Харви Милк

Из Википедије, слободне енциклопедије
Харви Милк

Харви Милк, 1978.
Харви Милк, 1978.

Биографија
Име при рођењу Харви Бернард Милк
Датум рођења 22. мај 1930.
Место рођења Вудмир, Њујорк (САД)
Датум смрти 27. новембар 1978.
Место смрти Сан Франциско, Калифорнија (САД)
Држављанство Американац
Политичка партија Демократска странка
Диплома са Државни универзитет Њујорка у Албанију
Професија Политичар, предузетник
Мандат(и)
Члан Одбора супервизора Сан Франциска
Претходник Област формирана
Наследник Хари Брит
(именован)

Харви Бернард Милк (енгл. Harvey Bernard Milk; Вудмир, Њујорк, САД, 22. мај 1930Сан Франциско, Калифорнија, САД, 27. новембар 1978) је био амерички политичар који је постао први јавно декларисани геј мушкарац који је изабран на јавну функцију у Калифорнији на непосредним изборима, након што је победио на изборима за члана Одбора супервизора Сан Франциска. Политика и геј активизам нису били његови рани интереси, а он сам није био отворен о својој хомосексуалности и није учествовао у политичким и грађанским стварима све до шесте деценије XX века, и својих искустава у контракултури тог времена.

Милк се 1972. преселио из Њујорка у Сан Франциско, за време процеса миграције геј мушкараца у округ Кастро. Ту је искористио растућу политичку и економску моћ четврти и започео политичку каријеру. Три пута се неуспешно кандидовао за јавну функцију, међутим његове позоришне кампање доносиле су му све већу популарност. Године 1977. победио је на изборима за градског супервизора, што је била последица ширих друштвених промена у граду.

Милк је на функцији остао 11 месеци и заслужан је за доношење нове уредбе која је снажније штитила геј права у граду. Дана 27. новембра 1978, Милка и градоначелника Џорџа Москона убио је Дан Вајт, градски супервизор који је поднео оставку али се касније предомислио и тражио да му се врати посао. Избор Милка за супервизора је био последица промена у политици Сан Франциска и још их је више убрзао. Атентат и догађаји који су уследили након њега резултат су континуираних идеолошких сукоба у граду.

Упркос својој краткој каријери у политици, Милк је, по мишљењу професора на Универзитету у Сан Франциску Питера Новака, постао икона Сан Франциска и „мученик за геј права“.[1] Године 2002, Милк је назван „најпознатијим и најзначајнијим отвореним ЛГБТ званичником икада изабраним у Сједињеним Америчким Државама“.[2] Ен Кроненберг, његова менаџерка кампање, написала је о њему: „Оно што одваја Харвија од мене или вас јесте чињица да је био визионар, замишљао је праведан свет, а затим је радио на томе да га створи у стварности, за све нас.“[3] Милку је постхумно, 2009. године, додељена Председничка медаља слободе.

Рани живот[уреди]

Харви (десно) и његов старији брат Роберт, 1934.

Милк је рођен у Вудмиру, на Лонг Ајланду у Њујорку. Његови родитељи су били Јевреји литванског порекла, Вилијам Милк и Минерва Кернс. Његов деда Морис Милк био је власник робне куће[4][5] који је помогао да се направи прва синагога у области.[6] Као дечака, Харвија су често задиркивала друга деца јер је имао „клемпаве“ уши, велики нос, и превелике ноге, те је често привлачио пажњу, поставши нека врста „разредног кловна“. У школи је играо фудбал и развио страст за оперу. Као тинејџер је прихватио своју хомосексуалност, али је то била пажљиво чувана тајна. Испод његовог имена у средњошколском годишњаку је писало: „Глимпи Милк - а кажу да женама никада не понестане речи.“[7]

Милк је 1947. дипломирао у средњој школи Беј Шор у Беј Шору, Њујорк, након чега је похађао Њујоршки државни колеџ за наставнике у Албанију (данас Државни универзитет Њујорка у Албанију), смер математика, од 1947. до 1951. Писао је за новине колеџа и стекао репутацију друштвеног, пријатељског студента. Нико од његових пријатеља у средњој школи или колеџу није сумњао да је био геј. Један његов школски друг се сећа: „никада се о њему није мислило као о могућем „квиру“ - тако смо их звали тада - био је „мушки мушкарац““.[8]

Рана каријера[уреди]

Након дипломирања, Милк се придружио Морнарици Сједињених Америчких Држава за време Корејског рата. Служио јер на броду за спашавање подморница Китивејк као официр роњења. Касније је пребачен у поморску базу у Сан Дијегу где је служио као инструктор роњења.[5] Године 1955, отпуштен је из морнарице као поручник млађег ранга.[a]

Милк обучен у морнаричку униформу за братово венчање

Милков рани живот обележиле су честе промене, у позним годинама ће радо говорити о својој метаморфози од јеврејског дечака из средње класе. Почео је да предаје у школи „Џорџ Хјулит“ на Лонг Ајланду.[9] Године 1956, срео је Џоа Кемпбела на плажи „Јаков рис парк“, популарној локацији за геј мушкарце у Квинсу. Кемпбел је био седам година млађи од Милка, који га је одмах завео. Чак и након што су се преселили и почели да живе заједно, Милк је писао Кемпбелу романтичне песме.[10] Пошто им је живот у Њујорку постао досадан, одлучили су да се преселе у Далас, али ни тамо нису били задовољни па су се вратили у Њујорк, где је Милк добио посао статистичара у осигуравајућој компанији.[11] После скоро шест година које су провели заједно, Кемпбел и Милк су се растали. Касније ће се испоставити да је то била његова најдужа веза.

Милк је покушавао да одвоји свој рани љубавни живот од породице и посла. Пошто му је било досадно самом у Њујорку, размишљао је да се пресели у Мајами и да ожени пријатељицу лезбијку да би се „међусобно покривали и не би стајали једно другом на путу“.[11] Међутим, одлучио је да остане у Њујорку, где је тајно тражио нову везу. Године 1962, Милк је започео романтичну везу са десет година млађим Крегом Родвелом. Иако му се Родвел јако свиђао, те га је свако јутро будио позивима и слао му љубавне поруке, Милку се није свиђало то што је Родвел био члан њујоршког Друштва маташајн, геј активистичке организације. Родвел је ускоро ухапшен због шетње на плажи Јаков рис парк и оптужен за изазивање немира и недолично излагање (закон је захтевао да се купаћи костими за мушкарце протежу од изнад пупка до испод бутина), те је провео три дана у затвору. Убрзо се ова веза завршила јер је Милк постао узнемирен због Родвелове тенденције да долази у сукоб са полицијом.[12]

Милк је изненада престао да ради у осигуравајућој фирми и постао истраживач у компанији са Вол стрита „Bache & Company“. Много пута је био унапређен упркос томе што је имао склоност да увреди старије чланове фирме игнорисањем њихових савета и да се размеће својим успехом. Иако је био вешт у свом послу, сарадници су осетили да Милково срце није било на послу.[4] Започео је романтичну везу са Џеком Галеном Мекинлијем, и убедио га да 1964. раде у председничкој кампањи конзервативног републиканца Берија Голдвотера.[13] Њихова веза је била проблематична: Мекинли је био склон депресији и често је претио да ће починити самоубиство ако му Милк не посвети довољно пажње.[14] Да би направио поенту, Милк га је одвео у болницу где је био његов бивши љубавник, Џо Кемпбел, који се опорављао од покушаја самоубиства након што га је оставио љубавник, човек по имену Били Сипл. Милк је остао у пријатељским односима са Кемпбелом, који је ушао у авангардну уметничку сцену Гринвич вилиџа, али није схватао зашто је Кемпбелова потиштеност била довољан разлог да размишља о самоубиству.[15]

Успон Улице Кастро[уреди]

Долина Еурека у Сан Франциску, где се укрштају улице Маркет и Кастро, је деценијама била ирска радничка католичка четврт и упориште парохије Пресветог искупитеља. Међутим, почетком шездесетих младе породице су напустиле четврт и преселиле се у приградска насеља заливске области, а економија града је ослабила јер су многе фабрике пресељене на јефтиније локације у близини. Градоначелник Џозеф Алиото, поносан на своје порекло и симпатизере из радничке класе, заснивао је своју политичку каријеру на привлачењу предузетника и довођењу римокатоличког бискупа у град. Многи радници, међу којима и многе Алиотове присталице, изгубили су своја радна места, јер су велике корпорације које су се бавиле услужним делатностима замењивале фабрике и лучке послове. У Сан Франциску - „граду четврти“, децентрализованом граду са етничким енклавама од којих је свака окруживала своју главну улицу, почеле су демографске промене.[16]

Центар града се све више развијао, а последице су осећале четврти изван центра, укључујући и Кастро.[17] Већина продавница парохије Пресветог Искупитеља је затворена, а куће су напуштене и запечаћене.[18] Године 1963, цена некретнина је пала јер је највећи део породица из радничке класе покушао да прода своје куће након отварања геј бара у близини. Хипици, привучени идеалом слободне љубави области Хејт-Ешбури, а који нису жељели да се населе у самој области због велике стопе криминалитета, купили су неке од јефтиних викторијанских кућа.

Након завршетка Другог светског рата, велики лучки град Сан Франциско је постао дом значајном броју геј мушкараца који су избачени из војске, и који су одлучили да остану у граду радије него да се врате у своја родна места и суоче са одбацивањем.[19] До 1969. године, у Сан Франциску је било више геј особа у односу на број становника него у било којем другом америчком граду. Када је Национални институт за ментално здравље затражио од Кинсијевог института да анкетира хомосексуалце, институт је изабрао Сан Франциско као место истраживања.[20] Милк и Макинли били су међу хиљадама геј мушкараца које је привукао Сан Франциско. Макинли је радио за Тома О'Хоргана, режисера који је каријеру започео у експерименталном позоришту, али је убрзо завршио у много већој бродвејској продукцији. У Сан Франциско су дошли 1969, када су глумци са Бродвеја изводили мјузикл Hair. Макинлију је ускоро понуђен посао у Њујорку у продукцији мјузикла Исус Христ суперстар, те се њихова бурна веза тада завршила. Град се Милку толико свидео да је одлучио да остане, а запослио се у инвестиционој компанији. Године 1970, све више фрустриран политичком климом после америчке инвазије на Камбоџу, Милк је пустио косу. Када су му у компанији рекли да је скрати, одбио је и тада је добио отказ.[21]

Милк се селио из Калифорније, преко Тексаса, до Њујорка, без сталног посла или плана. У Њујорку се запослио у О'Хоргановом позоришту као „општи помоћник“. Био је сарадник продуцента за мјузикле Lenny и Inner City, који је режирао Ив Меријам.[22][23] Један чланак Њујорк тајмса о О'Хоргану описао је Милка као „човека тужних очију, још једног остарелог хипија са дугом, дугом косом, који носи избледеле фармерке и перле“.[23] Крег Родвел је прочитао овај опис и питао се да ли је могуће да се ради о истој особи.[24] Један од Милкових пријатеља са Волстрита био је забринут за њега јер му се чинило да нема никакав план нити будућност, али се сећа Милковог расположења: „Мислим да је био срећнији него у било ком другом тренутку његовог живота који сам ја видео“.[24]

Милк је упознао 18 година млађег Скота Смита, и започео још једну везу. Милк и Смит су се вратили у Сан Франциско, где су живели од новца који су уштедели.[24] У марту 1973, након што је ролна филма коју су оставили у једној радњи уништена, Милк и Смит су отворили фотографску радњу у улици Кастро са својих последњих 1.000 долара уштеђевине.[25]

Напомене[уреди]

  1. ^ Милк је много пута рекао да је отпуштен из морнарице јер је био геј, али је Ренди Шилтс био скептичан у вези ове тврдње, наводећи: „Харви Милк тог времена није био политички активиста, и према расположивим доказима играо је више типично, балансирајући између дискреције и свог полног нагона.“(Стр. 16) Карен Фос потврђује да његово отпуштање из морнарице није имало везе са сексуалном оријентацијом и каже: „Док је преувеличавање често дио тактике кампање, у случају Милка овакво улепшавање требало је да покаже његову спремност да буде део политичког система, истовремено задржавајући дистанцу од њега.“ (Queer Words, Queer Images, стр. 21

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Nolte, Carl (26. новембар 2003). „City Hall Slayings: 25 Years Later“, The San Francisco Chronicle, стр. A-1
  2. ^ Smith (Haider-Markel), стр. 204.
  3. ^ Leyland (2002), стр. 37.
  4. ^ а б „Harvey Bernard Milk“ Dictionary of American Biography, Supplement 10: 1976–1980. Charles Scribner's Sons, 1995.
  5. ^ а б „Harvey Bernard Milk“ Encyclopedia of World Biography, 2nd ed. 17 Vols. Gale Research, 1998.
  6. ^ Shilts (1982), стр. 4.
  7. ^ Shilts (1982), стр. 9.
  8. ^ Shilts (1982), стр. 14.
  9. ^ Chan, Sewell (20. фебруар 2009) „Film Evokes Memories for Milk’s Relatives“, Њујорк тајмс
  10. ^ Shilts (1982), стр. 20.
  11. ^ а б The Harvey Milk Papers: Susan Davis Alch Collection (1956–1962), San Francisco Public Library
  12. ^ Shilts (1982), стр. 24-29.
  13. ^ Shilts (1982), стр. 33.
  14. ^ Shilts (1982), стр. 35-36.
  15. ^ Shilts (1982), стр. 36-37.
  16. ^ FitzGerald, Frances (21. јул 1986). „A Reporter at Large: The Castro — I“, The New Yorker, стр. 34–70
  17. ^ Weiss (1984), стр. 28-29.
  18. ^ Leyland (2002), стр. 19.
  19. ^ D'Emilio, John, „Gay Politics and Community in San Francisco since World War II“, у Hidden From History: Reclaiming the Gay and Lesbian Past, New American Library (1989). ISBN 0-453-00689-2
  20. ^ Clendinen (), стр. 151.
  21. ^ Shilts (1982), стр. 38-41.
  22. ^ Barnes, Clive (20. децембар 1971). „Theater: The York of 'Inner City'“, The New York Times, стр. 48.
  23. ^ а б Gruen, John (2. јануар 1972). Do You Mind Critics Calling You Cheap, Decadent, Sensationalistic, Gimmicky—, The New York Times, стр. SM14
  24. ^ а б в Shilts (1982), стр. 44-46.
  25. ^ Shilts (1982), стр. 65.

Литература[уреди]

  • Carter, David (2004). Stonewall: The Riots that Sparked the Gay Revolution. St. Martin's Press. ISBN 0-312-34269-1. 
  • Clendinen, Dudley, and Nagourney, Adam (1999). Out for Good: The Struggle to Build a Gay Rights Movement in America, Simon & Schuster. ISBN 0-684-81091-3
  • de Jim, Strange (2003). San Francisco's Castro, Arcadia Publishing. ISBN 978-0-7385-2866-3.
  • Duberman, Martin (1999). Left Out: the Politics of Exclusion: Essays, 1964–1999. Basic Books. ISBN 0-465-01744-4. 
  • Hinckle, Warren (1985). Gayslayer! The Story of How Dan White Killed Harvey Milk and George Moscone & Got Away With Murder. Silver Dollar Books. ISBN 0-933839-01-4. 
  • Leyland, Winston, ed (2002). Out In the Castro: Desire, Promise, Activism, Leyland Publications. ISBN 0943295878
  • Marcus, Eric (2002). Making Gay History. HarperCollins Publishers. ISBN 0-06-093391-7. 
  • Miller, Neil (1994) Out of the Past: Gay and Lesbian History from 1869 to the Present, Vintage Books. ISBN 0-679-74988-8
  • Shilts, Randy (1982). The Mayor of Castro Street: The Life and Times of Harvey Milk. St. Martin's Press. ISBN 0-312-52330-0. 
  • Smith, Raymond, Haider-Markel, Donald, eds., (2002). Gay and Lesbian Americans and Political Participation, ABC-CLIO. ISBN 1-57607-256-8
  • Weiss, Mike (1984). Double Play: The San Francisco City Hall Killings. Addison Wesley Publishing Company. ISBN 0-201-09595-5. 

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Харви Милк
Викицитат
Викицитат има збирку цитата сродних са: