Спелта

С Википедије, слободне енциклопедије

Спелта
Спелт.јпг
Научна класификација едит
Царство: Плантае
Кладус: Трацхеопхyтес
Кладус: Ангиоспермае
Кладус: Моноцотyледонес
Кладус: Цоммелинидс
Ред: Поалес
Породица: Поацеае
Потпородица: Пооидеае
Род: Тритицум
Врста:
Т. спелта
Биномно име
Тритицум спелта

Спелта (Тритицум спелта; Тритицум дицоццум, Крупник, крупница или пир) је врста пшенице која се узгаја од 5000. године пре нове ере.[1]

Од бронзаног доба па све до средњег века представљала је важну животну намирницу у многим деловима Европе. Данас је то реликтна врста која се углавном узгаја у централној Европи и северној Шпанији. Често се сматра подврстом обичне пшенице (Тритицум аестивум) с којом је у блиском сродству, и у том случају њено ботаничко име било би Тритицум аестивум субсп. спелта. Хексаплоидна је пшеница, што значи да има шест сетова хромозома.

Историја[уреди | уреди извор]

Историја спелте је доста комплексна. Генетски докази указују на то да се ради о хибриду тетраплоидних пшеница. Ова хибридизација се највероватније десила на Блиском истоку, и то пре појаве обичне или хлебне пшенице (Тритицум аестивум).

Према грчкој митологији, спелту је Грцима поклонила богиња Деметра. Најранији археолошки налази о спелти потичу из Јужног Кавказа, североисточно од Црног мора (5. миленијум пре нове ере), мада су најбројнији и најбоље документовани налази забележени у Европи. Остаци спелте пронађени су на неким неолитским локалитетима у централној Европи[2][3] (2500–1700. пре нове ере). Током бронзаног доба спелта је била широко распрострањена у централној Европи. У гвозденом добу (750–15. пре нове ере) постаје главна врста пшенице у јужној Немачкој и Швајцарској.

У средњем веку је узгајана у деловима Швајцарске, Тирола, Немачке, северне Француске и јужне Холандије[4]. У 9. веку пре н. е. постаје главни усев у Европи, вероватно због своје љуске која штити зрно, због чега се боље прилагођава хладнијој клими од осталих житарица, а самим тим је и погоднија за складиштење.

У Србији почиње да се узгаја почетком прошлог века, првенствено у брдско-планинским подручјима.

Нутритивна вредност[уреди | уреди извор]

Спелта, некувана
Нутритивна вредност на 100 г (3,5 оз)
Енергија1.415 кЈ (338 кцал)
70,19 г
Скроб53,92 г
Прехрамбено влакно10,7 г
2,43 г
Полинезасићене1.258 г
14,57 г
Витамини
Тиамин 1)
(32%)
0,364 мг
Рибофлавин 2)
(9%)
0,113 мг
Ниацин 3)
(46%)
6,843 мг
Витамин Б6
(18%)
0,23 мг
Фолат 9)
(11%)
45 μг
Витамин Е
(5%)
0,79 мг
Минерали
Калцијум
(3%)
27 мг
Гвожђе
(34%)
4,44 мг
Магнезијум
(38%)
136 мг
Манган
(143%)
3 мг
Фосфор
(57%)
401 мг
Калијум
(8%)
388 мг
Натријум
(1%)
8 мг
Цинк
(35%)
3,28 мг
Остали конституенти
Вода11,02 г

Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.

Садржи 338 калорија на 100 грама. Одличан је извор протеина, дијететских влакана, Б витамина и бројних минерала. Јако је богата манганом (143% DV), фосфором (57% DV) и ниацином (46% DV). Садржај угљених хидрата је око 70%, дијететских влакана 11%, док је проценат масти низак.

Спелта садржи глутен па је погодна за печење, али се не препоручује особама које су интолерантне на глутен.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Извори за научна истраживања сродности врста пшенице: нпр. P. Bertin, D. Grégoire, S. Massart, D. de Froidmont: High level of genetic diversity among spelt germplasm revealed by microsatellite markers., из „Генома“ (Genome) 47, 2004, стр. 1043–1054
  2. ^ Белтон, Петер С.; Таyлор, Јохн Р. Н. (2002-07-10). Псеудоцереалс анд Лесс Цоммон Цереалс: Граин Пропертиес анд Утилизатион Потентиал (на језику: енглески). Спрингер Сциенце & Бусинесс Медиа. ИСБН 978-3-540-42939-5. 
  3. ^ „Плант ремаинс фром а Белл Беакер сите ин Сwитзерланд, анд тхе бегинни…”. арцхиве.вн. 2012-12-27. Приступљено 2020-05-19. 
  4. ^ Бакелс, Цоррие C. (2005-06-21). „Цропс продуцед ин тхе соутхерн Нетхерландс анд нортхерн Франце дуринг тхе еарлy медиевал период: а цомпарисон”. Вегетатион Хисторy анд Арцхаеоботанy. 14 (4): 394—399. ИССН 0939-6314. дои:10.1007/с00334-005-0067-x. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]