Борба за Македонију

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири. Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Географска област Македоније

Борба за Македонију је била борба становништва отоманске области Македоније, под утицајем околних независних балканских држава (Грчка, Србија и Бугарска), за независност Македоније. Своју кулминацију ова борба достиже почетком 20. века јер је управо у том периоду дошло до кулминације процеса обликовања националног идентитета становништва Балкана и слабљења Османског царства и његовог потискивања са Балкана. Борба за Македонију се прво одвијала на црквеном пољу, а затим на политичком и на крају војном .

Грцизација, бугаризација и србизација православаца у Македонији

(1766—1872) - Период грцизације православаца у Македонији

Од укидања Пећке патријаршије 1766. године сви православци који су остали у саставу Отоманске империје су били подређени Цариградској патријаршији која је заступала грчке интересе, негирајући постојање других нација под њеном управом, што у великој мери изазива револт свих првославаца који нису Грци, па и Срба са подручја Македоније.

(1872—1885) - Бугаризација православаца у Македонији кроз бугарску егзархију

Бугарска егзархија добија самосталност 1872. године и почиње са оснивањем школа, црквених општина и библиотека и у Македонији, супротстављајући идеју словенства грчким тежњама, све у циљу бугаризације становништва Македоније. Они који нису хтели да прихвате оваква настојања остајали су под управом Цариградске патријаршије, иако нерадо.

1885. - Србија почиње пропаганду акцијама у просвети и култури

Србија 1885. године почиње са просветном и културном акцијом, у исто време тражећи да се постављају српске владике у крајевима где су Срби већина. Томе су се Грци жестоко противили. За то време, Бугари пошто су имали националну цркву која је оснивала школе, остварују свој утицај нарочито у градовима, док по селима то тешко успевају.

Комите из Бугарске и њихове активности у Македонији (1897—1903)

Етничка карта Македоније, Васил К'нчов - служб. Бугарске егзархије

Да би појачали свој утицај Бугари се одлучују на оружану акцију. Почињу да шаљу чете у стару Србију и Македонију и дижу буну у области реке Струме. Припадници ових чета касније се називају комитама. Једна група оснива организацију ВМРО са циљем да се избори за аутономију Македоније. Читаву територију деле на рејоне којима су на чело постављали војводе. Људство је организовано по десетинама на тај начин да ниједан комита није знао имена осталих девет. У почетку, у ову организацију улазе и многи Срби чији је циљ био ослобођење од Турака. Касније, главни утицај у овој организацији преузима Врховни комитет састављен од високих бугарских официра, чији је циљ био припајање Македоније Бугарској. Због тога све више долази до сукоба између Срба и бугараша. Бугари све више притискају Србе да би их навели да напусте Цариградску патријаршију и прикључе се егзархији често користећи убиства као метод убеђивања. На удару су били нарочито српски свештеници, учитељи и школски настојници, а Бугари при томе нису презали ни од најгорих зверстава. Од 1897. до 1903. године такве акције не дају очекивани успех.

1903. - Крушевска Република

Избеглице из Македоније

ВМРО је зато желела акцију која ће привући пажњу Европе и убрзати остварње циљева. Зато на Светог Илију (Илиндан) 1903. године дижу устанак у Крушеву где су већину становништва чинили македонски Власи (Аромуни, Цинцари). Због лоше организације устанак је пропао, а највише је страдало локално становништво које је угл. било прогрчки, мањим делом прорумунски настројено, док су се чете из Бугарске повукле. Тада је почео још већи терор Бугарских комита према Србима у северним крајевима, одн. Грцима и Власима у јужним, што је ове народе натерало да се самоорганизују у српске четнике, одн. грчке андарте.

Активности бугарских комита после пропасти Крушевске републике

За више информација погледајте чланак Бугараши

Бугарски комити заробљени од отоманске полиције

Македонски живаљ, руковођен тежњом за ослобођењем од турског господства и грчких владика, почео је Бугаре примати као своју једнокрвну и једноверну браћу, која долази с геслом: »Слобода Македонији!« -С тим геслом Бугари су отпочели своју комитску акцију, читаву деценију пре Срба, и успели су, да не бирајући средстава, развију своју организацију на северу чак до Врања и до Косова, а на југозападу чак до албанске границе. Када су се осетили довољно јаки, онда су огласили рат до истребљења не само Турцима, него, и то много јаче, и Србима у тим областима, проглашујући за издајника македонске слободе свакога, који није у бугарској комитетској организацији. Србија се задовољавала, да српску народну свест и српски дух у тим крајевима подржава само преко школа, којих је из дана у дан било све мање. После несрећног Илинданског устанка, 1903, маса бугарских комита и војвода, не могавши да се пребаци у Бугарску, потражила је уточиште у Србији, мада је већ било добро познато, да је тај устанак био спремљен по плану из Софије и за рачун Софије, и да су баш од руке тих људи, пале главе многих српских учитеља, свештеника и других угледних Срба у Македонији.

У Београду, Нишу. Крагујевцу, Пожаревцу, Шапцу и свуда, где је било Старосрбијанаца и Македонаца у Србији, продужили су ови бугарски четници и војводе прикупљати порез за циљеве бугарске комитетске организације, а један велики број њих презимио је зиму 1904/1905 у самом Београду. Овде им је била уступљена стара богословија (на месту између саборне цркве и Калемегдана према хотелу Натионал). Ту су живели као у касарни, а судиле су им саме њихове војводе за све, што би учинили, тако да су били изван надлежности српских власти. И војводе и организатори чета развили су били своју акцију. Али је међу њима најактивнији био Матеј Геров (родом Велешанац, који је десетак година касније погинуо у Софији, као и толики други »македонски дејци«, тобож случајно прегажен од једног аутомобила). Геров, с индексом студента права с подоста семестара уписаних у Бечу, Бриселу и на више француских универзитета, уписао се тада одмах и на српски правни факултет тадашње велике школе. Није правио питање, колико ће му семестара бити признато, и почео је најревније посећивати чак и сате из црквенога права, које се предаје у првом семестру прве године права. Тражећи што јачег и што чешћег додира с српским студентима, и у школи и изван ње, Геров је почео међу њима најживљу акцију за аутономну Македонију, коју је бугарска комитетска организација већ била запосела, и која је, у границама од Врања и врха Новопазарског Санџака па до Солуна, имала да падне у крило Бугарској. Геров није успео да придобије српску омладину за те своје идеје, али ју је необично заинтересовао за прилике и борбу у Старој Србији и Македонији.

Четници из Србије и њихове активности у Македонији

За више информација погледајте чланак Српска акција у Македонији

Позадина оснивања четничке организације у Србији

Почетком 20. века је код појединаца у Београду дошло до идеје о активнијем односу Србије према Старој Србији и Македонији. Сматрало се, да је то једини начин, да се српски живаљ у тим крајевима сачува од страдања и асимилације. Др. Милорад Гођевац је један од најзаслужнијих људи за организовање и покретање српске четничке акције. Као београдски општински лечник Др. Гођевац је морао често да, ради надгледања чистоте по радњама, залази и у мале кафанице, пиљанице и ашцинице, које су држали Старосрбијанци и Македонци. Тако се он упознао са свима њима и почео се занимати за прилике у њиховим крајевима. И ту је, у тим радњама, запазио извесне људе, који се касно у јесен појављују у Београду, где презиме, не излазећи готово нигде из кафана и ашчиница својих земљака, па се онда у пролеће поново губе. Готово случајно упознао се Др. Гођевац неколицином од њих. То су били комити, који су, супротно својим земљацима, који су с пролећа долазили у Београд на рад, а у јесен се враћали кући, долазили да у Београду презиме, а с пролећа се враћали »на терен«, у борбу. У разговору с њима Др. Гођевац је сазнао за многе појединости у раду бугарских комитских чета и бугарске комитске организације. Целокупна српска национална борба у тим крајевима сводила се до тада на пропаганду преко школе и конзулата. Али како је терен, услед таквог рада, све више губљен, то је и број школа и ђака био све мањи. Несређене унутрашње политичке прилике у Србији, до промене у 1903, паралисале су биле и рад конзула и конзулата. Поред тога учитељи и свештеници, зависни од конзулата, нису могли нити су смели предузимати никакву акцију, ако нису желели да изгубе своја места и да у своме раду наиђу на препреке баш од те стране, која је требала да их штити. Стога су и македонски православци почели помишљати на осамостаљење, које им се нудило из Софије, и почели су се стављати под заштиту бугарске пропаганде и бугарских комита.

Ове информације су Др. Гођевцу пренели његови нови познаници, Стојан Донски, Коча »Куршумче«, Михајло и војвода Каранфилевић. Др. Гођевац их је онда почео позивати и својој кући. Када су се они упознали с њим тражили су и од њега прилог за Македонију. Он се онда обратио генералу Миловану Павловићу, тадашњем министру војном, који се сложио са Др. Гођевцем, да треба почети акцију, и, штавише, зажелео је и сам да види те људе. Отишли су њих тројица; добили су три пушке (тзв. брзометке) и муницију и отишли преко границе поново у чету. Бугарску, јер српских још није било.

Др. Гођевац је онда наставио акцију у том правцу и тако је основана »Београдска Задруга«. Први председник »Београдске Задруге« био је Лука Ћеловић, који се, поред свих својих послова, много интересовао и за народне ствари. Мисли Др. Гођевца су га одушевиле, заинтересовао се необично за организовање четничке акције и заједно с Др. Гођевцем почео је и сам припремати терен за тај рад. Други родољуби, којима су се обратили, сложили су се такође с њима. Моменат је био дошао. С једне стране празни резултати дотадашње званичне политике, која је прескупим жртвама, плаћала најмање успехе, нижући у исти мах све веће поразе, с друге стране бугарски успеси, с којима је бугарска комитетска организација почела развијати своју акцију чак и у самој Србији, захтевали су неминовно, да што пре почне нова борба, различита од дотадашње безуспешне борбе.

Велешки војвода Јован Бабунски

Оснивање четничке организације у Србији 1902. године

У Београду је 1902. основан главни одбор четничке организације и у тај први одбор ушли су: Др. Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, Васа У. Јовановић, Жика Рафаиловић, Никола Спасић и Љуба Ковачевић. Седиште одбора је било у Ћеловићевој кући, а сам Ћеловић је почео прилагати око 50.000 динара годишње за четничке акције, што је за оно доба била велика сума.

Почетак борбених активности четничке организације у Србији 1904. године

Прве српске чете су у тој кући добиле и опрему и одело, а ту их је прота Новица Лазаревић и заклињао. Комитет је започео свој рад и у Македонији, и у самом Београду. Погибија прве у Србији опремљене и из Србије упућене чете (сва је изгинула, у мају 1904, с војводом Анђелком Алексићем, на Четирцима) учинила је врло тежак утисак. Званични кругови, који нису одобравали четничке акције, сматрали су, да је ово један тежак пораз, који ће им још више отежати њихову политику и положај званичних пропагандиста. А штампа, инспирисана такође с те стране, тражила је, да се Др. Гођевцу и друговима забрани да »шаљу људе на кланицу«.

Убрзо у Србији све више људи постају присталице четничких акција у Македонији. Крајем 1904—1905. у студентским клубовима, па чак и у гимназијским дружинама, почело се расправљати о помоћи четничким акцијама. Већ у рано пролеће 1905 велики број младића из Србије и осталих територија насељених Србима је отишао у Македонију (Милош Свилар из Лике, Петар Момчиловић из Хрватске, учитељ из Кетева у Малешу, Глигорије Ђурђевић, Василије Трбић из Срема, Војковић и Петровић из Војводине, Ђуро Иванишевић из Црне Горе, Љубичић и многи други из Босне и Херцеговине, па чак и из Далмације, дошли су, заједно са младићима из Србије, у Македонију. Млади официр Богдан Хајнц, по пореклу Чех, али ватрени српски родољуб, погинуо је на Петраљици у запаљеној кући, из које је дуго одолевао навалу османске војске пошто је још пре тога цеело своје имање тестаментом оставио својим друговима. Бројни су и други примери изузетног жртвовања у борби (Милутин Суботић, гимназиста из Шапца, убија се, кад су му саопштили, да не може поћи у чету, Властимир Николић, дванаестогодишњи дечак, син апотекара К, Николића у Београду, облачи очеву зимску бунду и навлачи руску шубару, да би тако изгледао старији и обмануо људе из комитета, да га пусте преко границе у чету).

Андарти и грчка оружана борба у јужној Македонији и Тракији

Андарти под командом капетана Вардаса (1906. године)

Подстакнути успесима српских четника, и грчки андарти су, у Јужној Македонији и у Тракији, започели огорчену борбу против дотад свемоћних бугарских чета. Иако су прве акције андарта биле безуспешне (Андартска провокација) Грчка није одустала од покушаја да оствари своје интересе у Македонији. Андарти су током периода 1905—1908. наставили са активностима у Македонији.

Бугарска је 1907. године, увиђајући да је не само изгубила престиж у Македонији него да може лако изгубити и сваки утицај, почела засипати Порту жалбама против Срба и Грка и њихове акције у Македонији.

Погроми над Грцима у Бугарској

У Македонији су се одвијале жестоке борбе између Бугара и Грка и страшни злочини у којима је било хиљаде жртава. Да би спречиле веће компликације и интервенцију Порте, српске и грчке чете зауставиле су онда своје напредовање, ограничавајући своју акцију на крајеве, које су дотад држале.

Да би се осветили Грцима за своје поразе у Македонији, Бугари су вршили погроме над Грцима у Бугарској. Тада су запалили и богату трговачку варош Анхиало , на Црном Мору (данас носи назив Поморје), насељену Грцима и убили многе њене становнике, невине занатлије и трговце. Велики број Грка је побегао у Грчку и 1906. године су основали ново насеље под називом Неа Анхиалос у успомену на свој бивши завичај.

Велике силе и Македонија почетком 20. века

За више информација погледајте чланак Бечке реформе

За више информација погледајте чланак Мирцштегске реформе

Наводи о бројним масакрима и безвлашћу у Балканским вилајетима Османског царства су послужили као повод Великим силама које су настојале да учврсте свој утицај на Балкану, да наметну Османском царству два програма реформи. Први је програм ових реформи је усвојен у фебруару 1903. године и био је познат под називом Бечке реформе. Овај програм реформи је касније проширен и дефинисан почетком октобра 1903. а познат под називом Мирцштегске реформе које су биле програм реформи не само у Македонији већ на територији три вилајета које су већином насељавали хришћани. Мирцштегске реформе су биле програм реформи управе у Битољском, Солунском и Косовском вилајету Османског царства који су велике силе, уз пресудну улогу Аустрије, наметнуле Османском царству и који је делимично био спровођен у периоду 1904—1909. године. Програм је добио име по месту Мирцштег у Штајерској у којем је била ловачка колиба у Штајерској у којој су боравили од 30. септембра до 2. октобра 1903. аустријски и руски цареви са сарадницима и постигли коначан договор о тексту реформи које су требале да се спроведу реформом жандармерије (укључивање хришћана и страних официра у жандармерију), финансија (вилајети имају своје буџете којима располажу) и правосуђа (именовање хришћана за судије).

Као повод за наметање програма Мирцштегских реформи су послужили наводи о бројним масакрима и безвлашћу у овим вилајетима, док су стварни мотив били интереси великих сила на Балкану, од којих је свака настојала да појача свој утицај на Балкану на рачун других. Једино је Немачка била релативно незаинтересована за ове реформе, јер је желела да задржи добре односе са Османским царством, па је само послала свог војног изасланика у Македонију. Најзаинтересованије су биле Аустроугарска и Италија, које су се бориле за превласт над обалом Јадранског мора. Имајући у виду и интересе осталих великих сила, може се закључити да је једини разлог што велике силе нису извршиле војну интервенцију на Балкану био не војна сила Османског царства већ њихов ривалитет. Османско царство је вешто користило ривалитет великих сила и успевало да умањи ефикасност реформи, све док их није обесмислило спровођењем уставних реформи после младотурске револуције.

Младотурци и борба за Македонију

У то је дошао 1908 младотурски преврат и увођење устава у Турској. Младотурци су прогласили слободу, једнакост и братство свих народности, које у Турској живе, без обзира на веру, па су позвали све народности, да им помогну у завођењу новога стања. Чете су онда сишле са планина, свечано дочекане од младотурака, а војводе и четници вратили су се мирном животу. Али се убрзо јасно показало да је младотурски план: потпуно отоманизовање хришћанских народности у Турској, а то је значило коначно одустајање од аутономије и још тежи положај у Османском царству. Нестрпљиви, да то што пре изведу, младотурци су одлучили, да униште све вође чета, како би онда обезглављени народ још лакше асмиловали. Онда је почело систематско убијање српских првака у Османском царству. Младотурци су успјели да убију старога војводу Мицка Крстића и чувеног војводу Глигора Соколовића, али су остале војводе, и дотле већ опрезне, успеле да се спасу. И докле су неки од њих побегли у Србију, да се отуда поново врате са четама, други су се одметнули у планине. Стара, учвршћена организација нашла је брзо све своје старе канале и везе и револуционарна акција још је јаче отпочела, да би се у јесен 1912 завршила балканским ратом.

Балкански ратови и борба за Македонију

Војска Краљевине Србије је 5. октобра 1912. прешла српска војска границу код Врања и Преполца, оглашавајући рат Османском царству. Међутим још две недеље пре тога српске чете су већ запоселе цео Козјак и подигле сва козјачка села у борбу против Турске. И у Козјаку, где је погинуо чувени Гапон (Јован Грковић, четник и бивши ђак призренске богословије), и у великој бици на Куманову, где је погинуо војвода Доксин Михајловић из Галичника, и пред Прилепом. где је погинуо војвода Спаса Гарда, и на Косову и на Призрену и Битољу, српске чете су постигле велики успех.

Први светски рат и борба за Македонију

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири. Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Када је Аустроугарска поднела српској влади ултиматум, који је био увод у рат, један од главних захтева у томе ултиматуму био је, да мајор Војислав Танкосић буде ухапшен и суђен зато, што је спремио убиство Фрање Фердинанда и послао атентаторе у Сарајево. Ухапшен по томе захтеву, мајор Танкосић, који је ватрено крштење добио у борби на Челопеку (16/4 1905), пуштен је 12/7 увече, кад је барон Гиесел напустио Београд и кад је наређена мобилизација српске војске. А три дана касније у првој ноћи рата, четници Јована Бабунског и Воје Танкосића су. поред финанца, жандармерије и оно мало војске бранили и обранили Београд од аустроугарског упада. Формирани четнички одреди задавали су доста посла аустроугарским трупама у источној Босни. Улазећи у Подриње, Аустроугари су са страхом распитивали, да ли можда нема сакривених комита.

Кад је Бугарска ушли у рат против Србије, четнички одреди су држали фронт према Бугарима чак и онда, кад су већ и Ниш и Врање били евакуисани. Војвода Бабунски и његови људи последњи су напустили земљу, кад је у јесен 1915 дошло повлачење војске из Србије. А на солунском фронту мали одреди војводе Бабунског и војводе Вука су својим акцијама изазивали панику међу војницима немачке, аустроугарске и бугарске војске. Пред само повлачење из Србије погинуо је мајор Воја Танкосић, повлачећи се последњи с Дунава испред Мацкеусеноуих армија, а пред повратак у Србију погинуо је на солунском фронту војвода Вук (потпуковник Војин Поповић).

Литература

• Народна енциклопедија (1927 год.), чланак написао Миомир Миленковић, уредник Политике.

Види још

Портал Македонија Део Википедије посвећен темама везаним за Македонију.

• Македонско питање
• Четници
• ВМРО

Спољашње везе

• „Сакупи се једна чета мала“, Мр. Симо Живковић, Српско наслеђе, историјске свеске, број 12, децембар 1998.
• Историја четништва

Овај незавршени чланак Борба за Македонију тиче се Македоније. Користећи правила Википедије, можете га проширити.