Финале УЕФА Лиге Европе 2020.

С Википедије, слободне енциклопедије

Финале Лиге Европе 2020.
Званичан постер за финалну утакмицу

Шпанија Севиља

Италија Интер
3 : 2
Датум21. август 2020.
СтадионСтадион Рајненергија, Келн
Играч утакмицеХоландија Лук де Јонг (Севиља)
СудијаХоландија Дани Мекели (Холандија)[1]
Посећеност0

Финале УЕФА Лиге Европе 2020. године била је последња утакмице 49. сезоне секундарног фудбалског такмичења под окриљем УЕФА, Лиге Европе 2019/20. Одиграно је на Стадиону Рајненергија у Келну, Немачка, датума 21. августа 2020. године, између шпанске Севиље и италијанског Интера.[2] Севиља је као победник такмичења стекла право да игра против Бајерн Минхена, освајача УЕФА Лиге шампиона 2019/20. у УЕФА Суперкупу 2020.[3]

Првобитно је планирано да се утакмица одржи 27. маја 2020. године на стадиону ПГЕ у Гдањску, Пољска. Међутим, УЕФА је 23. марта 2020. најавила да је финале одложено због пандемије вируса корона. 17. јуна исте године, УЕФА је одлучила да премести место одржавања финалне утакмице у Келн.

Учесници[уреди | уреди извор]

У следећој табели, финала до 2009. године била су у ери Купа УЕФА, од 2010. године у ери УЕФА Лиге Европе.

Клуб Претходни наступи у финалима (болдовано означава шампиона)
Шпанија Севиља 5 (2006, 2007, 2014, 2015, 2016)
Италија Интер 4 (1991, 1994, 1997, 1998)

Стадион[уреди | уреди извор]

Стадион на ком се одиграла утакмица је промењен и одиграна је на Стадиону Рајненергија.

Место одигравања утакмице, као и стадион су промењени. Уместо на Стадион Енерга, у Гдањск, финална утакмица је одиграна на Стадиону Рајненергија у Келну.

Извршни одбор УЕФА изабрао је Стадион Рајненергијау Келну за домаћина на седници 17. јуна 2020. Ово је прво финале клупског такмичења УЕФА-е одржано на овом стадиону и прво финале Лиге Европе које се одржава у Немачкој од 2010. године. Током ере играња финалних утакмица у две утакмице, земља је 11 пута била домаћин, а кад је играна једна финална утакмица били су домаћини 2001. у Дортмунду и финале 2010. у Хамбургу.

Стадион је први пут отворен 1923. године као стадион Мунгерсдорфер и био је матични стадион Келна у Бундеслиги од 1948. Претрпео је две велике обнове. Био је домаћин ЕВРО 1988., као и ФИФА Куп конфедерација 2005. и Светског првенства 2006. године.

Позадина меча[уреди | уреди извор]

Утакмица је рекордно шесто финале Купа УЕФА / Лиге Европе за Севиљу, најуспешнији тим у историји такмичења. Клуб је освојио сва претходна финала 2006, 2007, 2014, 2015. и 2016. години.[4] Утакмица је пето финале за Интер, а њихово прво од реформе такмичења у Лигу Европе. Они су први италијански тим који је стигао до финала Купа УЕФА / Лиге Европе после Парме - 1999. године.

Пут до финала[уреди | уреди извор]

За више информација погледајте: УЕФА Лига Европе 2019/20. и УЕФА Лига шампиона 2019/20.

Напомена: У мечевима испод прво је наведен резултат финалисте, а потом резултат противника (Д: домаћин, Г: гост, Н: неутрални терен).

Шпанија Севиља Коло Италија Интер
Противник Укупно 1. меч 2. меч Групна фаза Противник Укупно 1. меч 2. меч
Азербејџан Карабаг 5 : 0 3 : 0 (Г) 2 : 0 (Д) 1. и 5. коло Чешка Славија Праг 4 : 2 1 : 1 (Д) 3 : 1 (Г)
Кипар АПОЕЛ 1 : 1 1 : 0 (Д) 0 : 1 (Г) 2. и 6. коло Шпанија Барселона 2 : 4 1 : 2 (Г) 1 : 2 (Д)
Луксембург Ф91 Диделанж 8 : 2 3 : 0 (Д) 5 : 2 (Г) 3. и 4. коло Њемачка Борусија Дортмунд 4 : 3 2 : 3 (Г) 2 : 0 (Д)

Победници Групе А

Тим У П Н И ДГ ПГ ГР Б
1. Шпанија Севиља 6 5 0 1 14 3 +11 15
2. Кипар АПОЕЛ 6 3 1 2 10 8 +2 10
3. Азербејџан Карабаг 6 1 2 3 8 11 -3 5
4. Луксембург Ф91 Диделанж 6 1 1 4 8 18 -10 4
Групна фаза

Победници Групе Ф

Тим У П Н И ДГ ПГ ГР Б
1. Шпанија Барселона 6 4 2 0 9 4 +5 14
2. Њемачка Борусија Дортмунд 6 3 1 2 8 8 0 10
3. Италија Интер 6 2 1 3 10 9 +1 7
4. Чешка Славија Праг 6 0 2 4 4 10 -6 2
Противник Укупно 1. меч 2. меч Нокаут фаза Противник Укупно 1. меч 2. меч
Румунија ЧФР Клуж 1 : 1 (пгг) 1 : 1 (Г) 0 : 0 (Д) Шеснаестина финала Бугарска Лудогорец Разград 4 : 1 2 : 0 (Г) 2 : 1 (Д)
Италија Рома 2 : 0 Осмина финала Шпанија Хетафе 2 : 0
Енглеска Вулверхемптон вондерерси 1 : 0 Четвртфинале Њемачка Бајер Леверкузен 2 : 1
Енглеска Манчестер јунајтед 2 : 1 Полуфинале Украјина Шахтар Доњецк 5 : 0

Тимови[уреди | уреди извор]

Пут до финала Лиге Европе
Тим Севиља Интер
Шеснаестина финала Румунија ЧФР Клуж Бугарска Лудогорец Разград
Осмина финала Италија Рома Шпанија Хетафе
Четвртфинале Енглеска Вулверхемптон вондерерси Њемачка Бајер Леверкузен
Полуфинале Енглеска Манчестер јунајтед Украјина Шахтар Доњецк

Пред меч[уреди | уреди извор]

Идентитет[уреди | уреди извор]

Оригинални идентитет финала УЕФА Лиге Европе 2020. године откривен је на жребу у групној фази 30. августа 2019.[5]

Амбасадор[уреди | уреди извор]

Амбасадор за првобитно финале у Гдањску је бивши пољски интернационалац Андрзеј Бунцол,[6] који је освојио Куп УЕФА 1987/88. са Бајер Леверкузен.

Судије[уреди | уреди извор]

18. августа 2020. УЕФА је именовала Холанђанина Данија Мекелија за судију за финале. Мекели је ФИФА-ин судија од 2011. године, а претходно је био додатни помоћни судија у финалу Лиге шампиона 2018. и видео помоћни судија у финалу Лиге шампиона 2019. године. Такође је био помоћни судија за видео помоћ у финалу Светског првенства 2018. Придружили су му се четворица његових сународника, Марио Дикс и Хејсел Стегстра као помоћни судије, Јохем Кампхуис као главни помоћни судија и Кевин Блом као један од помоћника званичника ВАР-а. Други помоћник ВАР-а за финале био је Павел Гил из Пољске, а његов сународник Томаш Соколницки је био задужен као судија за ВАР-а (преглед офсајда). Анастасиос Сидиропоулос из Грчке обављао је функцију четвртог званичника.[1]

Утакмица[уреди | уреди извор]

Шпанија Севиља3 : 2Италија Интер
 Извештај
Гледалаца: 0
Севиља
Интер
Севиља:
Г 13 Мароко Јасин Буну
О 16 Шпанија Хесус Навас (К)
О 12 Француска Жил Кунде
О 20 Бразил Дијего Карлос Жути картон 4’ Изашао из игре — замењен 86’
О 23 Шпанија Серхио Регуиљон
С 24 Шпанија Џоун Џордан
С 25 Бразил Фернандо
С 10 Аргентина Евер Банега Жути картон 45’
Н 5 Аргентина Лукас Окампос Изашао из игре — замењен 71’
Н 19 Холандија Лук де Јонг Изашао из игре — замењен 85’
Н 41 Шпанија Сусо Изашао из игре — замењен 77’
Измене:
Г 1 Чешка Томаш Вацлик
Г 31 Шпанија Хави Дијаз
О 3 Шпанија Серђи Гомез
О 18 Шпанија Серхио Ескудеро
О 36 Шпанија Генаро Родригез
О 40 Шпанија Пабло Перез
С 17 Србија Немања Гудељ Ушао у игру 86’
С 21 Шпанија Оливер Торес
С 22 Аргентина Франко Васкез Ушао у игру 77’
Н 11 Шпанија Мунир Ушао у игру 71’
Н 28 Шпанија Хосе Лара
Н 51 Мароко Јусеф Ен Несири Ушао у игру 85’
Менаџер:
Шпанија Хулен Лопетеги
Интер:
Г 1 Словенија Самир Хандановић (К)
О 2 Уругвај Дијего Годин Изашао из игре — замењен 90’
О 6 Холандија Стефан де Врај
О 95 Италија Алесандро Бастони Жути картон 55’
С 23 Италија Николо Барела Жути картон 41’
С 77 Хрватска Марцело Брозовић
С 5 Италија Роберто Гаљардини Жути картон 73’ Изашао из игре — замењен 78’
С 33 Италија Данило д'Амброзио Изашао из игре — замењен 78’
С 15 Енглеска Ешли Јанг
Н 9 Белгија Ромелу Лукаку
Н 10 Аргентина Лаутаро Мартинез Изашао из игре — замењен 78’
Измене:
Г 27 Италија Данијеле Падели
О 13 Италија Андреа Ранокија
О 31 Италија Лоренцо Пирола
О 34 Италија Кристијано Бираги
О 37 Словачка Милан Шкрињар
С 11 Нигерија Виктор Мозес Ушао у игру 78’
С 12 Италија Стефано Сенси
С 20 Шпанија Борха Валеро
С 24 Данска Кристијан Ериксен Ушао у игру 78’
С 87 Италија Антонио Кандрева Ушао у игру 90’
Н 7 Чиле Алексис Санчез Ушао у игру 78’
Н 30 Италија Себастијано Еспозито
Менаџер:
Италија Антонио Конте Жути картон 18’

Играч утакмице:
Лук де Јонг (Севиља)

Правила:
  • Главни део утакмице траје 90 минута.
  • Уколико је неопходно, играју се два продужетка од по 15 минута.
  • Уколико је резултат и даље нерешен, шутирају се пенали.
  • Дозвољене укупно три измене по екипи, четврта уколико се играју продужеци.

Главни судија:[1]
Дани Мекели (Холандија)
Помоћне судије:[1]
Марио Дикс (Холандија)
Хејсел Стегстра (Холандија)
Четврти судија:[1]
Анастасиос Сидиропулос (Грчка)
Главни судија у ВАР соби:[1]
Јохем Кампухис (Холандија)
ВАР асистенти:[1]
Кевин Блум (Холандија)
Павел Гил (Пољска)
Офсајд ВАР:[1]
Томаш Соколницки (Пољска)

Статистика[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж „Referee team appointed for UEFA Europa League final”. UEFA.com. Union of European Football Associations. 18. 8. 2020. Приступљено 18. 8. 2020. 
  2. ^ „Seville to host 2021 UEFA Europa League final”. Union of European Football Associations. 24. 9. 2019. Приступљено 21. 11. 2019. 
  3. ^ „Champions League and Europa League changes next season”. Union of European Football Associations. 27. 2. 2018. Приступљено 21. 11. 2019. 
  4. ^ Stokkermans, Karel (28. 2. 2019). „UEFA Cup”. RSSSF. Приступљено 17. 8. 2020. 
  5. ^ „2020 Gdańsk UEFA Europa League final identity unveiled”. UEFA.com. 30. 8. 2019. 
  6. ^ „Sorteggi Europa League: la Roma trova il Moenchengladbach, Rennes e Celtic per la Lazio” (на језику: италијански). Corriere dello Sport – Stadio. 30. 8. 2019. Приступљено 3. 6. 2020. 
  7. ^ а б в „Team statistics” (PDF). UEFA.com. Union of European Football Associations. 21. 8. 2020. Приступљено 21. 8. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Финале_УЕФА_Лиге_Европе_2020.&oldid=27036071”