965. godine Kyiv Frescoes Na ruskom: Kievskie freski Zabranjeno tokom preprodukcije; Preživi 15 minuta audicija
1967 Hakob Hovnatanian Na jermenskom: Հակոբ Հովնաթանյան Kratkometražni film, prikaz jermenskog umetnika 19. veka
1968 Children to Komitas Na jermenskom: Երեխաներ Կոմիտասին Dokumentarac za UNICEF; izgubljen[23]
1969 Boja nara Na jermenskom: Նռան գույնը
1985 The Legend of Suram Fortres Na gruzijskom: ამბავი სურამის ციხისა
1985 Arabesques on the Pirosmani Theme Na ruskom: Arabeski na temu Pirosmani Kratkometražni filmski portret gruzijskog slikara Nika Pirosmanija
1988 Ashik Kerib Na gruzijskom: აშიკი ქერიბი
Na azerbejdžanskom: Asık Kәrib
1989–1990 Ispovest Na jermenskom: Խոստովանանք Nedovršeno; originalni negativ je sačuvan u delu Mihaila Vartanova Pardžanov: Poslednje proleće[24][25]

Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor]

  • U Tbilisiju postoji statua Pardžanova
  • Na zidu kuće u kojoj je proveo detinjstvo Pardžanova nalazi se spomen ploča
  • Ulica u kojoj je Pardžanov odrastao, ulica Kote Meshi, 2021. godine preimenovana je u ulicu Pardžaanova[26]
  • U Jerevanu, Jermenija, postoji kuća-muzej posvećena Pardžanovu

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Where to begin with Sergei Parajanov”. BFI (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-04-24. 
  2. ^ „Parajanov-Vartanov Institute”. Parajanov-Vartanov Institute (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-04-24. 
  3. ^ „20 Directors of the Future”. Parajanov-Vartanov Institute (na jeziku: engleski). 2020-05-22. Pristupljeno 2021-04-24. 
  4. ^ „Critics' top 100 | BFI”. www2.bfi.org.uk. Arhivirano iz originala 07. 02. 2016. g. Pristupljeno 2021-04-24. 
  5. ^ „Parajanov and the Greatest Films of All Time”. Parajanov-Vartanov Institute (na jeziku: engleski). 2017-01-02. Pristupljeno 2021-04-24. 
  6. ^ „Interview”. Parajanov-Vartanov Institute (na jeziku: engleski). 2017-01-02. Pristupljeno 2021-04-24. 
  7. ^ „The memorial of Parajanyan Parajanov Sargis Sergey (Սարգիս Սերգեյ Փարաջանյան Փարաջանով Հովսեփի) buried at Yerevan's Komitas Pantheon cemetery”. hush.am (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-04-24. 
  8. ^ Fabrizi, Elisabetta, 'The BFI Gallery Book', BFI, London, 2011.
  9. ^ Sergei Paradzhanov and Zaven Sarkisian, Kaleidoskop Paradzhanov: Risunok, kollazh, assambliazh (Yerevan: Muzei Sergeiia Paradzhanova, 2008), pp. 8
  10. ^ „Vsя pravda o sudimostяh Sergeя Paradžanova”. ukraine.segodnya.ua (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2021-04-24. 
  11. ^ a b The wife of the legendary director Sergei Parajanov has died, Glavcom (6 June 2020)
  12. ^ „surenparadjanov”. Parajanov-Vartanov Institute (na jeziku: engleski). 2017-01-02. Pristupljeno 2021-04-24. 
  13. ^ Paradjanov: A Requiem (Documentary). KINO Productions. 1994. 
  14. ^ RGALI (Russian State Archive of Art and Literature), Goskino production and censorship files: f. 2944, op. 4, d. 280.
  15. ^ a b v Sergei Parajanov – Interview with Ron Holloway, 1988 Arhivirano 2007-12-06 na sajtu Wayback Machine
  16. ^ Edwards, Maxim (2014-06-20). „Armenian, Ukrainian, Soviet”. Souciant (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 27. 07. 2021. g. Pristupljeno 2021-04-24. 
  17. ^ a b v „main”. Parajanov-Vartanov Institute (na jeziku: engleski). 2017-02-09. Pristupljeno 2021-04-24. 
  18. ^ a b v „Osužden za iznasilovanie člena KPSS (in Russian), Moskovskiy Komsomolets, 2004”. Arhivirano iz originala 10. 8. 2007. g. 
  19. ^ „Frieze Magazine, Paradjanov the Magnificent”. Arhivirano iz originala 16. 4. 2008. g. 
  20. ^ http://www.themoscowtimes.com/sitemap/free/2014/2/article/parajanovs-influence-still-spreading-on-90th-anniversary/495366.html
  21. ^ „Influences”. Parajanov-Vartanov Institute (na jeziku: engleski). 2017-01-02. Pristupljeno 2021-04-24. 
  22. ^ „Parajanov-Vartanov Institute”. Parajanov-Vartanov Institute. Arhivirano iz originala 22. 10. 2014. g. 
  23. ^ „Maestro Sergei Parajanov”. 9. 2. 2017. 
  24. ^ „Parajanov: The Last Spring”. 28. 12. 2016. 
  25. ^ Schneider, Steven. "501 Movie Directors" London: Cassell. . 2007. ISBN 9781844035731.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  26. ^ „Tbilisi,Georgia. Kote Meskhi street located in Mtatsminda district will be named after acclaimed film director Serge Parajanov”. Agenda.ge. 10. 9. 2021. 

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Dixon, Wheeler & Foster, Gwendolyn. "A Short History of Film." New Brunswick, . NJ: Rutgers University Press. 2008. ISBN 9780813542690.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Cook, David A. ". Shadows of Forgotten Ancestors: Film as Religious Art." Post Script. 3 (3): 16—23. 1984.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • First, Joshua. Sergei Paradjanov: Shadows of Forgotten Ancestors. London and Chicago: Itellect; University of Chicago Press. . 2016. ISBN 9781783207091.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Nebesio, Bohdan (1994). „Shadows of Forgotten Ancestors: Storytelling in the Novel and the Film”. Literature/Film Quarterly. 22 (1): 42—49. .
  • Oeler, Karla. "A Collective Interior Monologue: Sergei Parajanov and Eisenstein's Joyce-Inspired Vision of Cinema." The Modern Language Review 101, no. 2 (April 2006): 472–487.
  • Oeler, Karla. "Nran guyne/The Colour of Pomegranates: Sergo Parajanov, USSR, 1969." In The Cinema of Russia and the Former Soviet Union, 139–148. London, England: Wallflower, 2006. [Book chapter]
  • Papazian, Elizabeth A. "Ethnography, Fairytale and ‘Perpetual Motion’ in Sergei Paradjanov's . Ashik- Kerib." Literature/Film Quarterly. 34 (4): 303—12. 2006.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Paradjanov, Sergei. Seven Visions. Edited by Galia Ackerman. Translated by Guy Bennett. . Los Angeles: Green Integer. 1998. ISBN 1892295040.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). . ISBN 9781892295040.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Parajanov, Sergei, and Zaven Sarkisian. Parajanov Kaleidoscope: Drawings, Collages, Assemblages. . Yerevan: Sergei Parajanov Museum. 2008. ISBN 9789994121434.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Steffen, James. The Cinema of Sergei Parajanov. . Madison: University of Wisconsin Press. 2013. ISBN 9780299296544.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Steffen, James, ed. Sergei Parajanov special issue. Armenian Review 47/48, nos. 3–4/1–2 (2001/2002). Double issue; publisher website
  • Steffen, James. "Kyiv Frescoes: Sergei Parajanov's Unrealized Film Project." KinoKultura Special Issue 9: Ukrainian Cinema (December 2009), online. URL: KinoKultura
  • Schneider, Steven Jay. "501 Movie Directors." London: Hachette/Cassell. . 2007. ISBN 9781844035731.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Bullot, Érik. Sayat Nova de Serguei Paradjanov: La face et le profil. Crisnée, Belgium: Éditions Yellow Now, 2007. (French language). ISBN 9782873402129
  • Cazals, Patrick. Serguei Paradjanov. Paris: Cahiers du cinéma, 1993. (French language). ISBN 9782866421335,
  • Chernenko, Miron. Sergei Paradzhanov: Tvorcheskii portret. Moskva: "Soiuzinformkino" Goskino SSSR, 1989. (Russian language) Online version
  • Grigorian, Levon. Paradzhanov. Moscow: Molodaia gvardiia, 2011. (Russian language). ISBN 9785235034389,
  • Grigorian, Levon. Tri tsveta odnoi strasti: Triptikh Sergeia Paradzhanova. Moscow: Kinotsentr, 1991. (Russian language)
  • Kalantar, Karen. Ocherki o Paradzhanove. Yerevan: Gitutiun NAN RA, 1998. (Russian language)
  • Katanian, Vasilii Vasil’evich. Paradzhanov: Tsena vechnogo prazdnika. Nizhnii Novgorod: Dekom, 2001. (Russian language). . ISBN 9785895330425.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Liehm, Antonín J., ed. Serghiej Paradjanov: Testimonianze e documenti su l’opera e la vita. Venice: La Biennale di Venezia/Marsilio, 1977. (Italian language)
  • Mechitov, Yuri. Sergei Paradzhanov: Khronika dialoga. Tbilisi: GAMS- print, 2009. (Russian language). . ISBN 9789941017544.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Paradzhanov, Sergei. Ispoved’. Edited by Kora Tsereteli. St. Petersburg: Azbuka, 2001. (Russian language). . ISBN 9785267002929.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Paradzhanov, Sergei, and Garegin Zakoian. Pis’ma iz zony. Yerevan: Fil’madaran, 2000. (Russian language). . ISBN 9789993085102.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Simyan, Tigran Sergei Parajanov as a Text: Man, Habitus, and Interior (on the material of visual texts) // ΠΡΑΞΗMΑ. Journal of Visual Semiotics 2019, N 3, pp. 197–215
  • Schneider, Steven Jay. "501 Directores de Cine." Barcelona, . Spain: Grijalbo. 2008. ISBN 9788425342646.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Tsereteli, Kora, ed. Kollazh na fone avtoportreta: Zhizn’–igra. 2nd ed. Nizhnii Novgorod: Dekom, 2008. (Russian language). . ISBN 9785895330975.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Vartanov, Mikhail. "Sergej Paradzanov." In "Il Cinema Delle Repubbliche Transcaucasiche Sovietiche." Venice, Italy: Marsilio Editori, 1986. (Italian language). . ISBN 8831748947.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Vartanov, Mikhail. "Les Cimes du Monde." Cahiers du Cinéma" no. 381, 1986 (French language) ISSN 0757-8075

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сергеј_Парџанов&oldid=27781841”