Хронологија историје ЛГБТ+ заједнице

Ово је кратак преглед ЛГБТ+ историје (историје нехетеросексуалних и нецисродних особа).

Пре нове ере

9. миленијум п. н. е. – 3. миленијум п. н. е.

101. век п. н. е. – 50. век п. н. е.

око 9.600. п. н. е. – о. 5.000. п. н. е. – Мезолитска уметност на стенама у пећини Адаура на Сицилији приказује мушке фигуре у групама које су тумачене на различите начине, укључујући као ловце, акробате, религиозне иницијанте и призоре геј секса.^[1]^[2]

70. век п. н. е. – 17. век п. н. е.

о. 1980. – Међу сексуалним приказима на цртежима и фигуринама из неолита и бронзаног доба са подручја Медитерана, један аутор описује фигуру „трећег пола” која има женске груди и мушке гениталије или је без изражених полних карактеристика. У неолитској Италији, женске слике се налазе у домаћем контексту, док се слике које комбинују полне карактеристике појављују у гробницама или верским окружењима. У неолитској Грчкој и на Кипру, фигуре су често двополне или без идентификационих полних карактеристика.^[3]

3. миленијум п. н. е.

29. век п. н. е. – 25. век п. н. е.

о. 2900. п. н. е. – о. 2500. п. н. е. – У гробници у предграђу Прага, у Чешкој, пронађен је мушкарац сахрањен у одећи која је обично била резервисана за жене. Археолози спекулишу да је реч о трансродној особи или особи трећег пола.^[4]

24. век п. н. е.

о. 2400. п. н. е. – Верује се да су Хнумхотеп и Нианхнум први истополни пар забележен у писаној историји.^[2]

23. век п. н. е. – 22. век п. н. е.

2284. п. н. е. – 2246. п. н. е. или 2184. п. н. е. – Верује се да ноћне посете фараона Пепија II, који је владао Старим краљевством Египта, свом генералу Сасенету имају хомосексуалну интерпретацију, иако други тврде да је прича вероватно имала за циљ да укаља углед фараона повезујући га са хомосексуалношћу.^[5]^[6]^[7]^[8]^[9]

2. миленијум п. н. е.

18. век п. н. е.

о. 1775. п. н. е. – о. 1761. п. н. е. – Забележено је да је током владавине краља Зимри-Лима из Краљевине Мари он имао мушке љубавнике.^[10]

15. век п. н. е. – 12. век п. н. е.

о. 1500. п. н. е. – о. 1101. п. н. е. – Асурски законик из Старог или Средњег асирског царства прописује следеће о силовању мушкараца:^[11]^[12]^[13]^[14]^[15]^[16]

„Ако мушкарац каже другом мушкарцу, било приватно или у свађи: ’Твоја жена је промискуитетна; сам ћу је оптужити’, али не може да поткрепи оптужбу и не може је доказати, треба га ишибати, осудити на месец дана тешког рада за краља, одсећи му нешто (?) и платити један талант олова.”
— Асурски законик, §18

„Ако је мушкарац тајно покренуо гласину о свом комшији говорећи: ’Он је дозволио мушкарцима да имају однос с њим’, или му је у свађи, у присуству других, рекао: ’Мушкарци имају однос с тобом’, а затим: ’Сам ћу те оптужити’, али тада не може да поткрепи оптужбу и не може је доказати, тај човек треба да буде ишибан, осуђен на месец дана тешког рада за краља, одсечен и да плати један талант олова.”
— Асурски законик, §19

„Ако је мушкарац имао однос са својим комшијом, био оптужен и осуђен, сматра се онечишћеним и треба га претворити у евнуха.”
— Асурски законик, §20

„Ако мушкарац силује сопствену мајку, то је смртни грех. Ако мушкарац силује своју кћерку, то је смртни грех. Ако мушкарац силује свог сина, то је смртни грех.”
— Асурски законик, §189

1. миленијум п. н. е.

10. век п. н. е. – 6. век п. н. е.

о. 1000. п. н. е. – о. 500. п. н. е. – Вендидад потиче из овог периода^[17]^[18] и унутар текста се наводи следеће:

„Ахура Мазда је одговорио: ’Човек који лежи са човеком као што човек лежи са женом, или као што жена лежи са човеком, тај човек је Даева; тај је обожавалац Даева, тај је мушки љубавник Даева, тај је женски љубавник Даева, тај је жена Даеви; тај је човек зао као Даева, тај је у целом свом бићу Даева; тај је човек Даева пре него што умре, а постаје један од невидљивих Даева после смрти: такав је, било да је лежао са човеком као човек, или као жена.’”^[19]
— Авеста, Вендидад, Фардгард 8. Сахране и прочишћење, незаконити секс, Одељак V (32) Незаконите пожуде.

Кривца може убити било ко, без наредбе Дастура, и тим погубљењем се може откупити обичан смртни грех.^[19]

7. век п. н. е.

о. 700. п. н. е. – Обичај кастрирања хомосексуалних (и хетеросексуалних) робова и слуга уведен је у Аншан са освојених територија Новоасирског и Медијског царства.^[20]
о. 630. п. н. е. – Дорски аристократи на Криту усвајају формалне односе између одраслих аристократа и адолесцената; натпис са Крита је најстарији запис о друштвеној институцији педерастије код Грка.^[21] (видети Критска педерастија). Брак између мушкараца у Грчкој није био законски признат, али су мушкарци могли формирати доживотне везе које су потицале из педерастије, без пежоративних конотација енглеске речи. Ова партнерства нису се много разликовала од хетеросексуалних бракова, осим што је старија особа служила као васпитач или ментор.^[22]
Сапфо, грчка лирска песникиња рођена на острву Лезбос, рођена је између 630. и 612. п. н. е., а умрла је око 570. п. н. е. Александринци су је уврстили на списак девет лирских песника. Била је позната по својим лезбијским темама, дајући своје име и име своје домовине самој дефиницији лезбијства (и мање коришћеном термину „сафизам”). Прогнана је око 600. п. н. е. из разлога који нису повезани са лезбијством. Касније јој је дозвољено да се врати.

6. век п. н. е.

534. – 492. п. н. е. – Војвода Линг од Веја и Мизи Сја имали су љубавну истополну везу, а разне представе и приче обележиле су њихову љубавну причу фразом „загризена бресква”.^[23]
о. 540. – 530. п. н. е. – Зидне слике из етрурске Гробница бикова (итал. Tomba dei Tori), пронађене 1892. у некрополи Монтероци у Тарквинији, приказују хомосексуални однос. Гробница је названа по пару бикова који посматрају сцене људског секса, једна између мушкарца и жене, а друга између два мушкарца; оне могу бити апотропејске или осликавати аспекте циклуса регенерације и загробног живота. Троделна гробница је имала уписано име покојника за кога је првобитно изграђена, Арант Спуријанас или Арат Спуријана, и такође приказује Ахила како убија тројанског принца Троила, уз назнаке култа Аполона.^[24]^[25]
521. п. н. е. – Ахеменидско царство разапиње Поликрата и сузбија педерастију на Самосу, због чега педерастични песници Ибик и Анакреонт беже са Самоса.^[26]^[27]

5. век п. н. е.

о. 486. п. н. е. – Дарије I усваја Левитски законик за персијске Јевреје из Ахеменидског царства, уводећи прву државно санкционисану смртну казну за мушке истополне везе.^[28]
о. 440. п. н. е. – Херодот објављује Историје, наводећи у књизи да су Персијанци прихватали стране обичаје, укључујући и усвајање педерастије од Грка.^[29]

4. век п. н. е.

385. п. н. е. – Платон објављује Гозбу у којој Федар, Ериксимах, Аристофан и други грчки интелектуалци тврде да је љубав између мушкараца највиши облик, док је секс са женама пожудан и утилитаристички.^[30] Сократ, међутим, има другачије мишљење.^[31] Он показује изузетну самоконтролу када га заводи лепи Алкибијад.^[32]
350. п. н. е. – Платон објављује Законе у којима атински странац и његови сапутници критикују хомосексуалност као пожудну и лошу за друштво јер не доприноси продужењу врсте и може довести до неодговорног грађанства.^[33]
346. п. н. е. – Есхинов говор Против Тимарха, који је био на суђењу због мушке проституције, открива ставове Атињана према хомосексуалности.^[34]
338. п. н. е. – Света чета Тебе, до тада непоражени елитни батаљон састављен од сто педесет педерастичних парова, уништена је од стране снага Филипа II Македонског, који жали због њиховог губитка и хвали њихову част.^[35]

3. или 2. век п. н. е.

227. п. н. е., 226. п. н. е., 216. п. н. е., или 149. п. н. е. – Током Римске републике, Lex Scantinia је наметао казне онима који су починили сексуални злочин (stuprum) над слободнорођеним младићем; ретко се помињао или спроводио, а можда је коришћен и за кривично гоњење мушких грађана који су добровољно преузимали пасивну улогу у хомосексуалним односима.^[36]^[37]^[38]^[39] Није јасно да ли је казна била смрт или новчана казна. За одраслог мушког грађанина се сматрало природним и друштвено прихватљивим да жели и ступа у истополне односе, све док је његов партнер био мушки проститутка, роб или infamis, особа искључена из правне заштите која се пружа грађанину. У Царском периоду, Lex Scantinia је оживео Домицијан као део свог програма судских и моралних реформи.^[40]

1. век п. н. е.

о. 90-их – 80-их п. н. е. – Квинт Лутације Катул био је у кругу песника који су кратке, лаке хеленистичке песме учинили модерним у касној Републици. Оба његова сачувана епиграма обраћају се мушкарцу као објекту жеље, сигнализирајући нову хомоеротску естетику у римској култури.^[41]
57. – 54. п. н. е. – Катул пише Carmina, укључујући љубавне песме Јувенцију, хвалећи се сексуалном вештином са младићима и насилним инвективама против пасивних хомосексуалаца.
о. 50. п. н. е. – Lex Julia de vi publica, закон Римске републике, донет је да дефинише силовање као присилни секс над „дечаком, женом или било ким”, а силоватељ је био подложан смртној казни. Мушкарци који су били силовани били су изузети од губитка правног или друштвеног статуса који су трпели они који су своја тела подвргавали употреби за задовољство других; мушка проститутка или забављач био је infamis и искључен из правне заштите која се пружала грађанима доброг статуса. По закону, роб није могао бити силован; сматран је имовином, а не правно особом. Власник роба је, међутим, могао да тужи силоватеља за штету на имовини.^[41]^[42]^[43]^[44]^[45]
46. п. н. е. – Луције Антоније, брат Марка Антонија, оптужује Гаја Октавија да се „предао Аулу Хирцију у Шпанији за триста хиљада сестерција.”^[46]
44. п. н. е. – Након атентата на диктатора и конзула Гаја Јулија Цезара, Гај Октавије је јавно именован у Цезаровом тестаменту као његов усвојени син и наследник. Према Марку Антонију, он је оптужио Октавија да је своје усвајање од стране Цезара заслужио сексуалним услугама.^[46]
42. – 39. п. н. е. – Вергилије пише Буколике, при чему је Еклога 2 значајан пример хомоеротске латинске књижевности.
27. п. н. е. – Римско царство је успостављено под влашћу Августа. Први забележени истополни брак догодио се током његове владавине, хомосексуална проституција је опорезована, а ако би неко био ухваћен у сексуално пасивној улози са другим мушкарцем, римски грађанин је могао изгубити своје држављанство.^[47]
26, 25. и 18. п. н. е. – Тибул пише своје елегије, са референцама на хомосексуалност.
7. – 1. п. н. е. – Цар Аи од Хана имао је љубавну истополну везу са Донг Сианом. У једном историјском запису, цар Аи је одсекао сопствене рукаве да не би пробудио свог вољеног Донг Сиана.^[48]

Нова ера

1. миленијум

1. век

Филон Александријски и Марко Манилије дали су описе трансродних особа током раног Римског царства. Филон је изјавио: „Улажући сву могућу пажњу у своје спољашње украшавање, не стиде се чак ни да употребе свако средство да вештачки промене своју природу мушкараца у жене”.^[49]^[50] Такође је посведочио да су неки чланови ове групе, у ту сврху, уклањали своје пенисе.^[50]
5. – 15. н. е. – Направљен је Ворен пехар, римски сребрни пехар за пиће украшен рељефом са два приказа мушких истополних односа.
37. – 41. – Под влашћу римског цара Гаја Јулија Цезара Августа Германика, уведено је опорезивање проституције широм Римског царства. Калигула је такође или протерао или разматрао протеривање spintria из Рима. Гај Светоније Транквил извештава да се Калигула тешко могао обуздати, након дугих молби, да не баци spintriae у море.^[41]^[51]
54. – Нерон постаје цар Рима. Нерон се венчао са два мушкарца, Питагором и Спор, у законским церемонијама, при чему су Спору додељене регалије које су носиле жене Цезара.^[52] Јувенал и Марцијал бележе (са неодобравањем) да мушки парови имају традиционалне свадбене церемоније.

79. – Ерупција Везува затрпава приморска одмаралишта Помпеја и Херкуланеум, чувајући богату збирку римске еротске уметности, укључујући приказе мушко-мушког и женско-женског односа.
98. – Трајан, један од најомиљенијих римских царева, започиње своју владавину. Трајан је био познат по својој хомосексуалности и наклоности према младићима. То је искористио краљ Едесе, Абгар VII, који је, након што је изазвао Трајанов гнев због неког прекршаја, послао свог згодног младог сина да се извини, чиме је добио опроштај.^[53]
Тацит пише Германију. У Германији, Тацит пише да је казна за оне који се упуштају у „телесну срамоту” међу германским народима „гушење у блату и мочварама под гомилом грања”. Тацит такође пише у Германији да су германски ратнички поглавари и њихове пратње били „у време мира, лепота, а у време рата, одбрана”. Тацит је касније у Германији написао да свештеници свевског под-племена, Нахарвали^[54] или Наханарвали, „облаче се као жене” да би обављали своје свештеничке дужности.^[55]

2. век

о. 200. – Објављени су Основи пиронизма. У књизи, Секст Емпирик наводи да је „међу Персијанцима обичај да се упуштају у односе са мушкарцима, али је међу Римљанима то законом забрањено”. Такође је у књизи навео да се „код нас содомија сматра срамном или пре нелегалном, али код Германа, кажу, не сматра се срамном већ уобичајеном ствари. Каже се, такође, да у Теби давно ова пракса није сматрана срамном, и кажу да је Мерион Крићанин тако назван да би се указало на обичај Крићана и неки ово повезују са горућом љубављу Ахила према Патроклу. И шта је чудно, када и присталице киничке филозофије и следбеници Зенона из Китијума, Клеант и Хрисип, изјављују да је ова пракса индиферентна?”.^[56]^[57]

2. век – 3. век

193. – 211. – Римски цар Септимије Север прописао је смртну казну за хомосексуално силовање широм Римског царства.^[58]

3. век

218. – 222. – Почиње владавина римског цара Елагабала. У различитим периодима, Елагабал се женио са пет жена и једним мушкарцем по имену Аурелије Зотик, спортистом из Смирне, на раскошној јавној церемонији у Риму;^[59] али најстабилнија веза овог Сиријца је са возачем кочија Хијероклом, а Касије Дион каже да је Елагабал уживао да га називају Хијерокловом господарицом, женом и краљицом.^[60] Цар носи шминку и перике, преферира да га називају госпођом, а не господаром, и нуди огромне суме сваком лекару који би му могао обезбедити вагину;^[61]^[60] из тог разлога, неки писци виде цара као рану трансродну фигуру и једну од првих забележених која је тражила операцију промене пола.^[61]^[60]^[62]^[63]
222. – 235. – Римски цар Александар Север протерао је хомосексуалце који су били активни у јавном животу. Према Христију, Александар је повећао казне за хомосексуалност широм Римског царства. Према Царске повести, Александар је одредио да се порези на подводаче, проститутке и exoleti не депонују у јавну касу; уместо тога, наредио је да се ти порези користе за обнову Марцеловог театра, Циркуса Максимуса, амфитеатра и стадиона који је изградио Домицијан на Марсовом пољу. Према Елију Лампридију, Александар је чак разматрао да учини мушку проституцију илегалном.^[41]^[64]^[65]
244. – 249. – Римски цар Марко Јулије Филип је или покушао или је забранио мушку проституцију широм Римског царства.^[33]

4. век

305. – 306. – Сабор у Елвири (данас Гранада, Шпанија). Овај сабор је био репрезентативан за западноевропску цркву и, између осталог, забранио је педерастима право на причешће.
314. – Сабор у Анкири (данас Анкара, Турска). Овај сабор је био репрезентативан за источноевропску цркву и искључивао је из светих тајни на 15 година неожењене мушкарце млађе од 20 година који су ухваћени у хомосексуалним чиновима, а доживотно искључивао мушкарца ако је био ожењен и старији од 50 година.^[66]
306. – 337. – Константинов живот помиње храм у Афака у Феникији, на удаљеном врху планине Либан, који су користили ефеминизирани хомосексуални пагански свештеници, и каже да је овај храм уништен по наређењу римског цара Константина I. Такође се наводи да је Константин донео закон којим се наређује истребљење ефеминизираних хомосексуалних паганских свештеника у Египту.^[41]^[67]
337. – Констанције II и Констанс I постају 62. цар Римског царства. Током њихове владавине, обојица су имали истополне везе.^[68]^[69]^[70]
342. – Римски цареви Констанције II и Констанс I издају следећи царски декрет за Римско царство:^[71]^[72]

„Када се мушкарац жени на начин жене, жене која се спрема да се одрекне мушкараца, шта он жели, када је пол изгубио сваки значај; када је злочин такав да га није корисно познавати; када се Венера мења у други облик; када се љубав тражи, а не налази? Наређујемо да се статути подигну, да се закони наоружају осветољубивим мачем, да те срамне особе које су сада, или које ће убудуће бити, криве, буду подвргнуте изузетној казни.”
— Теодосијев законик 9.7.3

о. 380-их – Амијан Марцелин објављује Res Gestae. У Res Gestae, Марцелин пише да су Персијанци „претерано предани разврату и једва се задовољавају мноштвом конкубина; далеко су од неморалних односа са дечацима.” Такође у Res Gestae, Марцелин пише да смо „сазнали да су ови Таифали били сраман народ, толико потонуо у живот срама и опсцености, да се у њиховој земљи дечаци спајају са мушкарцима у заједници неизрециве пожуде, да би цвет своје младости потрошили у загађеном односу тих љубавника.”^[73]^[74]
390. – Римски цареви Валентинијан II, Теодосије I и Аркадије издају следеће царске декрете за Римско царство:^[75]

„Не можемо толерисати да град Рим, мајка свих врлина, буде више укаљан контаминацијом мушке ефеминизираности, нити можемо дозволити да се аграрна снага, која потиче од оснивача, меко ломи од стране народа, чиме се наноси срамота вековима наших оснивача и принчева, Оријентије, драги и вољени и повлашћени. Ваше хвале вредно искуство ће стога казнити у осветољубивом пламену, у присуству народа, како то захтева грубост злочина, све оне који су се предали срамоти осуде свог мушког тела, претвореног у женско, да би подносили праксе резервисане за други пол, које немају ништа различито од жена, изведене – стидимо се рећи – из мушких бордела, како би сви знали да кућа мушке душе мора бити света за све, и да онај ко подло напусти свој пол не може тежити туђем без подвргавања највишој казни.”
— Collatio Mosaic and Roman Laws^[41]

„Све особе које имају сраман обичај да осуђују тело мушкарца, играјући улогу жене за трпљење туђег пола (јер се чини да се не разликују од жена), искупиће злочин ове врсте у осветољубивом пламену пред очима народа.”
— Теодосијев законик 9.7.6

390. – 405. – Нонова Дионисијака је последње познато дело западне књижевности у скоро 1000 година које слави хомосексуалну страст.^[33]

6. век

506. – Визиготски законик Алариха II одредио је спаљивање на ломачи за истополне парове у Визиготском краљевству. Друге казне укључивале су јавни остракизам, бријање главе, бичевање и кастрација.^[64]^[76]
533. – Зборник грађанског права ступа на снагу у Византијском царству, доносећи следеће:^[77]

„У кривичним предметима јавне тужбе се воде по разним законима, укључујући Lex Julia de adulteris, ...који кажњава смрћу, не само оне који нарушавају бракове других, већ и оне који се усуде да почине дела гнусне пожуде са мушкарцима.”
— Institutes IV. xviii .4, Body of Civil Law

576. – Смрт Анастасије Патрикије која је напустила живот дворске даме на двору Јустинијана I у Константинопољу да би провела двадесет осам година (до смрти) обучена као мушки монах у осами у Египату,^[78] и коју је данашња ЛГБТ заједница усвојила као пример „трансродног” свеца.^[79]^[80]
589. – Визиготско краљевство у Шпанији прелази из аријанства у католицизам. Ово преобраћење доводи до ревизије закона како би се ускладили са законима католичких земаља. Ове ревизије укључују одредбе за прогон хомосексуалаца и Јевреја.^[81]

7. век

654. – Визиготско краљевство је криминализовало содомију, а казна за њу је била кастрација. Ово је први европски секуларни закон који криминализује содомију.^[82]^[83]
693. – На Иберији, визиготски владар Егика захтевао је да се црквени сабор суочи са појавом хомосексуалности у Краљевству. Шеснаести сабор у Толеду је издао изјаву као одговор, коју је Егика усвојио, наводећи да се хомосексуални чинови кажњавају кастрацијом, искључењем из причешћа, шишањем косе, стотину удараца бичем и протеривањем у егзил.^[33]

8. век

о. 750. – Са стварањем Абасидског калифата, појављују се муслимански песници који описују хомоеротизам и лепе младиће, као што је персијско-арапски песник Абу Нувас.^[5]

9. век

800. – 900. – Током Каролиншке ренесансе, Алкуин, игуман, писао је љубавне песме другим монасима упркос бројним црквеним законима који су осуђивали хомосексуалност.^[84]
997. – Краљ Мокјонг од Горја из Горјеа, познат по томе што је имао мушке љубавнике, ступио је на престо у Кореји.^[85]

2. миленијум

11. век

1007. – Декрет Бурхарда од Вормса изједначава хомосексуалне чинове са сексуалним преступима као што је прељуба и стога тврди да би требало да имају исту покору (углавном пост).^[33]
1051. – Петар Дамјан пише расправу Liber Gomorrhianus, у којој се залаже за строже казне за свештенике који не испуњавају своју дужност против „порока природе”.^[86]
1061. – Педро Дијас и Муњо Вандилас венчани су од стране свештеника у капели у Краљевини Леон.^[87]
1100. – Иво од Шартра покушава да убеди папу Урбана II у ризике хомосексуалности. Иво је оптужио Родолфа, надбискупа Тур, да је убедио краља Француске да именује извесног Ђованија за бискупа Орлеана. Ђовани је био познат као Родолфов љубавник и имао је односе са самим краљем, чињеницом којом се краљ отворено хвалио. Папа Урбан, међутим, ово није сматрао одлучујућом чињеницом: Ђовани је владао као бискуп скоро четрдесет година, а Родолфо је наставио да буде познат и поштован.^[88]

12. век

1102. – Сабор у Лондону предузео је мере да се енглеској јавности стави до знања да је хомосексуалност грешна.
1120. – Балдуин II из Јерусалимског краљевства, сазива Сабор у Наблусу како би се позабавио пороцима унутар Краљевства. Сабор позива на спаљивање појединаца који стално чине содомију.^[33]
1140. – Италијански монах Грацијан саставља своје дело Concordia discordantium canonum у којем тврди да је содомија најгори од свих сексуалних грехова јер укључује коришћење органа на неприродан начин.^[33]
1164. – Енглески монах Елред од Ривоа пише своје дело De spiritali amicitia, дајући љубави између особа истог пола дубок израз.
1179. – Трећи латерански сабор у Риму издаје декрет о екскомуникацији содомита.

13. век

1232. – Папа Гргур IX покреће инквизицију у италијанским градовима-државама. Неки градови су позивали на прогонство и/или ампутацију као казне за содомите који су први и други пут починили преступ, и спаљивање за трећи или уобичајене преступнике.
1260. – У Краљевини Француској, содомити који су први пут починили преступ губили су тестисе, други пут преступници су губили свој орган, а трећи пут су спаљивани. Жене ухваћене у истополним односима могле су бити унакажене и такође погубљене.^[33]
1265. – Тома Аквински тврди да је содомија одмах иза бестијалности у рангирању грехова пожуде.
1283. – Coutumes de Beauvaisis налаже да осуђени содомити не само да треба да буду спаљени, већ и да њихова имовина буде конфискована.

14. век

1308–14. – Филип IV наређује хапшење свих Темплара под оптужбом за јерес, идолопоклонство и содомију, али ове оптужбе су само изговор за заплену богатства реда. Вође реда су осуђене на смрт и спаљене на ломачи 18. марта 1314. код Нотр Дама.
1321. – Дантеов Пакао смешта содомите у Седми круг.
1327. – С свргнутог краља Едвард II је убијен, наводно гурањем усијаног жарача кроз његов ректум. Едвард II је имао историју сукоба са племством, које је више пута протеривало његовог бившег љубавника Пирса Гавестона, грофа од Корнвола.
1347. – Роландино Ронкаља је суђен за содомију, догађај који је изазвао сензацију у Италији. Признао је да „никада није имао сексуални однос, ни са својом женом ни са било којом другом женом, јер никада није осетио телесну пожуду, нити је икада могао имати ерекцију свог мушког органа”. Након што му је жена умрла од куге, Роландино је почео да се проституише, носећи женску одећу јер „пошто има женски изглед, глас и покрете – иако нема женски отвор, већ има мушки орган и тестисе – многи су га сматрали женом због његовог изгледа”.^[89]
1351. – Будистички храмски мурали који приказују истополне везе наручени су и насликани на Тајланду.^[90]
1357. – Краљ Гонгмин из Горјеа, познат по томе што је имао мушке љубавнике, ступио је на престо у Кореји.^[85]
1370-их – Јан ван Арсдоне и Вилем Касе била су два мушкарца погубљена у Антверпену 1370-их. Оптужба против њих била је за истополни однос, што је било незаконито и жестоко осуђивано у средњовековној Европи. Арсдоне и Касе се истичу јер су записи о њиховим именима преживели. Још један пар познат по имену из 14. века били су Ђовани Браганца и Николето Мармања из Венеције.^[91]
1395. – Џон Рајкенер, познат и као Јоханес Рихер и Еленор, био је трансвеститска проститутка која је радила углавном у Лондону близу Чипсајда, али је био активан и у Оксфорду. Ухапшен је 1395. због пресвлачења и испитиван.

15. век

1424. – Бернардино Сијенски је три дана проповедао у Фиренци, у Италији, против хомосексуалности и других облика пожуде, што је кулминирало ломачом на којој су спаљени козметика, перике и свакојаки предмети за улепшавање. Он позива да се содомити изопште из друштва, а ове проповеди, уз мере других свештеника тог времена, јачају мишљење против хомосексуалаца и подстичу власти да појачају мере прогона.^[91]^[92]
1431. – Незавалкојотл, Тлатоани из Тескока, донео је законе којима је хомосексуалност постала смртна казна вешањем у Тескоку.^[93]^[94]
1432. – У Фиренци је основана прва организација посебно намењена прогону содомије, „Ноћни службеници”, која је у наредних 70 година ухапсила око 10.000 мушкараца и дечака, успевши да осуди око 2.000, од којих је већина платила новчане казне.
1436. – Краљевска племенита супруга Сун је протерана са двора Чосон након што је откривено да је спавала са својом слушкињом. Званични декрет за њено деградирање криви примање посетилаца без дозволе мужа и давање инструкција слушкињама да певају мушке песме.^[95]
1451. – Папа Никола V омогућава папској инквизицији да прогони мушкарце који практикују содомију.
1471. – 1493. – Према Стварним коментарима Инка Гарсиласа де ла Веге, током владавине Сапа Инке Тупак Инка Јупанкија, он је прогонио хомосексуалце. Јупанкијев генерал, Ауки Тату, спалио је живе на јавном тргу све оне за које је постојао чак и посредни доказ о содомији у долини Хакари, претећи да ће спалити читаве градове ако се било ко упусти у содомију. У Чинчи, Јупанки је спалио живе велики број људи, рушећи њихове куће и свако дрво које су посадили.^[96]
1475. – У Перуу, хроника написана под владом Капака Јупанкија описује прогон хомосексуалаца јавним спаљивањем и уништавањем домова (пракса обично резервисана за освојена племена).
1476. – Судски записи из Фиренце из 1476. показују да су Леонардо да Винчи и три друга младића два пута оптужени за содомију и ослобођени.^[97]
1483. – Почиње Шпанска инквизиција. Содомити су каменовани, кастрирани и спаљивани. Између 1540. и 1700. године, више од 1.600 људи је процесуирано због содомије.^[33]
1492. – Дезидеријус Еразмус пише низ љубавних писама колеги монаху док је био у манастиру у Стејну у Холандији.^[98]
1494. – Ђироламо Савонарола критикује становништво Фиренце због „ужасних грехова” (углавном хомосексуалности и коцкања) и позива их да се одрекну својих младих и голобрадих љубавника.
1497. – У Шпанији, краљ Арагона Фердинанд и краљица Кастиље и Леона Изабела пооштравају законе о содомији који су до тада важили само у градовима. Повећана је тежина злочина, изједначавајући га са издајом или јереси, а количина доказа потребних за осуду је смањена, уз дозволу мучења за изнуђивање признања. Имовина оптуженог се такође конфискује.

15. век – 16. век

1493. – 1525. – Према Стварним коментарима Инка Гарсиласа де ла Веге, током своје владавине, Сапа Инка Хуајна Капак је само „наложио” народу Тумбеза да се одрекне содомије и није предузео никакве мере против народа Матна, који је „практиковао содомију отвореније и бесрамније од свих других племена.”^[99]

16. век

1502. – Подигнута је оптужница против италијанског уметника Сандра Ботичелија због содомије.^[100]
1505. – 1521. – Цар Женгде из династије Минг имао је истополни однос са муслиманским вођом Сајидом Хусеином, иако у кинеским изворима не постоје докази који подржавају ову тврдњу.^[101]^[102]
1512. – Побуна Компањачија у Фиренци.^[103]
1513. – Васко Нуњез де Балбоа, конквистадор у данашњој Панами, описан је како баца четрдесет хомосексуалних Индијанаца својим псима.^[104]
1519. – Фердинанд Магелан изриче смртну казну сопственој посади када су стигли у Рио де Жанеиро, након што је сматрао да су у хомосексуалном односу.^[105]
1523. – Прва од неколико оптужби за содомију подигнута против фирентинског уметника Бенвенута Челинија.^[106]
1526. – Оснивач и први цар Моголског царства, цар Бабур, имао је дуготрајну љубавну везу са својим мушким љубавником Бабуријем Андијанијем, који је већ био одрастао када је цар Бабур основао своју династију.^[107]
1532. – Свето римско царство чини содомију кажњивом смрћу.^[33] Фирентински уметник Микеланђело почиње да пише преко 300 љубавних песама посвећених Томазу деи Кавалијерију.^[108]
1533. – Краљ Хенри VIII доноси Закон о содомији из 1533., чиме анални однос постаје кажњив смрћу широм Енглеске.^[109]
1542. – Алвар Нуњез Кабеза де Вака документује истополне бракове и мушкарце који се „облаче као жене и обављају женске послове, али користе лук и носе велике терете” међу једним индијанским племеном у својој публикацији, Путовање Алвара Нуњеза Кабезе де Ваке и његових сапутника од Флориде до Пацифика 1528–1536.
1543. – Хенри VIII даје краљевску сагласност за Законе у Велсу из 1542., проширујући закон о содомији и на Велс.
1553. – Мери Тјудор ступа на енглески престо и укида све законе које је донео Хенри VIII током енглеске реформације 1530-их.
1558–1563. – Елизабета I враћа старе законе Хенрија VIII, укључујући Закон о содомији.^[33]
1561. – Процес против Војчеха из Познања, који се оженио Себастијаном Слодовником и живео с њим 2 године у Познању. Обојица су имали женске партнерке. По повратку у Краков, оженио се Вавжињецом Влошеком. Војчех, који је у јавном мњењу сматран женом, спаљен је због „злочина против природе”.^[110]
1590. – Боксерски кодекс бележи истополни брак као нормализован у предколонијалним Филипинима.^[111]

17. век

1608. – Први шведски секуларни закон против мушке содомије увео је Карл IX Шведски.^[112] Казна је била смрт.^[113]^[114]
1610. – Колонија Вирџинија доноси војни налог којим се криминализује мушка содомија, чинећи је кажњивом смрћу.^[115] Овај налог престаје касније исте године, када је укинуто ванредно стање након промене контроле над колонијом Вирџинија.^[115]
1620. – Бранденбург-Пруска криминализује содомију, чинећи је кажњивом смрћу.^[33]
1624. – Ричард Корниш, капетан брода из Колонија Вирџинија, суђен је и обешен због содомије.^[116]
1648. – Прво познато кривично гоњење за лезбијску активност у Северној Америци догађа се у марту када је Сара Вајт Норман оптужена за „развратно понашање једна с другом на кревету” са Мери Винсент Хамон у Плимуту, Масачусетс. Хамон је била млађа од 16 година и није кривично гоњена.^[117]
1648. – У првом кривичном суђењу у Канади за злочин хомосексуалности, геј војни бубњар стациониран у француском гарнизону у Монтреалу, Нова Француска, осуђен је на смрт од стране локалних сулпицијанских свештеника.^[118] Након интервенције језуита у Квебеку, бубњарев живот је поштеђен под условом да прихвати позицију првог сталног џелата Нове Француске.^[118]
1655. – Колонија Конектикат доноси закон против содомије, који укључује и казну за лезбијски однос.^[119]
1661. – Колонија Вирџинија доноси енглеско обичајно право, чиме поново криминализује мушко-мушку содомију.^[115]
1672. – Живот и борбе наше мајке Валета Петрос (1672) је прва референца на хомосексуалност међу монахињама у етиопској књижевности.^[120]^[121]
1683. – Краљевина Данска криминализује „односе против природе”, чинећи их кажњивим смрћу.^[122]
1688–1704. – Кагемачаја, јапански геј бар, први пут се отвара у Јапану.

18. век

1721. – Катарина Маргарета Линк је погубљена због женске содомије у Немачкој.
1726. – Моли хаус Мајке Клеп у Лондону је рацијом полиције, што је резултирало погубљењем три мушкарца.^[123]
1730. – У Холандији почињу Утрехтска суђења за содомију, што резултира погубљењем преко стотину мушкараца и протеривањем стотина других.
1740. – Цар Кангси из династије Ћинг доноси први закон који криминализује консензуални непрофитни хомосексуални секс у кинеској историји.^[124]
1781 – Јенс Андерсон из Норвешке, рођен као женско, али се идентификовао као мушко, био је затворен и суђен након што се оженио Аном Кристин Мортенсдотер у лутеранској цркви. На питање о свом роду, одговор је био „Hand troer at kunde henhøre til begge Deele” („Он верује да припада обома”).^[125]
1785. – Принц Краисон од Тајланда постао је први отворено квир члан династија Чакри од краљевског устоличења династије под њеним првим владаром Рама I, који је био отац принца Краисона. Имао је љубавну везу са позоришним глумцима Кун Тонгом и Јаемом.^[126]
1785. – Џереми Бентам је један од првих људи који се залагао за декриминализацију содомије у Енглеској.^[33]
1786. – Умире краљ Фридрих II Велики из Пруске.^[127] (Видети: Сексуалност Фридриха Великог)
1791. – Краљевина Француска (Андора и Хаити) усваја Француски кривични законик из 1791., који више не криминализује содомију. Француска тако постаје прва западноевропска земља која је декриминализовала хомосексуалне чинове између пунолетних особа уз пристанак.^[128]
1791. – Роман Сан у црвеном павиљону Цао Сјуећина објављен је у Кини. Укључује отворено бисексуалног лика, као и извештај о нападу на геј особу.

1794. – Маркиз де Сад пише Филозофија у будоару у којем тврди да је хомосексуално понашање природно.
1795. – Велико војводство Тоскана постаје прва држава која је изричито укинула смртну казну за злочин содомије.

19. век

1807. – Наполеоново освајање Пољске укида смртну казну за содомију.
1810. – Наполеонов кривични законик је усвојен у Француској и њеним колонијама, без одредби које криминализују содомију, поставши први модеран кривични законик који је то учинио.^[129]
1811. – Холандија усваја Наполеонов кривични законик.
1813. – Баварска укида законе о содомији.
1822. – Португал укида свој закон о содомији.
1828. – Уједињено Краљевство укида Закон о содомији, али га замењује Законом о преступима против личности из 1828., који такође прописује смртну казну за содомију.
1830. – Бразил укида свој закон о содомији.^[130]
1832. – Руска Империја криминализује содомију у Члану 995 свог кривичног закона, кажњиву са 5 година изгнанства у Сибир.^[131]
1835. – Џејмс Прат и Џон Смит су последња двојица мушкараца обешена због содомије у Енглеској.^[132]
1836. – Умире Камехамеха II, бисексуални монарх Хаваја. Такође, исте године, Хаваји уводе закон против содомије, што је први такав закон у историји Полинезије.^[133]^[133]
1840. – У Уједињено Краљевство, Едвард Оксфорд је оптужен за велеиздају због покушаја атентата на краљицу Викторију. Током суђења, откривено је да је Оксфорд био члан тајног друштва под називом „Млада Енглеска”, које се састојало од мушкараца који су се заветовали да се облаче као жене и да се упуштају у хомосексуалне чинове.^[134]
1843. – У САД, објављена је „Жена-муж” у Brother Jonathan, што се сматра првом објављеном причом са лезбијском темом.^[135]
1852. – Португал поново криминализује „дела против природе”, што се углавном односи на содомију.
1858. – Османско царство легализује истополне сексуалне односе.^[136]
1861. – Уједињено Краљевство усваја Закон о преступима против личности из 1861., који укида смртну казну за содомију.
1864. – Карл Хајнрих Улрихс, немачки правник и писац, излази са изјавом да је ураниста (термин који је сковао за хомосексуалце) и почиње да пише о теми.^[137]
1867. – 29. августа, Карл Хајнрих Улрихс постаје прва самопрокламована хомосексуална особа која је јавно говорила у одбрану хомосексуалности када је на Конгресу немачких правника у Минхену затражио резолуцију којом би се позвало на укидање антихомосексуалних закона.^[137]
1869. – Кертбени први пут јавно користи термин „хомосексуалац” у отвореном писму које је написао немачком министру правде, залажући се против анти-содомијског закона.^[130]
1870. – Леополдо Фреголи постаје први познати трансвеститски уметник.
1871. – Параграф 175 је уграђен у Кривични законик Немачке, чиме мушко-мушки сексуални чинови постају илегални широм Немачке.
1885. – Лабушеров амандман, који криминализује „велику непристојност” између мушкараца, укључен је у британско право.
1886. – Португал поново легализује истополне односе.
1889. – Краљ Карлос I од Португала отворено је имао истополне односе.
1892. – Реч „хомосексуалност” се први пут појављује на енглеском језику у преводу Крафт-Ебингове Psychopathia Sexualis.
1894. – Џон Адингтон Симондс пише A Problem in Modern Ethics.
1895. – Суђење Оскару Вајлду за „велику непристојност” резултира његовом осудом и двогодишњом казном тешког рада.
1896. – Џорџ Сесил Ајвс организује прву геј активистичку групу у Енглеској, Ред Херонеје.
1897. – Магнус Хиршфелд оснива Научно-хуманитарни комитет у Немачкој, прву јавну групу за права хомосексуалаца, која се залаже за укидање Параграфа 175.
1897. – Хенри Хевлок Елис објављује Sexual Inversion, у којем представља хомосексуалност као неутралан феномен.
1899. – Елизар фон Купфер објављује прву антологију хомоеротске књижевности.

20. век

1901. – Објављен је роман Imre: A Memorandum, који се сматра једним од првих романа са хомосексуалном тематиком са срећним крајем.
1906. – Објављена је Der Eigene, прва лезбијска публикација на свету.
1907. – Афера Харден-Ојленбург у Немачкој.
1909. – Колонија Нови Зеланд криминализује све истополне сексуалне чинове између мушкараца.
1913. – Алфред Редл, аустријски обавештајни официр, откривен је као шпијун за Русију и приморан је на самоубиство. Његова хомосексуалност је такође обелодањена.
1917. – Октобарска револуција у Русији; бољшевици укидају царске законе о содомији, легализујући хомосексуалност.^[138]
1921. – Канадски кривични законик је измењен како би се „дела велике непристојности” проширила и на чинове између жена.
1924. – Прва геј организација у САД, Друштво за људска права, основана је у Чикагу.
1928. – Објављен је роман The Well of Loneliness од Радклиф Хол, који изазива велику контроверзу и законске битке.
1933. – Нацисти забрањују геј публикације и организације у Немачкој; хомосексуалци су међу првим жртвама Холокауста.
1934. – Јосиф Стаљин поново криминализује мушку хомосексуалност у Совјетском Савезу.
1945. – Хомосексуалне жртве Холокауста нису признате као жртве нацизма и нису ослобођене из затвора, већ су приморане да одслуже пуне казне према Параграфу 175.
1950. – Хари Хеј оснива Mattachine Society у Лос Анђелесу, једну од првих организација за права хомосексуалаца у САД.
1952. – Кристин Јоргенсен постаје прва особа која је прошла операцију промене пола, што је привукло велику пажњу јавности.
1955. – Daughters of Bilitis, прва лезбијска организација у САД, основана је у Сан Франциску.
1961. – Илиноис постаје прва америчка држава која је декриминализовала содомију.
1967. – Уједињено Краљевство декриминализује мушку хомосексуалност доношењем Закона о сексуалним преступима из 1967..
1969. – Стоунволска побуна у Њујорку означава почетак модерног покрета за права ЛГБТ особа.
1970. – Одржана је прва Парада поноса у Њујорку, обележавајући годишњицу Стоунволске побуне.
1973. – Америчко удружење психијатара уклања хомосексуалност са листе менталних поремећаја.
1977. – Харви Милк је изабран у Одбор супервизора Сан Франциска, поставши први отворено геј изабрани званичник у историји Калифорније.
1978. – Дугина застава, коју је дизајнирао Гилберт Бејкер, први пут је представљена на Паради поноса у Сан Франциску.
1981. – Центар за контролу и превенцију болести објављује први извештај о реткој упали плућа код групе геј мушкараца у Лос Анђелесу, што се касније идентификује као СИДА (AIDS).
1989. – Данска постаје прва земља на свету која је увела регистрована партнерства за истополне парове.
1990. – Светска здравствена организација уклања хомосексуалност из своје класификације болести.
1993. – Русија декриминализује мушку хомосексуалност.
1994. – Јужноафричка Република постаје прва земља на свету која у свој устав уноси забрану дискриминације на основу сексуалне оријентације.
1998. – Метју Шепард, геј студент, брутално је убијен у Вајомингу, што изазива националну дебату о злочинима из мржње.

21. век

2001. – Холандија постаје прва земља на свету која легализује истополне бракове.
2003. – Врховни суд САД у случају Лоренс против Тексаса проглашава неважећим законе о содомији широм земље.
2004. – Масачусетс постаје прва америчка држава која легализује истополне бракове.
2010. – Исланд бира Јохану Сигурдардотир за премијерку, чиме она постаје прва отворено геј шефица владе на свету.
2013. – Уругвај постаје прва земља у Јужној Америци која легализује истополне бракове на националном нивоу.
2015. – Врховни суд САД у случају Обергефел против Хоџиза легализује истополне бракове широм Сједињених Држава.
2017. – Тајван постаје прва земља у Азији која легализује истополне бракове.
2019. – Светска здравствена организација уклања „родну неусклађеност” из поглавља о менталним поремећајима у својој Међународној класификацији болести (МКБ-11).
2020. – Костарика легализује истополне бракове, поставши прва земља у Централној Америци која је то учинила.
2022. – Швајцарска легализује истополне бракове након референдума.
2023. – Естонија постаје прва балтичка држава која легализује истополне бракове.
2024. – Грчка постаје прва православна земља која легализује истополне бракове.

Референце

^ Mussi, Margherita (31. 10. 2001). Earliest Italy: An Overview of the Italian Paleolithic and Mesolithic [Најранија Италија: Преглед италијанског палеолита и мезолита]. Kluwer Academic. стр. 343—344. ISBN 978-0-306-46463-8.
^ ^а ^б Schott 2016
^ Talalay, Lauren E. (2005). „The Gendered Sea: Iconography, Gender, and Mediterranean Prehistory” [Родно море: иконографија, род и медитеранска праисторија]. The Archaeology of Mediterranean Prehistory [Археологија медитеранске праисторије]. Blackwell. стр. 130—148, посебно стр. 136. ISBN 978-0-631-23267-4.
^ „Grave of stone age transsexual excavated in Prague” [Ископан гроб транссексуалца из каменог доба у Прагу]. Archeology News Network. Czech Positions. 5. 4. 2011. Архивирано из оригинала 4. 2. 2014. г.
^ ^а ^б Greenberg, David F. (2008). The Construction of Homosexuality [Конструкција хомосексуалности]. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-21981-3.
^ Parkinson, R.B. (1995). „'Homosexual' Desire and Middle Kingdom Literature” [„Хомосексуална” жеља и књижевност Средњег краљевства]. Journal of Egyptian Archaeology. 81: 57—76. JSTOR 3821808. doi:10.2307/3821808.
^ Montserrat 2000
^ Meskell, Lynn (1999). Archaeologies of Social Life: Age, Sex, Class Etcetra in Ancient Egypt [Археологије друштвеног живота: доба, пол, класа итд. у древном Египту]. Wiley-Blackwell. стр. 95. ISBN 978-0-631-21298-0.
^ Више детаља на [1](http://wanderingcaravan-bronzebuckaroo.blogspot.com/2007/11/clandestine-affair-pharaoh-neferkare.html) и [2](http://epistle.us/hbarticles/ancientegypt1.html) Архивирано 2017-02-18 на сајту Wayback Machine
^ „PDF The Construction of Homosexuality - Free Download PDF”. pdfsecret.com. Архивирано из оригинала 24. 10. 2018. г. Приступљено 24. 10. 2018.
^ Homoeroticism in the Biblical World: A Historical Perspective, Martti Nissinen, Fortress Press, 2004, стр. 24–28
^ Halsall, Paul. „The Code of the Assura” [Асурски законик]. Internet History Sourcebooks Project. Fordham University. Архивирано из оригинала 11. 9. 2015. г. Приступљено 16. 11. 2015.
^ „Internet History Sourcebooks”. Архивирано из оригинала 8. 7. 2016. г. Приступљено 5. 2. 2016.
^ Wilhelm, Amara Das (18. 5. 2010). Tritiya-Prakriti: People of the Third Sex [Тритија-пракрити: Људи трећег пола]. Xlibris Corporation. стр. 69. ISBN 9781453503164.
^ Pritchard 1969, стр. 181.
^ „Homosexuality in the Ancient Near East, beyond Egypt by Bruce Gerig in the Ancient Near East, beyond Egypt” [Хомосексуалност на древном Блиском истоку, изван Египта, Брус Гериг]. epistle.us. Архивирано из оригинала 2. 10. 2018. г. Приступљено 23. 3. 2017.
^ Rose 2014
^ Boyce, Mary (2001). Zoroastrians: Their Religious Beliefs and Practices [Зороастријанци: Њихова верска уверења и праксе] (на језику: енглески). Psychology Press. стр. 40. ISBN 9780415239028.
^ ^а ^б „Vendidad: Fargard 8” [Одељак V (32) Незаконите пожуде.]. Avesta. Архивирано из оригинала 1. 2. 2019. г. Приступљено 14. 10. 2016.
^ Wilhelm, Amara Das (8. 5. 2014). „A Timeline of Gay World History” [Хронологија геј светске историје]. galva108. Gay & Lesbian Vaishnava Association. Архивирано из оригинала 25. 2. 2017. г.
^ Kenneth Dover,. Greek Homosexuality. стр. 205—7. (Harvard University Press, 1978, 1898),
^ Boswell, John (1994), Same-Sex Unions in Pre-Modern Europe., New York: Vintage Books
^ Hinsch, Bret (1990), Passions of the Cut Sleeve, стр. 20—21
^ Stephan Steingräber (2006). Abundance of Life: Etruscan Wall Painting. Getty Publications. стр. 67, 70, 91—92.
^ Otto Brendel. Etruscan Art. стр. 165—170. . translated by R. Serra Ridgway (Yale University Press, 1978, 1995).; Fred S. Kleiner, A History of Roman Art (Wadsworth, 2007, 2010), стр. xxxii.
^ Dynes, Wayne R.; Donaldson, Stephen (20. 10. 1992). Homosexuality in the Ancient World [Хомосексуалност у античком свету]. Taylor & Francis. ISBN 9780815305460 — преко Google Books.
^ Dynes, Wayne R. (22. 3. 2016). „Philosophy”. Encyclopedia of Homosexuality. II. Routledge. стр. 984. ISBN 9781317368120 — преко Google Books.
^ Dynes, Wayne R. (22. 3. 2016). „Search: 'Holiness Code of Leviticus'”. Encyclopedia of Homosexuality. II. Routledge. ISBN 9781317368120. Архивирано из оригинала 28. 1. 2024. г. Приступљено 28. 1. 2024 — преко Google Books.
^ Herodotus (15. 5. 2010). The History. University of Chicago Press. стр. 97. ISBN 9780226327754 — преко Google Books.
^ Plato. Symposium. Превод: Benjamin Jowett. 189c. Архивирано из оригинала 10. 4. 2011. г. Приступљено 18. 9. 2011 — преко Internet Classics Archive.
^ Plato. Symposium. Превод: Benjamin Jowett. 201d. Архивирано из оригинала 10. 4. 2011. г. Приступљено 18. 9. 2011 — преко Internet Classics Archive.
^ Plato. Symposium. Превод: Benjamin Jowett. 214e. Архивирано из оригинала 10. 4. 2011. г. Приступљено 18. 9. 2011 — преко Internet Classics Archive.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и ^ј ^к ^л Fone, Byrne R. S. (2000). Homophobia: a history [Хомофобија: историја]. New York: Metropolitan Books. ISBN 0-8050-4559-7.
^ Joseph Roisman. Ancient Greece from Homer to Alexandria. . Blackwell, 2011
^ Haggerty 2000, стр. 418 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFHaggerty2000 (help)
^ Thomas A.J. McGinn, Prostitution, Sexuality and the Law in Ancient Rome (Oxford University Press, 1998), стр. 140–141.
^ Richlin 1992, стр. 86, 224
^ • John Boswell, Christianity, Social Tolerance, and Homosexuality: Gay People in Western Europe from the Beginning of the Christian Era to the Fourteenth Century (University of Chicago Press, 1980), стр. 63, 67–68.
^ Craig Williams (1999). Roman Homosexuality: Ideologies of Masculinity in Classical Antiquity. Oxford University Press. стр. 116.
^ Ben Nusbaum (2005). „Some Myths and Anomalies in the Study of Roman Sexuality”. Same-Sex Desire and Love in Greco-Roman Antiquity and in the Classical Tradition. Haworth Press. стр. 231. .
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Cantarella, Eva (20. 10. 2017). Bisexuality in the Ancient World [Бисексуалност у античком свету]. Yale University Press. стр. 173. ISBN 978-0300093025 — преко Google Books.
^ Digest 48.6.3.4 и 48.6.5.2.
^ Richlin 1992, стр. 562–563
^ Такође видети Digest 48.5.35 [34] о правним дефиницијама силовања које су укључивале дечаке.
^ Richlin 1992, стр. 558–561
^ ^а ^б Светоније, Август 68 Архивирано 2022-07-31 на сајту Wayback Machine, 71 Архивирано 2022-07-31 на сајту Wayback Machine
^ Myers, JoAnne (19. 9. 2013). Historical Dictionary of the Lesbian and Gay Liberation Movements [Историјски речник лезбијских и геј ослободилачких покрета]. Scarecrow Press. ISBN 9780810874688 — преко Google Books.
^ Hinsch, Bret (1990), Passions of the Cut Sleeve, University of California Press
^ Denny, Dallas (2013-05-13). Current Concepts in Transgender Identity [Савремени концепти трансродног идентитета] (на језику: енглески). Routledge. стр. 4—5. ISBN 978-1-134-82110-5.
^ ^а ^б Chrystal, Paul (2015-10-15). In Bed with the Romans [У кревету са Римљанима] (на језику: енглески). Amberley Publishing. ISBN 978-1-4456-4352-6.
^ Younger, John (7. 10. 2004). Sex in the Ancient World from A to Z [Секс у античком свету од А до Ш]. Routledge. стр. 165. ISBN 9781134547029 — преко Google Books.
^ Ornamentis Augustarum: Светоније, Живот Нерона 28–29 Архивирано 2023-06-10 на сајту Wayback Machine, разматра Craig A. Williams, Roman Homosexuality. Oxford University Press. 1999. стр. 284, 400, 424. .
^ Дион Касије, Epitome of Book 68.6.4; 68.21.2–6.21.3
^ За правопис, видети Hans-Werner Goetz, Jörg Jarnut, Walter Pohl (eds.), Regna and Gentes: The Relationship Between Late Antique and Early ... 2003. ISBN 9004125248. . страна 62.
^ „Homosexuality and the Weerdinge Bog Men” [Хомосексуалност и људи из мочваре Вердинге]. www.connellodonovan.com. Архивирано из оригинала 27. 10. 2016. г.
^ „Internet History Sourcebooks Project”. sourcebooks.fordham.edu. Архивирано из оригинала 19. 10. 2016. г.
^ Younger, John (7. 10. 2004). Sex in the Ancient World from A to Z [Секс у античком свету од А до Ш]. Routledge. стр. 93. ISBN 9781134547029. Архивирано из оригинала 28. 1. 2024. г. Приступљено 17. 10. 2016 — преко Google Books.
^ Prioreschi, Plinio (20. 10. 1996). A History of Medicine: Roman medicine [Историја медицине: Римска медицина]. Horatius Press. стр. 21. ISBN 9781888456035 — преко Google Books.
^ Augustan History, Life of Elagabalus 10 Архивирано 2021-04-04 на сајту Wayback Machine
^ ^а ^б ^в Varner, Eric (2008). „Transcending Gender: Assimilation, Identity, and Roman Imperial Portraits.”. Memoirs of the American Academy in Rome. Supplementary Volume. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 7: 200—201. ISSN 1940-0977. JSTOR 40379354. OCLC 263448435. „Наводи се да се Елагабал појављивао као Венера и да је депилирао цело тело... Дион препричава разговор између Елагабала и добро обдареног Аурелија Зотика: када се Зотик обратио цару са 'господару мој', Елагабал је одговорио: 'Не зови ме господаром, ја сам госпођа.' Дион закључује своју анегдоту тиме што Елагабал тражи од својих лекара да му хируршким захватом направе еквивалент женске вагине.”
^ ^а ^б Tess de'Carlo Trans History. 2018. стр. 32. ISBN 978-1-387-84635-1. Архивирано из оригинала 28. 01. 2024. г. Приступљено 03. 10. 2025. . Lulu.com. ,
^ Godbout, Louis (2004). „Elagabalus” (PDF). GLBTQ: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. Chicago: glbtq, Inc. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 11. 2015. г. Приступљено 6. 8. 2007.
^ Benjamin & Green 1966
^ ^а ^б „A History of Homophobia: 3 The Later Roman Empire & The Early Middle Eages” [Историја хомофобије: 3 Касно Римско царство и рани средњи век]. rictornorton.co.uk. Архивирано из оригинала 21. 1. 2017. г.
^ Hirschfeld, Magnus (20. 10. 2017). The Homosexuality of Men and Women [Хомосексуалност мушкараца и жена]. Prometheus Books. стр. 913. ISBN 9781615926985 — преко Google Books.
^ MEĐU NAMA 2014, стр. 28–29.
^ „Internet History Sourcebooks”. sourcebooks.fordham.edu. Архивирано из оригинала 19. 10. 2016. г.
^ DiMaio. Constans I (337–350 A.D.).
^ Canduci 2010, стр. 131
^ „The Historic Origins of Church Condemnation of Homosexuality” [Историјски корени црквене осуде хомосексуалности]. Well.com. Архивирано из оригинала 1. 1. 2017. г. Приступљено 12. 6. 2018.
^ Теодосијев законик 9.7.3: „Када се мушкарац жени и спрема се да се понуди мушкарцима на женски начин (quum vir nubit in feminam viris porrecturam), шта он жели, када је пол изгубио сваки значај; када је злочин такав да га није корисно познавати; када се Венера мења у други облик; када се љубав тражи, а не налази? Наређујемо да се статути подигну, да се закони наоружају осветољубивим мачем, да те срамне особе које су сада, или које ће убудуће бити, криве, буду подвргнуте изузетној казни.”
^ „People with a History: Lesbian, Gay, Bisexual, and Trans* History Sourcebook — Justinian I: Novel 77 (538) and Novel 141 (544 CE)”. Internet History Sourcebooks Project. Fordham University. Архивирано из оригинала 31. 3. 2019. г. Приступљено 3. 8. 2017.
^ „LacusCurtius • Ammianus Marcellinus — Book XXIII”. penelope.uchicago.edu.
^ „LacusCurtius • Ammianus Marcellinus — Book XXXI”. penelope.uchicago.edu.
^ Теодосијев законик 9.7.6: „Све особе које имају сраман обичај да осуђују тело мушкарца, играјући улогу жене за трпљење туђег пола (јер се чини да се не разликују од жена), искупиће злочин ове врсте у осветољубивом пламену пред очима народа.”
^ Dynes, Wayne R. (22. 3. 2016). „Search: 'Visigothic 506'”. Encyclopedia of Homosexuality. II. Routledge. ISBN 9781317368120 — преко Google Books.
^ „Corpus Iuris Civilis: The Digest and Codex: Marriage Laws” [Corpus Iuris Civilis: Дигеста и Кодекс: Брачни закони] (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 24. 1. 2021. г. Приступљено 14. 8. 2017.
^ Laura Swan (2001). The Forgotten Desert Mothers. стр. 72–73. ISBN 0809140160.
^ Dale Albert Johnson (2015). Corpus Syriacum Johnsoni I. стр. 344—8. ISBN 978-1312855342.
^ Conner, Randy P.; Sparks, David Hatfield; Sparks, Mariya; Anzaldúa, Gloria (1997), Cassell's Encyclopedia of Queer Myth, Symbol, and Spirit: Gay, Lesbian, Bisexual, and Transgender Lore, Cassell, стр. 57, ISBN 0-304-33760-9
^ Visigothic Code 3.5.5, 3.5.6 Архивирано 2015-10-19 на сајту Wayback Machine; „Доктрина православне вере захтева од нас да осудимо порочне праксе и да обуздамо оне који су одани телесним гресима. Јер добро саветујемо за добробит нашег народа и наше земље, када предузимамо мере да потпуно искоренимо злочине злих људи и станемо на крај злим делима порока. Из тог разлога ћемо покушати да укинемо ужасан злочин содомије, који је подједнако противан Божанској заповести као и чедности. И иако ауторитет Светих писама и цензура земаљских закона подједнако забрањују преступе ове врсте, ипак је неопходно осудити их новим декретом; да не би, ако се правовремена исправка одложи, настали још већи пороци. Стога, овим законом утврђујемо, да ако било који човек, било ког узраста или расе, било да припада свештенству или лаицима, буде осуђен, на основу ваљаних доказа, за почињење злочина содомије, биће, по налогу краља или било ког судије, не само подвргнут емаскулацији, већ и казни прописаној црквеним декретом за такве преступе, и објављеној у трећој години наше владавине.”
^ „SGS – Europe and homosexuality”. Архивирано из оригинала 7. 9. 2012. г. Приступљено 8. 2. 2016.
^ „Burned for Sodomy” [Спаљени због содомије]. Queer Saints and Martyrs. 9. 10. 2012. Архивирано из оригинала 13. 3. 2016. г.
^ David Bromell. Who's Who in Gay and Lesbian History, London, 2000 (Ed. Wotherspoon and Aldrich)
^ ^а ^б Hyung-Ki Choi; et al. „South Korea (Taehan Min'guk)”. International Encyclopedia of Sexuality. Continuum Publishing Company. Архивирано из оригинала 10. 1. 2007. г. Приступљено 1. 1. 2007.
^ PETRI DAMIANI Liber gomorrhianus, ad Leonem IX Rom. Pon. in Patrologiae Cursus completus...accurante J.P., MIGNE, series secunda, tomus CXLV, col. 161; CANOSA, Romano, Storia di una grande paura La sodomia a Firenze e a Venezia nel quattrocento, Feltrinelli, Milano 1991. стр. 13–14.
^ M.J.A. (27. 2. 2011). „El primer matrimonio homosexual de Galicia se ofició en 1061 en Rairiz de Veiga” [Први хомосексуални брак у Галицији одржан је 1061. у Раириз де Веиги]. FarodeVigo (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 17. 7. 2018. г. Приступљено 27. 2. 2011.
^ Opera Omnia.Архивирано 2007-10-22 на сајту Wayback Machine
^ „storia completa qui”. Архивирано из оригинала 11. 5. 2015. г. Приступљено 6. 10. 2014.
^ Osthananda, Kamori (29. 6. 2021). „Thai LGBTQ+ history through the looking glass: religious freedom and LGBTQ+ rights in Thailand” [Тајландска ЛГБТК+ историја кроз огледало: верска слобода и ЛГБТК+ права на Тајланду]. Thai Enquirer. Приступљено 19. 8. 2023.
^ ^а ^б Crompton 2003
^ За детаљније документоване податке о Бернардиновој дугој кампањи против хомосексуалности, видети Franco Mormando (1999). „Chapter 3: Even The Devil Flees in Horror at the Sight of This Sin: Sodomy and Sodomites” [Поглавље 3: Чак и ђаво бежи од ужаса при погледу на овај грех: Содомија и содомити]. The Preacher's Demons: Bernardino of Siena and the Social Underworld of Early Renaissance Italy [Проповедникови демони: Бернардино Сијенски и друштвено подземље ране ренесансне Италије]. Chicago: University of Chicago Press.
^ Lee, Jongsoo (2008). The Allure of Nezahualcoyotl: Pre-Hispanic History, Religion, and Nahua Poetics [Привлачност Незавалкојотла: Прехиспанска историја, религија и науа поетика]. UNM Press. ISBN 978-0826343376.
^ „Nezahualcoyotl's Law Code (1431)” [Незавалкојотлов законик (1431)]. Duhaime.org. Архивирано из оригинала 27. 2. 2017. г.
^ 世宗實錄 [Истинити записи династије Чосон: Истинити записи Сеџонга]. 75. 1454. Архивирано из оригинала 25. 5. 2019. г. Приступљено 27. 2. 2018.
^ Dynes, Wayne R. (22. 3. 2016). Encyclopedia of Homosexuality. I. Routledge. ISBN 9781317368151 — преко Google Books.
^ della Chiesa, Angela Ottino (1967). The Complete Paintings of Leonardo da Vinci. стр. 83.
^ Diarmaid MacCulloch (2003). Reformation: A History. стр. 95. MacCulloch каже „заљубио се” и даље додаје у фусноти „Било је много модерне срамоте и замагљивања око Еразма и Рогеруса, али погледајте разуман коментар у J. Huizinga, Erasmus of Rotterdam (London, 1952), стр. 11–12, и од Geoffrey Nutuall, Journal of Ecclesiastical History 26 (1975), 403”
^ Dynes, Wayne R. (22. 3. 2016). Encyclopedia of Homosexuality. I. Routledge. ISBN 9781317368151 — преко Google Books.
^ Michael Rocke (1996). Forbidden Friendships: Homosexuality and Male culture in Renaissance Florence. Oxford University Press.
^ Bret Hinsch (1992). Passions of the cut sleeve: the male homosexual tradition in China. University of California Press. стр. 142. ISBN 0-520-07869-1. Приступљено 28. 11. 2010.
^ Société française des seiziémistes (1997). Nouvelle revue du XVIe siècle, Volumes 15–16. Droz. стр. 14. Приступљено 28. 11. 2010.
^ Michael Rocke (1996). Forbidden Friendships: Homosexuality and Male culture in Renaissance Florence. Oxford University Press. стр. 228—229. ,.
^ Alfonso G. Jiménez de Sandi Valle, Luis Alberto de la Garza Becerra and Napoleón Glockner Corte. LGBT Pride Parade in Mexico City. National Autonomous University of Mexico (UNAM), 2009. 25 p.
^ Fernández-Armesto, Felipe (2022). Straits: Beyond the Myth of Magellan. Bloomsbury Publishing.
^ I. Arnaldi, La vita violenta di Benvenuto Cellini, Bari, 1986
^ Babur, Emperor of Hindustan (2002). The Baburnama: Memoirs of Babur, Prince and Emperor. translated, edited and annotated by W. M. Thackston. Modern Library. стр. 89. ISBN 0-375-76137-3.
^ Michelangelo Buonarroti; Symonds, John Addington (1904). Sonnets. now for the first time translated into rhymed English. London: Smith, Elder, & Co.
^ R v Jacobs (1817) Russ & Ry 331 потврдио је да се содомија односи само на однос per anum мушкарца са мушкарцем или женом, или однос per anum или per vaginum било мушкарца или жене са животињом. Други облици „неприродног односа” могу представљати непристојан напад или велику непристојност, али не чине содомију. Видети генерално, Smith & Hogan, Criminal Law (10th ed), ISBN 0-406-94801-1
^ Lewandowski, Piotr (2014). Grzech sodomii w przestrzeni politycznej, prawnej i społecznej Polski nowożytnej. e-bookowo. ISBN 9788378594239.
^ Donoso, et al. (2021). Boxer Codex: A Modern Spanish Transcription and English Translation of 16th-Century Exploration Accounts of East and Southeast Asia and the Pacific. Academica Filipina+.
^ Malcolm, Noel (2024). Forbidden Desire in Early Modern Europe: Male-male Sexual Relations, 1400-1750 (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 244. ISBN 978-0-19-888633-4.
^ Roelens, Jonas (2024-02-06). Citizens and Sodomites: Persecution and Perception of Sodomy in the Southern Low Countries, 1400–1700 (на језику: енглески). Brill. стр. 37. ISBN 978-90-04-68617-5.
^ Leofstreom, Jan (2014-02-04). Scandinavian Homosexualities: Essays on Gay and Lesbian Studies (на језику: енглески). Routledge. стр. 16. ISBN 978-1-317-95757-7.
^ ^а ^б ^в „The History of Sodomy Laws in the United States - Virginia”. Архивирано из оригинала 29. 4. 2019. г. Приступљено 7. 2. 2016.
^ Godbeer 2002
^ Borris 2004
^ ^а ^б http://dailyxtra.com/ideas/looking-back-at-quebec-queer-life-since-the-17th-century-50897 Looking back at Quebec queer life since the 17th century Архивирано 2014-12-14 на сајту Wayback Machine. Xtra!, 15. децембар 2009.
^ Foster, Thomas (2007). Long Before Stonewall: Histories of Same-Sex Sexuality in Early America. New York University Press.
^ „UNPO: Ethiopia: Sexual Minorities Under Threat”. unpo.org. 2. 11. 2009. Архивирано из оригинала 9. 5. 2021. г. Приступљено 9. 5. 2021.
^ Belcher, Wendy Laura (2016). „Same-Sex Intimacies in the Early African Text Gädlä Wälättä P̣eṭros (1672): Queer Reading an Ethiopian Woman Saint”. Research in African Literatures. 47 (2): 20—45. ISSN 0034-5210. JSTOR 10.2979/reseafrilite.47.2.03. S2CID 148427759. doi:10.2979/reseafrilite.47.2.03.
^ „DENMARK, PIONEER IN RIGHTS FOR THE LGBT”. Denmark Today. 4. 12. 2014. Архивирано из оригинала 9. 2. 2016. г.
^ Norton, Rictor (5. 2. 2005). „The Raid of Mother Clap's Molly House”. Архивирано из оригинала 6. 11. 2010. г. Приступљено 12. 2. 2010.
^ Hinsch 1990 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFHinsch1990 (help)
^ „Et besynderligt givtermaal mellem tvende fruentimmer”. Skeivt arkiv. 2014-12-16. Архивирано из оригинала 26. 3. 2023. г. Приступљено 7. 9. 2021.
^ „การเล่นสวาท (ผู้ชายกับผู้ชาย) บังเกิดขึ้นในรั่ววัง”. Postjung.com. октобар 2013. Архивирано из оригинала 1. 12. 2017. г. Приступљено 8. 11. 2017.
^ Das Gupta, Oliver (23. 1. 2012). „Der Schwule Fritz” [Геј Фриц]. Süddeutsche Zeitung (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 17. 2. 2021. г.
^ Gunther, Scott (2009). The Elastic Closet: A History of Homosexuality in France, 1942–present. 2009. ISBN 0-230-22105-X. Архивирано из оригинала 03. 06. 2013. г. Приступљено 03. 10. 2025. Књига о историји хомосексуалних покрета у Француској (узорак поглавља доступан на мрежи). Palgrave-Macmillan, .
^ „glbtq >> social sciences >> Napoleonic Code”. Архивирано из оригинала 4. 7. 2007. г. Приступљено 1. 8. 2007.
^ ^а ^б „Who Coined the Word 'Homosexual'?”. Gay and Lesbian History. Архивирано из оригинала 4. 1. 2009. г. Приступљено 11. 3. 2009.
^ Healey, Dan (2001). Homosexual Desire in Revolutionary Russia: The Regulation of Sexual and Gender Dissent. стр. 17, 368. ISBN 978-0-226-32233-9. . University of Chicago Press. .
^ „The Last Men Executed for Sodomy in England”. Rictor Norton. Архивирано из оригинала 20. 5. 2021. г. Приступљено 2. 12. 2019.
^ ^а ^б „Kamehameha II”. fambro.com.au. Архивирано из оригинала 2. 3. 2017. г. Приступљено 8. 2. 2016.
^ The Annual Register, Or, A View of the History and Politics of the Year... J.G. & F. Rivington. 1841. стр. 240 — преко Google Books.
^ Faderman, Lillian (2007). „Who Hid the Lesbians? The Case of the Southern Lady-Lovers in Brother Jonathan.”. Legacy. 24 (1): 10—25.
^ Guadio, Rudolf (2011). „Histories of Transverstie in the Modern Muslim World”. The Wiley-Blackwell Encyclopedia of Gender and Sexuality Studies. doi:10.1002/9781405161052.wbiems041.
^ ^а ^б Kennedy, Hubert (3. 3. 2004). Ulrichs, Karl Heinrich. glbtq.com. Архивирано из оригинала 19. 9. 2006. г. Приступљено 7. 2. 2016.
^ Hazard, Wendy (2004). Fear and loathing in Russia: a volatile history of sexuality, sin and gender. стр. 70.

Литература

Richlin, Amy (1992). The Garden of Priapus: Sexuality and Aggression in Roman Humor. Oxford University Press. Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
Hinsch, Bret (1990). Passions of the cut sleeve: the male homosexual tradition in China. Internet Archive. Berkeley : University of California Press. ISBN 978-0-520-06720-2.
Rose, Jenny (2014). „Appendix 1”. Zoroastrianism: An Introduction [Зороастризам: Увод] (на језику: енглески). I.B.Tauris. ISBN 9780857735485.

Schott, Landon (2016). „In the Beginning: Sexual History” [На почетку: Сексуална историја]. Gay Awareness: Discovering the Heart of the Father and the Mind of Christ On Sexuality [Геј свест: Откривање срца Оца и ума Христа о сексуалности]. Austin, Texas: Famous Publishing. ISBN 978-1942306481.
Richlin,. Not before Homosexuality,.
Borris, Kenneth (2004). Same-sex desire in the English Renaissance: a sourcebook of texts, 1470–1650. New York: Routledge. стр. 113. ISBN 0-8153-3626-8.
Benjamin, Harry; Green, Richard (1966). The Transsexual Phenomenon, Appendix C: Transsexualism: Mythological, Historical, and Cross-Cultural Aspects. New York: The Julian Press, Inc. Архивирано из оригинала 17. 7. 2007. г. Приступљено 3. 8. 2007.
Crompton, Louis (2003). Homosexuality and Civilization [Хомосексуалност и цивилизација]. Cambridge & London: Belknap Press of Harvard University Press.
Canduci, Alexander (2010). Triumph & Tragedy: The Rise and Fall of Rome's Immortal Emperors [Тријумф и трагедија: Успон и пад бесмртних римских царева]. Millers Point, N.S.W.: Pier 9. ISBN 978-1-74196-598-8.
Godbeer, Richard (2002). Sexual revolution in early America. Baltimore: Johns Hopkins University Press. стр. 123. ISBN 0-8018-6800-9.
Haggerty, George E. (2000). Gay histories and cultures: an encyclopedia [Геј историје и културе: енциклопедија]. Taylor & Francis. ISBN 978-0-8153-1880-4.
Haggerty, George E. (2000). Gay histories and cultures: an encyclopedia. Taylor & Francis. ISBN 978-0-8153-1880-4.
Montserrat, Dominic (2000). Akhenaten: History, Fantasy and Ancient Egypt [Акхенатен: Историја, фантазија и древни Египат]. Routledge. ISBN 978-1-134-69034-3.
Sabo, Adriana; Vuletić, Aleksandra; Stolić, Ana; Burmaz, Branko; Zec, Dejan; Duišin, Dragana; Stojanović, Dragana; Đurić, Dubravka; Maljković, Dušan; Erdei, Ildiko; Barišić, Jasmina; Petrović, Jelena; Višnjić, Jelena; Blagojević, Jelisaveta; Lončarević, Katarina; Radulović, Lidija; Kapetanović, Milorad; Jovanović, Nebojša; Savić, Nebojša; Knežević, Nenad; Dimitrijević, Olga; Dimitrov, Slavčo; Gočanin, Sonja; Bojanin, Stanoje; Kalinić, Tanja; Bjeličić, Vladimir; Jovanović, Vladimir; Ivanović, Zorica (2014). Blagojević; Jelisaveta; Dimitrijević; Olga; Stolić; Ana; Đurić; Dubravka; Lončarević; Katarina; Ivanović; Zorica; Radmanović; Mane; Popović; Tatjana; Savanović; Aleksandra; Knežević; Nenad, ур. MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova (PDF). korak-hapi-step.eu. Београд: Hartefakt Fond за Andrej Nosov. ISBN 978-86-914281-4-3. Приступљено 2022-08-12.

Pritchard, James B., ур. (1969). Ancient Near Eastern Texts Relating to the Old Testament (3rd with Supplement изд.). Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-03503-1.

[1] Mussi, Margherita (31. 10. 2001). Earliest Italy: An Overview of the Italian Paleolithic and Mesolithic [Најранија Италија: Преглед италијанског палеолита и мезолита]. Kluwer Academic. стр. 343—344. ISBN 978-0-306-46463-8.

[Schott2016-2] а ^б Schott 2016

[Talalay2005-3] Talalay, Lauren E. (2005). „The Gendered Sea: Iconography, Gender, and Mediterranean Prehistory” [Родно море: иконографија, род и медитеранска праисторија]. The Archaeology of Mediterranean Prehistory [Археологија медитеранске праисторије]. Blackwell. стр. 130—148, посебно стр. 136. ISBN 978-0-631-23267-4.

[4] „Grave of stone age transsexual excavated in Prague” [Ископан гроб транссексуалца из каменог доба у Прагу]. Archeology News Network. Czech Positions. 5. 4. 2011. Архивирано из оригинала 4. 2. 2014. г.

[Greenberg2008-5] а ^б Greenberg, David F. (2008). The Construction of Homosexuality [Конструкција хомосексуалности]. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-21981-3.

[6] Parkinson, R.B. (1995). „'Homosexual' Desire and Middle Kingdom Literature” [„Хомосексуална” жеља и књижевност Средњег краљевства]. Journal of Egyptian Archaeology. 81: 57—76. JSTOR 3821808. doi:10.2307/3821808.

[7] Montserrat 2000

[8] Meskell, Lynn (1999). Archaeologies of Social Life: Age, Sex, Class Etcetra in Ancient Egypt [Археологије друштвеног живота: доба, пол, класа итд. у древном Египту]. Wiley-Blackwell. стр. 95. ISBN 978-0-631-21298-0.

[9] Више детаља на [1](http://wanderingcaravan-bronzebuckaroo.blogspot.com/2007/11/clandestine-affair-pharaoh-neferkare.html) и [2](http://epistle.us/hbarticles/ancientegypt1.html) Архивирано 2017-02-18 на сајту Wayback Machine

[Greenberg2008PDF-10] „PDF The Construction of Homosexuality - Free Download PDF”. pdfsecret.com. Архивирано из оригинала 24. 10. 2018. г. Приступљено 24. 10. 2018.

[Nissinen2004-11] Homoeroticism in the Biblical World: A Historical Perspective, Martti Nissinen, Fortress Press, 2004, стр. 24–28

[12] Halsall, Paul. „The Code of the Assura” [Асурски законик]. Internet History Sourcebooks Project. Fordham University. Архивирано из оригинала 11. 9. 2015. г. Приступљено 16. 11. 2015.

[13] „Internet History Sourcebooks”. Архивирано из оригинала 8. 7. 2016. г. Приступљено 5. 2. 2016.

[14] Wilhelm, Amara Das (18. 5. 2010). Tritiya-Prakriti: People of the Third Sex [Тритија-пракрити: Људи трећег пола]. Xlibris Corporation. стр. 69. ISBN 9781453503164.

[FOOTNOTEPritchard1969181-15] Pritchard 1969, стр. 181.

[16] „Homosexuality in the Ancient Near East, beyond Egypt by Bruce Gerig in the Ancient Near East, beyond Egypt” [Хомосексуалност на древном Блиском истоку, изван Египта, Брус Гериг]. epistle.us. Архивирано из оригинала 2. 10. 2018. г. Приступљено 23. 3. 2017.

[17] Rose 2014

[18] Boyce, Mary (2001). Zoroastrians: Their Religious Beliefs and Practices [Зороастријанци: Њихова верска уверења и праксе] (на језику: енглески). Psychology Press. стр. 40. ISBN 9780415239028.

[Vendidad-19] а ^б „Vendidad: Fargard 8” [Одељак V (32) Незаконите пожуде.]. Avesta. Архивирано из оригинала 1. 2. 2019. г. Приступљено 14. 10. 2016.

[Wilhelm2014-20] Wilhelm, Amara Das (8. 5. 2014). „A Timeline of Gay World History” [Хронологија геј светске историје]. galva108. Gay & Lesbian Vaishnava Association. Архивирано из оригинала 25. 2. 2017. г.

[21] Kenneth Dover,. Greek Homosexuality. стр. 205—7. (Harvard University Press, 1978, 1898),

[22] Boswell, John (1994), Same-Sex Unions in Pre-Modern Europe., New York: Vintage Books

[23] Hinsch, Bret (1990), Passions of the Cut Sleeve, стр. 20—21

[24] Stephan Steingräber (2006). Abundance of Life: Etruscan Wall Painting. Getty Publications. стр. 67, 70, 91—92.

[25] Otto Brendel. Etruscan Art. стр. 165—170. . translated by R. Serra Ridgway (Yale University Press, 1978, 1995).; Fred S. Kleiner, A History of Roman Art (Wadsworth, 2007, 2010), стр. xxxii.

[26] Dynes, Wayne R.; Donaldson, Stephen (20. 10. 1992). Homosexuality in the Ancient World [Хомосексуалност у античком свету]. Taylor & Francis. ISBN 9780815305460 — преко Google Books.

[27] Dynes, Wayne R. (22. 3. 2016). „Philosophy”. Encyclopedia of Homosexuality. II. Routledge. стр. 984. ISBN 9781317368120 — преко Google Books.

[28] Dynes, Wayne R. (22. 3. 2016). „Search: 'Holiness Code of Leviticus'”. Encyclopedia of Homosexuality. II. Routledge. ISBN 9781317368120. Архивирано из оригинала 28. 1. 2024. г. Приступљено 28. 1. 2024 — преко Google Books.

[29] Herodotus (15. 5. 2010). The History. University of Chicago Press. стр. 97. ISBN 9780226327754 — преко Google Books.

[Symposium189c-30] Plato. Symposium. Превод: Benjamin Jowett. 189c. Архивирано из оригинала 10. 4. 2011. г. Приступљено 18. 9. 2011 — преко Internet Classics Archive.

[Symposium201d-31] Plato. Symposium. Превод: Benjamin Jowett. 201d. Архивирано из оригинала 10. 4. 2011. г. Приступљено 18. 9. 2011 — преко Internet Classics Archive.

[Symposium214e-32] Plato. Symposium. Превод: Benjamin Jowett. 214e. Архивирано из оригинала 10. 4. 2011. г. Приступљено 18. 9. 2011 — преко Internet Classics Archive.

[Fone2000-33] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и ^ј ^к ^л Fone, Byrne R. S. (2000). Homophobia: a history [Хомофобија: историја]. New York: Metropolitan Books. ISBN 0-8050-4559-7.

[34] Joseph Roisman. Ancient Greece from Homer to Alexandria. . Blackwell, 2011

[Haggerty2000-35] Haggerty 2000, стр. 418 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFHaggerty2000 (help)

[36] Thomas A.J. McGinn, Prostitution, Sexuality and the Law in Ancient Rome (Oxford University Press, 1998), стр. 140–141.

[37] Richlin 1992, стр. 86, 224

[38] • John Boswell, Christianity, Social Tolerance, and Homosexuality: Gay People in Western Europe from the Beginning of the Christian Era to the Fourteenth Century (University of Chicago Press, 1980), стр. 63, 67–68.

[39] Craig Williams (1999). Roman Homosexuality: Ideologies of Masculinity in Classical Antiquity. Oxford University Press. стр. 116.

[40] Ben Nusbaum (2005). „Some Myths and Anomalies in the Study of Roman Sexuality”. Same-Sex Desire and Love in Greco-Roman Antiquity and in the Classical Tradition. Haworth Press. стр. 231. .

[Cantarella2017-41] а ^б ^в ^г ^д ^ђ Cantarella, Eva (20. 10. 2017). Bisexuality in the Ancient World [Бисексуалност у античком свету]. Yale University Press. стр. 173. ISBN 978-0300093025 — преко Google Books.

[42] Digest 48.6.3.4 и 48.6.5.2.

[43] Richlin 1992, стр. 562–563

[44] Такође видети Digest 48.5.35 [34] о правним дефиницијама силовања које су укључивале дечаке.

[45] Richlin 1992, стр. 558–561

[Suet.2.68-46] а ^б Светоније, Август 68 Архивирано 2022-07-31 на сајту Wayback Machine, 71 Архивирано 2022-07-31 на сајту Wayback Machine

[47] Myers, JoAnne (19. 9. 2013). Historical Dictionary of the Lesbian and Gay Liberation Movements [Историјски речник лезбијских и геј ослободилачких покрета]. Scarecrow Press. ISBN 9780810874688 — преко Google Books.

[48] Hinsch, Bret (1990), Passions of the Cut Sleeve, University of California Press

[49] Denny, Dallas (2013-05-13). Current Concepts in Transgender Identity [Савремени концепти трансродног идентитета] (на језику: енглески). Routledge. стр. 4—5. ISBN 978-1-134-82110-5.

[Chrystal2015-50] а ^б Chrystal, Paul (2015-10-15). In Bed with the Romans [У кревету са Римљанима] (на језику: енглески). Amberley Publishing. ISBN 978-1-4456-4352-6.

[51] Younger, John (7. 10. 2004). Sex in the Ancient World from A to Z [Секс у античком свету од А до Ш]. Routledge. стр. 165. ISBN 9781134547029 — преко Google Books.

[52] Ornamentis Augustarum: Светоније, Живот Нерона 28–29 Архивирано 2023-06-10 на сајту Wayback Machine, разматра Craig A. Williams, Roman Homosexuality. Oxford University Press. 1999. стр. 284, 400, 424. .

[53] Дион Касије, Epitome of Book 68.6.4; 68.21.2–6.21.3

[54] За правопис, видети Hans-Werner Goetz, Jörg Jarnut, Walter Pohl (eds.), Regna and Gentes: The Relationship Between Late Antique and Early ... 2003. ISBN 9004125248. . страна 62.

[55] „Homosexuality and the Weerdinge Bog Men” [Хомосексуалност и људи из мочваре Вердинге]. www.connellodonovan.com. Архивирано из оригинала 27. 10. 2016. г.

[56] „Internet History Sourcebooks Project”. sourcebooks.fordham.edu. Архивирано из оригинала 19. 10. 2016. г.

[57] Younger, John (7. 10. 2004). Sex in the Ancient World from A to Z [Секс у античком свету од А до Ш]. Routledge. стр. 93. ISBN 9781134547029. Архивирано из оригинала 28. 1. 2024. г. Приступљено 17. 10. 2016 — преко Google Books.

[Prioreschi1996-58] Prioreschi, Plinio (20. 10. 1996). A History of Medicine: Roman medicine [Историја медицине: Римска медицина]. Horatius Press. стр. 21. ISBN 9781888456035 — преко Google Books.

[augusta-elagabalus-i-4-59] Augustan History, Life of Elagabalus 10 Архивирано 2021-04-04 на сајту Wayback Machine

[Varner-2008-60] а ^б ^в Varner, Eric (2008). „Transcending Gender: Assimilation, Identity, and Roman Imperial Portraits.”. Memoirs of the American Academy in Rome. Supplementary Volume. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 7: 200—201. ISSN 1940-0977. JSTOR 40379354. OCLC 263448435. „Наводи се да се Елагабал појављивао као Венера и да је депилирао цело тело... Дион препричава разговор између Елагабала и добро обдареног Аурелија Зотика: када се Зотик обратио цару са 'господару мој', Елагабал је одговорио: 'Не зови ме господаром, ја сам госпођа.' Дион закључује своју анегдоту тиме што Елагабал тражи од својих лекара да му хируршким захватом направе еквивалент женске вагине.”

[deCarlo_p32-61] а ^б Tess de'Carlo Trans History. 2018. стр. 32. ISBN 978-1-387-84635-1. Архивирано из оригинала 28. 01. 2024. г. Приступљено 03. 10. 2025. . Lulu.com. ,

[glbtq-enc-elagabal-62] Godbout, Louis (2004). „Elagabalus” (PDF). GLBTQ: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. Chicago: glbtq, Inc. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 11. 2015. г. Приступљено 6. 8. 2007.

[63] Benjamin & Green 1966

[Norton-Homophobia3-64] а ^б „A History of Homophobia: 3 The Later Roman Empire & The Early Middle Eages” [Историја хомофобије: 3 Касно Римско царство и рани средњи век]. rictornorton.co.uk. Архивирано из оригинала 21. 1. 2017. г.

[65] Hirschfeld, Magnus (20. 10. 2017). The Homosexuality of Men and Women [Хомосексуалност мушкараца и жена]. Prometheus Books. стр. 913. ISBN 9781615926985 — преко Google Books.

[FOOTNOTEMEĐU_NAMA201428–29-66] MEĐU NAMA 2014, стр. 28–29.

[67] „Internet History Sourcebooks”. sourcebooks.fordham.edu. Архивирано из оригинала 19. 10. 2016. г.

[68] DiMaio. Constans I (337–350 A.D.).

[69] Canduci 2010, стр. 131

[70] „The Historic Origins of Church Condemnation of Homosexuality” [Историјски корени црквене осуде хомосексуалности]. Well.com. Архивирано из оригинала 1. 1. 2017. г. Приступљено 12. 6. 2018.

[71] Теодосијев законик 9.7.3: „Када се мушкарац жени и спрема се да се понуди мушкарцима на женски начин (quum vir nubit in feminam viris porrecturam), шта он жели, када је пол изгубио сваки значај; када је злочин такав да га није корисно познавати; када се Венера мења у други облик; када се љубав тражи, а не налази? Наређујемо да се статути подигну, да се закони наоружају осветољубивим мачем, да те срамне особе које су сада, или које ће убудуће бити, криве, буду подвргнуте изузетној казни.”

[72] „People with a History: Lesbian, Gay, Bisexual, and Trans* History Sourcebook — Justinian I: Novel 77 (538) and Novel 141 (544 CE)”. Internet History Sourcebooks Project. Fordham University. Архивирано из оригинала 31. 3. 2019. г. Приступљено 3. 8. 2017.

[73] „LacusCurtius • Ammianus Marcellinus — Book XXIII”. penelope.uchicago.edu.

[74] „LacusCurtius • Ammianus Marcellinus — Book XXXI”. penelope.uchicago.edu.

[75] Теодосијев законик 9.7.6: „Све особе које имају сраман обичај да осуђују тело мушкарца, играјући улогу жене за трпљење туђег пола (јер се чини да се не разликују од жена), искупиће злочин ове врсте у осветољубивом пламену пред очима народа.”

[76] Dynes, Wayne R. (22. 3. 2016). „Search: 'Visigothic 506'”. Encyclopedia of Homosexuality. II. Routledge. ISBN 9781317368120 — преко Google Books.

[77] „Corpus Iuris Civilis: The Digest and Codex: Marriage Laws” [Corpus Iuris Civilis: Дигеста и Кодекс: Брачни закони] (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 24. 1. 2021. г. Приступљено 14. 8. 2017.

[Swan2001-78] Laura Swan (2001). The Forgotten Desert Mothers. стр. 72–73. ISBN 0809140160.

[79] Dale Albert Johnson (2015). Corpus Syriacum Johnsoni I. стр. 344—8. ISBN 978-1312855342.

[80] Conner, Randy P.; Sparks, David Hatfield; Sparks, Mariya; Anzaldúa, Gloria (1997), Cassell's Encyclopedia of Queer Myth, Symbol, and Spirit: Gay, Lesbian, Bisexual, and Transgender Lore, Cassell, стр. 57, ISBN 0-304-33760-9

[81] Visigothic Code 3.5.5, 3.5.6 Архивирано 2015-10-19 на сајту Wayback Machine; „Доктрина православне вере захтева од нас да осудимо порочне праксе и да обуздамо оне који су одани телесним гресима. Јер добро саветујемо за добробит нашег народа и наше земље, када предузимамо мере да потпуно искоренимо злочине злих људи и станемо на крај злим делима порока. Из тог разлога ћемо покушати да укинемо ужасан злочин содомије, који је подједнако противан Божанској заповести као и чедности. И иако ауторитет Светих писама и цензура земаљских закона подједнако забрањују преступе ове врсте, ипак је неопходно осудити их новим декретом; да не би, ако се правовремена исправка одложи, настали још већи пороци. Стога, овим законом утврђујемо, да ако било који човек, било ког узраста или расе, било да припада свештенству или лаицима, буде осуђен, на основу ваљаних доказа, за почињење злочина содомије, биће, по налогу краља или било ког судије, не само подвргнут емаскулацији, већ и казни прописаној црквеним декретом за такве преступе, и објављеној у трећој години наше владавине.”

[82] „SGS – Europe and homosexuality”. Архивирано из оригинала 7. 9. 2012. г. Приступљено 8. 2. 2016.

[queersaints-83] „Burned for Sodomy” [Спаљени због содомије]. Queer Saints and Martyrs. 9. 10. 2012. Архивирано из оригинала 13. 3. 2016. г.

[84] David Bromell. Who's Who in Gay and Lesbian History, London, 2000 (Ed. Wotherspoon and Aldrich)

[Choi2007-85] а ^б Hyung-Ki Choi; et al. „South Korea (Taehan Min'guk)”. International Encyclopedia of Sexuality. Continuum Publishing Company. Архивирано из оригинала 10. 1. 2007. г. Приступљено 1. 1. 2007.

[86] PETRI DAMIANI Liber gomorrhianus, ad Leonem IX Rom. Pon. in Patrologiae Cursus completus...accurante J.P., MIGNE, series secunda, tomus CXLV, col. 161; CANOSA, Romano, Storia di una grande paura La sodomia a Firenze e a Venezia nel quattrocento, Feltrinelli, Milano 1991. стр. 13–14.

[87] M.J.A. (27. 2. 2011). „El primer matrimonio homosexual de Galicia se ofició en 1061 en Rairiz de Veiga” [Први хомосексуални брак у Галицији одржан је 1061. у Раириз де Веиги]. FarodeVigo (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 17. 7. 2018. г. Приступљено 27. 2. 2011.

[88] Opera Omnia.Архивирано 2007-10-22 на сајту Wayback Machine

[89] „storia completa qui”. Архивирано из оригинала 11. 5. 2015. г. Приступљено 6. 10. 2014.

[ThaiEnquirer-90] Osthananda, Kamori (29. 6. 2021). „Thai LGBTQ+ history through the looking glass: religious freedom and LGBTQ+ rights in Thailand” [Тајландска ЛГБТК+ историја кроз огледало: верска слобода и ЛГБТК+ права на Тајланду]. Thai Enquirer. Приступљено 19. 8. 2023.

[Crompton2003-91] а ^б Crompton 2003

[92] За детаљније документоване податке о Бернардиновој дугој кампањи против хомосексуалности, видети Franco Mormando (1999). „Chapter 3: Even The Devil Flees in Horror at the Sight of This Sin: Sodomy and Sodomites” [Поглавље 3: Чак и ђаво бежи од ужаса при погледу на овај грех: Содомија и содомити]. The Preacher's Demons: Bernardino of Siena and the Social Underworld of Early Renaissance Italy [Проповедникови демони: Бернардино Сијенски и друштвено подземље ране ренесансне Италије]. Chicago: University of Chicago Press.

[Lee2008-93] Lee, Jongsoo (2008). The Allure of Nezahualcoyotl: Pre-Hispanic History, Religion, and Nahua Poetics [Привлачност Незавалкојотла: Прехиспанска историја, религија и науа поетика]. UNM Press. ISBN 978-0826343376.

[94] „Nezahualcoyotl's Law Code (1431)” [Незавалкојотлов законик (1431)]. Duhaime.org. Архивирано из оригинала 27. 2. 2017. г.

[95] 世宗實錄 [Истинити записи династије Чосон: Истинити записи Сеџонга]. 75. 1454. Архивирано из оригинала 25. 5. 2019. г. Приступљено 27. 2. 2018.

[96] Dynes, Wayne R. (22. 3. 2016). Encyclopedia of Homosexuality. I. Routledge. ISBN 9781317368151 — преко Google Books.

[97] Chiesa, Angela Ottino (1967). The Complete Paintings of Leonardo da Vinci. стр. 83.

[98] Diarmaid MacCulloch (2003). Reformation: A History. стр. 95. MacCulloch каже „заљубио се” и даље додаје у фусноти „Било је много модерне срамоте и замагљивања око Еразма и Рогеруса, али погледајте разуман коментар у J. Huizinga, Erasmus of Rotterdam (London, 1952), стр. 11–12, и од Geoffrey Nutuall, Journal of Ecclesiastical History 26 (1975), 403”

[99] Dynes, Wayne R. (22. 3. 2016). Encyclopedia of Homosexuality. I. Routledge. ISBN 9781317368151 — преко Google Books.

[100] Michael Rocke (1996). Forbidden Friendships: Homosexuality and Male culture in Renaissance Florence. Oxford University Press.

[101] Bret Hinsch (1992). Passions of the cut sleeve: the male homosexual tradition in China. University of California Press. стр. 142. ISBN 0-520-07869-1. Приступљено 28. 11. 2010.

[102] Société française des seiziémistes (1997). Nouvelle revue du XVIe siècle, Volumes 15–16. Droz. стр. 14. Приступљено 28. 11. 2010.

[103] Michael Rocke (1996). Forbidden Friendships: Homosexuality and Male culture in Renaissance Florence. Oxford University Press. стр. 228—229. ,.

[104] Alfonso G. Jiménez de Sandi Valle, Luis Alberto de la Garza Becerra and Napoleón Glockner Corte. LGBT Pride Parade in Mexico City. National Autonomous University of Mexico (UNAM), 2009. 25 p.

[105] Fernández-Armesto, Felipe (2022). Straits: Beyond the Myth of Magellan. Bloomsbury Publishing.

[106] I. Arnaldi, La vita violenta di Benvenuto Cellini, Bari, 1986

[107] Babur, Emperor of Hindustan (2002). The Baburnama: Memoirs of Babur, Prince and Emperor. translated, edited and annotated by W. M. Thackston. Modern Library. стр. 89. ISBN 0-375-76137-3.

[108] Michelangelo Buonarroti; Symonds, John Addington (1904). Sonnets. now for the first time translated into rhymed English. London: Smith, Elder, & Co.

[109] R v Jacobs (1817) Russ & Ry 331 потврдио је да се содомија односи само на однос per anum мушкарца са мушкарцем или женом, или однос per anum или per vaginum било мушкарца или жене са животињом. Други облици „неприродног односа” могу представљати непристојан напад или велику непристојност, али не чине содомију. Видети генерално, Smith & Hogan, Criminal Law (10th ed), ISBN 0-406-94801-1

[110] Lewandowski, Piotr (2014). Grzech sodomii w przestrzeni politycznej, prawnej i społecznej Polski nowożytnej. e-bookowo. ISBN 9788378594239.

[111] Donoso, et al. (2021). Boxer Codex: A Modern Spanish Transcription and English Translation of 16th-Century Exploration Accounts of East and Southeast Asia and the Pacific. Academica Filipina+.

[112] Malcolm, Noel (2024). Forbidden Desire in Early Modern Europe: Male-male Sexual Relations, 1400-1750 (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 244. ISBN 978-0-19-888633-4.

[113] Roelens, Jonas (2024-02-06). Citizens and Sodomites: Persecution and Perception of Sodomy in the Southern Low Countries, 1400–1700 (на језику: енглески). Brill. стр. 37. ISBN 978-90-04-68617-5.

[114] Leofstreom, Jan (2014-02-04). Scandinavian Homosexualities: Essays on Gay and Lesbian Studies (на језику: енглески). Routledge. стр. 16. ISBN 978-1-317-95757-7.

[sodomyvirginia-115] а ^б ^в „The History of Sodomy Laws in the United States - Virginia”. Архивирано из оригинала 29. 4. 2019. г. Приступљено 7. 2. 2016.

[116] Godbeer 2002

[117] Borris 2004

[quebecqueer-118] а ^б http://dailyxtra.com/ideas/looking-back-at-quebec-queer-life-since-the-17th-century-50897 Looking back at Quebec queer life since the 17th century Архивирано 2014-12-14 на сајту Wayback Machine. Xtra!, 15. децембар 2009.

[119] Foster, Thomas (2007). Long Before Stonewall: Histories of Same-Sex Sexuality in Early America. New York University Press.

[120] „UNPO: Ethiopia: Sexual Minorities Under Threat”. unpo.org. 2. 11. 2009. Архивирано из оригинала 9. 5. 2021. г. Приступљено 9. 5. 2021.

[121] Belcher, Wendy Laura (2016). „Same-Sex Intimacies in the Early African Text Gädlä Wälättä P̣eṭros (1672): Queer Reading an Ethiopian Woman Saint”. Research in African Literatures. 47 (2): 20—45. ISSN 0034-5210. JSTOR 10.2979/reseafrilite.47.2.03. S2CID 148427759. doi:10.2979/reseafrilite.47.2.03.

[122] „DENMARK, PIONEER IN RIGHTS FOR THE LGBT”. Denmark Today. 4. 12. 2014. Архивирано из оригинала 9. 2. 2016. г.

[Norton-MotherClap-123] Norton, Rictor (5. 2. 2005). „The Raid of Mother Clap's Molly House”. Архивирано из оригинала 6. 11. 2010. г. Приступљено 12. 2. 2010.

[124] Hinsch 1990 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFHinsch1990 (help)

[125] „Et besynderligt givtermaal mellem tvende fruentimmer”. Skeivt arkiv. 2014-12-16. Архивирано из оригинала 26. 3. 2023. г. Приступљено 7. 9. 2021.

[126] „การเล่นสวาท (ผู้ชายกับผู้ชาย) บังเกิดขึ้นในรั่ววัง”. Postjung.com. октобар 2013. Архивирано из оригинала 1. 12. 2017. г. Приступљено 8. 11. 2017.

[127] Das Gupta, Oliver (23. 1. 2012). „Der Schwule Fritz” [Геј Фриц]. Süddeutsche Zeitung (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 17. 2. 2021. г.

[128] Gunther, Scott (2009). The Elastic Closet: A History of Homosexuality in France, 1942–present. 2009. ISBN 0-230-22105-X. Архивирано из оригинала 03. 06. 2013. г. Приступљено 03. 10. 2025. Књига о историји хомосексуалних покрета у Француској (узорак поглавља доступан на мрежи). Palgrave-Macmillan, .

[129] „glbtq >> social sciences >> Napoleonic Code”. Архивирано из оригинала 4. 7. 2007. г. Приступљено 1. 8. 2007.

[Green-224-130] а ^б „Who Coined the Word 'Homosexual'?”. Gay and Lesbian History. Архивирано из оригинала 4. 1. 2009. г. Приступљено 11. 3. 2009.

[131] Healey, Dan (2001). Homosexual Desire in Revolutionary Russia: The Regulation of Sexual and Gender Dissent. стр. 17, 368. ISBN 978-0-226-32233-9. . University of Chicago Press. .

[132] „The Last Men Executed for Sodomy in England”. Rictor Norton. Архивирано из оригинала 20. 5. 2021. г. Приступљено 2. 12. 2019.

[Fambro-133] а ^б „Kamehameha II”. fambro.com.au. Архивирано из оригинала 2. 3. 2017. г. Приступљено 8. 2. 2016.

[134] The Annual Register, Or, A View of the History and Politics of the Year... J.G. & F. Rivington. 1841. стр. 240 — преко Google Books.

[135] Faderman, Lillian (2007). „Who Hid the Lesbians? The Case of the Southern Lady-Lovers in Brother Jonathan.”. Legacy. 24 (1): 10—25.

[Guadio2011-136] Guadio, Rudolf (2011). „Histories of Transverstie in the Modern Muslim World”. The Wiley-Blackwell Encyclopedia of Gender and Sexuality Studies. doi:10.1002/9781405161052.wbiems041.

[KennedyHubert-137] а ^б Kennedy, Hubert (3. 3. 2004). Ulrichs, Karl Heinrich. glbtq.com. Архивирано из оригинала 19. 9. 2006. г. Приступљено 7. 2. 2016.

[138] Hazard, Wendy (2004). Fear and loathing in Russia: a volatile history of sexuality, sin and gender. стр. 70.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[56]

[57]

[58]

[59]

[60]

[61]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[72]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[88]

[89]

[90]

[91]

[92]

[93]

[94]

[95]

[96]

[97]

[98]

[99]

[100]