Боро Вукмировић

БОРО ВУКМИРОВИЋ
Боро Вукмировић
Датум рођења	1. август 1912.
Место рођења	Берцигово, код Пловдива, Краљевина Бугарска
Датум смрти	10. април 1943. (31 год.)
Место смрти	Ландовица, код Призрена, Велика Албанија
Професија	радник
Члан КПЈ од	1933.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
У току НОБ-а	члан Главног штаба НОП одреда Косова и Метохије
Народни херој од	6. марта 1945.

Борко Боро Вукмировић Црни (1912 — 1943), радник, један од организатора Народноослободилачке борбе на Косову и Метохији и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 1. августа 1912. године у месту Берцигово, у Бугарској. Његов отац Никола, пореклом Црногорац из Ријеке Црнојевића, био је учесник Илинданског устанка, 1903. године. После слома устанка био је у заточеништву у Турској, а касније је отишао у Бугарску, где се оженио Стојанком и добио три сина - Бору, Андру и Радета. Године 1914. породица се преселила у Пећ, где је Бора завршио основну школу и шест разреда гимназије. У то време Пећка гимназија је имала само шест разреда, а даље школовање је требало наставити у Призрену за шта његови родитељи нису имали могућности, па се после завршеног шестог разреда запослио као радник. Радио је у Пећи и другим местима Косова и Метохије.

Као млади радник, приступио је радничком покрету. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је 1932, а члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1933. године. Већ крајем 1934. године постао је секретар Месног комитету КПЈ у Пећи.

Због револуционарне активности више пута је био хапшен и прогањан од стране полиције. Године 1935. је био ухапшен и мучен у полицијском затвору у Пећи. Потом је био изведен пред Државни суд за заштиту државе у Београду, али је због недостатка доказа био ослобођен. На Првој обласној конференцији КПЈ за Косово и Метохију, почетком јула 1937. године, изабран је за организационог секретара Обласног комитета, а почетком августа 1940. године и за члана Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Санџак и Косово и Метохију. Октобра 1940. године, на присуствовао је у Загребу Петој земаљској конференцији КПЈ, на којој је био кандидат за члана Централног комитета КПЈ. Био је организатор многих штрајкова, демонстрација и других акција радничке класе у Пећи и другим местима Косова и Метохије - посебно великих антифашистичких демонстрација 11. маја 1940. и мартовских демонстрација 1941. године у Пећи.

После Априлског рата и окупација Краљевине Југославије, 1941. године, радио је на сређивању партијских организација и организовању оружане борбе на Косову и Метохији. Најпре је био члан Војног комитета, формираног при Обласном комитету КПЈ, а после хапшења Миладина Поповића, преузео је функцију секретара Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију. По директиви Централног комитета КПЈ, успоставио је је везе са албанским комунистима и помогао им у раду на организовању Комунистичке партије Албаније и Народноослободилачке борбе.

Октобра 1941. године био је именован за политичког комесара Метохијског партизанског одреда, а октобра 1942. године за члана привременог Главног штаба партизанских одреда Косова и Метохије. Тада је покренуо, и до смрти уређивао, лист „Глас народа“, орган Окружног комитета КПЈ и Народноослободилачког покрета на Косову и Метохији. Обилазио је партијске организације, држао саветовања, радио на ширењу братства и јединства између Срба и Албанаци и формирању партизанских одреда.

Априла 1943. године, заједно са Рамизом Садикуом, боравио је у Ђаковици. Пошто је у то време Светозар Вукмановић Темпо, члан ЦК КПЈ и Врховног штаба НОВ и ПОЈ, дошао је у Призрен, Боро и Рамиз су му кренули у сусрет. На путу за Призрен, 7. априла 1943. године, код села Ландовице упали су у заседу и у борби са италијанским фашистима и балистима рањени и ухваћени. Знајући да су високи руководиоци Народноослободилачког покрета, непријатељ је покушао да мучењем од њих извуче податке о другим члановима покрета. Пошто нису хтели ништа да говоре, одлучено је да буду стрељани. Стрељани су заједно 10. априла 1943. године, а на наредбу да се раздвоје, загрлили су се још јаче и кличући Народноослободилачкој борби отишли у смрт.

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 6. марта 1945. године, заједно са Рамизом Садикуом, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.

У годинама после Другог светског рата, Боро и Рамиз (алб. Boro dhe Ramiz) су предстваљали симбол братства и јединства српског и албанског народа и Народноослободилачке борбе на Косову и Метохији. Њихова имена носила су многе улице и школе, као и спортски центар у Приштини. На месту њихове погибије, у селу Ландовици, 1963. године подигнут је споменик у облику обелиска са мозаиком и спомен-чесмом (аутори: архитекта М. Пецић, скулптор С. Арсић и сликар Х. Ћатовић). Песник Адем Гајтани посветио им је песму „Боро и Рамиз“.

Литература

Портал НОБ Део искључиво посвећен Народноослободилачкој борби.

• Војна енциклопедија (књига десета). Београд 1975. година.
• Народни хероји Југославије. „Младост“, Београд 1975. година.
• Александар Тадић „Мајке хероја причају“. „Искра“, Винковци 1985. година.