Држава Словенаца, Хрвата и Срба

Из Википедије, слободне енциклопедије
Држава Словенаца, Хрвата и Срба
Država Slovencev, Hrvatov in Srbov
Država Slovenaca, Hrvata i Srba
Застава Државе Словенаца, Хрвата и Срба (недостаје слика грба)
Застава Грб
Држава Словенаца, Хрвата и Срба
Држава Словенаца, Хрвата и Срба
Географија
Континент Европа
Регија Средња Европа, Балканско полуострво
Главни град Загреб
Друштво
Званични језици словеначки, хрватски, српски
Религија католицизам, православље и ислам
Валута de facto Аустроугарска круна
Владавина
Облик владавине Република
Титула владара Председник
Председник Антон Корошец
Оснивање 1918
Престанак 1918
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Civil ensign of Austria-Hungary (1869-1918).svg Аустроугарска Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg
Овај чланак је део серије о
историји Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Републике Српске:

Држава Словенаца, Хрвата и Срба била је краткотрајна држава која је настала након распада Аустроугарске на крају Првог светског рата, и сачињавали су је делови монархије у којима су јужнословенски народи чинили већинско становништво. Ова држава трајала је мало више од месец дана (од 29. октобра до 1. децембра 1918.) и усађена је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Државу Словенаца, Хрвата и Срба је у току њеног краткотрајног постојања на међународном пољу званично признала једино Краљевина Србија.[1]

Историја[уреди]

Ова држава је основана након одлуке хрватског Сабора да прекине све државно-правне везе с Аустријом и Угарском, а први јој је орган био Народно вијеће СХС, основано у Загребу 29. октобра 1918. на челу са словенским политичарем Антоном Корошцем. Његови потпредседници су били Светозар Прибићевић и др Анте Павелић (зубар из Загреба, којег не треба мешати с будућим вођом усташког покрета).

Држава се номинално састојала од делова бивше Аустроугарске у којима су већину сачињавали Словенци, Хрвати и Срби. Ти су делови били:

Народно вијеће је планирало у нову државу укључити и подручје Војводине (Бачку, Банат и Барању) - али су се тамошњи српски политичари прикључили Српском народном одбору у Новом Саду и прогласили прикључење Војводине Краљевини Србији, а 24. новембра 1918. је скупштина у Руми прогласила прикључење Срема — до тада формално у саставу Славоније — Србији.

Проблеми[уреди]

У међувремену се испоставило како Народно вијеће нема ресурсе успоставити ефикасну власт на подручјима под својом номиналном контролом. По селима су харале банде тзв. зеленог кадра, а по градовима бесњеле демонстрације и разни покушаји бољшевичке револуције.

Много озбиљнију опасност по нову државу је представљала чињеница да није међународно призната, што су покушале искористити неке суседне државе како би се територијално прошириле на њену штету. У томе је највише успеха имала Краљевина Италија, која је након потапања бојног брода Вирибус Унитис (само два дана након примопредаје флоте Народном вијећу СХС — 31. октобра 1918) и практичке неутрализације бивше аустроугарске флоте у Пули, искористила слабост нове државе и без већег отпора окупирала Истру, Ријеку, Трст, Словенско приморје и велике делове Далмације — територије које су јој имале припасти по лондонском уговору као награда за ступање у рат на страни Антанте.

Истовремено су избили оружани сукоби с аустријским трупама које су настојале преузети власт у Марибору и другим деловима Словеније, док су мађарске снаге слично покушале учинити у Прекомурју и Међимурју.

Народно вијеће је врло брзо схватило да једину алтернативу комадању земље и анархији представља њено што брже уједињење са Србијом, која је из рата изашла као победник на страни Антанте. У складу с тим је у Београд послана делегација која је спровела формално уједињење Државе СХС и Краљевине Србије у нову државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. године.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]