Електрицитет

Из Википедије, слободне енциклопедије
Севање је један од најупечатљивијих ефеката електрицитета

Електрицитет (од новолатинског ēlectricus - ћилибарски, односно од грчког ηλεκτρον (електрон) - ћилибар) је реч која се односи на одређене физичке појаве узроковане наелектрисањем. Међутим, тај појам се често везује уз неколико различитих а повезаних појмова:

  1. наелектрисање – својство неких субатомских честица које одређује начин његове електромагнетне интеракције. Наелектрисан предмет је под утицајем електромагнетског поља, али га и сам производи.
  2. електрична струја – кретање или проток наелектрисаних честица, мерено у амперима (А).
  3. електрично поље – посредник у преносу утицаја једног наелектрисања на друга наелектрисања која се налазе у његовој близини.
  4. електрични потенцијал – способност електричног поља да изврши неки рад, мери се у волтима (V).
  5. електромагнетизам – фундаментална интеракција између магнетског поља и наелектрисања које је у покрету

Историјат проучавања електрицитета[уреди]

Талес из Милета - први је проучавао својства електрицитета
Бенџамин Френклин - открио да гром има електрична својства и измислио громобран

Електрицитет је проучаван још од античких времена, али значајна научна открића нису се појављивала све до 17. и 18. века.

Поједини предмети као што је, рецимо, шипка ћилибара, имају особину да када се протрљају са мачјим крзном, могу да привлаче лаке предмете, перје, длаке, папириће. То је било познато старим медитеранским народима. Талес из Милета је, око 600 год. п. н. е. извео низ експеримената у којима је долазило до појаве статичког електрицитета, и на основу њих је закључио да трење даје ћилибару магнетска својства, што је било у супротности са минералима, нпр. магнетитом, којима није било потребно трење да би привлачили предмете. Талес је погрешио у претпоставци да протрљан ћилибар има магнетска својства, али ће каснија наука доказати везу између магнетизма и електрицитета.

Спорне су тврдње да су Персијанци знали за галванизацију (превлачење материјала металом електричним путем). Наиме, 1936. године у близини Багдада пронађена је тзв. Багдадска батерија, која личи на галванску ћелију. Постоји претпоставка која још увек није доказана, ни оповргнута, да је ова ћелија имала електрична својства и да је коришћена за превлачење сребрних објеката златом.

Неки антички писци су указивали на запрепашћујуће ефекте које су имали електрошокови неких риба, као рецимо ража. Пацијенти који су боловали од неких болести, костобоље или главобоље, подвргнути су контакту са електричном рибом у нади да ће их нагли трзај излечити.

Бенџамин Френклин је доста интензивно изучавао електрицитет током 18. века. Најпознатији је по свом огледу са летећим змајем, када је доказао да муња има електричну природу. Он је закачио змаја за овлажен канап, на чијем је другом крају био завезан металан кључ. Пустио је змаја да лети високо, баш у време када је била грмљавина. Из кључа су почеле да искачу варнице, што је био доказ се змај наелектрисао под утицајем облака. Он је такође заслужан за откриће громобрана, јер је открио да високе шипке са оштрим врховима могу да спроведу струју из грома у земљу.

Енглески научник Вилијам Гилберт први је открио разлику између електрицитета и магнетизма. За ћилибарску шипку протрљану крзном он је употребио грчку реч ηλεκτρον (електрон) – ћилибар, и исковао је реч electricus да означи својство неких предмета да привлаче друге, након трљања крзном.

Негде пред крај 19. века инжењери су ставили електрицитет у индустријску и кућну употребу. Током овог периода се десила велика експанзија индустрије и многих технологија које су се заснивале на електрицитету. Разноврсна својства електрицитета као облика енергије омогућавају веома широку употребу у саобраћају, фабрикама, грејању, осветљавању, комуникацијама и рачунарству. Употреба електричне енергије је сада, и биће у будућности, кичмени стуб модерног индустријског друштва.

Развој науке[уреди]

Наука о електрицитету је стално напредовала. Луиђи Галвани је 1791. године открио појаву биоелектрицитета, тако што је показао да је електрицитет начин како нерви изазивају грчење мишића. Алесандро Волта је 1800. године пронашао батерију, тзв. Волтин елемент, која је тада била најпоузданији извор енергије, 1820. Андре-Мари Ампер је открио везу између електричног и магнетског поља, 1821. Мајкл Фарадеј је открио електромагнетну индукцију. У 19. веку је остварен огроман напредак и у електроинжењерству, за шта су заслужни, пре свих Никола Тесла, али и Томас Едисон, Џорџ Вестингхаус, Александар Грејем Бел, Ернст вон Сименс, Лорд Келвин. Електрицитет је прешао пут од мале научне занимљивости до есенцијалне алатке модерне индустрије, и проузроковао је другу индустријску револуцију.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]