Фарадејев закон електромагнетске индукције

Из Википедије, слободне енциклопедије

Фарадејев закон електромагнетске индукције даје однос промене магнетског флукса кроз површину  S ограниченом контуром  C и електричног поља дуж те контуре:

 \oint_C E \cdot d l = - \frac{ d }{ d t } \int_S B \cdot d S

где је  E електрично поље,  d l је инфинитезимални елемент контуре  C и  B је густина магнетског флукса. Смер контуре  C и  d S одређују се правилом десне руке.

Еквивалентно, диференцијални облик Фарадејевог закона је:

 \nabla \times E = - \frac{ \partial B }{ \partial t }

што је једна од Максвелових једначина.

У случају калема где проводници сачињавају  N навојака, израз постаје:

 V = - N \frac{ d \Phi }{ d t }

где је  V индукована електромоторна сила а  \frac{ d \Phi }{ d t } је брзина промене у времену магнетног флукса  \Phi . Смер електромоторне силе (негативан знак у изразу) је први пут дата Ленцовим законом.

Фарадејев закон, заједно са осталим законима електромагнетизма, је касније уграђен у Максвелове једначине.

Фарадејев закон је заснован на Мајкл Фарадејевим експериментима 1831.

Види још[уреди]