Словеначке земље

С Википедије, слободне енциклопедије
Приближна територијална распрострањеност словеначког језика, уједно и традиционална дефиниција словеначких земаља, приказана плавом бојом.

Словеначке земље (слч. Slovenske dežele) историјска[1] је деноминација за територије у средњој и јужној Европи гдје је становништво првенствено говорило словеначким језиком. Словеначке земље су биле дио Илирских провинција, Аустријског царства и Аустроугарске монархије (у Цислајтанији). Обухватале су Крањску, јужни дио Корушке, јужни дио Штајерске, Истру, Горицу и Градишку, Трст и Прекомурје.[2] Њихова територија мање-више одговара данашњој Републици Словенији и сусједним територијама у Италији, Аустрији, Мађарској и Хрватској,[3] гдје живе аутохтоне словеначке мањине.[4] Подручја гдје се данашња Словенија граничи са сусједним државама, никада нису била хомогено етнички словеначка.[5]

Терминологија[уреди | уреди извор]

Као и Словаци, и Словенци чувају самоименовање раних Словена као свој етноним. Израз Словенија није био у употреби прије почетка 19. вијека, када су га у политичке сврхе сковали словеначки романтичарски националисти, највероватније неко од ученика Јернеја Копитара.[6] Почео је да се користи тек од четрдесетих година 19. вијека, када је потрага за политички аутономном Уједињеном Словенијом у оквиру Аустријског царства први пут узнапредовала током Прољећа народа. Словенија је први пут постала дефакто посебна административна и политичка цјелина 1918. с проглашењем Државе Словенаца, Хрвата и Срба.[7]

Иако Словенија није постојала као аутономна административна јединица између 1921. и 1941. године, Дравска бановина Краљевине Југославије често се чак и у неким званичним документима једноставном називала Словенија.[8][9][10]

Сходно томе, већина научника ради се назова на израз „Словеначке земље”, а не на израз „Словенија”, да би описали територију данашње Словеније и сусједних земаља у ранијим временима.[11]

Географска распрострањеност[уреди | уреди извор]

„Карта словеначке земље и покрајина” Петра Козлера, нацртана у вријеме Прољећа народа 1848, а објевљена тек 1861, била је прва карта словеначких земаља као територијалне цјелине.

У 19. вијеку територије које су се сматрале дијелом словеначких земаља биле су:[12]

Жумберак и околина Чабра, који данас припадају Хрватској, дуго су били у саставу Војводине Крањске, па су се уопштено сматрали дијелом Словеначких земаља, посебно прије појаве романтичарског национализма у 19. вијеку, када тачна етничка границе између Словенаца и Хрвата још није била прецизирана.

Нису све територије које се помињу као „Словеначке земље” увијек имале већинског словеначко говорно становништво. Неколико градова, посебно у доњој Штајерској, задржало је њемачку говорну већину све до краја друге деценије 20. вијека, прије свега Марибор, Цеље и Птуј.[13] Подручје око Кочевја у доњој Крањској, познато као жупаније Кочевско, имало је претежно њемачког говорно становништвпо између 14. вијека и 1941. када је пресељено споразумом између окупационих снага нацистичке Њемачке и фашистичке Италије.[14] Слично њемачко „језичко острво” на словеначкој етничкој територији постојало је у садашњој италијанској комуни Трбиж, али је припадало Војводини Корушкој до 1919. године.[15] Град Трст, чије су општинско подручје Словенци сматрали саставним дијелом Словеначких земаља, одувијек је имао романску говорну већину (прво фурланску, затим венецијанску и италијанску).[16] Сличан случај је и са градом Горицом, који је вијековима служио као велико вјерског средиште Словеначких земаља, али је био насељен мјешовито италијанско-словеначко-фурланско-њемачким становништвом.[17] Градови Копар, Изола и Пиран, окружени етничким словеначким становништвом, до истарско-далматинског егзодуса крајем четрдесетих и педесетих година 20. вијека били су насељени готово искључиво Италијанима који су говорили венецијански, као и велика подручја комуне Миље. У јужној Корушкој, поступак геманизације је започео крајем четрдесетих година 19. вијека, стварајући неколико подручја њемачког говорног подручја унутар онога што је раније била компактна словеначка територије. Од касних педесетих година 20. вијека, већина јужне Корушке има већинско њемачког говорно становништво, а локална словеначка мањина живи раштркана по цијелој области.[18]

С друге стране, друга подручја са историјски важним словеначким заједницама, као што су хрватски градови Ријека и Загреб, као и словеначка села у жупанији Шомођ у Мађарској, никада нису сматрана дијелом Словеначке земље.[19] Исто важи и за словеначке заједнице у југозападној Фурланији (у селима Градишке, Градизкуте, Горице, Горичице, Лестице и Белграду у доњем Тименту) које су се саме угасиле до краја 16. вијека.[20]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Lenarchich, Andrej (14. 7. 2020). „A peace conference about Yugoslavia”. Revija SRP (на језику: енглески). 1 (2). ISSN 1855-8267. Архивирано из оригинала 14. 07. 2020. г. Приступљено 17. 6. 2022. 
  2. ^ Lenček, Rado (1990). „Note: The Terms Wende - Winde, Wendisch - Windisch in the Historiographic Tradition of the Slovene Lands”. Slovene Studies (на језику: енглески). 12 (1): 94. 
  3. ^ Clissold, Stephen; Clifford, Henry (1968). Short History of Yugoslavia (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 20. ISBN 978-0-521-09531-0. Приступљено 17. 6. 2022. 
  4. ^ Polšak, Anton (2010). „Slovenci v zamejstvu” (PDF). Seminar ZRSŠ: Drugačna geografija (на језику: словеначки). Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 17. 6. 2022. 
  5. ^ Dimou, Augusta (2009). "Transition" and the Politics of History Education in Southeast Europe (на језику: енглески). V&R unipress. стр. 57. ISBN 978-3-89971-531-6. Приступљено 17. 6. 2022. 
  6. ^ Merchiers, Ingrid (2007). Cultural Nationalism in the South Slav Habsburg Lands in the Early Nineteenth Century: The Scholarly Network of Jernej Kopitar (1780-1844) (на језику: енглески). Sagner. ISBN 978-3-87690-985-1. Приступљено 17. 6. 2022. 
  7. ^ Perovšek, Jurij (1998). Slovenska osamosvojitev v letu 1918: študija o slovenski državnosti v Državi Slovencev, Hrvatov in Srbov (на језику: словеначки). Modrijan. ISBN 978-961-6183-66-6. Приступљено 17. 6. 2022. 
  8. ^ Selan, Ivan (1938). Slovenija [Kartografsko gradivo]: Dravska banovina. Kmetijska zbornica Dravske banovine. 
  9. ^ Vrhunec, Vinko (1939). Slovenija v šestletki cestnih del (на језику: словеначки). Приступљено 17. 6. 2022. 
  10. ^ Gosar, Andrej (1940). Banovina Slovenija: politična, finančna in gospodarska vprašanja (на језику: словеначки). Dejanje. Приступљено 17. 6. 2022. 
  11. ^ Štih, Peter; Simoniti, Vasko; Vodopivec, Peter (2008). Slowenische Geschichte: Gesellschaft, Politik, Kultur (на језику: немачки). Leykam. ISBN 978-3-7011-0101-6. Приступљено 17. 6. 2022. 
  12. ^ Božič, Branko (1969). Zgodovina slovenskega naroda (на језику: словеначки). Prešernova družba. Приступљено 19. 6. 2022. 
  13. ^ Cvirn, Janez (1997). Trdnjavski trikotnik: politična orientacija Nemcev na Spodnjem Štajerskem, 1861-1914 (на језику: словеначки). Obzorja. ISBN 978-961-230-012-8. Приступљено 19. 6. 2022. 
  14. ^ Ferenc, Mitja (1993). Kočevska: izgubljena kulturna dediščina kočevskih Nemcev / Gottschee (на језику: словеначки). Ministrstvo za kulturo, Zavod Republike Slovenije za varstvo naravne in kulturne dediščine. ISBN 978-961-6037-04-4. Приступљено 19. 6. 2022. 
  15. ^ Bahovec, Tina; Domej, Teodor (2006). Das österreichisch-italienisch-slovenische Dreiländereck: Ursachen und Folgen der nationalstaatlichen Dreiteilung einer Region (на језику: немачки). Mohorjeva Hermagoras. ISBN 978-3-7086-0163-2. Приступљено 19. 6. 2022. 
  16. ^ Pirjevec, Jože (2007). "Trst je naš!": boj Slovencev za morje (1848-1954) (на језику: словеначки). Nova revija. ISBN 978-961-6580-36-6. Приступљено 19. 6. 2022. 
  17. ^ Krajevni leksikon Slovencev v Italiji: Goriška pokrajina (на језику: словеначки). Založništvo tržaškega tiska. 1995. Приступљено 19. 6. 2022. 
  18. ^ Barker, Thomas Mack; Moritsch, Andreas (1984). The Slovene Minority of Carinthia (на језику: енглески). East European Monographs. ISBN 978-0-88033-061-9. Приступљено 19. 6. 2022. 
  19. ^ Etnologija slovencev na Madžarskem: A magyarországi szlovének néprajza (на језику: словеначки). Magyar Néprajzi Társaság. 1997. Приступљено 19. 6. 2022. 
  20. ^ Gestrin, Ferdo (1998). Slovanske migracije v Italijo (на језику: словеначки). Slovenska matica. ISBN 978-961-213-049-7. Приступљено 19. 6. 2022. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Словеначке_земље&oldid=26005954”