Fridrih Hajek

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fridrih Hajek
Lični podaci
Puno imeFridrih August fon Hajek
Datum rođenja(1899-05-08)8. maj 1899.
Mesto rođenjaBeč, Austrougarska
Datum smrti23. mart 1992.(1992-03-23) (92 god.)
Mesto smrtiFrajburg, Nemačka
ObrazovanjeUniverzitet u Beču
Filozofski rad
Epoha20. vek
Škola filozofijeAustrijska škola
Interesovanjaekonomija, pravo, filozofija
Uticaji odHjum, Lok, Mizes, Menger, Tokvil, Vitgenštajn
Uticao naPoper, M. Fridman, Rotbard, Lafer, Hezlic,
Potpis
Deo serije o
libertarijanizmu
Koreni
Koncepti
Škole
Ljudi
Aspekti
Organizacije
Povezane teme

Fridrih August fon Hajek (nem. Friedrich August von Hayek; Beč, 8. maj 1899 — Frajburg, 23. mart 1992), austrijski liberalni ekonomista i politički filozof. Rođen kao Fridrih August fon Hajek u austrougarskoj u porodici univerzitetskog profesora. Najpoznatiji po svom zastupanju teorije klasičnog liberalizma. Predavao je u Londonskoj školi ekonomije i na univerzitetima Čikaga, Frajburga i Salcburga. Podelio Nobelovu nagradu za ekonomiju 1974. godine zajedno sa Gunarom Mirdalom za "Pionirski rad u teoriji novca i ekonomskih fluktuacija i za analizu međuzavisnosti ekonomskih, društvenih i institucionalnih fenomena".[1]

Kao predstavnik Austrijske škole, fon Hajek je čvrsto verovao u individualizam i tržište i bio je nemilosrdan kritičar socijalizma. Njegovo delo Put u ropstvo bilo je među prvima koja su napala ekonomski intervencionizam. Hajek je bio jedan od najznačajnijih socijalnih teoretičara i političkih filozofa dvadesetog veka.[2][3] Hajek je služio u Prvom svetskom ratu u vojsci Monarhije. Hajek je živeo u Austriji, SAD, Velikoj Britaniji i Nemačkoj.

Najveći deo svog akademskog rada provodi na Londonskoj školi za ekonomiju, Univerzitetu u Čikagu i Univerzitetu u Frajburgu. Bio je pokretač, predsednik a kasnije doživotni počasni predsednik društva Mon Pelerin[4] u istoimenom mestu u Švajcarskoj koje okuplja vodeće libertarijanske autore širom sveta.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Očeva karijera univerzitetskog profesora igrala je ključnu ulogu u akademskom opredeljenju mladog Hajeka.[5] Franc Jurašček, Hajekov deda je takođe bio poznati intelektualac. Bio je vodeći ekonomista Austrougarske, blizak prijatelj osnivača Austrijske škole. Deda sa očeve strane, Gustav Edler Fon Hajek, predavao je prirodne nauke u srednjoj školi u Beču. Napisao je važna dela iz oblasti biologije.[5]

Sa majčine strane, bio je blizak rođak filozofa Ludviga Vitgenštajna. Kao posledica bliskih porodičnih veza, Hajek je bio jedan od prvih čitalaca Vitgenštajnovog najpoznatijeg dela Logičko-filozofski traktat. Iako su se sreli tek nekoliko puta, često je izjavljivao kako je Vitgenštajnova filosofija i metodi analize ostavila dubok trag na njegov život i rad.[5] Kasnije se često sećao diskusija sa Vitgenštajnom o filozofiji tokom Prvog svetskog rata.[6] Nakon smrti Vitgenštajna, pomagao je u pisanju njegove biografije.[7]

Hajek je od malih nogu pokazivao sklonosti ka učenju. Znao je da čita i piše pre polaska u školu.[5] U školi su ga posebno interesovala predavanja o Aristotelovoj etici.[8] U Prvom svetskom ratu, pridružuje se austrougarskoj armiji i bori na italijanskom frontu. Tokom rata pretrpeo je oštećene sluha u levom uhu.[9]

Nakon rata odlučuje se da gradi akademsku karijeru, odlučan da se greške koje su dovele do izbijanja rata izbegnu. Obećao je da radi na stvaranju boljeg sveta.[10]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Posle rata je doktorirao pravo 1921, a posle usavršavanja u Njujorku, doktorirao je političke i društvene nauke 1925. godine na Bečkom univerzitetu. Njegovi učitelji u to vreme su bili Fridrih fon Vizer i Ludvig fon Mizes. Posebno je značajan bio Mizesov uticaj, zahvaljujući čijoj knjizi Die Gemeinwirtschaft: Untersuchungen über den Sozialismus Hajek je već ranih dvadesetih godina napustio kratkotrajne ali i poslednje iluzije da su planiranje i socijalizam ikakvo rešenje za glavne probleme modernog doba.

Ubrzo postaje prvi direktor Austrijskog instituta za ekonomsko istraživanje. Drži predavanja na Bečkom univerzitetu, a 1931. kao gostujući profesor drži seriju predavanja na Londonskoj školi za ekonomiju o „cenama i proizvodnji”. Ona su bila tako uspešna da je krajem iste godine postavljen za profesora, gde je kasnije stekao doktorat iz ekonomije.

Na odsek za ekonomiju Univerziteta u Čikagu Hajek prelazi 1950. za profesora društvenih i moralnih nauka, gde se oko njega, Fridmana i Najta okupljaju Štigler, Šulc, Koaz, Beker, Pozner, Miler, Lukas i drugi značajni ekonomisti i autori. U Evropu se Hajek vraća 1962. i postaje profesor ekonomske politike na Univerzitetu u Frajburgu. Gde je posle Čikaga, predavao i posle penzionisanja 1967. godine. Nobelova nagrada za ekonomiju ga izvlači iz intelektualne izolacije. Kada je Margaret Tačer krenula u protržišne reforme, Hajek je važio za ključnog inspiratora tih reformi.[11]

Raznovrsnost interesovanja[uredi | uredi izvor]

Za današnje profesionalne ekonomiste, neshvatljiv je obim Hajekovog interesovanja. Danas je uobičajeno da se monetarni ekonomisti ne bave mikroekonomijom, kao što se oni posvećeni bankarstvu ne bave berzama. Hajekovo polje interesovanja prevazilazilo je ekonomiju i zahvatalo je oblasti kao što su: biologija, psihologija, pravo psihologija, istorija, filozofija. Takođe u njegovo polje interesovanja spada istorija intelektualne misli,[12] metodologija ekonomije i društvenih nauka i niz drugih pitanja. Velika je nepoznanica kako je autor tako širokih oblasti izučavanja, ali samo par opsesivnih tema političke filozofije, a u čemu je pokazivao malo varijacija, kao i nekoliko ekonomskih tema, mogao da ostvari tako snažan uticaj i pridobija tako široku pažnju.[13] Herbert Sajmon, dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije konstatuje: „Niko nije okarakterisao tržišne mehanizme bolje od Hajeka”[14]

Rad[uredi | uredi izvor]

Fridih Hajek.
Fridrih Hajek 1981. godine.

Većina Hajekovih radova sa početka karijere bila je u domenu Austrijske škole i teorija privrednih ciklusa, kapitala i monetarne teorije. Hajek uviđa vezu između sve tri teorije. Najveći problem svake ekonomije, tvrdio je, su koordinisani postupci ljudi. Primetio je, kao i Adam Smit da sistem cena-slobodna tržišta vrše izuzetan posao u koordinisanju akcija ljudi, iako sama koordinacija nije bila ničiji plan.Tržište, tvrdio je Hajek, predstavlja spontani poredak. Pod spontanim poretkom, mislio je na neregulisano tržište. Samo tržište nije ničija tvorevina, već ono postepeno evoluira kao rezultat ljudske aktivnosti. Tržište ne funkcioniše nepogrešivo. Koji su razlozi da tržište ponekad ne koordiniše ljudsku aktivnost, tako da u pojedinim vremenima ljudi ostaju bez zaposlenja?

Kao jedan od razloga, tvrdio je, predstavlja kreditnu ekspanziju od strane centralnih banaka. Takva povećanja, tvrdio je u svojoj knjizi Cene i Proizvodnja, smanjuju kamatnu stopu, što potencijalne kredite čini veštački jeftinim. Preduzetnici bi onda vršili kapitalne investicije tamo gde inače ne bi u slučaju da su raspolagali informacijama o iskrivljenom „cenovnom signalu” na tržištu kredita.[15] S obzirom da postaju isplativi i neki projekti koji to nisu bili pri ranijoj kamatnoj stopi. Dolazi ne samo do promene ukupnih investicija nego i do promena u njihovoj strukturi - menja se "intertemporalna struktura proizvodnje". Investicije u kapitalno intenzivnije proizvodne procese će porasti u odnosu na investicije u manje kapitalno intenzivne proizvodne procese. Rečju, poslovni ljudi reaguju kao da je štednja zaista porasla, to jest kao da je došlo do promene vremenske preferencije tržišnih učesnika. Budući da su vremenske preferencije ostale nepromenjene, promena u strukturi proizvodnje stvara disproporcije u privredi. Ovaj nesklad veštački se održava sve dok traje kreditna ekspanzija. U jednom momentu, kada ona prestane, uočava se da ne postoji dovoljna štednja koja bi omogućila realizaciju svih novih projekata i ekspanzija se pretvara u recesiju (investicije se moraju uskladiti sa stvarnom štednjom). Ove promene prate i odgovarajuća prilagođavanja na tržištu rada. U periodu veštački podstaknute ekspanzije nezaposlenost je niska, a u fazi recesije dolazi do njenog porasta.[16]

Monetarna teorija i privatizacija novca[uredi | uredi izvor]

Monetarnim temama Hajek se pretežno bavi u dva razdoblja svog života. U ranim godinama dolazi do zaključka da monetarna politika svojim uticajem na kamatne stope može da dovede do velikih promena u strukturi i tempu proizvodnje.[17] Pošto je monetarna politika moćno oruđe, monetarna vlast bi trebalo da je krajnje obazriva pri upotrebi njenih instrumenata. Pojedinci uspešno koordinišu svoje aktivnosti, izuzev ako monetarne vlasti ne remete monetarni sistem, obično preko inflacije, što pojedince lišava pouzdanih informacija koje dobijaju preko relativnih cena. Državna regulacija dovodi do distorzije cena, a veća količina istog leka taj problem ne rešava, nego produbljuje. Zemlje su se posle Prvog svetskog rata vraćale na „zlatni standard”, monetarna politika je bila vrlo restriktivna, nije bilo mnogih agencija, verovalo se da monetarna politika treba da bude što neutralnija kako ne bi podsticala deformacije u radu banaka i realnog sektora.

Posle dobijanja Nobelove nagrade Hajek će se vratiti nešto užoj ekonomskoj analizi, posebno idejama slobodnog bankarstva. On rezervisan prema ideji da se monetarna reforma obavi povratkom na „zlatni standard”, kao što su predlagali Mizes, Rotbard i drugi. On je tu ideju smatrao nepraktičnom, usled problema sa habanjem zlata i nestalne ponude zlata. Pre je podržavao denacionalizovan novac, privatan novac, čija je vrednost zasnovana na nekoj reprezentativnoj korpi valuta. Novac bi bio stabilan, ako bi bio u stanju da kupi istu količinu reprezentativne robe.[18]

Kritika socijalizma i intervencionizma[uredi | uredi izvor]

Hajek je – zajedno sa Mizesom koji je i podstakao diskusiju čuvenim člankom o „socijalističkom računu“ 1920. godine, a 1922. godine i knjigom Socijalizam učestvovao i u drugoj velikoj debati prošlog veka: da li socijalistička privreda može biti efikasna. Na suprotnoj strani nalazili su se, da pomenemo samo najpoznatije, Lange, Lerner, Tejlor i Dikinson – koji su zastupali „tržišni socijalizam“. Hajek je najpre 1935. godine priredio zbornik radova (napisao je uvodni zaključni esej) pod naslovom Collectivist Economic Planning: Critical Studies on the Possibilities of Socialism Kao prilozi potpunijem razumevanju knjige Put u ropstvo. U kritici kolektivizma i intervencionizma najjasnije su izraženi Hajekovi stavovi o prirodi ekonomskih pojava i procesa, njihovom funkcionisanju i posledicama, kao i o zadacima društvenih nauka uopšte. Hajek nije dokazivao da je planiranje nemoguće, već da je inferiorno u odnosu na rezultate decentralizovanog (tržišnog) sistema. I ovu Hajekovu kritiku planiranja ekonomisti su primili sa skepsom. Trebalo je da prođe pet decenija pa da Janoš Kornaj izjavi da je, gledajući unazad, „Hajek bio u pravu u svakoj tački te debate“[16]

Decentralizovano znanje i spontani poredak[uredi | uredi izvor]

Zašto je slobodno funkcionisanje sistema cena toliko važno? Zbog prirode raspoloživog znanja u društvu (Hajek je u radovima iz kasnijeg perioda rekao da bi bolja reč bila „informacije“ umesto „znanje“, budući da ona upućuje na znanje o posebnim činjenicama pre nego na teorijsko znanje). Hajekov koncept spontanog poretka se nedavno, od strane pojedinih naučnika primenjuje i na ekosisteme[19] Ovo znanje je rasuto i ne može se statistički, niti na bilo koji drugi način, sakupiti na jedno mesto i preneti na neki autoritet koji bi upravljao ekonomskim poretkom u celini. Svaki učesnik tržišnog sistema poseduje samo delić znanja, a sistem cena obavlja suptilno usklađivanje ovog disperziranog znanja i njegovog širenja kroz tržišni sistem, odnosno omogućuje njegovu racionalnu upotrebu.Stoga, kako je sam Hajek objasnio sublimirajući zaključak vlastitog članka Economics and Knowledge , zadatak ekonomske teorije jeste objašnjenje nastanka sveobuhvatnog poretka ekonomskih aktivnosti, koji je učinio korisnom veliku količinu znanja, i to ne znanja koje bi bilo sakupljeno u umu bilo koje osobe, već takvog koje postoji samo u vidu odvojenih saznanja u hiljadama i milionima različitih jedinki. Problem koji treba rešavati nije kako optimalno alocirati resurse, već kako na najbolji način iskoristiti znanje koje nikome nije dato u celosti.[16]

Socijalizam kao kobna ideja[uredi | uredi izvor]

Socijalizam se ne može održati kao racionalan i efikasan ekonomski sistem upravo zbog nepostojanja cenovnog (signalnog i informativnog) mehanizma. I Mizes i Hajek naglašavali su da je mehanizam alokacije resursa neodvojiv od oblika vlasništva (svojinskih prava). Nemogućnost ekonomske kalkulacije u socijalizmu posledica je određenog tipa svojinskih prava, koji onemogućuje konkurenciju i delovanje sistema cena. Usled nepostojanja privatne svojine socijalizam neće funkcionisati na tržišnim principima. Nepostojanje i nefunkcionisanje tržišnog mehanizma onemogućuje utvrđivanje cena kako proizvoda tako i proizvodnih faktora, odnosno cena koje odražavaju odnose ponude i tražnje. Rečju, nedostaje mehanizam koji treba da omogući prenošenje informacija o tome koji proizvod nedostaje na tržištu i po kojoj ceni su potrošači spremni da ga prihvate. Država odnosno planer, se zato okreće prisili i arbitrarnom donošenju odluka.[16]

Zaostavština[uredi | uredi izvor]

Fridrih Hajek.
Hajekov grob

Hajekove ideje spontanog poretka i značaju cena zajedno sa problemom znanja na koje nailaze potrošači u jednom društvu poreknule su debate o ekonomskom razvoju i tranziciji nakon pada Berlinskog zida. Primera radi, ekonomista P. Betke analizira do detalja razloge za neuspele ekonomske reforme u Sovjetskom Savezu.[20][21] koristi Hajekove ideje kako bi opisao prepreke u tranziciji iz centralizovane države i planske ekonomije u tržino orijentisanu privredu. Nakon smrti Hajekovo prisustvo u intelektualnim krugovima je evidentno. Posebno na univerzitetima gde je držao katedre. A to su: Londonska škola ekonomije, Univerzitet u Čikagu, Univerzitet u Frajburgu. U njegovu čast posthumno osnovana su brojna društva, fondovi, nagrade za doprinos ekonomskoj nauci:

  • Hajekovo društvo, formirano od strane studenata na Londonskoj školi ekonomije, osnovano u njegovu čast.[22]
  • Hajekovo društvo na Oksfordu, osnovano 1983.[23]
  • Hajekov fond za istraživače[24]
  • Hajek je nagrađen počasnim doktoratom sa Univerziteta u Beču i Salcburgu
  • Institut Ludvid fon Mizes svake godine poziva profesore da drže predavanja o predmetima povezanim sa Hajekovim radom i doprinosu Austrijskoj školi.
  • Univerzitet Džordž Mejson dodeljuje nagradu u pisanju ekonomskih eseja u čast Hajeka.

Odabrana dela[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bank of Sweden (1974). „The Sveriges Riksbank Prize in Economic Sciences in Memory of Alfred Nobel 1974”. 
  2. ^ Feser, Edward (2006). „The Cambridge Companion to Hayek (Introduction)”. Cambridge University Press. Arhivirano iz originala 10. 04. 2022. g. Pristupljeno 27. 10. 2016. „among the most important economists and political philosophers of the twentieth century. ... [He was] almost certainly the most consequential thinker of the mainstream political right in the twentieth century. It is just possible that he was the most consequential twentieth century political thinker, right or left, period” 
  3. ^ Schrepel, Thibault (januar 2015). „Friedrich Hayek's Contribution to Antitrust Law and Its Modern Application”. ICC Global Antitrust Review: 199—216. SSRN 2548420 Slobodan pristup. 
  4. ^ „The Mont Pelerin Society”. 
  5. ^ a b v g Ebenstein, Alan . Friedrich Hayek: A Biography. Basingstoke: Palgrave Macmillan Trade. 2001. ISBN 978-0-312-23344-0.
  6. ^ Hayek on Hayek: an autobiographical dialogue, By Friedrich August Hayek, Routledge, (1994). str. 51
  7. ^ Young Ludwig: Wittgenstein's life, 1889–1921, Brian McGuinness, Oxford University Press, 200
  8. ^ Kresge, Stephen; Wenar, Leif (2005-07-22). Hayek on Hayek: An Autobiographical Dialogue. . Routledge. ISBN 978-0-226-32062-5. 
  9. ^ Friedrich Hayek as a Teacher
  10. ^ Deirdre N. McCloskey . How to Be Human: Though an Economist. . U of Michigan Press. 2000. pp. 33. ISBN 978-0-472-06744-2. 
  11. ^ F.Hajek, Put u ropstvo, Biografija. str. 224-226
  12. ^ John Stuart Mill and Harriet Taylor, The University of Chicago Press - Routlege & Kegan Paul, Chicago-London, 1951. The Counter-Revolution of Science. Studies on the Abuse of Reason, The Free Press, Glencoe 1952.
  13. ^ Roads to Freedom, E.Streissler, Routlege & Kegan Paul, London 1969; N.Barry, Hayek's Social and Economic Philosophy, Macmillan, London 1979; Essays on Hayek, E.Machlupp, The New York University Press, N.York, 1976; Handbook on contemporary Austrian economics, P.J.Boettke, Edward Elgar, Cheltenham,2010.
  14. ^ Herbert Simon, The Sciences of the Artificial, 2nd Edition, Cambridge: The MIT Press. (1981). str. 41.
  15. ^ The Concise Encyclopedia Of Economics
  16. ^ a b v g B.Stojanović, ekonomisti nobelovci, Economics Annuals no 168, January 2006 - March 2006
  17. ^ Geldtheorie und Konjukturtheorie, Wien-Leipzig, 1929
  18. ^ F.Hajek, Put u ropstvo, M.Prokopijević: Spontani poredak pp. 235-236
  19. ^ Lamey, Andy (24. 9. 2014). „Ecosystems as Spontaneous Orders”. Rochester, NY. SSRN 2501745 Slobodan pristup. 
  20. ^ Boettke, Peter J.; Boettke, Professor of Economics and Deputy Director of the James M Buchanan Center for Political Economy Peter J. (2002). Why Perestroika Failed. Routledge. ISBN 978-1-134-88631-9. 
  21. ^ McKinnon, Ronald I. (1992). „Spontaneous Order on the Road Back from Socialism: An Asian Perspective”. The American Economic Review. 82 (2): 31—36. JSTOR 2117371. 
  22. ^ London School of Economics: Activities
  23. ^ Ellis, Lydia. „About the Oxford Hayek Society”. Oxford Hayek Society. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 6. 11. 2015. 
  24. ^ „Hayek Fund for Scholars | Institute For Humane Studies”. Arhivirano iz originala 16. 7. 2009. g. Pristupljeno 2. 11. 2016. 
  25. ^ Hayek, F.A. (1978). Law, Legislation and Liberty, Volume. ISBN 978-0226320861. Pristupljeno 14. 9. 2011 — preko Google Books. 
  26. ^ Hayek, F.A. (1978). Law, Legislation and Liberty, Volume. ISBN 978-0226320830. Pristupljeno 14. 9. 2011 — preko Google Books. 
  27. ^ Hayek, F.A. (1981). Law, Legislation and Liberty, Volume 3: The Political Order of a Free People. ISBN 978-0226320908. 
  28. ^ Alan Ebenstein: Investigation: The Fatal Deceit Arhivirano 12 februar 2008 na sajtu Wayback Machine. Liberty 19:3 (March 2005)
  29. ^ Ian Jarvie (Editor), Karl Milford (Editor), David Miller (Editor) (2006), Karl Popper: a Centenary Assessment Vol. 1: Life and Times, and Values in a World of Facts, pp. 120, 295, ISBN 978-0754653752

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Boettke, Peter J.; Boettke, Professor of Economics and Deputy Director of the James M Buchanan Center for Political Economy Peter J. (2002). Why Perestroika Failed. Routledge. ISBN 978-1-134-88631-9.  koristi Hajekove ideje kako bi opisao prepreke u tranziciji iz centralizovane države i planske ekonomije u tržišno orijentisanu privredu. Nakon smrti Hajekovo prisustvo u intelektualnim krugovima je evidentno. Posebno na univerzitetima gde je držao katedre. A to su: Londonska škola ekonomije, Univerzitet u Čikagu, Univerzitet u Frajburgu. U njegovu čast posthumno osnovana su brojna društva, fondovi, nagrade za doprinos ekonomskoj nauci:
  • Hajekovo društvo, formirano od strane studenata na Londonskoj školi ekonomije, osnovano u njegovu čast.
  • Hajekovo društvo na Oksfordu, osnovano 1983. Ellis, Lydia. „About the Oxford Hayek Society”. Oxford Hayek Society. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 6. 11. 2015. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Fridrih Hajek na Vikimedijinoj ostavi.
Vikicitat ima citate vezane za članak Fridrih Hajek.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фридрих_Хајек&oldid=27738376”