Илиндански устанак
 |
Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. |
 |
Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.
|
Илиндански устанак (мк. Илинденско востание) је један од највећих и најзначајнијих догађаја у модерној историји Македоније. Вођен је против Османског царства, за аутономију Македоније.
Садржај |
Почетак устанка [уреди]
Устанак је почео 2. августа 1903. на православни вјерски празник Илиндан. Устанак је организовала Тајна македонска-одринска револуционарна организација (касније Унутрашња македонска револуционарна организација, скраћено мак ВМРО).
Ток устанка [уреди]
Највећи замах устанак је имао у Битољском револуционарном округу. Устаници су пресјекли телеграфске и телефонске жице, нападали беговске куле и посједе и мјесне гарнизоне и порушили мостове. У преспанском крају нападнут је нахијски центар Наколец, у демирхисарском крају нападнут је гарнизон у селу Прибилци, у костурском крају устаници су напали аскер у селу Вишени и градове Клисуру и Невеску. У леринском крају били су нападнути Старо Нередски и Ниџенски. У охридском крају нападани су турски гарнизони у Малисију, Горну Дебарцу, Долну Дебарцу и Ортакол. Било је нападнуто и Кичево. У прилепском крају највећа акција је била напад на село Чаниште.
Циљеви устанка [уреди]
Крушево је било освојено нападом на касарну, пошту, зграду општине и друге објекте. У њему је успостављена скупштина од 60 чланова. Проглашена је Крушевска Република, прва република на Балкану у то вријеме, а Никола Карев (1877-1905) је изабран за њеног предсједника. Формирана је скупштина која ће да изабере републичку владу. Чланови Владе били су македонске, влашке и грчке националности - Дину Вангели, Георги Чаче, Теохар Нешков, Христо Ћуркчиев, Димитар Секулов и Никола Баљу. Влада је издала документ под именом Крушевски манифест, који је одређивао циљеве устанка и организовање аутономије Македоније након устанка.
Контранапад Османског царства [уреди]
Османске власти су спровеле контранапад, кренувши на Смилево, а затим и на Демир Хисар. 10. августа 20.000 турских војника под командом Бахтијар-паше опколило је Крушево. Крушевски револуционари, којих је укупно било 1200, заузели су одбрамбене положаје. Бахтијар-паша је 12. августа позвао устанике да се предају, али они су то одбили. Након бомбардовања града, турски аскер је са свих страна ушао у Крушево. У чети војводе Питу Гулија сви су изгинули. Штаб, на челу са Николом Каревим, пробио се низ турски кордон. Међутим, устаници су побијеђени. Крушевска република трајала је само десет дана. Османлије су затим вршиле одмазду над становништвом Крушева.
Сљедећа три мјесеца Османлије су хватале и убијале устанике по Македонији. Посљедице устанка биле су трагичне. Изгорјело је 12.400 кућа, 70.836 људи је остало без домова, из Македоније је избјегло 30.000 људи, било је убијено 8.816 људи, жена и дјеце.
Ситуација након устанка [уреди]
Неуспјехом Илинданског устанка, ситуација у Македонији се знатно промијенила. У њу су довођене ефикасније турске чете, а долазиле су и чете из Србије, Грчке и Бугарске, које су све три жељеле себи да прикључе територију Македоније. У ВМРО је дошло до раскола и појавиле су се двије политичке струје. Македонски револуционари који су преостали били су више усредсређени на политику него да ослобођење од турске владавине. ВМРО је ослабила и није успјела да се претвори у самосталну македонску војску која би се залагала за аутономију или независност Македоније, како је жељела. У Македонији су ојачали тзв. врховисти, присталице Врховног македонског комитета, политичког тијела које је успоставила Бугарска и које је имало за циљ побугарење становништва Македоније и припајање тих области Бугарској.
Види још [уреди]
Спољашње везе [уреди]
- Александар Растовић: Енглеска јавност о устанку у Македонији 1903. године, Историјски часопис, број 54, 2007. године
- Александар Растовић: Погледи Велике Британије и Србије на проблем Македоније 1903-1908. године, Историјски часопис, број 49, 2002. године
