Fejoa

Фејоа
Плод фејое
Научна класификација
Царство:	Плантае
Дивизија:	Магнолиопхyта
Ред:	Мyрталес
Породица:	Мyртацеае
Род:	Ацца
Биномно име
Ацца селлоwиана

Плод фејое

Цвет фејое

Фејоа (Феијоа селлоwиана Берг.) је суптропска биљка пореклом са простора Јужне Америке, а данас се узгаја широм света.

Припада фамилији Мyртацеае, реду Мyрталес, роду Феијоа који има три врсте: Феијоа селлоwиана, Феијоа одората и Феијоа овета. Спада у зимзелене жбунасте биљке, висока је 2 до 3 метра, а ређе и до 5 метара. Стабло се формира као жбун, а утицајем човека и као дрво. Као гајена врста само Феијоа селлоwиана има привредни значај.

Морфолошке особине

Круна младих биљака је компактна, али са узрастом и плодоношењем почиње да се разређује. Првих 5-6 година гране имају тенденцију раста у висину, а затим вршне гране заостају у порасту, док бочне интензивно расту. Ово најчешће и доводи до жбунастог изгледа стабла. Листови фејое су елиптични, дужине 4-8 cm, горња лисна површина је кожната тамнозелена, а доња је зелено-сребрнаста и длакава Цветови су хермафродитни. Крунични листићи цвета имају освежавајуће сладак укус и у земљама из којих потиче фејоа они се користе за јело и као додатак разним напицима. Маса плода се креће од 15 до 50 грама и више. Боја плода је зелена, месо чврсто, крем-беле боје, слатко-накисело, топиво и укуса који подсећа на ананас и шумску јагоду. У плоду има 25 до 50 веома ситних семенки, које се при јелу не осећају. Зрели плодови имају склоност ка опадању. Здраво дрво фејое може имати принос од 200 kg по сезони.

• 
  Дрво
• 
  Стабло
• 
  Листови

Биологија

Код ове културе могу се запазити два изражена периода раста: први крајем пролећа (интензивнији) и други крајем лета и почетком јесени. Цветни пупољци се појављују полако и налазе се у пазуху листа на гранама текуће вегетације. Цветање почиње крајем маја и траје дуго, око месец дана. Цветна дршка је дуга око 12-20 mm. Чашичних листића има 4-5, зелене боје споља и црвенкасте изнутра. Круничних листића може бити 4-8. Крунични листићи су меснати, споља беле, а унутра розе боје. Латице цветова садрже доста шећера, привлаче инсекте и мање птице које се хране њима и прелећући са цвета на цвет опрашују их. Прашника има између 50 и 100 по једном цвету, а само један тучак наранџасте боје. Фејоа може бити и самооплодна и странооплодна биљка. За нормалну родност код скоро свих сорти и клонова неопходно је унакрсно опрашивање. Плод фејое има карактеристично одрвењене чашичне листиће на врху. Најчешће је овалног, округластог или јајастог облика. Тежина плодова је зависна од врсте као и услова за раст те се креће од 25-100 g. Површина плода је глатка или прекривена танком воштаном превлаком. Покожица заузима око 20% плода. Плод је синкарпан и састоји се из 4 (ређе 5) карпела који образују 20 до 24 семена заметка. Када се већина семених заметака развије у семе, плодови достижу максималну величину и месо плода се развија добро, док у супротном случају плодови остају недозрели и меки. Захваљујући садржају етеричних уља у покожици, плод има повољно дејство на човечији организам. Плодови, такође, садрже висок проценат витамина C, а такође и друге витамине: Б, Ф, ПП и друге. Поред витамина садрже и 5-10% шећера, 1,5 до 3,6% јабучне киселине, пектин и друге хранљиве и лековите материје.

Еколошки услови

Температура

Фејоа спада у термофилне биљке, мада јој не одговарају високе температуре. Добро се развија и плодоноси при суми активних температура за вегетациони период од око 4.000 °Ц и више. Оптимална температура за време вегетације је 20 °Ц, а приликом цветања 22-25 °Ц. При температури 10-15 °Ц вегетација се успорава, а на 6 °Ц потпуно престаје. Високе температуре за фејоу нису пожељне. У својој домовини (Јужна Америка) она се из ових разлога налази у шареном хладу високих шумских стабала. У време жарких дана успорава се или престаје раст младара и плодова. Тек крајем августа и почетком септембра поново почиње вегетативни пораст грана, листова и плодова. Може се рећи да фејоа без оштећења подноси високе температуре од 36 °Ц и више. Од свих зимзелених субтропских воћака фејоа је најотпорнија на ниске температуре. При температури од -9 до -10 °Ц нису запажене повреде од мраза, при -11 до -12 °Ц замрзавају лишће и једногодишње гранчице, док при температури од -14 до -15 °Ц измрзава надземни део целе биљке скоро до кореновог врата, али се она поново обнавља. Тек на температури од -16 до -17 °Ц сасвим угине. Отпорност на мраз свакако зависи и од других спољних фактора, као што су снежни покривач, ветар, брзина спуштања и дужина трајања мраза, исхрањеност, старост и слично. Као погодни рејони за узгој фејое могу се сматрати сви они у којима се најниже температуре (-12 до -15 °Ц) не јављају често, а и када се јаве нису дуготрајне.

Падавине

За успешан раст, развитак и родност, неопходно је фејои у вегетационом периоду обезбедити 500 до 600 mm воде. Вода је нарочито потребна младим засадима фејое. При недостатку влаге у земљишту, раст и развитак биљке се успоравају, долази до отпадања плодова, а њихов квалитет је знатно умањен. Фејоа боље подноси земљишну него ваздушну сушу. Из ових разлога орошавање је веома погодна агротехничка мера, која значајно доприноси повећању родности и квалитета плодова.

Ветар

Фејоа представља врсту која је довољно отпорна на дејство ветра. У зимском периоду јак ветар смањује отпорност фејое на мраз, а лети поспешује отпадање младих, незрелих плодова и тиме умањује родност. У доба цветања ветар омета инсекте да изврше неопходно опрашивање.

Светлост

Познато је да се у Јужној Америци фејоа често налази као подшумска биљка у хладу високог дрвећа. У веома густим засадима она такође расте, развија се и не угињава. Међутим, за нормалан раст и развој, а нарочито високу родност, потребна је и директна сунчева светлост. При смањеној светлости она доноси мање плодове, проценат опрашивања је мањи, а квалитет плодова слабији.

Земљиште

Значајно утиче на карактер развића кореновог система и стабла, а такође и на њихову моћност и родност. Фејоа добро успева на черноземима, алувијалним земљиштима, црвеницама, а и делимично и на песковитим земљиштима.

Размножавање

Као и већина других врста воћака и фејоа се размножава генеративним и вегетативним путем.

Размножавање из семена је прилично раширено, због тога што не долази до великог цепања особина, али се ипак не може избећи хетерогеност засада са извесним смањењем квалитативних и квантитативних особина. За производњу садница за продају препоручује се једино вегетативно размножавање, пошто се само на тај начин потпуно преносе особине одређене сорте, а засади од таквих садница су и уједначенији.

Генеративно размножавање

Доста је раширено иако је такав садни материјал доста неуједначен, како у биолошким, тако и у помолошким особинама.За ово размножавање потребно је брати крупне и зреле плодове са одабраних стабала. После омекшавања плодови се гњече и испирају на ситу пречника 1–2 мм. Семе се затим суши на собној температури, и за 4-5 дана постаје спремно за сејање.

Из једног килограма плодова добије се 1-4 g семена, а у једном граму има 400-700 семенки. За добијање једног килограма семена потребно је 350-1.000 kg плодова. Добру клијавост семе задржава неколико месеци, а на сувом и промајном месту и годину дана. Најбоља температура за клијање семена је 20-25 °Ц. Клијање почиње две недеље после сетве. Изникле сејанце, када достигну висину 10-15 cm, најбоље је пресадити у кесе (у смеше земље, стајњака и песка). Приликом ране сетве (јануар) у стаклари, а затим пребацивање у кесе, могуће је да до краја вегетације сејанци достигну висину 40-55 cm. Ти сејанци се исте године могу користити као саднице. Сејанци из касније сетве (март-април) на отвореном пољу, користе се као саднице тек у јесен наредне године.

Вегетативно размножавање

Омогућава да се сачувају све особине једне сорте, а у засадима се постиже уједначеност у погледу бујности, родности, квалитета плодова и слично. Међутим, фејоа се доста тешко размножава вегетативним путем, нарочито резницама, због чега је неопходна употреба фитохормона и посебних услова температуре и влажности ваздуха. За сада се од вегативног размножавања користи само оживљавање зрелих резница (једногодишњих) дужине 10-12 cm. Резнице се скидају у августу, а са једном резницом неопходно је оставити два вршна листа. После третирања неким од фитохормона резнице се постављају у припремљени супстрат на дубини 7-8 cm. Лишће мора да остане ван земље (супстрата). Резнице је потребно заштитити од директне сунчеве светлости и потребно их је више пута на дан орошавати. После 3 до 4 месеца појављује се корен, а ожиљене резнице се пресађују крајем марта наредне године.

Порекло и распрострањеност

Род Феијоа је ботанички веома сличан роду Гуава, па се у Сједињеним Америчким Државама она често назива и ананасном гуавом. Фејоу је први описао ботаничар Берг, 1854. године у монографије о Мyртацеама. Исти аутор је фејои дао и име у част бразилског научника, Португалца Де Силва Феија. Као гајена воћка фејоа је релативно млада. Године 1890. први пут је увезена из Уругваја у Европу. Десет година касније је интродукована у САД (Калифорнија) и СССР (Грузија). Ароматичне и хранљиве плодове фејое су од давнина употребљавали за јело Индијанци у Јужној Америци. Они су ове плодове углавно брали и сакупљали са самониклих грмова фејое, који претежно расту испод високих и пространих шума јужног Бразила, Уругваја, Парагваја, Мексика и северне Аргентине.

Сортимент

Фејоа се одликује мноштвом сорти, клонова и типова. То углавном произилази из чињенице да се доскора фејоа највише размножавала генеративним путем, и да се на тај начин створило мноштво типов аод којих су настале разне форме и сорте. Свака земља у којој се данас фејоа гаји има свој сортимент. Међу најбоље сорте сматрају се следеће:

• Андре је једна од бољих француских сорти. Плодови су дугачки 50-70 mm и широки 40 mm. Покожица је светлозелене боје, месо је беличасто, сочно и са израженом аромом јагоде. Семенке су веома ситне. Сазрева крајем новембра.
• Чојсеана је калифорнијска сорта. Спада у најкрупније сорте, чија маса плода достиже чак 120-140 g. Плодови су дугачки 70-80 mm и широки 50-60 mm. Веома су нежни, укусни и ароматични. Ово је средње рана сорта, сазрева крајем октобра и почетком новембра. Чојсеана је странооплодна и склона је периодичном рађању, што се сматра одређеним недостатком.
• Суперба је такође калифорнијска сорта. За разлику од Чојсеане она је самооплодна и доста родна. Плодови су веома укусни и ароматични, са нежним и у устима топивим меснатим делом. Покожица је је тамнозелена. Средња маса плода је 45 g.
• Анасеули II је грузијска сорта. Стабло је високо 1.8 m. Рађа 16 тона по хектару. Плодови сазревају средином октобра. Просечна маса плода је 77 g. Укупних шећера садржи 4.68%, а витамина C 42 mg%.
• Ленкоран је азербејџанска сорта. Стабло је високо 1.8 m. Плодови су крупни, овални, масе око 30 g. Сазревају почетком новембра. Појединачно стабло роди просечно око 36 kg. Користи се углавном у свежем стању.

Нутритивне вредности

Нутритивне вредности на 100 g

Енергетска вредност (кцал): 55

Угљени хидрати: 10 g

Протеини: 1 g

Витамин C (аскорбинска киселина): 28-35 mg

Минерали
Калијум: 166 mg
Натријум: 5 mg
Калцијум: 4 mg
Магнезијум: 6 mg
Фосфор: 10 mg
Гвожђе: 0.05 mg

Литература

• Суптропске и тропске воћке, Проф. др Михаило D. Николић, Др Момчило D. Радуловић, издавач Научно воћарско друштво Србије, 2010. година

Спољашње везе

• Савети из области пољопривреде
• Воћарство