Stanko Paunović Veljko

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
stanko paunović veljko
Lični podaci
Datum rođenja(1907-10-16)16. oktobar 1907.
Mesto rođenjaBrestovac, kod Negotina, Kraljevina Srbija
Datum smrti31. avgust 1942.(1942-08-31) (34 god.)
Mesto smrtiFruška gora, Srem, ND Hrvatska
Profesijametalski radnik
Delovanje
Član KPJ odpre rata
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
Heroj
Narodni heroj od25. oktobra 1943.

Stanko Paunović Veljko (Brestovac kod Negotina, 16. oktobar 1907 — Fruška gora, 31. avgust 1942) bio je komunistički revolucionar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 16. oktobra 1907. u Brestovcu kod Negotina od oca Milana i majke Mitke, kao četvrto od sedmoro dece u siromašnoj zemljoradničkoj porodici. Otac Milan, kao vojnik 13. puka „Hajduk Veljko“ zarobljen je u Prvom svetskom ratu u borbi sa Bugarima i nikada se nije vratio iz zarobljeništva.

Sa bratom Vladom i štićenicima Doma za ratnu siročad u Negotinu 1919.

Stanko je kao desetogodišnjak čuvao stoku i služio u imućnijim seoskim kućama zajedno sa braćom Stojanom i Stanojem.

Ujak Živojin Stojanović ga u dogovoru sa majkom Mitkom 1919. dovodi u Negotin, zajedno sa sedmogodišnjim bratom Vladom u tek osnovani Dom za smeštaj ratne siročadi. U domu je proveo nešto više od četiri godine. [1]

U Negotinu završava osnovnu školu, koju je započeo u rodnom Brestovcu. Godine 1923. zajedno sa grupom pitomaca iz doma odlazi za Niš gde postaje učenik prve generacije Železničke zanatske škole.[2] Tu je izučio mašinsko−bravarski zanat sa odličnim uspehom, 1926. godine, i u tom gradu se zaposlio kao metalurški radnik.

Politički rad[uredi | uredi izvor]

Kao mladić je pristupio revolucionarnom radničkom pokretu i bio je aktivan kao član SKOJ-a od 1924. godine. Godine 1927. bio je član Oblasnog komiteta SKOJ−a, septembra 1928. delegat na Pokrajinskoj konferenciji SKOJ-a za Srbiju u Beogradu. Aktivno se bavi i fudbalom, najpre u Radničkom fudbalskom klubu „Proleter”, a zatim i kao prvotimac fudbalskog tima Radnički. Uoči uvođenja Šestojanuarske diktature dobija poziv za služenje vojnog roka, te odlazi za Slavonski Brod.

Na izdržavanju kazne u Sremskoj Mitrovici bio je i Moše Pijade
Bista u Beočinu
Spomenik u Parku heroja NOB-a u Nišu

Godine 1929. je uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na ukupno 16 godina zatvora. Sud za zaštitu države osudio ga je na 12 godina robije, ali mu je kazna preinačena na 14 kada je tokom izricanja presude uzviknuo: „Živeo komunizam!” Kada mu je i ta presuda bila saopštena Stanko je sudijama poručio: „Ne plašim se vaše robije, gospodo! Vi sudite sada, ali će dođi vreme kada ćemo i mi vama suditi. Ne, ne bojim se ćelije, zapamtite, makar kako bila teška. Uveren sam da će me proletarijat jednog dana osloboditi!” Sud se po drugi put povukao i zbog "nanetih uvreda" Stanku Paunoviću dosudio kaznu od 16 godina zatvora, koju je izdržavao u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi, zajedno sa Mošom Pijade, Ognjenom Pricom, Rodoljubom Čolakovićem i drugim komunistima.[3]

Pogibija[uredi | uredi izvor]

S obzirom da su Aprilski rat i okupacija Jugoslavije otpočeli dok je bio u zatvoru, 22. avgusta 1941. je bio jedan od organizatora i učesnik bega robijaša-komunista iz zatvora u Sremskoj Mitrovici. Tako je pristupio NOB-u i u Sremu je rukovodio partizanskim akcijama i bio član Okružnog komiteta KPJ za tu oblast. U novoformiranom Fruškogorskom partizanskom odredu sa Jovanom Veselinovim Žarkom i Marjanom Stilinovićem izdaje list „Fruškogorski partizan” u kojem se prvi put potpisuje ilegalnim imenom Veljko, po uzoru na Hajduk Veljka.[4] Član je Okružnog komiteta KPJ za Srem i politički komesar Glavnog štaba NOPO za Srem.

Poginuo je 31. avgusta 1942. na mestu zvanom Stručica, nadomak Rakovca za vreme neprijateljske ofanzive na Frušku goru. Sahranjen je na mestu pogibije[5], a kasnije su njegovi posmrtni ostaci preneti i sahranjeni u zajedničku grobnicu na Spomen groblju u Sremskoj Mitrovici, koje je podignuto 1960. prema projektu beogradskog arhitekte Bogdana Bogdanovića.

Na ovom groblju su sahranjene još neke znamenite ličnosti; narodni heroji poput Paunovića i slikar Sava Šumanović.[6]

Odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ, a na predlog Glavnog štaba NOV i PO Vojvodine, proglašen je za narodog heroja, 25. oktobra 1943. godine, zajedno sa drugim istaknutim borcima iz Vojvodine — Sonjom Marinković, Radivojem Ćirpanovim i drugima. Ukazom Predsedništva AVNOJ-a posthumno je 6. jula 1945. odlikovan Ordenom zasluga za narod drugog reda,[7]

Spomen obeležja[uredi | uredi izvor]

U centru Sremske Mitrovice 1945. godine podignut je spomenik trojici narodnih heroja Srema, Stanku Paunoviću, Bošku Palkovljeviću Pinkiju i Janku Čmeliku. Meštani sela Vizića u Sremu podigli su 1949. spomen ploču na zgradu mesne kancelarije iz koje je Stanko govorio narodu o borbi protiv okupatora.

U krugu Mašinske industrije u Nišu 1951. podignuta je bista ovom narodnom heroju.

Kuća u Brestovcu u kojoj se rodio Stanko Paunović

U Negotinu je 1954. u dvorištu doma u kojem je proveo više od četiri godine podignuta spomen bista, a dom je poneo ime Stanka Paunovića.

Na njegovoj rodnoj kući u Brestovcu kod Negotina podignuta je spomen ploča, a spomen bista, rad vajara Periše Milića, otkrivena je u Negotinu uz biste narodnih heroja Vere Radosavljević Nade, Branka Perića i Ljubomira Ljube Nešića.[8]

Na mestu gde su poginuli Stanko Paunović, Đorđe Marković Đilas i Vencel Hunjadi Franjo, na Stručici kod Rakovca, spomenik je podignut 1972. godine.

Ime Stanka Paunovića nose ulice u Negotinu, Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Pančevu, Beogradu i drugim mestima.

Galerija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Račić, Nikola (1982). Stanko Paunović Veljko. Novi Sad: Institut za istoriju Novi Sad, Istorijski arhiv Negotin. str. 10. 
  2. ^ Grupa autora (1967). Među prvima 2. Zaječar: Novinska ustanova Timok. str. 138. 
  3. ^ Grupa autora (1967). Među prvima 2. Zaječar: Novinska ustanova Timok. str. 146. 
  4. ^ Blagojević, Božidar (1988). Negotin i Krajina od 1941. do 1944. Negotin: RO Muzej Krajine i Istorijski arhiv Krajine, Ključa i Poreča. str. 99. 
  5. ^ Račić, Nikola (1982). Stanko Paunović Veljko. Novi Sad: Institut za istoriju Novi Sad, Istorijski arhiv Negotin. str. 157. 
  6. ^ Danas: „Na meti lovaca na bakar“; autor: Jovanka Zurković, 3.8.2009.
  7. ^ „Službeni list DFJ 90/45” (PDF). slvesnik.com.mk. 20. 11. 1945. str. 974. 
  8. ^ Plavšić, Nikola (2014). Krajinska spomenica žrtava u ratovima Srbije 19. i 20. veka. Negotin: Istorijski arhiv Negotin. str. 304. ISBN 978-86-84187-36-1. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Станко_Пауновић_Вељко&oldid=27015988”