Лујза Мишел

Лујза Мишел
Лујза Мишел, чувена француска комунарка
Датум рођења	(1830-05-29)29. мај 1830.
Место рођења	Горња Марна  Француска
Датум смрти	9. јануар 1905.(1905-01-09) (74 год.)
Место смрти	Марсеј  Француска

Лујза Мишел (франц. Louise Michel; Горња Марна, 29. мај 1830 — Марсеј, 9. јануар 1905) је била француска комунарка, учитељица, медицинска радница и једна од оснивачица Женског батаљона. Такође је позната и као девица Монмартра.

Животопис

Лујза Мишел је рођена 29. маја 1830. Осетљива на неправду, као млада је отишла у Париз да би се борила за револуцију. У Паризу се концентрисала на писање поезије, предавање и читање. У мало слободног времена похађала је предавања из физике, хемије и права.

У јулу 1870. ухапшена је због пружања помоћи Стразбуру против пруске војске. 27. септембра пушена је, али је Стразбур баш у то време пао у руке Пруса. Упркос томе остала је активна и оптимистична. Председавала је Комитетом женске будности Монмартрта. Њихов циљ је био да обезбеде склониште и храну свима онима којима је то потребно. У децембру је поново ухапшена. Оптужена је за организовање демонстрација испред Хотела "де Вилле". У своју одбрану одговорила је: “Нисам могла да организујем никакве демонстрације да би се обратила влади, јер више нисам признавала ту владу”.

Париска комуна

Главни чланак: Париска комуна

У јануару 1871. Париз су освојили Пруси, а нова влада сачињена углавном од монархиста, није успела да збаци народну гарду и ухапси републиканце па је побегла у Версај. 18. марта 1871. народ излази на улице и преузима контролу над Паризом. Они су основали независну “комуну”, у којој су људи сами, а не буржоаска влада, контролисали судбину града. Била је то социјална револуција којом је покушано да се створи слобода и једнакост за све људе Париза. Лујза Мишел, као и многи други, потпуно се посветила револуцији, борећи се на барикадама. Драге воље је желела да да свој живот за “освајање слободе”. У својим мемоарима она описује борбу: “У својим мислима осећам меку таму пролећне ноћи. Мај је 1871. и ја видим црвени одсјај пламена. Париз гори. Та ватра је зора.” Рањавана је на предстражама код Мулина и на тврђави Иси.

Након пада комуне, Мишел се морала предати властима које су претиле да ће јој убити мајку. Натерана је да маршира заједно са другим затвореницима који су били активни у комуни од Версаја до Саторија. Уз пут су неке људе пробудили усред ноћи, приморали их да сами ископају своје гробове и онда их побили. Све укупно убијено је око 30.000 мушкараца, жена и деце.

Суђење

У седници од 16. октобра 1871. године шести војнички суд под преседништвом пуковника Делапорта судио је Лујзи Мишел због:

1. Покушаја збацивања владе
2. Охрабривања грађана да се наоружају
3. Поседовање и коришћење оружја и ношења војне униформе
4. Фалсификовање докумената
5. Коришћење фалсификованих докумената
6. Планирања погубљења талаца
7. Илегална хапшења, мучења и убијања

16. децембра 1871. осуђена је на доживотно изгнанство. 1873. отпутовала је за Нову Каледонију. Током тог путовања упознала је Натали Лемел (Наталие Лемел), која је одговорна за њено упознавање са анархизмом. Услови су били тешки, јер је владала несташица хране и воде. Након пет година у егзилу дозвољено јој је да учи Канаке и децу колониста. Упознала је и поштовала Канаке и потпомагала њихову борбу против француске инвазије и расизма.

Амнестија

1880. комунари су амнестирани, и Мишел се враћа у земљу. О овом периоду држала је предавања и пуно је писала о ефектима штрајка. Пошто су бивши комунари били без посла а многи гладовали на улици, Мишел је уложила велики напор у оснивање јавне кухиње. 1882. поново је ухапшена под оптужбом за вређање полицајца и две недеље је провела у затвору. Након тога држала је предавања широм Европе, која су била праћена од стране полиције, а на повратку је новац који је прикупила дала штрајкачима из Лила (Лилле).

Затвореништво

1883. предводила је велике демонстрације, које су се завршиле пљачкањем три пекаре. Мишел је оптужена као једна од вођа и иницијатора “пљацкашке банде”. После три недеље скривања, предала се и осуђена је на шест година самнице и десет година полицијског надзора. У мемоарима овако описује тај догађај: “Није то питање мрвица хлеба. Овде се ради о жетви целог једног света, жетви неопходној за целу будућност људске расе, без експлоататора и без експлоатисаних”. Током одслужења казне дозвољено јој је да на самрти буде са мајком. Смрт мајке био је тежак ударац за њу. Следећег јануара је помилована.

Последњи дани

Две године касније, док је држала говор погођена је из пиштоља иза левог уха. Када је њеном атентатору суђено, она га је бранила тврдивши да је “био заведен злим друштвом”. Током последњих година свог живота интензивно је држала предавања широм Француске промовишући анархизам. Умрла је у Мареју (Мареиллес) 9. јануара 1905. а иза себе је оставила велики број књига и публикација.

Спољашње везе

• Радови Лујзе Мишел, Анархистичка библиотека
• Изворни текст на Контрапункту (језик: српски)
• Белешке са суђења Лујзи Мишел (језик: српски)
• Лујза Мишел у анархистичком архиву (језик: енглески)