Цриквеница

Из Википедије, слободне енциклопедије
Цриквеница

Crikvenica view from the sea 2005-08-02.jpg
Цриквеница, поглед са мора

Основни подаци
Држава Застава Хрватске Хрватска
Жупанија Приморско-горанска
Становништво
Становништво (2011) 6.880
Агломерација (2011) 11.193
Географске карактеристике
Координате 45°10′25″N 14°41′29″E / 45.17358299530372, 14.691504841677954
Цриквеница на мапи Хрватске
{{{alt}}}
Цриквеница
Цриквеница на мапи Хрватске
Остали подаци
Градоначелник Божидар Томашек (СДП)
Поштански код 51260

Цриквеница је град у Хрватској у Приморско-горанској жупанији. Према првим резултатима пописа из 2011. у граду је живело 11.193 становника, а у самом насељу је живело 6.880 становника.[1]

Географски положај[уреди]

Цриквеница је смештена је на хрватској обали Јадранског мора, у Кварнерском заливу, око 35 km километара од Ријеке, средишта Приморско-горанске жупаније.

Град Цриквеница се, као локална самоуправа, састоји од места (од сјевера према југу): Јадраново, Драмаљ, Цриквеница и Селце.

Становништво[уреди]

Попис 1991.[уреди]

На попису становништва 1991. године, насељено место Цриквеница је имало 5.763 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.
Хрвати
  
4,794 83,18%
Срби
  
285 4,94%
Југословени
  
166 2,88%
Муслимани
  
149 2,58%
Албанци
  
71 1,23%
Словенци
  
50 0,86%
Македонци
  
12 0,20%
Црногорци
  
11 0,19%
Мађари
  
10 0,17%
Немци
  
7 0,12%
Италијани
  
5 0,08%
Чеси
  
5 0,08%
Аустријанци
  
1 0,01%
Јевреји
  
1 0,01%
Пољаци
  
1 0,01%
Роми
  
1 0,01%
Руси
  
1 0,01%
Словаци
  
1 0,01%
остали
  
6 0,10%
неопредељени
  
114 1,97%
регион. опр.
  
14 0,24%
непознато
  
58 1,00%
укупно: 5.763

Историја[уреди]

Старом Цриквеницом сматра се насеље Котор, смештено на врху оближњег истоименог брежуљка. Најстарије материјалне трагове присутва човека оставило је илирско становништво, а од Римљана остао је назив Ad Turres, који су Хрвати по досељавању у ове крајеве превели као Код тор (код торњева).

Котор је био велико насеље са жупном црквом и пет мањих цркава. Године 1776. велики пожар је уништио је цели Котор. Жупник и део црквених вредности нашли су уточиште у Павлинском манастиру у Цриквеници. Највећи део становнштва преселио се ближе мору, а након пожара у Котор се вратило само неколико породица. Данас је он у рушевинама и напуштен.

Историја Цриквенице повезана је и условљена историјом суседне плодне долине Винодол. Из ове велике зелене колевке, током векома израсла су насеља уз обалу, прво као трговачке луке, а затим као рибарска насеља, и на крају градићи и туристичка места.

Континуитет људског живљења на овим просторима се може пратити унатраг више од 30 векова. О тако дугој насељености сведоче археолошки налази мачева, копаља, накита и остаци бројних праисторијских насеобина, смештених на заравњеним врховима брежуљака надомак мора. Њихови градитељи и становници, прво Јаподи, а од 4. века п. н. е. Либурни, с ових узвисина су надзирали уски канал између копна и острва Крка, а с друге стране су контролисали прастари путни правац кроз Винодол.

Природно заштићене увале пружале су уточиште и римским трговачким бродовима, а једна од таквих сигурних лука била је смештена у некад пловном, широком ушћу цриквеничке речице Дубрачине. Тек површне археолошке процене откривених налаза дају наслутити да су лука и насеље стари најмање 2.000 година.

У доба касне Антике, дуж морске обале водио је један огранак важне римског пута, која је полазила из Аквилеје у северној Италији, преко Сеније до римске провинције Далмације и у унутрашњост.

Касноантички географ Пеутингер (4. век нове ере) је забележио на овим просторима насеље Ад Турес, по којем је у новије време названо познато туристичко насеље у Цриквеници.

У 8. веку ове пределе насељавају Хрвати и у Винодолу организују своју жЖупу која се састојала од слободних општина. У нову домовину доносе своју духовну и материјалну културу, о чијим досезима сведоче изузетни примерци личне опреме и накита, пронађени у старохрватској некрополи Странче - Горица недалеко Цриквенице. Досељеници су се бавили земљорадњом, сточарством и рибарством, а од затеченог романског становништва прихватили су вештину узгоја винове лозе те су и сам латински назив плодне удолине, Vallis vinearia, превели у долина вина. Винодолом се у старијим временима називала не само удолина, као данас, него много шири простор, укључујући и пределе уз морску обалу.

У средњем веку, простори данашње Цриквенице припадали су жупи Винодол којом су готово 450 година владали крчки кнезови познатији као Франкопани. Године 1225. ова кнежевска породица долази у посед жупе Винодол и влада њоме све до погубљења хрватских великаша Петра Зринског и Франа Крсте Франкопана у Бечком Новом Месту 1671. године.

У окриљу кнезова Франкопана, а заслугом слободних становника винодолских градова, настао је 1288. године Винодолски закон. То је први правни документ у Хрвата и један од најстаријих у Европи. Винодолски закон се примењивао на простору жупе Винодол, а био је писан народним језиком и глагољицом.

Оснивачем данашње Цриквенице сматра се кнез Никола Франкопан. Он је далеке 1412. године наредио да се сагради манастир за редовнике Св. Павла Пустињака на ушћу речице Дубрачине у море, уз средњовековну цркву - од чега је изведен назив Цриквеница. Манастирска зграда повезала је околна рибарска насеља и постала средиште јавног и културног живота. У новије време у овом историјском здању је уређен хотел Каштел.

У цриквеничком манастиру је прво знање стекао Јулије Кловић, најчувенији ситносликар свих времена. Рођен је 1498. године у Винодолу, недалеко од Цриквенице. Легенда каже да је у дечачкој доби сликао призоре својег родног краја на нокту. Највећи део живота провео је у Италији. Сликарству је учио великог Ел Грека, а савременици су га називали „мали Микеланђело“ и сврставали у сам врх сликарства, уз бок Микеланђелу, Рафаелу, Леонарду и Ђорђонеу.[тражи се извор од 05. 2013.]

У средњем веку Цриквеница је била лука франкопанског каштела Грижане. Њени становници су се бавили претежно риболовом, а у једном документу из 1609. године спомиње се тунолов уз поток Дубрачину. Вековима су цриквенички рибари ловили у Кварнеру, а средином 19. века у потрази за новим ловиштима почели су се исељавати на друге континенте.

Референце[уреди]

  1. ^ „Пописане особе, кућанства и стамбене јединице, први резултати пописа 2011.“. Државни завод за статистику Републике Хрватске Приступљено 29. 8. 2012.. 

Спољашње везе[уреди]