Spelta

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Крупник)

Spelta
Научна класификација уреди
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Monocotyledones
Кладус: Commelinids
Ред: Poales
Породица: Poaceae
Потпородица: Pooideae
Род: Triticum
Врста:
T. spelta
Биномно име
Triticum spelta
Синоними[1]
  • Spelta vulgaris Ser.
  • Triticum arias Clemente
  • Triticum elymoides Hornem.
  • Triticum forskalei Clemente
  • Triticum palmovae G.I.Ivanov
  • Triticum rufescens Steud. nom. inval.
  • Triticum speltiforme Seidl ex Opiz
  • Triticum speltoides Flaksb. nom. inval.
  • Triticum zea Host
  • Zeia spelta (L.) Lunell

Спелта (Тритицум спелта; Тритицум дицоццум, Крупник, крупница или пир)[2][2] је врста пшенице која се узгаја од 5000. године пре нове ере.[3]

Од бронзаног доба па све до средњег века представљала је важну животну намирницу у многим деловима Европе. Данас је то реликтна врста која се углавном узгаја у централној Европи и северној Шпанији. Често се сматра подврстом обичне пшенице (Тритицум аестивум) с којом је у блиском сродству, и у том случају њено ботаничко име било би Тритицум аестивум субсп. спелта. Хексаплоидна је пшеница, што значи да има шест сетова хромозома.

Еволуција[уреди | уреди извор]

Спелта има сложену историју. То је врста пшенице позната на основу генетских доказа да је настала као природни хибрид домаће тетраплоидне пшенице као што је пшеница емер и дивља козја трава Aegilops tauschii. Ова хибридизација се морала десити на Блиском истоку, јер ту расте Аегилопс таусцхии, и вероватно се десила пре појаве обичне или хлебне пшенице (Triticum aestivum, хексаплоидни, слободномлаћени дериват спелте) у археолошком запису пре око 8.000 година.

Генетски докази показују да пшеница спелта такође може настати као резултат хибридизације хлебне пшенице и емер пшенице, иако само у неком тренутку након почетне хибридизације Aegilops - тетраплоидне пшенице. Много каснија појава спелте у Европи би стога могла бити резултат касније, друге, хибридизације између емера и хлебног жита. Недавни ДНК докази подржавају независно порекло европског спелта кроз ову хибридизацију.атион.[4][5] Тренутно није разјашњено да ли спелт има два одвојена порекла у Азији и Европи или једно порекло на Блиском истоку.[4][6]

Историја[уреди | уреди извор]

Интегрални хлеб од спелте из Пољске

Историја спелте је доста комплексна. Генетски докази указују на то да се ради о хибриду тетраплоидних пшеница. Ова хибридизација се највероватније десила на Блиском истоку, и то пре појаве обичне или хлебне пшенице (Тритицум аестивум).

Према грчкој митологији, спелту је Грцима поклонила богиња Деметра. Најранији археолошки налази о спелти потичу из Јужног Кавказа, североисточно од Црног мора (5. миленијум пре нове ере), мада су најбројнији и најбоље документовани налази забележени у Европи. Остаци спелте пронађени су на неким неолитским локалитетима у централној Европи[7][8] (2500–1700. пре нове ере). Током бронзаног доба спелта је била широко распрострањена у централној Европи. У гвозденом добу (750–15. пре нове ере) постаје главна врста пшенице у јужној Немачкој и Швајцарској.

У средњем веку је узгајана у деловима Швајцарске, Тирола, Немачке, северне Француске и јужне Холандије[9]. У 9. веку пре н. е. постаје главни усев у Европи, вероватно због своје љуске која штити зрно, због чега се боље прилагођава хладнијој клими од осталих житарица, а самим тим је и погоднија за складиштење.

У Србији почиње да се узгаја почетком прошлог века, првенствено у брдско-планинским подручјима.

Нутритивна вредност[уреди | уреди извор]

Спелта, некувана
Нутритивна вредност на 100 г (3,5 оз)
Енергија1.415 кЈ (338 кцал)
70,19 г
Скроб53,92 г
Прехрамбено влакно10,7 г
2,43 г
Полинезасићене1.258 г
14,57 г
Витамини
Тиамин (Б1)
(32%)
0,364 мг
Рибофлавин (Б2)
(9%)
0,113 мг
Ниацин (Б3)
(46%)
6,843 мг
Витамин Б6
(18%)
0,23 мг
Фолат (Б9)
(11%)
45 μг
Витамин Е
(5%)
0,79 мг
Минерали
Калцијум
(3%)
27 мг
Гвожђе
(34%)
4,44 мг
Магнезијум
(38%)
136 мг
Манган
(143%)
3 мг
Фосфор
(57%)
401 мг
Калијум
(8%)
388 мг
Натријум
(1%)
8 мг
Цинк
(35%)
3,28 мг
Остали конституенти
Вода11,02 г
Фулл УСДА Нутриент Репорт
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.

Садржи 338 калорија на 100 грама. Одличан је извор протеина, дијететских влакана, Б витамина и бројних минерала. Јако је богата манганом (143% DV), фосфором (57% DV) и ниацином (46% DV). Садржај угљених хидрата је око 70%, дијететских влакана 11%, док је проценат масти низак.

Спелта садржи глутен те се погодна за печење, али се не препоручује особама које су интолерантне на глутен,[10] као што су целијачна болест,[11] нецелијачна сензитивност на глутен,[12][13][14][15] и алергија на пшеницу.[10] У поређењу са тврдом црвеном озимом пшеницом, спелта има растворљивији протеински матрикс који карактерише већи однос глијадин:глутенин.[16][17]

Продукти[уреди | уреди извор]

У Немачкој и Аустрији, векне и ролнице (Динкелброт) су широко доступне у пекарама, као и брашно од спелте у супермаркетима. Незрела зрна спелте се суше и једу као Гринкерн („зелено зрно“). У Пољској, хлеб од спелте и брашно су обично доступни као здрава храна и лако се налазе у пекарама.

Холандски произвођачи џеневера дестилирају спелту.[18] Пиво које се прави од спелте понекад се виђа у Баварској[19] и Белгији,[20] а спелта се дестилује за прављење вотке у Пољској.[21]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Тхе Плант Лист: А Wоркинг Лист оф Алл Плант Специес, Приступљено 11. 5. 2016 
  2. ^ а б „Тритицум спелта”. Гермпласм Ресоурцес Информатион Нетwорк (ГРИН). АРС, УСДА. Приступљено 11. 12. 2017. 
  3. ^ Извори за научна истраживања сродности врста пшенице: нпр. P. Bertin, D. Grégoire, S. Massart, D. de Froidmont: High level of genetic diversity among spelt germplasm revealed by microsatellite markers., из „Генома“ (Genome) 47, 2004, стр. 1043–1054
  4. ^ а б Blatter, R.H.; Jacomet, S.; Schlumbaum, A. (јануар 2004). „About the Origin of European Spelt ( Triticum spelta L.): Allelic Differentiation of the HMW Glutenin B1-1 and A1-2 Subunit Genes” (PDF). Theoretical and Applied Genetics. 108 (2): 360—367. S2CID 26586515. doi:10.1007/s00122-003-1441-7. 
  5. ^ De Oliveira, Romain; Rimbert, Hélène; Balfourier, François; Kitt, Jonathan; Dynomant, Emeric; Vrána, Jan; Doležel, Jaroslav; Cattonaro, Federica; Paux, Etienne; Choulet, Frédéric (18. 8. 2020). „Structural Variations Affecting Genes and Transposable Elements of Chromosome 3B in Wheats”. Frontiers in Genetics. 11: 891. doi:10.3389/fgene.2020.00891 Слободан приступ. 
  6. ^ Ehsanzadeh, Parviz (децембар 1998). „Agronomic and Growth Characteristics of Spring Spelt Compared to Common Wheat (thesis)” (PDF). ecommons.usask.ca. National Library of Canada. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 01. 2017. г. Приступљено 7. 1. 2017. 
  7. ^ Belton, Peter S.; Taylor, John R. N. (2002-07-10). Pseudocereals and Less Common Cereals: Grain Properties and Utilization Potential (на језику: енглески). Springer Science & Business Media. ISBN 978-3-540-42939-5. 
  8. ^ „Plant remains from a Bell Beaker site in Switzerland, and the beginni…”. archive.vn. 2012-12-27. Архивирано из оригинала 27. 12. 2012. г. Приступљено 2020-05-19. 
  9. ^ Bakels, Corrie C. (2005-06-21). „Crops produced in the southern Netherlands and northern France during the early medieval period: a comparison”. Vegetation History and Archaeobotany. 14 (4): 394—399. ISSN 0939-6314. doi:10.1007/s00334-005-0067-x. 
  10. ^ а б Tovoli F.; Masi C.; Guidetti E.; et al. (16. 3. 2015). „Clinical and Diagnostic Aspects of Gluten Related Disorders”. World Journal of Clinical Cases. 3 (3): 275—284. PMC 4360499 Слободан приступ. PMID 25789300. doi:10.12998/wjcc.v3.i3.275. 
  11. ^ Wieser H. (2001). „Comparative Investigations of Gluten Proteins from Different Wheat Species”. European Food Research and Technology. 213 (3): 183—186. S2CID 84523520. doi:10.1007/s002170100365. 
  12. ^ Ludvigsson JF, Leffler DA, Bai JC, Biagi F, Fasano A, Green PH, Hadjivassiliou M, Kaukinen K, Kelly CP, Leonard JN, Lundin KE, Murray JA, Sanders DS, Walker MM, Zingone F, Ciacci C (јануар 2013). „The Oslo definitions for coeliac disease and related terms”. Gut (Consensus Development Conference. Research Support, N.I.H., Extramural. Research Support, Non-U.S. Gov't). 62 (1): 43—52. PMC 3440559 Слободан приступ. PMID 22345659. doi:10.1136/gutjnl-2011-301346. 
  13. ^ Fasano A, Sapone A, Zevallos V, Schuppan D (мај 2015). „Nonceliac gluten sensitivity”. Gastroenterology (Review). 148 (6): 1195—204. PMID 25583468. doi:10.1053/j.gastro.2014.12.049 Слободан приступ. „Since 2010, the definition of NCGS has been discussed at 3 consensus conferences, which led to 3 publications. Given the uncertainties about this clinical entity and the lack of diagnostic biomarkers, all 3 reports concluded that NCGS should be defined by the following exclusionary criteria: a clinical entity induced by the ingestion of gluten leading to intestinal and/or extraintestinal symptoms that resolve once the gluten-containing foodstuff is eliminated from the diet, and when celiac disease and wheat allergy have been ruled out.” 
  14. ^ Sapone A, Bai JC, Ciacci C, Dolinsek J, Green PH, Hadjivassiliou M, Kaukinen K, Rostami K, Sanders DS, Schumann M, Ullrich R, Villalta D, Volta U, Catassi C, Fasano A (2012). „Spectrum of gluten-related disorders: consensus on new nomenclature and classification”. BMC Medicine (Review). 10: 13. PMC 3292448 Слободан приступ. PMID 22313950. doi:10.1186/1741-7015-10-13.  open access publication - free to read
  15. ^ Volta U, Caio G, De Giorgio R, Henriksen C, Skodje G, Lundin KE (јун 2015). „Non-celiac gluten sensitivity: a work-in-progress entity in the spectrum of wheat-related disorders”. Best Pract Res Clin Gastroenterol (Review). 29 (3): 477—91. PMID 26060112. doi:10.1016/j.bpg.2015.04.006. „According to the diagnostic criteria established by two Consensus Conferences (London 2011 and Munich 2012), the current view to NCGS diagnosis is based on symptom / manifestation evaluation along with the exclusion of CD and WA [5,7].” 
  16. ^ Schober, T.J.; Bean, S.R.; Kuhn, M. (2006). „Gluten Proteins from Spelt (Triticum aestivum ssp. spelta) Cultivars: A Rheological and Size-Exclusion High-Performance Liquid Chromatography Study”. Journal of Cereal Science. 44 (2): 161—173. doi:10.1016/j.jcs.2006.05.007. Архивирано из оригинала (pdf) 31. 05. 2023. г. Приступљено 21. 11. 2013. 
  17. ^ Kohajdová, Z.; Karovičová, J. (2008). „Nutritional Value and Baking Applications of Spelt Wheat” (PDF). Acta Scientiarum Polonorum. Technologia Alimentaria. 7 (3): 5—14. Приступљено 21. 11. 2013. 
  18. ^ John N. Peragine (30. 11. 2010). The Complete Guide to Growing Your Own Hops, Malts, and Brewing Herbs. Atlantic Publishing Company. стр. 128. ISBN 9781601383532. Приступљено 1. 9. 2012. 
  19. ^ Dinkelbier Архивирано 2016-03-03 на сајту Wayback Machine, Герман Беер Институте, ретриевед Новембер 2009.
  20. ^ Ден Мулдер Архивирано на сајту Wayback Machine (17. октобар 2015), беер фром Хуисброуwериј Ден Тсеут ин Оостеекло, ретриевед Септембер 2013.
  21. ^ „Насзе Продуктy”. www.стоцкспиритс.цом (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-23. [мртва веза]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Роберт, Белдерок; Месдаг, Ханс; Доннер, Дингена А. (2000). Бреад-Макинг Qуалитy оф Wхеат. Спрингер. стр. 3. ИСБН 978-0-7923-6383-5. 
  • Цолледге, Суе (2007). Тхе оригинс анд спреад оф доместиц плантс ин соутхwест Асиа анд Еуропе. Универзитет Цоллеге, Лондон. Институт за археологију: Лефт Цоаст Пресс. стр. 40. ИСБН 978-1-59874-988-5. Приступљено 5. 7. 2011. 
  • Боњеан, Алаин П. (2001). Тхе Wорлд Wхеат Боок: А Хисторy оф Wхеат Бреединг. Интерцепт Лимитед. ИСБН 978-1-898298-72-4. 
  • Маартен Ангус, Wиллиам; Боњеан, Алаин П.; ван Гинкел, Маартен (2011). Тхе Wорлд Wхеат Боок: А Хисторy оф Wхеат Бреединг. Лавоисиер. ИСБН 978-2-7430-1102-4. 
  • Ears of plenty: The story of wheat, The Economist, Dec 24th (2005). p. 28-30
  • Блаженчић Ж. Данон Ј. 1989. Хранљиво, лековито, отровно и зачинско биље. Београд: Научна књига.
  • Браy Н. Трумп D. 1982. Дицтионарy оф Арцхаеологy. Харуондсwортх: Пенгуин.
  • Цуртис Х. Еверт Р. Равен П. 1981. Биологy оф плантс. Неw Yорк: Wортх Публисхерс.
  • Домол Р. Урбан С. 1948. Ботаника за V разред гимназије. Загреб: Нанкладни завод Хрватске.
  • Јоановић M. 1985. Привреда праисторије, каталог за изложбу. Вршац: Народни музеј у Вршцу.
  • Јосифовић M. ат алл. 1976. Ред: Поалес. Флора СР Србије. VIII: 259.
  • Којић M. 1991. Ботаника. Београд: Наука.
  • Срејовић D. 1997. Археолошки лексикон. Београд: Савремена администрација.
  • Боњеан, А.П., анд W.Ј. Ангус. . editors). The World Wheat Book: a history of wheat breeding. Lavoisier Publ., Paris. 1131 pp. (2001. ISBN 978-2-7430-0402-6. 
  • Christen, Olaf, ур. (2009), Winterweizen. Das Handbuch für Profis (на језику: German), DLG-Verlags-GmbH, ISBN 978-3-7690-0719-0 
  • Garnsey Peter, Grain for Rome, in Garnsey P., Hopkins K., Whittaker C. R. (editors), Trade in the Ancient Economy, Chatto & Windus, London 1983
  • Хеад L., Атцхисон Ј., анд Гатес А. Инграинед: А Хуман Био-геограпхy оф Wхеат. Асхгате Публ., Бурлингтон. 246 пп. 2012. ISBN 9781-4094-3787-1.
  • Jasny Naum, The daily bread of ancient Greeks and Romans, Ex Officina Templi, Brugis 1950
  • Jasny Naum, The Wheats of Classical Antiquity, J. Hopkins Press, Baltimore 1944
  • Heiser Charles B., Seed to civilisation. The story of food, (Harvard University Press,) 1990
  • Harlan Jack R., Crops and man, American Society of Agronomy, Madison 1975
  • Падулоси, С.; Хаммер, К.; Хеллер, Ј., ур. (1996). Хуллед wхеатс. Промотинг тхе цонсерватион анд усе оф ундерутилизед анд неглецтед цропс. 4. Интернатионал Плант Генетиц Ресоурцес Институте, Роме, Италy. Архивирано из оригинала 4. 12. 2007. г. 
  • Saltini Antonio, I semi della civiltà. Grano, riso e mais nella storia delle società umane, Prefazione di Luigi Bernabò Brea, Avenue Media, Bologna 1996
  • Sauer Jonathan D., Geography of Crop Plants. A Select Roster, CRC Press, Boca Raton

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Спелта на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Spelta&oldid=27554840”