Велико Боњинце

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Велико Боњинце
Veliko bonjince centar 2019.jpg
Велико Боњинце - центар 2019. година
Административни подаци
Држава Србија
Управни округПиротски
ОпштинаБабушница
Становништво
 — 2011.459
Географске карактеристике
Координате43°00′26″ СГШ; 22°15′13″ ИГД / 43.007166° СГШ; 22.2535° ИГД / 43.007166; 22.2535Координате: 43°00′26″ СГШ; 22°15′13″ ИГД / 43.007166° СГШ; 22.2535° ИГД / 43.007166; 22.2535
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина491 м
Велико Боњинце на мапи Србије
Велико Боњинце
Велико Боњинце
Велико Боњинце на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број18215
Позивни број010
Регистарска ознакаPI

Велико Боњинце (пре "Големи Боњинац") је насеље у Србији у општини Бабушница у Пиротском округу. Према попису из 2011. године било је 278 становника а 2002. било је 459 становника (према попису из 1991. било је 678 становника).

Положај[уреди | уреди извор]

Велико Боњинце се налази на раскрсници регионалних путева Пирот - Лесковац и Ниш - Црна Трава (преко Заплања). Велико Боњинце је од Ниша (преко Заплања) удаљено 58 km, од Бабушнице 20 km а од Власотинца 19 km.

Насеље је подељено на две целине:

  • Централни део села са свим административним деловима, локалима и већином становништва (око 80%) и
  • Засеок Дубрава удаљен око један километар од центра насеља.

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Велико Боњинце живи 403 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 50,8 година (49,3 код мушкараца и 52,1 код жена). У насељу има 195 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,35.

Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 1.438
1953. 1.408
1961. 1.246
1971. 952
1981. 835
1991. 678 649
2002. 459 459
Етнички састав према попису из 2002.‍[2]
Срби
  
459 100,0 %
непознато
  
0 0,0 %


Историја[уреди | уреди извор]

У "Големом Боњинцу" радила је у другој половини 19. века народна школа у црквеној кући. Први учитељ је био писмен човек из места Миленко Поповић, који прешао у село Стрелац. Године 1877. дошао је да ту ради познати трновски учитељ Цона Данчуловић, родом из села Зелен град. Он је свој долазак и одлазак записао на страницама једне црквене књиге. Дошао је ту 23. априла 1877. године, а погодио се са мештанима да ради годину дана, од марта 1877. године до марта 1878. године, за 660 гроша.[3]

Православна црква у месту је посвећена Св. Николи.

Између Првог и Другог светског рата[уреди | уреди извор]

Велико Боњинце је између Првог и Другог светског рата било привредно административни центар за околна села. У селу је у то време био велики број занатлијских радњи: кројач, ковач, лимар, пекар, содара, столар, машинбраварска радионица, бакалнице, продавнице мешовите робе, вуновлачара, месара, неколико кафана. Интересантно је да је Велико Боњинце захваљујући својим богатим мештанима, индустријалцима, имало електричну енергију још тридесетих година 20. века. «Мала» електрична хидро-централа у оближњем селу Модра Стена, на реци Лужници, снабдевала је село електричном енергијом тако да су домаћинства имала осветљење (по једну до две сијалице), а у селу је било неколико уличних светиљки.

Пред почетак Другог светског рата Велико Боњинце је било једно од 118 електрифицираних места у ондашњој Југославији. У то време ни Бабушница ни Власотинце нису имали електричну енергију.

Хидроелектрану за снабдевање Великог Боњинца електричном енергијом је саградио, финансирао, мештанин Вукашин Лозанић, индустријалац, у селу Модра Стена на реци Лужници. Хидроелектрана је изграђена 1934.године и струја је била бесплатна за све мештане, све док електрана није национализована. У централи је био генератор марке "Сименс" снаге 95 КС. Овакво снабдевање електричном енергијом било је све до почетка шездесетих година прошлог века, када је село прикључено на јединствени југословенски електро-енергетски систем.

У време између два рата занатлије (индустријалци) из Великог Боњинца су били власници великог броја: циглана, содара и вуновлачара широм ондашње Југославије, па и у Бугарској. После Другог светског рата овакве занатске радње су губиле на значају (због индустријализације), а приватни сектор је имао све мање услова за развој.

Друга половина двадестог века[уреди | уреди извор]

Календар Основне школе у Великом Боњинцу из 1963. године

После Другог светског рата Велико Боњинце је било економски, културни и административни центар за околна насеља. У то време је само у осмогодишњој школи «Младост» било око 250 ученика.

Од предратних занатских радионица остала је највећа ковачко-машинбраварска радионица (са мини ливницом) од које је формирано друштвено (државно) предузеће «Метална индустрија Балкан» које до почетка двадесетпрвог века постојало. Ово предузеће је крајем прошлог века било, са својих 100-200 радника, једини материјални ослонац и носилац развоја и опстанка овог краја.

У то време је село поред основне школе и "Балкана" имало: месну канцеларију, милицијску станицу, цркву, амбуланту (доктор, зубар и помоћна апотека), земљорадничку задругу, библиотеку са читаоницом, биоскопску салу (са једном пројекцијом недељно у оквиру школске сале), пошту, вуновлачару, неколико кафана, продавницу текстила, продавницу металне и шрафовске робе, продавницу прехрамбене робе, продавницу мешовите робе, две пекаре, две кројачке радње, содаџијску радњу, машинбраварску радионицу, ковача, стругару, лимара, посластичару и берберницу.

Свака кућа (домаћинство) је имала електричну енергију, а у селу је било осам чесми са пијаћом водом из локалног сеоског водовода. Крајем 20. века село добија електричну енергију из јединственог Југословенског електроенергетског система, а вода се изградњом водоводне мреже доводи до сваке куће.

Због тешких услова за живот и привређивање, миграцијом становништва у градове, дошло је до тога да се број становника, за двадесетак година, у селу готово преполовио.

Основна школа „Младост“ у Великом Боњинцу 2013. године

Почетак двадесетпрвог века[уреди | уреди извор]

Село је и даље административно - културни центар за осам околних села: са месном канцеларијом, црквом, осмогодишњом школом, амбулантом и поштом. Предузеће «МИН-Балкан» и земљорадничка задруга су запошљавали стотинак становника села и околних места. У селу је остало још неколико: занатских радњи, кафана, кафића и продавница мешовите робе.

Миграција становништва из села се наставља, а број становника се и даље смањује.

Стање 2019. године[уреди | уреди извор]

Према незваничним подацима (сведочење становника) у селу има око 150 становника и у засеоку Дубрава око 30 становника. "Повремених становника" има око 50 а то су пензионери пореклом из Боњинца или становници који су се одселили у градове Србије или у иностранство па долазе у село 10-20 дана годишње или по неколико месеци, углавном док је лепо време.

Привреда је замрла тако да у селу стално раде само две продавнице мешовите робе и пошта. Амбуланта и апотека раде два-три дана у недељи. Бивше предузеће "МИН-Балкан" је пропало и продато кроз стечај 2011.-2012. године. Део главне хале је после продаје претворен у "Радионицу за производњу пелета" и повремено ради (само је неколико чувара стално запошљено). Месна канцеларија је премештена у Бабушницу.

Реновирање цркве траје неколико година а радови се приводе крају.

Аутобуска линија "Нишекспреса" Велико Боњинце - Београд после педесет пет година рада више не ради ("због нерентабилности"). Од некадашњих 6 редовних аутобуских линија (Београд, Ниш, Скопље, Пирот, Лесковац, Бабушница) са 10 полазака остале су две линије са четири полазака (Пирот-Лесковац).

Занимљивости[уреди | уреди извор]

  • Пошто није било назива за улице то се живело по махалама које су имале своје називе: „Шопа“, „Крс' ", „Долинка“, „Дубрава“, "Мала' ", „Десиовска мала“, "Стубал", "Љиљанкина мала*".
  • Недавно реновирана стара кућа у центру села према натпису на кући потиче из 1895. године
Реновирана стара кућа у центру села

Натпис на кући


Мајстор ове зграде Алекса Ђ. Чочић из Власотинце 1895. године
.


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Галерија Велико Боњинце[уреди | уреди извор]


Познати Боњинчани[уреди | уреди извор]

[8]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. ^ "Просветни гласник", Београд 1900. године
  4. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  5. ^ Поповић, Жарко. Др Стојан Богдановић : библиографија. Ниш : Економски факултет, 2011. ISBN 978-86-6139-020-3.
  6. ^ [[мртва веза] Александра Ковач о мајци]
  7. ^ [[1] Екс ју фудбал Фејсбук]
  8. ^ https://pks.rs/o-nama

Спољашње везе[уреди | уреди извор]