Lisičarka

Цантхареллус цибариус Научна класификација Царство: Фунги Тип: Басидиомyцота Класа: Агарицомyцетес Ред: Цантхареллалес Породица: Цантхареллацеае Род: Цантхареллус Врста: C. цибариус Биномно име Цантхареллус цибариус Фр. (1821) Синоними Синоними врсте Агарицус цантхареллус L. (1753) Мерулиус цантхареллус (L.) Сцоп. (1772) Цантхареллус вулгарис Граy (1821) Мерулиус цибариус (Фр.) Wестенд. (1857) Цантхареллус руфипес Гиллет (1878) Цантхареллус цибариус вар. аметхyстеус Qуéл. (1883) Цантхареллус цибариус вар. руфипес (Гиллет) Цооке (1883) Цантхареллус аметхyстеус (Qуéл.) Сацц. (1887) Цратереллус аметхyстеус (Qуéл.) Qуéл. (1888) Цратереллус цибариус (Фр.) Qуéл. (1888) Мерулиус аметхyстеус (Qуéл.) Кунтзе (1891) Алецторолопхоидес цибариус (Фр.) Еарле (1909) Цхантерел цантхареллус (L.) Муррилл (1910) Цантхареллус едулис Сацц. (1916) Цантхареллус палленс Пилáт (1959) Цантхареллус цибариус вар. аметхyстеус (Qуéл.) Цетто (1987) Цхантерелле печурке, сирове Нутритивна вредност на 100 г (3,5 оз) Енергија 160 кЈ (38 кцал) Угљени хидрати 6,86 г Шећери 1,16 г Прехрамбена влакна 3,8 г Масти 0,53 г Протеини 1,49 г Витамини Рибофлавин (Б2) (18%) 0,215 мг Ниацин (Б3) (27%) 4,085 мг Витамин Б5 (22%) 1,075 мг Витамин Б6 (3%) 0,044 мг Витамин D (35%) 5,3 μг Минерали Калцијум (2%) 15 мг Гвожђе (27%) 3,47 мг Магнезијум (4%) 13 мг Манган (14%) 0,286 мг Фосфор (8%) 57 мг Калијум (11%) 506 мг Натријум (1%) 9 мг Цинк (7%) 0,71 мг Линк то УСДА Датабасе ентрy Јединице μг = микрограми • мг = милиграми ИУ = интернационалне јединице Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. Извор: НДб УСДА

Лисичарка (лат. Cantharellus cibarius), јестива је гљива. Можда чак и најпознатија из породице Cantharellus, ако не и најпознатија из породице Cantharellaceae. Наранџасто-жута левкастог изгледа, расте обично у групи гљива из исте породице у симбиози са кореном листопадног и зимзеленог дрвећа, најчешће храста и јела.

Изглед лисичарке у природном окружењу.

Лисичарка

Лисичарка

Развија се обавезно испод дубљег слоја лишћа, иглица или земље, и крај храстова и борова. На запуштеним њивама или пољима са кржљавом травом, ако су оивичена дрвећем, развијају се велике колоније, притом и велики примјерци, а неријетко и у грму по неколико заједно. Може се наћи и близу обале, али никад не у додиру са морским капљицама, све до дубоко у Херцеговини и Црној Гори, гдје посебно крај церова и медунаца, могу бити џиновске величине. Један примјерак јужно од Билеће мјерио је: клобук 18 центиметара широк и 8 центиметара висок, стручак 16 центиметара висок и 8 центиметара дебео у врху. Чини се да овакви примјерци ипак не иду сјеверније од средњојадранских острва.

Лисичарке се користе у многим кулинарским јелима, и могу се сачувати сушењем или замрзавањем. Приликом сушења не треба користити рерну, јер печурка може постати горка.

Опис

Гљиву је лако открити и препознати у природи. Тело је широко 3—10 цм (1—4 ин) и високо 5—10 цм (2—4 ин). Боја варира од жуте до тамно жуте. На клобуку печурке ће се појавити црвене мрље ако је оштећена. Печурке лисичарке имају слабу арому и укус кајсије.

Треба пазити да се ова врста не помеша са опасно отровном Омпхалотус иллуденс.

Анатомија

Клобук

Клобук је уобичајено 5-10 центиметара, а максимално и врло ријетко и до 18 центиметара. У почетку доста правилно хемисферичан, затим убрзо спљоштен, тањурасто удубљен или љевкаст, већином, са доста јама и грба. Руб у младости је готово спирално подврнут, но и све до краја остаје подврнут барем мало или са барем једне стране, иако постаје све тањи и оштрији, валовитији и коврчавији. Кожица је сува и без сјаја, као замагљена, гола,но често пуца на ситне честице. У основи је млијечнобијеле боје, понекад са кожнатом примјесом, понекад као врхње, али преко те основе је посвуда, у ширим пољимима или само са једне стране интензивно љубичасте боје. Ова љубичаста боја је израженија код примјерака који су покривени најдубљим слојем лишћа, иглица или земље; примјерци који су изложени свјетлу се или дјелимично или сасвим губи. Сваки млади примјерак који ископамо из земље је цијелом површином љубичаст.

Прутићи

Прутићи су налик на листиће и смјештени као и они са доње стране клобука, а већином су малобројни; под самим рубом су гушћи, тањи и жиличасто разграњенији, а по хрпту оштрији, надоље све шири али и плићи, и све разрјеђенији, а по хрпту нагризени. Често се тако плитко спуштају да ишчезавају, да би након прекида опет наставили да теку у замишљеном равном продужетку. Често су веома анастомизирани, са много врло кратких покрајњих жилица, које, ипак, не допиру увијек до сусједног ребра, него се и саме као понорница нагло прекидају. Цио химениј, и прутићи и равна основа између њих, такође је млијечнобијеле боје, тек код старијих постаје мало крем. Окрњени и пригњечени дијелови постају окержути.

Стручак

Стручак је, као и клобук, врло масиван, у врху проширен, тада постепено ужи до отприлике једне трећине или половине, а надоље већином ваљкаст, но понекад и као клин сужен, али одоздо затупљен, не завршава у корјенчић. Врло дубоко је под земљом, прије него ће провирити на свјетло дана, може се већ заједно са клобуком потпуно развити. I он је млијечнбијеле боје, а смеђе флеке потичу од земље, глине или црвенице. Врло је тврд, увијек пун, ни у старости се цјевасто не прошупљује. Ситно влакнасто, готово кончасто ту и тамо покривен, понекад уздужно жљебовит, понекад се почиње према горе разграњивати, при томе тај процес не буде завршен, као што се понекад догађа у обичне лисичице.

Месо

Месо је тврдо, влакнасто и цијепа се у ширим тракама цијелом дужином. Обично је млијечно или као врхње бијело, према површини не постаје жуће, већ је увијек истог тона. Укус мало купи уста, без мириса је или га евентуално повуче од земље.

Микроскопија

Споре бледожуте, елипсасте, 8-10 x 4.5-6.5 µм.

Станиште и распрострањеност

У листопадним и зимзеленим шумама, у низијском, брдовитом и планинском подручју. Најчешћа је у листопадним шумама уз букве и храстове, где се на појединим местима може наћи у маховини у великим количинама.

Јестивост

Прастетина у сосу од лисичарки.

Далматинска лисичица је врло ароматична и укусна гљива, али је као и обична лисичица влакнасто тврда, те због тога тешко пробављива, са мало храњивих састојака и много витамина. Једна од најцењенијих и најбољих јестивих врста гљива. Пуно се скупља за јело, јако добро позната међу народом. Богата витамином C. Због жилавог меса мало теже сварљива. Погодна за разне начине припреме, добра за сушење и кисељење.

Доба раста

Од краја пролећа до краја јесени.

Таксономија

Некада су све жуте или златне лисичарке у Северној Америци биле класификоване као Цантхареллус цибариус. Користећи ДНК анализу, показало се да су оне група сродних врста познатих као Цантхареллус цибариус група или комплекс врста, са C. цибариус сенсу стрицто ограниченом на Европу. Године 1997, пацифичка златна лисичарка (C. формосус) и C. цибариус вар. росеоцанус су идентификоване, а затим C. цасцаденсис 2003. и C. цалифорницус 2008. године. Године 2018. описана је и секвенционирана азијска врста која припада комплексу C. цибариус, C. анзутаке, забележена у Јапану и Кореји.

Сличне врсте

Друге врсте јестивих лисичица, као нпр. Cantharellus friesii, која нарасте мања и јарке је наранџасте боје шешира или Cantharellus amethysteus којој је шешир прекривен љускицама љубичасте боје.

Од типичне лисичице, Cantharellus cibarius, која је и на Медитерану врло честа, разликује се својим бијелим хименијем и стучком, као и величином. Од var. pallidus разликује се љубичастим тоновима по клобуку. Од, искључиво континенталног, var. amethysteus, који исто тако има љубичасти клобук, разликује се поново бијелим хименијем и бијелим стручком, као и величином, те стаништем. Коначно, var. alborufescens од разликује се величином и љубичастим клобуком. Наравно, постоје и друге ситније разлике. На примјер, var. amethysteus има љубичасти пигмент само на врло ситним, но ипак над разином кожице уздигнутим чехицама, док је у pallidoamethysteusa sama kožica ujednačeno, kontinuirano ljubičaste boje.

Vidi još

• Dalmatinska lisičica

Литература

• Марроне, Тереса (2020). Мусхроомс оф тхе уппер мидwест : а симпле гуиде то цоммон мусхроомс. Адвентуре Публицатионс, Инц. ИСБН 978-1-59193-960-3. ОЦЛЦ 1151845587. 
• Пилз D, Норвелл L, Данелл Е, Молина Р (март 2003). Ецологy анд манагемент оф цоммерциаллy харвестед цхантерелле мусхроомс. Ген. Тецх. Реп. ПНW-ГТР-576 (ПДФ). Портланд, ОР: Департмент оф Агрицултуре, Форест Сервице, Пацифиц Нортхwест Ресеарцх Статион. Приступљено 2011-03-25. ЦС1 одржавање: Формат датума (веза)
• Мацбриде, Тхомас Х. (1899). Тхе Нортх Америцан слиме-моулдс; беинг а лист оф алл специес оф Мyxомyцетес хитхерто десцрибед фром Нортх Америца, инцлудинг Централ Америца, бy Тхомас Х. Мацбриде ... Неw Yорк: Мацмиллан Цо. дои:10.5962/бхл.титле.1646. 
• Меунинцк, Јим (2017). Форагинг Мусхроомс Орегон: Финдинг, Идентифyинг, анд Препаринг Едибле Wилд Мусхроомс. Фалцон Гуидес. стр. 4. ИСБН 978-1-4930-2669-2. 
• Тхорн, Р. Грег; Ким, Јее Ин; Лебеуф, Ренéе; Воитк, Андрус (2017). „Тхе голден цхантереллес оф Неwфоундланд анд Лабрадор: а неw специес, а неw рецорд фор Нортх Америца, анд а лост специес редисцоверед”. Ботанy. 95 (6): 547—560. дои:10.1139/цјб-2016-0213. 
• „Цантхареллус цибариус (Голден Цхантерелле): Плант Пхенологy ин тхе Унитед Кингдом”. иНатуралист.орг. Приступљено 2018-10-21. 
• „Цантхареллус цибариус Фр.”. гбиф.орг. Приступљено 2018-10-21. 
• Арора D, Дунхам СМ (2008). „А неw, цоммерциаллy валуабле цхантерелле специес, Цантхареллус цалифорницус сп. нов., ассоциатед wитх ливе оак ин Цалифорниа, УСА” (ПДФ). Ецономиц Ботанy. 62 (3): 376—91. С2ЦИД 19220345. дои:10.1007/с12231-008-9042-7. Архивирано из оригинала (ПДФ) 22. 12. 2018. г. Приступљено 21. 05. 2023. 
• Боа ЕР (2004). Wилд Едибле Фунги: А Глобал Овервиеw Оф Тхеир Усе Анд Импортанце То Пеопле (Нон-Wоод Форест Продуцтс). Фоод & Агрицултуре Организатион оф тхе УН. ИСБН 978-92-5-105157-3. 
• Дунхам СМ; О'Делл ТЕ; Молина Р (2003). „Аналyсис оф нрДНА сеqуенцес анд мицросателлите аллеле фреqуенциес ревеалс а црyптиц цхантерелле специес Цантхареллус цасцаденсис сп. нов. фром тхе Америцан Пацифиц Нортхwест”. Мyцологицал Ресеарцх. 107 (10): 1163—77. ПМИД 14635765. дои:10.1017/с0953756203008475. 
• Гиллауме Еyссартиер; Пиерре Роуx (2013). Ле Гуиде дес Цхампигнонс Франце ет Еуропе (на језику: француски). Парис, Франце: Белин. стр. 586—590. ИСБН 978-2-7011-8289-6. 
• Фисцхер ДХ, Бессетте А (1992). Едибле Wилд Мусхроомс оф Нортх Америца: а Фиелд-то-Китцхен Гуиде. Аустин, Теxас: Университy оф Теxас Пресс. ИСБН 978-0-292-72080-0. 
• Дар ГХ, Бхагат РЦ, Кхан МА (2002). Биодиверситy оф тхе Касхмир Хималаyа. Анмол Публицатионс ПВТ. ЛТД. ИСБН 978-81-261-1117-6. 
• Перссон О. (1997). Тхе Цхантерелле Боок. Беркелеy, Цалифорниа: Тен Спеед Пресс. ИСБН 978-0-89815-947-9. 
• Редхеад СА, Норвелл ЛЛ, Данелл Е (1997). „Цантхареллус формосус анд тхе Пацифиц Голден Цхантерелле харвест ин Wестерн Нортх Америца”. Мyцотаxон. 65: 285—322. 
• Тхе ентрy фор C. цибариус ин Специес Фунгорум индицатес тхат C. палленс анд C. алборуфесценс аре сyнонyмс оф C. цибариус, бут хаве алсо беен дефинед ас вариетиес ор сепарате специес.
• Роцхон, Царолине; Парé, Давид; Пéлардy, Неллиа; Кхаса, Дамасе П.; Фортин, Ј. Андрé (2011). „Ецологy анд продуцтивитy оф Цантхареллус цибариус вар. росеоцанус ин тwо еастерн Цанадиан јацк пине стандс”. Ботанy. 89 (10): 663—675. дои:10.1139/б11-058. 

Спољашње везе

• Лисичарка - Храна Богова (РТС Квадратура круга - Званични канал)
• Цантхареллус цибариус ин Индеx Фунгорум