Ђаковица
| Ђаковица |
|
|---|---|
|
|
|
| Основни подаци | |
| Држава |  Србија |
| Покрајина |  Косово и Метохија |
| Управни округ | Пећки |
| Општина | Ђаковица |
| УНМИК | Ђаковица |
| Становништво | |
| Положај | |
| Координате | |
| Временска зона | средњоевропска: UTC+1 |
| Надморска висина | 365[1] m |
 Ђаковица
Ђаковица на мапи Србије
|
|
| Остали подаци | |
| Поштански број | 50000 |
| Позивни број | 0390[2] |
Координате: 42° 22′ 34" СГШ, 20° 26′ 05" ИГД
Ђаковица (алб. Gjakova / Gjakovë) је град и седиште општине Ђаковица на југозападу Косова и Метохије, у непосредној близини границе са Албанијом. Атар насеља се налази на територији катастарских општина Ђаковица-варош површине 254 ha, Ђаковица-ван варош површине 2227 ha и Садик-агин зид површине 299 ha. Град је смештен у најнижем делу Метохијске котлине, опасан је долинама Белог Дрима, Рибника (Ереник), Крене, Мируше, а ове надвисују врхови Проклетија, Паштрика, Коритника.[3]
Садржај |
Историја [уреди]
Град је добио име по мало познатом господару и вазалу Вука Бранковића - Јакову, који је овде имао свој посед. Сачуван је његов новац са натписом „Иаков“. Ђаковица се као насеље градског типа формирала у средњем веку. Њен географски положај је био веома погодан за каснији напредак занатства и трговине. У опширном турском попису из 1485. године Ђаковица се помиње као село са 67 домаћинстава и сеоским попом. Сва лична имена у том попису су српска, осим два која су можда албанског порекла.
Од 16. века, од доба обновљене Пећке патријаршије, постојала је у Ђаковици Црква Успења Богородице, као метох манастира Дечана, чији је ктитор Стефан Урош III Дечански. Од ње навјероватније потиче и велико звоно са натписом на грчком језику, које се данас чува у ризници манастира Дечана. То је мала приземна правоугаона грађевина. Зграда црквеног конака представља леп примерак старе градске приземне куће 19. века. У цркви се чувала вредна збирка икона и црквених предмета и сасуда из 18. и 19. века. Својом уметничком вредношћу посебно се издваја окована икона Успења Богородице из 17. века. Ова црква је регистрована као споменик културе крајем 1967. године.[4]
Развој града може се пратити од краја 16. века, од времена настанка најстарије очуване грађевине, Хадум-џамије, око које је формирана чаршија. Остале очуване грађевине су с краја 19. или из прве половине 20. века. Поред џамије у истом комплексу налази се мектеба, библиотека и мање гробље. Доста касније, у истом комплексу изграђени су хамови за трговце и путнике, а постојало је и турско купатило, које је срушено. Урбанистичка целина старе чаршије уписана је 1955. године у регистар споменика културе Србије.[5]
Осим Цркве Успења пресвете Богородице, у центру Ђаковице се налазила и Саборна Црква Свете Тројице, један од најлепших новоизграђених храмова, рађен по пројекту проф. др Љубише Фолића. Ова црква у Ђаковици је била замишљена као Спомен-костурница, маузолеј. Првобитно је грађена између 1936-1940. године, као монументални храм са пет кубета. У криптама цркве било је предвиђено да се на вечни починак сахрани 400 ковчежића са костима изгинулих, побијених и смрзлих бораца српске и црногорске војске у ратовима од 1912. до 1918. године. Међутим, Априлски рат 1941. године спречио је довршење цркве и њено освећење. После Другог светског рата, на Светог Саву, 1949. године, комунистичке власти су одлучиле су да сруше цркву и на њеном месту је подигнут спомен-парк.[6] Из оближњег Рудника Деве, рудари су поставили динамит и заједно са црквом уништили костурницу. Затим је све раскрчено, бусеновано травом, и направљен парк са скулптуром словеначког вајара Лојзета Долинара, а за њом су у парку додате и фигуре Емина Дуракуа и Зефа Љуше Маркуа. Нова Саборна Црква Свете Тројице почела је да се гради 1994.[7]
Данас [уреди]
Након 1999. у Ђаковици је мали број преосталих Срба из града живело под заштитом италијанског КФОР-а, у порти Црква Успења Пресвете Богородице.[8]
Саборна црква Свете Тројице, тешко је оштећена експлозивом 24/25. јула 1999.године и поред сталног апела да КФОР обезбеди ову цркву.[9] Тада су од цркве остала само два звоника, која су током мартовског погрома 2004. године сравњена са земљом.[10]
Током погрома 2004, такође су потпуно уништени Црква Успења Пресвете Богородице, као и стара кућа поред ње, из 19. века.[11] И последњи српски житељи Ђаковице, који су живели у порти цркве, тада су привремено напустили град. Наредне године 2005. ова локација је очишћена и заштићена, а 2006. је изграђен оградни зид. Обнова парохијског дома и конака је почела крајем 2007. обе зграде су лоциране у црквеном комплексу.[12] У септембру 2011, обновљена црква је поново постала метох манастира Високи Дечани. Чину освећења обновљеног манастира присуствовало је око 50 Срба избеглих и Ђаковице, у пратњи КФОР-а.[11] Још 2009. у манастиру је живело пет старица. Неколико месеци после освећења, једна од старица, Белка (Јела) Мијовић умрла је у својој 82 години.[13] Тако да су сада једини преостали српски житељи у граду 4 старице из манастира: монахиње Теоктиста - Полексија Кастратовић и Јоаникија - Ружица Спајић и две старице Васиљка Перић и Надежда Исаиловић.[8][14][15] Оне не излазе из манастира. У кругу манастира имају воду, узгајају поврће, док им остале потребштине доносе монаси манастира Високи Дечани. Одводе их и код лекара у Грачаницу или у северни део Митровице, јер немају поверење у лекаре у Ђаковици.[16] Упркос свим тешкоћама, оне се никад не жале и према њиховим речима, осећају душевни мир.[17] Последњи покушај напада на манастир 20. јануара 2013. године спречили су: јаке снаге косовске полиције и припадници КФОР-а.[18]
Повратници [уреди]
Мада има око 200 породица, које би у Ђаковицу волеле да се врате, најбезбеднији начин за Србе и Црногорце, да прођу кроз Ђаковицу, je у возилу са косовским таблицама и што неприметније, с обзиром да су до скоро, каменицама и увредама најчешће дочекивани, сви избегли из Ђаковице, при покушају да обиђу своје узурпиране[19] куће, гробље, порушене споменике или манастир.[11][20] Због тога се за Ђаковицу каже да је забрањени град за Србе.[21][22][23] Негативан став локалног становништва, политичких странака и других организација у Ђаковици, потпуно су искључили могућност повратка. У том смислу негативно утичу и проблеми у имовинско-правним односима, као и висока незапосленост.[24]
Образовање [уреди]
У Ђаковици постоје основне и средње школе у којима је могуће образовање искључиво на албанском језику, а низак животни стандард неповољно утиче на квалитет образовања.[24]
Демографија [уреди]
Насеље има албанску етничку већину, до 1999. године у Ђаковици је живело и око 1600 Срба и 1200 Црногораца. Број становника на пописима:
- попис становништва 1948. године: 15.190
- попис становништва 1953. године: 17.065
- попис становништва 1961. године: 21.368
- попис становништва 1971. године: 31.281
- попис становништва 1981. године: 42.031
- попис становништва 1991. године: 59.008
- попис становништва 2011. године: 40.827.[25]
Галерија [уреди]
-
Ђаковачка стара тржница ноћу
-
Унутрашњост типичне албанске куће
Извори [уреди]
- ^ „Еулог-пројект, Приступљено 25. 1. 2013.“. Eulog-project.com Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ „381 инфор: Телефонски позивни бројеви Србија, Приступљено 24. 1. 2013.“. 381info.com Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ „Васељенска ТВ: Гробље као „паралелна институција““. Vaseljenska.com Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ „Споменици културе: Црква успења Богордичног, Приступљено 24. 1. 2013.“. Spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. 18. 12. 1967. Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ „Споменици културе у Србији: Урбаниситичка целина старе чаршије, Приступљено 24. 1. 2013.“. Spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. 19. 2. 1955. Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ „Косово.нет: Црква Свете Тројице у Ђаковици, Приступљено 24. 1. 2013.“. Kosovo.net Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ „Српски лист: Храм затрпан земљом и ћутањем, Приступљено 24. 1. 2013.“. Srpskilist.net Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ а б „Од Пољкине молитве до Теокстистиног храма у Ђаковици, Оливера Радић“. Pravoslavie.ru. 26. 12. 2012. Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ „Распето Косово: Црква Свете Тројице у Ђаковици“. Kosovo.net Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ „Б92: Допуњени и исправљени списак уништених и оштећених православних цркава и манастира на Косову у току мартовског насиља, Приступљено 24. 1. 2013.“. B92.net Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ а б в „РТС: Освештана црква у Ђаковици“. 25. 9. 2011. Приступљено 23. 1. 2013.
- ^ „СПЦ: Црква успења пресвете Богородице Ђаковица“ (PDF) Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ „Танјуг, 25. 12. 2011., Приступљено 23. 1. 2013.“. Kurir-info.rs Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ „РТС: Ђаковица у срцу, 26. 8. 2009., Приступљено 24. 1. 2013.“. Spc.rs Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ „НСПМ: КИМ: Порушени надгробни споменици у Племетини, Прилужју, Милошеву, Клокоту, 21. 1. 2013., Приступљено 23. 1. 2013.“. Nspm.rs Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ „Васељенска ТВ : Живот у четири манастирска зида“. Vaseljenska.com. 18. 1. 2013. Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ „РТС: Храбре жене Ђаковице“. 4. 2. 2011. Приступљено 24. 1. 2013
- ^ 21.01.2013, 13:50h vlada (21. 1. 2013.). „Нови Магазин: АНА позвала на рушење манастира у Ђаковици, 21. 1. 2013., Приступљено 24. 1. 2013.“. Novimagazin.rs Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ Магацин: У Ђаковици порушена српска кућа пред очима „полиције“, 29. 11. 2011., Приступљено 24. 1. 2013.
- ^ Pregled dana Region Vijesti. „Алтернативна телевизија: Срби уз помоћ полиције унели бадњак у цркву, агенција Срна, Приступљено 24. 1. 2013.“. Atvbl.com Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ „Вести онлајн: Храбре жене Ђаковице, 4. 2. 2011., Приступљено 24. 1. 2014.“. Vesti-online.com Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ КИМ: У Ђаковици протест због доласка „расељених“. 6. 1. 2013. Приступљено 24. 1. 2013
- ^ Правда: Ђаковица забрањен град за Србе, „С.С.“. 6. 2. 2011. Приступљено 25. 1. 2013
- ^ а б Етно-политичка мапа Косова, финансирано од стране Савезног министарства иностраних послова Швајцарске: Ђаковица, Приступљено 24. 1. 2013.
- ^ Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Косово 2011. Становништво- (подаци по насељима) на Косову, Приступљено 4. 5. 2013.
Спољашње везе [уреди]
- Манастир Рмањ: Страдање светиња у Ђаковици, Бојан Милијашевић, Приступљено 24. 1. 2013.
- Косово.нет: За ким звоне Ђаковичка звона, Дечански монаси, Приступљено 25. 1. 2013.
|
|||||
|
||||||||||||||||||||
