Ракита (Бабушница)

Координате: 42° 54′ 31″ С; 22° 33′ 19″ И / 42.9085° С; 22.555333° И / 42.9085; 22.555333
С Википедије, слободне енциклопедије

Ракита
Ракита
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округПиротски
ОпштинаБабушница
Становништво
 — 2011.340
Географске карактеристике
Координате42° 54′ 31″ С; 22° 33′ 19″ И / 42.9085° С; 22.555333° И / 42.9085; 22.555333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина924 m
Ракита на карти Србије
Ракита
Ракита
Ракита на карти Србије
Остали подаци
Позивни број010
Регистарска ознакаPI

Ракита је насеље у Србији у општини Бабушница у Пиротском округу. Према попису из 2002. било је 340 становника (према попису из 1991. било је 455 становника). Ово насеље је имало свој рудник каменог угља који се затворио крајем шездесетих година.

У Ракити је 1929. године снимљен и југословенски филм "Рударева срећа", један од најзначајнијих и ретких сачуваних филмова из тог периода.

Постанак села[уреди | уреди извор]

Село је назив добило највероватније по шибљу раките односно од врсте врбе. Насеље је настало у близини ракита, где расту раките[1]. Мештани село називају Раћита или Рећита.

Најстарији запис о селу датира из 1444. године, тачније у пописном дефтеру нахије Знепоље. Тада се село помиње као део феудалног поседа тимара Војнака, сина Станислава. Пренет му је на коришћење после оца а поседује берат султана. Ракита је тада имала 10 домаћинстава у којима је живело 50 људи.

Село је спаљено од стране Турака након чега је премештена на селиште а одакле је због клизишта премештена на данашњу локацију, поред Црновршке и Вучиделске реке.

Планинарски путокази за РУЈ

Рудник Јерма[уреди | уреди извор]

Испитивање налазишта каменог угља у околини села Раките започета су 1922. године. Рудник "Јерма" отворило је 1924. године предузеће за истраживање и експлоатацију каменог угља „Нова Јерма“ - Ракита. Од 1926. године ово предузеће, чији је оснивач била Есконтна банка Београд, већинског власника Драгише Матејића, зове Акционарско друштво „Јерма“ са седиштем у селу Ракита.[2][3] Саграђена је 1926. године и пруга уског колосека ради искоришћавања каменог угља и зграда дирекције.[4] Рудник је био прекинуо рад 1938. због "финансијских и других тешкоћа".[5]

Ракитска река

Демографија[уреди | уреди извор]

1530. године се у попису Пиротског кадилука помиње насеље Ракита са 11 кућа у којима живе само два неожењена мушкарца а годишње задужење порезом је 997 акчи.

Први српски попис после ослобођења од Турака из 1879. године је забележио да Ракита има 28 кућа и 319 становника. У насељу Ракита живи 300 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,9 година (44,9 код мушкараца и 49,0 код жена). У насељу има 131 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,60.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[6]
Година Становника
1948. 846
1953. 784
1961. 837
1971. 626
1981. 578
1991. 455 453
2002. 340 350
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Срби
  
153 45,0%
Бугари
  
84 24,70%
Хрвати
  
1 0,29%
Бошњаци
  
1 0,29%
непознато
  
1 0,29%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Јован Ћирић, Насеља горњег Понишавља и Лужнице, 1979
  2. ^ „Фонд рудника Јерма”. arhivpirot.rs. Приступљено 17. 9. 2020. 
  3. ^ Јерковић, Соња (2018). Народна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије 1918-1931. године, докторска дисертација. Београд. стр. 253. 
  4. ^ Митић, Горан (3. 12. 2018). „Rakita - selo o kome se ponovo puno priča i piše”. www.pirotskikraj.com. Приступљено 17. 9. 2020. 
  5. ^ "Политика", 5. март 1940
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Тодоровић Н, Лужница, 2016
  • Јован Ћирић, Насеља Горњег Понишавља и Лужнице, Пиротски зборник бр. 8-9, 1979

Спољашње везе[уреди | уреди извор]