Лирика

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Lirika (dolazi od grč. lyrra - жичани музички инструмент) је назив за књижевни род у стиху и прози (песма у прози). Име потиче из старогрчке књижевности из обреда посвећених Мелику (владару), у којима су се песме изводиле уз пратњу музичког инструмента лире.

Лирске песме су се певале уз музику, данас се декламују, рецитују. Лирско песништво настало је у својеврсном синкретизму, стапању музике, глуме, говора, плеса. Испуњава ствараоца и читаоца утиском - импресијом; говори кроз јединство звука и смисла.

Врсте лирских песама:

Традиционалне лирске песме су химна, ода, елегија, дитирамб, епиграф, епиграм.

Модерна лирика-значи експеримент и лутање, откривање неслућених могучности језика (ритам, звук, мелодија), не тежи разумљивости, збуњујућа је за читаоце, сугерише уместо да објашњава.

  • Опкорачење - преношење више речи у нови ред; пребацивање, преношење прве речи
  • Асиндетон - низање речи без граматичког повезивања
  • Асонанца - низање истих (или сличних) самогласника
  • Алитерација - низање истих (или сличних) сугласника
  • љубавна изражава осећаје љубави, занос, радост, бол, патњу…; настала је у давно доба, присутна је у свим раздобљима; песници: Сапфа, Ламартине, Хеине, Пушкин, Сергеј Јесењин, Лорка, Пабло Неруда, Петрарка, Антун Густав Матош, Весна Парун, Пупачић, Каштелан
  • елегија (грч. elegos - тужбалица), тужна песма
  • дитирамб (грч. дитирамбос - епитет Диониса)
  • ноктурно ноћна песма, ноћни угођај, Антун Густав Матош, Тин Ујевић, Мирослав Крлежа
  • синестезија - стапање
  • химна (грч. хyмнос - песма) настала као хвалоспев у част Диониса, или неког хероја уз гл. пратњу у обредима, као зборска песма уз пратњу свирале о лепоти природе, радостима и ужицима, одушевљење, занос, национални осећаји, љубав према роду, језику, култури, обичајима, полагани ритам, занос, свечаност, свака држава има химну, химне боговима су израз религиозног односа човјека према оном што сматра апсолутним
  • ода (грч. eoide - песма) свечана, заносни говор, слави пов. догађај или славну пов. Особу слави племенитост, доброту или другу особину, писане боговима, вери, пријатељима, језику. Грч. Алкеј, Сапфа, Пиндар; рим. Хорације
  • епитаф (грч. епитафос - надгробни), надгробни натпис као песма Облик језгровит, духовит, сатиричан, однос према пролазности живота, људској судбини, пример мисаоне лирике Паннониус, Матош, Тадијановић (Иван Горан Ковачић), стећци
  • епиграм: кратак, језгровит, духовит, сатиричан; теме: друштвене појаве, појединци, значајне личности, догађаји…; првотно је значио натпис уклесан у камену ; Симонид и Марцијал дали темеље; заступљен у свим епохама; Паннониус, Враз, Антун Густав Матош
  • социјална песма (лат. социјета- друштво), социјалне теме и мотиви - социјална неправда, исељавање…; приказује - лошу социјалну средину (предграђе, сиромашне куће, неимаштину), сиромашни свет (раднике, просјаке, бескућнике) и атмосферу у којој живе, свест о беди
  • мисаона песма (рефлексивна); песник изражава мисли о разним темама (песништву, песми, рођењу, смрти…), користе се песничке слике и афоризми
  • идила (грч. eidilion - сличица, песмица), буколика, еклога (слави живот у природи); тема: мирни живот у природи, на селу; творац Теокрит (3.в.п.н.е.), Вергилије «Буколике», Динко Рањина, Џоре Држић, Никола Наљешковић

Спољашње везе[уреди]