Зглавкари у култури

С Википедије, слободне енциклопедије
Слика Ракови и два шкампа јапанског сликара Утагаве Хирошигеа, 1835-1845

Зглавкари играју многе улоге у људској култури, друштвеном понашању и нормама у људским друштвима које се преносе путем друштвеног учења,[1] укључујући храну, умјетност, приче, митологију и религију. Многи од ових аспеката тичу се инсеката, који су важни и економски и симболички, од рада пчела до скарабеја у старом Египту.

Остали зглавкари са културолошким значајем укључују ракове као што су крабе, нефропиди и јастози, који су популарни предмети у умјетности, посебно у мртвој природи, као и пауколике зглавкаре, као што су пауци и шкорпије, чији отров има медицинску примјену. Рак и шкорпион су астролошки знаци зодијака.

Преглед[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Узајамни односи људи и инсеката
Златне плоче са утиснутим крилатим богињама пчела, можда Фриј, пронађене на Камирос Родосу, из 7. вијека прије нове ере.

Култура се састоји од друштвеног понашања и норми које се налазе у људским друштвима и које се преносе кроз друштвено учење. Културне универзалије у свим људским друштвима укључују изражајне форме попут умјетности, музике, плеса, ритуала, религије и технологије као што су употреба алата, кување, склониште и одјећа. Концепт материјалне културе обухвата физичке изразе као што су технологија, архитектура и умјетност, док нематеријална култура укључује принципе друштвене организације, митологије, филозофије, књижевности и науке.[1]

Зглавкари су раздио животиња са зглобним ногама. Они укључују инсекте, миријаподе, ракове и пауколике зглавкаре, као што су пауци.[2] Инсекти играју многе улоге у култури, укључујући њихову директну употребу у исхрани,[3] у медицини,[4] за боје[5] и у науци, гдје обична винска мушица служи као моделни организам за рад у генетици и развоју биологије.[6]

У исхрани[уреди | уреди извор]

Фестивал ракова у замку Херинге у Шведској 1991.

Ракови су важан извор хране, са скоро 10,700,000 тона у 2007. години; велика већина овог производа је од десетоножаца: краба, нефропида, јастога, шкампа и козица. Преко 60% по тежини свих ракова ухваћених за исхрану су шкампи и козице, а скоро 80% се производи у Азији, при чему се само у Кини производи скоро половина укупне свјетске производње. Недекаподни ракови се не конзумирају у великој мјери, са само 118,000 тона крила који се улови, упркос томе што крил има једну од највећих биомаса на планети.[7][8]

Крабе чине 20% свих морских ракова који се улове, узгајају и конзумирају широм свијета, што износи 1,5 милиона тона годишње. Једна врста — Portunus trituberculatus, чини једну петину тог укупног броја. Други комерцијално важни таксони су Portunus pelagicus, неколико врста из рода Chionoecetes, плави рак (Callinectes sapidus), Charybdis, Cancer pagurus, Metacarcinus magister и Scylla serrata, од којих свака даје више од 20,000 тона годишње.[9]

Кувана тарантула је специјалитет у Камбоџи.

Јастози се хватају коришћењем једносмјерних замки на мамац са маркираном бовом за обиљежавање кавеза. Јастог се лови у води између 2 и 900 метара (1 до 500 хвати), иако неки јастози живе на 3,700 метара (2,000 хвати). Кавези су од поцинкованог челика или дрвета обложеног пластиком. Пецач јастога може да брине о чак 2,000 замки. Око 2000. године, захваљујући прекомјерном излову и великој потражњи, аквакултура јастога се проширила.[10] Од 2008. године, ниједна операција аквакултуре јастога није постигла комерцијални успјех, углавном зато што су јастози канибали и једу једни друге, као и због тога што је раст врсте спор.[11]

У око 80% држава на свијету једу се инсекти, од 1.000 до 2.000 врста.[12][13] Инсекти који се користе као храна широм свијета су ларве и лутке медоносних пчела,[14][15] ларве личинке,[16] цврчци,[17] скакавци, мрави, разне врсте тврдокрилаца, као што су брашнари и ларве тамне бубе, разне врсте гусјеница, као што су бамбусови црви, црви мопани,[18] свилене бубе,[19] магуи црви[20] и воштане глисте,[21] као и двије врсте скакаваца — Chapulines[22] и Locust.[23] На Тајланду постоји око 20,000 фармера који узгајају цврчке, производећи око 7,500 тона годишње.[24]

Пауколики зглавкари, као што су пауци, шкорпије или гриње се такође користе као храна широм свијета.[25] Пржене тарантуле сматрају се специјалитетом у Камбоџи,[26] а такође и код и Индијанаца Пиароа из јужне Венецуеле, под условом да се прво уклоне јако иритантне длаке, главни одбрамбени систем паука.[27]

У науци и инжињерству[уреди | уреди извор]

Инсекти се појављују на различите начине у биомиметици, гдје је, на примјер, систем хлађења термита имитиран у архитектури.[28]

Отрови паукова могу бити мање загађујућа алтернатива конвенционалним пестицидима, јер су смртоносни за инсекте, али је велика већина безопасна за кичмењаке. Аустралијски пауци лијевкасте мреже су велики извор, пошто већина свјетских штеточина инсеката није имала прилику да развије имунитет на овој отров, а пауци лијевкасте мреже опстају у заточеништву и лако се „музе“ отров. Научници вјерују да је могуће циљати специфичне штеточине тако што ће се гени за производњу паукових токсина претворити у вирусе који инфицирају врсте као што су памучне бубуљице.[29]

Због тога што је паукова свила и лагана и јака, научници покушавају да је произведу у козјем млијеку и у листовима биљака помоћу генетичког инжињеринга.[30][31]

У медицини[уреди | уреди извор]

Народ Чоли користе напитак направљен од тарантуле Tliltocatl vagans за стање које називају „вјетар тарантуле“, а симптоми укључују бол у грудима, астму и кашаљ. Пептид GsMtx-4, пронађен у отрову, проучаван је за могућу употребу код срчане аритмије, мишићне дистрофије и глиома.[32] Могуће медицинске употребе других отрова паука су истраживане за лијечење срчане аритмије,[33] Алцхајмерове болести,[34] можданог удара[35] и импотенције.[36]

Инсекти су коришћени у медицини у културама широм свијета, често према Доктрини сигнатура. Домородачки народи Мексика користили су бутне кости скакаваца, за које се говорило да подсјећају на људску јетру, за лијечење обољења јетре,[37] у традиционалној кинеској медицини користе се стоноге за лијечење тетануса, напада и конвулзија,[38] док се кинески црни планински мрав — Polyrhachis vicina, користи као лијек за све, посебно код старијих, а екстракти су испитивани као могуће средство у борби против рака.[39] Маје су користиле армијског мрава при постављању хируршког шава, у којем су користиле њихове чељусти како би држали рану затворену.[37] Отров црвеног мрава коришћен је за лијечење реуматизма, артритиса и полиомијелитиса путем имунолошке реакције изазване његовим убодом.[37] Лутке свилене бубе су узимане за лијечење апоплексије, афазије, бронхитиса, упале плућа, конвулзија, крварења и учесталог мокрења.[37]

У фолклору, митологији и религији[уреди | уреди извор]

Сазвјежђе рака, краба, Огледало Ураније, 1825.

Зглавкари се појављују у фолклору, митологији[40] и у религији.[41]

И сазвјежђе Рак и астролошки знак Рак су названи по раку и приказани као рак. Вилијам Парсонс, трећи гроф од Роса, нацртао је Ракову маглину 1848. године и истакао је њену сличност са животињом; рак пулсар лежи у центру маглине.[42] Народ Моче из древног Перуа обожавао је природу, посебно море[43] и често су приказивали ракове и паукове у својој умјетности.[44] У грчкој митологији, Харкинос је био рак који је притекао у помоћ Лернеској хидри док се борила против Херакла. Једна од прича из књиге „Just So Stories“, Радјарда Киплинга, је о раку који се играо са морем, а у њој се говори о гигантском раку који је учинио да се морске воде уздижу и спуштају, попут плиме и осјеке.[45]

У јапанској бајци „Tawara Tōda Monogatari“, ратник Фуџивара но Хидесато убија џиновску стоногу, Омукаде, да би помогао принцези змаја.[46]

Керамички паук из културе народа Моче.

Пауци су вјековима приказавати у причама, митологијама и умјетности многих култура.[47] Они су симболизовали стрпљење због технике лова у постављању мреже и чекања плијена, као и несташлуке и злобу због својих отровних уједа.[48] Италијанска тарантела је плес који наводно треба да ослободи младу жену од пожудних ефеката уједа паука вука тарантуле — Lycosa tarantula.[49] Плетење мреже је довело до повезивања паука са митовима о стварању, јер изгледа као да стварају сопствене свјетове.[50]

Шкорпион се појавио као астролошки знак шкорпија, један од дванаест знакова Зодијака, које су створили вавилонски астрономи током халдејског периода, око 600. године прије нове ере.[51] У Јужној Африци и Јужној Азији, шкорпион је културолошки значајна животиња, појављује се као мотив у умјетности, посебно у исламској умјетности на Блиском истоку.[52] Мотив шкорпије је често уткан у турске ћилиме и тепихе од равног ткања, ради заштите од њиховог убода.[53] Шкорпион се доживљава и као оличење зла и као заштитна сила која се супротставља злу, као што дервиши имају моћ да се боре против зла.[52] У другом контексту, шкорпион приказује људску сексуалност.[52] Шкорпиони се користе у народној медицини у Јужној Азији, посебно као противотров за убоде шкорпиона.[52] У старом Египту, богиња Селкет је често била приказивана као шкорпион, једна од неколико богиња које су штитиле фараона.[54]

У умјетности, књижевности и музици[уреди | уреди извор]

Инсекти се појављују у умјетности, у књижевности, у филму и у музици.[55][56]

„Lobster Quadrille“, такође позната као „The Mock Turtle's Song“, је пјесма коју је рецитовала Лажна корњача у Алисиним авантурама у земљи чуда, у поглављима 9 и 10, а праћена је плесом.[57]

Умјетник надреалиста — Салвадор Дали, креирао је скулптуру под називом „Телефон са слушалицом од јастога“, са раком умјесто традиционалне слушалице, која се налази у колијевци изнад бројчаника.[58] Редатељ надреалиста — Луис Буњуел, користио је шкорпије у свом филму L'Age d'or (Златно доба) из 1930.[59]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Macionis, John J.; Gerber, Linda Marie (2011). Sociology. Pearson Prentice Hall. стр. 53. ISBN 978-0137001613. OCLC 652430995. 
  2. ^ Ortega-Hernández, J. (2016). „Making sense of 'lower' and 'upper' stem-group Euarthropoda, with comments on the strict use of the name Arthropoda von Siebold, 1848”. Biological Reviews. 91 (1): 255—273. PMID 25528950. S2CID 7751936. doi:10.1111/brv.12168. Приступљено 16. 3. 2022. [мртва веза]
  3. ^ Meyer-Rochow, Victor Benno; Nonaka, K.; Boulidam, S. (2008). „More feared than revered: Insects and their impacts on human societies (with specific data on the importance of entomophagy in a Laotian setting”. Entomologie Heute. 20: 3—25. 
  4. ^ Chakravorty, J.; Ghosh, S.; Meyer-Rochow, Victor Benno (2011). „Practices of entomophagy and entomotherapy by members of the Nyishi and Galo tribes, two ethnic groups of the state of Arunachal Pradesh (North-East India)”. Journal of Ethnobiology and Ethnomedicine. 7: 5. PMC 3031207 Слободан приступ. PMID 21235790. doi:10.1186/1746-4269-7-5. 
  5. ^ „Cochineal and Carmine”. Major colourants and dyestuffs, mainly produced in horticultural systems. FAO. Приступљено 16. 3. 2022. 
  6. ^ Pierce, B. A. (2006). Genetics: A Conceptual Approach (2 изд.). New York: W.H. Freeman and Company. стр. 87. ISBN 978-0-7167-8881-2. Приступљено 16. 3. 2022. 
  7. ^ „FIGIS: Global Production Statistics 1950–2007”. Food and Agriculture Organization. Приступљено 16. 3. 2022. 
  8. ^ Steven, Nicol; Yoshinari, Endo (1997). Krill Fisheries of the World. Fisheries Technical Paper. 367. Food and Agriculture Organization. ISBN 978-92-5-104012-6. Приступљено 16. 3. 2022. 
  9. ^ „Global Capture Production 1950-2004”. Food and Agriculture Organization. Архивирано из оригинала 23. 01. 2016. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  10. ^ Drengstig, Asbjørn; Drengstig, Tormod; Kristiansen, Tore S. „Recent development on lobster farming in Norway – prospects and possibilities”. UWPhoto ANS. Архивирано из оригинала 4. 10. 2003. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  11. ^ „Riddles, Trivia and More”. Gulf of Maine Research Institute. 24. 2. 2012. Приступљено 16. 3. 2022. 
  12. ^ Carrington, Damian (1. 8. 2010). „Insects could be the key to meeting food needs of growing global population”. The Guardian. Приступљено 16. 3. 2022. 
  13. ^ Ramos-Elorduy, Julieta (2009). „Anthropo-Entomophagy: Cultures, Evolution And Sustainability”. Entomological Research. 39 (5): 271—288. S2CID 84739253. doi:10.1111/j.1748-5967.2009.00238.x Слободан приступ. 
  14. ^ Holland, Jennifer (14. 5. 2013). „U.N. Urges Eating Insects: 8 Popular Bugs to Try”. National Geographic. Архивирано из оригинала 16. 7. 2015. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  15. ^ Haris, Emmaria (6. 12. 2013). „Sensasi Rasa Unik Botok Lebah yang Menyengat (Unique taste sensation botok with stinging bees)” (на језику: индонежански). Sayangi.com. Архивирано из оригинала 22. 6. 2015. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  16. ^ Isaacs, Jennifer (2002). Bush Food: Aboriginal Food and Herbal Medicine. Frenchs Forest, New South Wales: New Holland Publishers (Australia). стр. 190—192. ISBN 1-86436-816-0. 
  17. ^ Bray, Adam (24. 8. 2010). „Vietnam's most challenging foods”. CNN: Travel. Архивирано из оригинала 3. 6. 2018. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  18. ^ „Worms! A look at Zimbabwe's favorite snack: mopane worms”. New York Daily News. 25. 1. 2013. Архивирано из оригинала 29. 6. 2016. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  19. ^ Robinson, Martin; Bartlett, Ray; Whyte, Rob (2007). Korea. Lonely Planet publications. стр. 63. ISBN 1-74104-558-4. Приступљено 16. 3. 2022. 
  20. ^ Tang, Philip. „The 10 tastiest insects and bugs in Mexico”. Lonely Planet. Архивирано из оригинала 21. 8. 2016. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  21. ^ Demain nos enfants mangeront des criquets. Global Steak 2010 French documentary. 
  22. ^ Kenyon, Chelsie. „Chapulines”. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г.  Непознати параметар |aaccessdate= игнорисан (помоћ)
  23. ^ Fromme, Alison (2005). „Edible Insects”. Smithsonian Zoogoer. Smithsonian Institution. 34 (4). Архивирано из оригинала 11. 11. 2005. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  24. ^ Hanboonsong, Yupa; Tasanee, Jamjanya (1. 3. 2013). „Six-legged livestock” (PDF). FAO. Patrick B. Durst. Food and Agriculture Organization. Архивирано (PDF) из оригинала 21. 7. 2018. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  25. ^ Costa-Neto, E.M.; Grabowski, N.T. (27. 11. 2020). Edible arachnids and myriapods worldwide – updated list, nutritional profile and food hygiene implications. Journal of Insects as Food and Feed. стр. 1—20. doi:10.3920/JIFF2020.0046. 
  26. ^ Ray, N. (2002). Lonely Planet Cambodia. Lonely Planet Publications. стр. 308. ISBN 978-1-74059-111-9. 
  27. ^ Weil, C. (2006). Fierce Food. Plume. ISBN 978-0-452-28700-6. Архивирано из оригинала 11. 5. 2011. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  28. ^ „Termite research”. esf.edu. Архивирано из оригинала 14. 08. 2012. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  29. ^ „Spider Venom Could Yield Eco-Friendly Insecticides”. National Science Foundation (USA). Приступљено 16. 3. 2022. 
  30. ^ Hinman, M. B.; Jones, J. A.; Lewis, R. W. (2000). „Synthetic spider silk: a modular fiber” (PDF). Trends in Biotechnology. 18 (9): 374—9. CiteSeerX 10.1.1.682.313 Слободан приступ. PMID 10942961. doi:10.1016/S0167-7799(00)01481-5. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 12. 2008. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  31. ^ Menassa, R.; Zhu,, H.; Karatzas, C. N.; Lazaris, A.; Richman, A.; Brandle, J. (2004). „Spider dragline silk proteins in transgenic tobacco leaves: accumulation and field production”. Plant Biotechnology Journal. 2 (5): 431—8. PMID 17168889. doi:10.1111/j.1467-7652.2004.00087.x Слободан приступ. 
  32. ^ M'Rabet, Salima Machkour; Hénaut, Yann; Winterton, Peter; Rojo, Roberto (2011). „A case of zootherapy with the tarantula Brachypelma vagans Ausserer, 1875 in traditional medicine of the Chol Mayan ethnic group in Mexico”. Journal of Ethnobiology and Ethnomedicine. 7: 12. PMC 3072308 Слободан приступ. PMID 21450096. doi:10.1186/1746-4269-7-12. 
  33. ^ Novak, K. (2001). „Spider venom helps hearts keep their rhythm”. Nature Medicine. 7 (155): 155. PMID 11175840. doi:10.1038/84588 Слободан приступ. 
  34. ^ Lewis, R. J.; Garcia, M. L. (2003). „Therapeutic potential of venom peptides”. Nature Reviews Drug Discovery. 2 (10): 790—802. PMID 14526382. doi:10.1038/nrd1197 Слободан приступ. 
  35. ^ Bogin, O. (2005). „Venom Peptides and their Mimetics as Potential Drugs” (PDF). Modulator (19). Архивирано из оригинала (PDF) 9. 12. 2008. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  36. ^ Andrade, E.; Villanova, F.; Borra, P.; Leite, Katia; Troncone, Lanfranco; Cortez, Italo; Messina, Leonardo; Paranhos, Mario; Claro, Joaquim; Srougi, Miguel (2008). „Penile erection induced in vivo by a purified toxin from the Brazilian spider Phoneutria nigriventer”. British Journal of Urology International. 102 (7): 835—7. PMID 18537953. doi:10.1111/j.1464-410X.2008.07762.x Слободан приступ. 
  37. ^ а б в г Ramos-Elorduy de Concini, J.; Pino Moreno, J. M. (1988). The utilization of insects in the empirical medicine of ancient Mexicans. Journal of Ethnobiology. стр. 195—202. 
  38. ^ „Wu Gong”. Архивирано из оригинала 17. 9. 2012. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  39. ^ „Insects boost immune system”. 10. 2. 2002. Архивирано из оригинала 28. 2. 2018. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  40. ^ Gullan, P. J.; Cranston, P. S. (2009). The Insects: An Outline of Entomology. John Wiley & Sons. стр. 9—13. ISBN 978-1-4051-4457-5. Приступљено 16. 3. 2022. 
  41. ^ Balée, William (2000). „Antiquity of Traditional Ethnobiological Knowledge in Amazonia: a Tupí–Guaraní Family and Time”. Ethnohistory. 47 (2): 399—422. S2CID 162813070. doi:10.1215/00141801-47-2-399. Приступљено 16. 3. 2022. 
  42. ^ Rossi, B. B. (1969). The Crab Nebula: Ancient History and Recent Discoveries. Center for Space Research, Massachusetts Institute of Technology. CSR-P-69-27. Приступљено 16. 3. 2022. 
  43. ^ Benson, Elizabeth (1972). The Mochica: A Culture of Peru. New York, NY: Praeger Press. ISBN 978-0-500-72001-1. Приступљено 16. 3. 2022. 
  44. ^ Berrin, Katherine; Museum, Larco (1997). The Spirit of Ancient Peru:Treasures from the Museo Arqueológico Rafael Larco Herrera. New York: Thames and Hudson. стр. 216. ISBN 978-0-500-01802-6. 
  45. ^ Kipling, Rudyard (1902). „The Crab that Played with the Sea”. Just So Stories. Macmillan. Приступљено 16. 3. 2022. 
  46. ^ de Visser, D. M. (1913). The Dragon in China and Japan. J. Müller. стр. 191—192. Архивирано из оригинала 26. 10. 2008. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  47. ^ De Vos, Gail (1996). Tales, Rumors, and Gossip: Exploring Contemporary Folk Literature in Grades 7–12. Libraries Unlimited. стр. 186. ISBN 978-1-56308-190-3. Приступљено 16. 3. 2022. 
  48. ^ Garai, Jana (1973). The Book of SymbolsНеопходна слободна регистрација. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-21773-0. Приступљено 16. 3. 2022. 
  49. ^ Ettlinger, Ellen (1965). Review of "La Tarantella Napoletana" by Renato Penna (Rivista di Etnografia). 65. Man. стр. 176. 
  50. ^ De Laguna, Frederica (2002). American Anthropology: Papers from the American Anthropologist. University of Nebraska Press. стр. 455. ISBN 978-0-8032-8280-3. Приступљено 16. 3. 2022. 
  51. ^ Polis, Gary A. (1990). The Biology of Scorpions. Stanford University Press. стр. 462. ISBN 978-0-8047-1249-1. Приступљено 16. 3. 2022. 
  52. ^ а б в г Wasim Frembgen, Jürgen (2004). „The scorpion in Muslim folklore” (PDF). Asian Folklore Studies. 63 (1): 95—123. Приступљено 16. 3. 2022. 
  53. ^ Erbek, Güran (1998). Kilim Catalogue No. 1. May Selçuk A. S. Edition=1. 
  54. ^ Mark, Joshua J. „Serket”. World History Encyclopedia. Приступљено 16. 3. 2022. 
  55. ^ Gough, Andrew. „The Bee Part 2 Beewildered”. Приступљено 17. 3. 2022. 
  56. ^ „Ladybug Ladybug (1963)”. 23. 12. 1963. Приступљено 16. 3. 2022. 
  57. ^ „The Lobster-quadrille”. The LIterature Network. Приступљено 16. 3. 2022. 
  58. ^ „Lobster Telephone”. tate.org. Liverpool, London. Архивирано из оригинала 09. 10. 2011. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  59. ^ Weiss, Allen S. (1996). „Between the sign of the scorpion and the sign of the cross: L'Age d'or”. Ур.: Rudolf E. Kuenzli. Dada and Surrealist Film. MIT Press. стр. 159–175. ISBN 978-0-262-61121-3. Приступљено 16. 3. 2022. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зглавкари_у_култури&oldid=26885436”