Велико Боњинце

Из Википедије, слободне енциклопедије
Велико Боњинце
Veliko Bonjince pogled ka centru.JPG
Велико Боњинце-улица према центру
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Пиротски
Општина Бабушница
Становништво
Становништво
 — (2011) 459
Географске карактеристике
Координате 43°00′26″ СГШ; 22°15′13″ ИГД / 43.007166° СГШ; 22.2535° ИГД / 43.007166; 22.2535Координате: 43°00′26″ СГШ; 22°15′13″ ИГД / 43.007166° СГШ; 22.2535° ИГД / 43.007166; 22.2535
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 491 м
Велико Боњинце на мапи Србије
Велико Боњинце
Велико Боњинце
Остали подаци
Поштански број 18215
Позивни број 010
Регистарска ознака PI

Велико Боњинце је насеље у Србији у општини Бабушница у Пиротском округу. Према попису из 2011. године било је 278 становника а 2002. било је 459 становника (према попису из 1991. било је 678 становника).

Положај[уреди]

Велико Боњинце се налази на раскрсници регионалних путева Пирот - Лесковац и Ниш - Црна Трава (преко Заплања). Велико Боњинце је од Ниша (преко Заплања) удаљено 58 km, од Бабушнице 20 km а од Власотинца 19 km.

Насеље је подељено на две целине:

  • Централни део села са свим административним деловима, локалима и већином становништва (око 80%) и
  • Засеок Дубрава удаљен око један километар од центра насеља.

Демографија[уреди]

У насељу Велико Боњинце живи 403 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 50,8 година (49,3 код мушкараца и 52,1 код жена). У насељу има 195 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,35.

Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 1.438
1953. 1.408
1961. 1.246
1971. 952
1981. 835
1991. 678 649
2002. 459 459
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
459 100,0 %
непознато
  
0 0,0 %


Историја[уреди]

Између Првог и Другог светског рата[уреди]

Велико Боњинце је између Првог и Другог светског рата било привредно административни центар за околна села. У селу је у то време био велики број занатлијских радњи: кројач, ковач, лимар, пекар, содара, столар, машинбраварска радионица, бакалнице, продавнице мешовите робе, вуновлачара, месара, неколико кафана. Интересантно је да је Велико Боњинце захваљујући својим богатим мештанима, индустријалцима, имало електричну енергију још тридесетих година двадесетог века. «Мала» електрична хидро-централа у оближњем селу Модра Стена, на реци Лужници, снабдевала је село електричном енергијом тако да су домаћинства имала осветљење (по једену до две сијалице), а у селу је било неколико уличних светиљки. Тридесетих година прошлог века по причи старијих мештана Велико Боњинце је било једно од 100 електрифицираних места у ондашњој Југославији. У то време ни Бабушница ни Власотинце нису имали електричну енергију. Хидроелектрану је саградио мештанин Вукашин Лозанић и стуја је била бесплатна за све мештане првих пар година, све док електрана није национализован. Овакво снабдевање електричном енергијом било је све до почетка шездесеих година прошлог века када је село прикључено на јединствени југословенски електро-енергетски систем.

У време између два рата занатлије (индустријалци) из Великог Боњинца су били власници великог броја: циглана, содара и вуновлачара широм ондашње Југославије, па и у Бугарској. После Другог светског рата овакве занатске радње су губиле на значају (због индустријализације) а приватни сектор је имао све мање услова за развој.

Друга половина двадестог века[уреди]

После Другог светског рата Велико Боњинце је било економски, културни и административни центар за околна насеља. У то време је само у осмогодишњој школи «Младост» било око 250 ученика. Од предратних занатских радионица остала је највећа ковачко-машинбраварска радионица (са мини ливницом) од које је формирано друштвено (државно) предузеће «Метална индустрија Балкан» које и данас постоји. Ово предузеће је крајем прошлог века било, са својих 100-200 радника, једини материјални ослонац и носилац развоја и опстанка овог краја.

У то време је село поред основне школе имало: месну канцеларију, милицијску станицу, цркву, амбуланту, земљорадничку задругу, библиотеку са читаоницом, биоскоп, пошту, вуновлачару, неколико кафана, продавницу текстила, продавницу металне и шрафовске робе, продавницу прехрамбене робе, продавницу мешовите робе, две пекаре, две кројачке радње, содаџијску радњу, машинбраварску радионицу, ковача, стругару, лимара, посластичару, берберницу, неколико кафана.

Свака кућа (домаћинство) је имала електричну енергију, а у селу је било осам чесми са пијаћом водом из локалног сеоског водовода. Крајем двадесетог века село добија електричну енергију из јединственог Југословенског електроенергетског система, а вода се изградњом водоводне мреже доводи до сваке куће. Због тешких услова за живот и привређивање, миграцијом становништва у градове, дошло је до тога да се број становника, за двадесетак година, у селу готово преполовио.

Основна школа „Младост“ у Великом Боњинцу 2013. године

Данас[уреди]

Село је данас административно - културни центар за осам околних села: са месном канцеларијом, црквом, осмогодишњом школом, амбулантом и поштом. Предузеће «Балкан» и земљорадничка задруга запошљавају стотинак становника села и околних места. У селу је остало још неколико: занатских радњи, кафана, кафића и продавница мешовите робе.

Миграција становништва из села се наставља, а број становника се и даље смањује.

Занимљивости[уреди]

Пошто није било назива за улице то се живело по махалама које су имале своје називе: „Шопа“, „Крс' ", „Долинка“, „Дубрава“,"Мала' ", „Десиовска мала“.


Галерија Велико Боњинце[уреди]


Референце[уреди]

  1. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]