Хронологија историје ЛГБТ+ заједнице

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Pregled LGBT istorije)

Ово је кратак преглед ЛГБТ+ историје (историје нехетеросексуалних и нецисродних особа).

Пре нове ере[уреди | уреди извор]

10. миленијум п. н. е — 3. миленијум п. н. е.[уреди | уреди извор]

  • 9600. п. н. е — 5000. п. н. е - Мезолитски пећински цртежи на Сицилији представљају фаличне мушке фигуре у паровима представљене у разним улогама, укључујући ловце, акробате, религиозне фигуре, као и представе хомосексуалних сексуалних односа.[1][2]
  • 7000. п. н. е — око 1700. п. н. е - Међу неолитским и бронзаним цртежима и фигуринама са Медитерана, како један аутор наводи, пронађене су „фигуре људи трећег пола”, које имају женствене груди и мушке гениталије или без истакнутих полних карктеристика. У неолитској Италији, прикази жена су у контексту домаћинстава, док се прикази са сексуалним карактеристикама појављују у покопима или религијским поставкама. У неолитској Грчкој и Кипру, фигуре су често двополне или без полних карактеристика.[3]
  • 2900. п. н. е — 2500. п. н. е - Биолошки мушкарац је закопан на предградском гробљу у Прагу, у Чешкој, у одећи која је била предвиђена за жене. Археолози спекулишу да је покојник била трансродна особа или особа трећег пола.[4]

2. миленијум п. н. е — 1. п. н. е.[уреди | уреди извор]

20. век п. н. е — 7. век п. н. е.[уреди | уреди извор]

„Ако мушкарац каже другом мушкарцу приватно или у свађи, „Твоја жена је промискуитетна, тужићу је сам,” али нема ништа чиме би поткрепио тврдњу и нема доказа за тврдњу, биће ишибан, осуђен на месец дана тешког рада за краља, одсечен и платиће један таленат олова.”

— Код Асуре, §18

„Ако мушкарац тајно започне гласине о свом комшији тврдећи да „је он дозволио мушкарцима да имају секс са њим” или у свађи у присуству других каже „мушкарци имају секс са тобом” и „тужићу те сам”, али нема ништа чиме би поткрепио тврдњу и нема доказа за тврдњу, биће ишибан, осуђен на месец дана тешког рада за краља, одсечен и платиће један таленат олова.”

— Код Асуре, §19

„Ако човек има секс са својим комшијом који је тужен и осуђиван, сматраће се укаљаним и постаће евнух.”

— Код Асуре, §20

„Ако човек силује своју мајку, то је капитални злочин. Ако човек силује своју ћерку, то је капитални злочин. Ако човек силује свог сина, то је капитални злочин.”

— Код Асуре, §189
  • 1000. п. н. е — 500. п. н. е - Видевдат потиче из овог времена[19][20] а у њему је наведено следеће:

Ахура Мазда одговара: „Човек који леже са човеком као са женом, или као жена која леже са човеком, је човек Деве; овај је човек који слави Деву, то је мушки љубавник Деве, женски љубавник Деве, жена Деви; то је човек који је онолико лош колико је Дева лош, који је цео као Дева; то је човек који је Дева пре него што умре и постаје један од невидљивих Дева после смрти: као и он, без обзира да ли је легао са мушкарцем као мушкарац, или као жена.”[21]

— Avesta, Vendidad, Fargard 8. Funerals and purification, unlawful sex, Section V (32) Unlawful lusts.

Онај који је крив може бити убијен од стране било кога, без наредбе Дастура, а извршењем овог погубљења капитални злочин се може опростити.[21]

  • 630. п. н. е - Дорачка аристократија на Криту усваја званичне заједнице између одраслих аристократа и адолесцентних дечака; запис са Крита је најстајији запис друштвене институције педерастије[23] Брак између мушкараца није признат од стране законе, али су мушкарци кроз педерастију улазили у везе за цео живот. Ове везе се нису разликовале од хетеросексуалних бракова, осим тога што је старији мушкарац служио као учитељ или ментор овом другом.[24]

6. век п. н. е — 4. век п. н. е.[уреди | уреди извор]

  • 540. п. н. е — 530. п. н. е - Осликани зидови Етрурске Гробнице бикова (итал. Tomba dei Tori), пронађене 1892. у некрополи Монтероци, у Тарквинији, приказују хомосексуалне сексуалне односе. Гробница је названа по пару бикова који гледају сцене људског секса, један гледа однос мушкарца и жене, док други гледа однос два мушкарца.[25]
  • 538. п. н. е — 330. п. н. е - Написана је Књига Левитска и у њој је написано следеће:

„Нећеш лећи са мушкарцем као са женом; то је грозота.”[28]

— Тора / Библија, Књига Левитска, 18. поглавље, 22. стихови

„Ако мушкарац легне са мушким као са женом, обојца су починили грозоту; биће убијени; њихова крв је на њима самима.”[29]

— Тора / Библија, Књига Левитска, 20. поглавље, 13. стихови
  • 350. п. н. е - Платон објављује Законе, у којој Атински странац и његови сапутници критикују хомосексуалност и називају је пожудном и погрешном зато што не продужава врсту и води ка неодговорном грађанству.[35]
  • 346. п. н. е - Есхинов говор „Против Тимарха”, који је био на суду за мушку проституцију, открива став Атињана ка хомосексуалности. Есхин је победио, а Тимарх је био обесправљен и бива му забрањено да се обраћа Скупштини.[36]

3. век п. н. е — 1. п. н. е.[уреди | уреди извор]

  • 227. п. н. е, 226. п. н. е, 216 п. н. е или 149. п. н. е - Током Римске републике, Lex Scantinia кажњава оне који почињују сексуалне злочине (називани ступрум) против слободнорођене омладине. Ретко помињан и спровођен, можда се користио и за прогон мушкараца који су били пасивни у хомосексуалним односима [en].[39] Није јасно да ли је казна била смрт или новчана. Жеља и улазак у истополне односе су се сматрали природним и друштвено прихватљивим понашањима, све док је њихов партнер био проститутка [en], роб или инфамис, обесправљена особа. У периоду Царства, Lex Scantinia-у је оживљео Домицијан као део његових правних и моралних реформи.[40]
  • 90-те п. н. е и 80-те п. н. е - Квинт Лутације Катул је био део круга песника који су писали кратке, певљиве хеленистичке песме, које су биле у моди у касној Републици. Оба његова дела која су преживела су о мушкарцу као објекту пожуде, што указује на хомоеротску естетику у римској култури.[41]
  • 57. п. н. е — 54. п. н. е - Катул пише Carmina, који укључује песме Јувентусу, хвалисање сексуалним умећем са младима и јаке критике против пасивних хомосексуалаца.
  • 50. п. н. е - Закон Lex Julia de vi publica бива донешен и дефинише силовање као принудан секс према „дечаку, жени или било коме”, а силоватељ је кажњаван погубљењем. Мушкарци који су били силовани су искључени из губитка легалног или друштвеног статуса који су као казну добијали они који су предавали своја тела да буду коришћена за задовољство других. Мушке проституке и забављачи су били инфамис и искључени из законске заштите које покривају оне који имају добар статус. Према закону, робови нису могли да буду силовани; сматрани су поседништвом, а не људима у очима закона. Ипак, власник роба може да тужи силоватеља за оштећење имовине.[42][43][44][41]
  • 44. п. н. е - После атентата на диктатора и конзула Гаја Јулија Цезара, Гај Октавије је у Цезаровом тестаменту именован за његовог сина и наследника. Марко Антоније, је оптужио Октавија да је своје усвајање добио због својих сексуалних услуга Цезару.[45]
  • 42. п. н. е — 39. п. н. е - Вергилије пише Еклоге, истакнут пример латинске хомоеротичне литературе.
  • 27. п. н. е - Основано је Римско царство под Октавијаном Августом. Први забележен истополни брак у историји се десио током његове владавине, хомосексуална проституција је опорезована, а ако је неко био ухваћен у пасивној улози са другим мушкарцем, могао је да изгуби држављанство Рима.[46]
  • 26, 25. и 18. п. н. е - Тибул пише своје елегије, са референцама на хомосексуалност.

Нова ера[уреди | уреди извор]

1. миленијум[уреди | уреди извор]

1. век[уреди | уреди извор]

  • 5 — 15 - Направљен је Варенов пехар који представља римски пехар за пијење који је украшен са две рељефне слике мушких хомосексуалних односа.
Зидна слика женског пара у купатилу предграђа Помпеја.
  • 98 - Почиње власт Трајана, једног од омиљених римских царева. Трајан је био познат по својој хомосексуалности и наклоности младићима. Краљ Едесе Абгар VII је то искористио у своју корист кад је због Трајановог беса због неких од његових дела, послао свог згодног младог сина да се извини у његово име, чиме је добио пардон.[49]
Исте године, Публиј Корнелије Тацит је написао књигу Германија. У Германији, Тацит пише да је казна за оне који се упусте у „телесну срамоту” „гушење у блату под гомилом препрека”. Такође је написао да се свештеници под-племена Шваба, Нахарвали, „облаче као жене” да обављају своје свештеничке дужности.[50]

2. век[уреди | уреди извор]

Антиној приказан као Бах, Ватикански музеј, Сала Ротонда.
  • 130 - Антиној, љубавник цара Хадријана, је умро удавивши се у Нилу. Хадријан је био сломљен Антинојевом смрћу и одао је врло екстравагантну почаст свом љубавнику. На месту где је Антиној умро, Хадријан је подигао град Антинопољ. Самог Антиноја прогласио је богом. Антиној је уједно био и последњим нови бог антике. Његове статуе постављене су широм Римског царства, такође су подигнути храмови у Битанији, Атини и Мантинеји, као и пророчишта. По дивинацији, Антиној је у Египту поистовећен са Озирисом. С обзиром на велики број статуа, Антиној је један од најбоље сачуваних ликова антике.
  • 200 - књига о пиронизму је објављена. У књизи, Секст Емпирик је изјавио да „међу Персијанцима, уобичајено је да се улази у односе са мушкарцима, али међу Римљанима, то је противзаконито". У књизи је такође рекао да „међу нама, содомија је срамотна или илегална, али међу Германима, то није срамота већ ствар обичаја. Људи кажу и да у Теби, пре много времена ова ствар није била срамотна.” Такође указује на „горућу љубав Ахила и Патрокла”.[51][52]

3. век[уреди | уреди извор]

  • 218 — 222 Римски цар Елагабал започиње своју владавину. Кроз своју владавину, Елагабал жени 5 жена и једног мушкарца под именом Аурелије Зотик, атлету из Смирне, у богатој јавној церемонији у Риму.[54] Ипак, Елагабалова најстабилнија веза је била са кочијашем Хероклом [en], а Касије Дион тврди да Елагабал ужива у титулама Хероклове љубавнице, жене и краљице.[55] Носи шминку и перике, преферира да титулу госпође него господина и нуди позамашне суме новца лекарима који би могли да Елагабалу дају вагину.[56][55] Из овог разлога, неки писци сматрају Елагабала првом забележеном трансродном фигуром која тражи операцију промене пола.[56][55][57][58]

4. век[уреди | уреди извор]

  • 305 — 306 - Одржан је Елвирски сабор, основа западне цркве који, међу другим стварима, забрањује педерастима да се причешћују.
  • 314 - Одржан је Анкирски сабор, основа источне цркве који, међу другим стварима, искључује неожењене мушкарце испод 20 година који су ухваћени у хомосексуалним радњама из светих тајни, а оне који су ожењени и старији од 50 година доживотно.[61]
  • 342 - Римски цар Констанције II и римски цар Констанс I издају царски декрет за Римско царство:[66][67]

„Када се мушкарац ожени као жена, жена која се спрема да се одрекне мушкараца, шта ће он, када је секс изгубио сав свој значај; када је злочин онај за који није исплативо знати; када се Венера промени у други облик; када се љубав тражи а не налази? Наређујемо да се поставе статути, да се закони наоружају мачем освете, да оне злогласне особе које су сада, или које могу бити у будућности, криве могу бити подвргнуте изузетној казни.”

  • 350 - Констанс I је убијен.
  • 361 - Константин II умире.
  • 380 - Амијан Маркелин објављује Res Gestae. У њему, Маркелин пише да Персијанци „су екстравагантно одани частољубљу и једва се задовољавају мноштвом конкубина; далеко су од неморалних односа са дечацима." Такође пише: „Сазнали смо да су ови Тајфали били срамни народ, који је толико потонуо у живот срамоте и безобразлука, да су у њиховој земљи дечаци спојени са мушкарцима у заједници непоминљиве пожуде, да би прогутали цвет своје младости у загађеном сношају са својим љубавницима.”[68][69]

„Не можемо толерисати да град Рим, мајка свих врлина, буде више укаљан контаминацијом мушке женствености, нити можемо дозволити да ту аграрну снагу, која силази од оснивача, народ тихо сломи, гомилајући тако срамоту на векове наших оснивача и кнезова, Оријентија, драгих и вољених и наклоњених. Ваше хвале вредно искуство казниће, дакле, међу осветничким пламеном, у присуству народа, како то захтева грубост злочина, све оне који су се предали срамоти да своје мушко тело, претворено у женско, осуде на ношење. обичаји резервисани за други пол, који се ништа не разликују од жена, преносе се – стидимо се да кажемо – из мушких јавних кућа, како би сви знали да кућа мушке душе мора бити света за све, и да онај ко напусти свој пол не може тежити полу другог а да не буде подвргнут највишој казни.”

— Collatio Mosaic and Roman Laws[41]

"Сва лица која имају срамни обичај да осуде мушко тело, делујући као жена на патњу страног пола (јер изгледа да се не разликују од жена), искупиће се за злочин ове врсте осветом пламена пред очима народа.”

  • 390 — 405 - Нонова Dionysiaca је задњи знани комад западне литературе у следећих 1000 година да слави хомосексуалну страст.[35]

5. век[уреди | уреди извор]

6. век[уреди | уреди извор]

„У кривичним случајевима, јавно гоњење се одвија према различитим законима, укључујући Lex Julia de adulteris, „...који кажњава смрћу не само оне који крше бракове других, већ и оне који се усуде да чинити дела подле пожуде са мушкарцима”

  • 589 - Визиготско краљество прелази са Аријанства на Католицизам. Ова конверзија доводи до ревизије закона како би се уклопили са онима у католичким државама. Ове ревизије укључују ставке о прогону гејева и јевреја.[76]

7. век[уреди | уреди извор]

  • 693 - У Иберији, визиготски владар Егика захтева да се црквени сабор супротстави хомосексуалности у краљевству. Сикстински сабор у Толеду даје исказ који Егика усваја који каже да хомосексуалне чинове треба казнити кастрацијом, искључењем из светих тајни, бријањем главе, 100 бичевања и изгнанством.[79]

8. век[уреди | уреди извор]

9. век[уреди | уреди извор]

10. век[уреди | уреди извор]

2. миленијум[уреди | уреди извор]

11. век[уреди | уреди извор]

  • 1051 - Петер Дамјан пише Књигу Гоморе у ком сматра да клерици који не успеју у својој обавези да се боре против „порока против природе” треба да имају строжије казне.[81]
  • 1100 - Иво из Шартра покушава да убеди Папу Урбана II о ризицима хомосексуалности. Иво оптужује Родолфа, архибискупа Тура, да је наговорио краља Француске да Ђиованија постави на место бискупа Орлеана. Било је познато да је Ђовани био Родолфов љубавник, као и да је имао односе са краљем, о чему се краљ отворено хвалио. Папа Урбан је ипак ово одбацио и тврдио да тврдња није конклузивна. Ђовани је владао као бискуп скоро 40 година, а Родолфо наставља да буде познат и поштован.[83]

12. век[уреди | уреди извор]

  • 1102 - Лондонски сабор [en] се стара да енглеска јавност зна да је хомосексуалност грешна.
  • 1140 - Италијански монах Грацијан саставља своје дело Грацијанов декрет у коме тврди да је содомија најгори од свих сексуалних грехова јер укључује употребу свога на неприродан начин.[35]
  • 1164 - Енглески монарх Аелред из Ривакса пише De spiritali amicitia, дајући дубок израз љубави између особа истог пола.

13. век[уреди | уреди извор]

  • 1232 - Папа Гргур IX започиње инквизицију у италијанским градовима-државама. Неки гладови су позивали на протеривање и/или ампутацију за прве и друге прекршаје, а спаљивање за треће или учестале прекршаје.
  • 1260 - У Француској краљевини, они који би први пут прекршили закон о содомији би изгубили своје тестисе, други свога, а трећи су били спаљивани. Жене ухваћене у истополним сексуалним радњама би такође могле бити унакажене или погубљене.[35]
  • 1283 - Обичаји Бовеза каже да осуђени содомити не треба да буду само спаљени, већ и њихова имовина одузета.

14. век[уреди | уреди извор]

  • 1308 — 1314 - Филип IV од Француске наређује хапшење свих Темплара под оптужбом за јерес, идолопоклонство и содомију, али ове оптужбе су само изговор да одузме богатство реда. Вође реда су осуђене на смрт и спаљене на ломачи 18. марта 1314. од стране Нотр Дама.
  • 1327 - Свргнути краљ Енглеске Едвард II је убијен, наводно ужареним колцем кроз ректум. Едвард II је имао историју конфликата са племством, које је више пута прогнало његовог љубавника Пирса Гавстона [en], Грофа Корнвола.
  • 1347 - Роландињу Ронкаљи суди се за содомију, догађај који је изазвао сензацију у Италији. Признао је да „никада није имао сексуални однос, ни са својом женом ни са било којом другом женом, јер никада није осетио телесни апетит, нити је икада могао да има ерекцију свог мужевног члана“. Након што му је жена умрла од куге, Роландино је почео да се проституише носећи женске хаљине јер „пошто има женски изглед, глас и покрете – иако нема женски отвор, али има мушки члан и тестисе – многи су сматрали да је жена због његовог изгледа“.[84]
  • 1370-те - Јан ван Аерсдон и Вилем Кас су погубљени у Антверпу у 1370-тима. Били су оптужени за истополни секс који је био илегалан и жестоко оцрњаван у средњовековној Европи. Они се истичу јер су записи њихових имена преживели. Имена још једног пара из 14. века су преживела и то су били Ђовани Браганза и Николето Мармагна из Венеције.[85]

15. век[уреди | уреди извор]

16. век[уреди | уреди извор]

17. век[уреди | уреди извор]

18. век[уреди | уреди извор]

19. век[уреди | уреди извор]

20. век[уреди | уреди извор]

21. век[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Mussi, Margherita (2001-10-31). Earliest Italy: An Overview of the Italian Paleolithic and Mesolithic. Kluwer Academic. стр. 343—344. ISBN 978-0-306-46463-8. 
  2. ^ а б Schott, Landon (2016). „In the Beginning: Sexual History”. Gay Awareness: Discovering the Heart of the Father and the Mind of Christ On Sexuality. Austin, Texas: Famous Publishing. ISBN 978-1942306481. 
  3. ^ Talalay, Lauren E. (2005). „The Gendered Sea: Iconography, Gender, and Mediterranean Prehistory”. The Archaeology of Mediterranean Prehistory. Blackwell. стр. 130—148, especially p. 136. ISBN 978-0-631-23267-4. 
  4. ^ „Grave of stone age transsexual excavated in Prague”. Archeology News Network. Czech Positions. 2011-04-05. Архивирано из оригинала на датум 2014-02-04. 
  5. ^ Greenberg, David F. (2008). The Construction of Homosexuality. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-21981-3. 
  6. ^ Parkinson, R.B. (1995). „'Homosexual' Desire and Middle Kingdom Literature”. Journal of Egyptian Archaeology. 81: 57—76. JSTOR 3821808. doi:10.2307/3821808. 
  7. ^ Montserrat, Dominic (2000). Akhenaten: History, Fantasy and Ancient Egypt. Routledge. ISBN 978-1-134-69034-3. 
  8. ^ When writing about homosexuality, Meskell calls it "Another well documented example" Meskell, Lynn (1999). Archaeologies of Social Life: Age, Sex, Class Etcetra in Ancient Egypt. Wiley-Blackwell. стр. 95. ISBN 978-0-631-21298-0. 
  9. ^ More details at [1] & [2]
  10. ^ а б „[PDF] The Construction of Homosexuality - Free Download PDF”. pdfsecret.com. 
  11. ^ Homoeroticism in the Biblical World: A Historical Perspective, by Martti Nissinen, Fortress Press, 2004, p. 24–28
  12. ^ Halsall, Paul. „The Code of the Assura”. Internet History Sourcebooks Project. Fordham University. Архивирано из оригинала на датум 11. 9. 2015. Приступљено 16. 11. 2015. 
  13. ^ The Nature Of Homosexuality, Erik Holland, page 334, 2004
  14. ^ „Internet History Sourcebooks”. 
  15. ^ Wilhelm, Amara Das (18. 5. 2010). Tritiya-Prakriti: People of the Third Sex. ISBN 9781453503164. 
  16. ^ Pritchard, p. 181.
  17. ^ Gay Rights Or Wrongs: A Christian's Guide to Homosexual Issues and Ministry, by Mike Mazzalonga, 1996, p.11
  18. ^ „Homosexuality in the Ancient Near East, beyond Egypt by Bruce Gerig in the Ancient Near East, beyond Egypt”. epistle.us. 
  19. ^ Rose, Jenny (2014). „Appendix 1”. Zoroastrianism: An Introduction (на језику: енглески). I.B.Tauris. ISBN 9780857735485. 
  20. ^ Boyce, Mary (2001). Zoroastrians: Their Religious Beliefs and Practices (на језику: енглески). Psychology Press. стр. 40. ISBN 9780415239028. 
  21. ^ а б „Vendidad: Fargard 8” [Section V (32) Unlawful lusts.]. Avesta. 
  22. ^ а б Wilhelm, Amara Das (8. 5. 2014). „A Timeline of Gay World History”. Gay & Lesbian Vaishnava Association. Архивирано из оригинала на датум 25. 2. 2017. 
  23. ^ Kenneth Dover, Greek Homosexuality (Harvard University Press, 1978, 1898), pp. 205–7
  24. ^ Boswell, John (1994). Same-Sex Unions in Pre-Modern Europe. New York: Vintage Books
  25. ^ Stephan Steingräber, Abundance of Life: Etruscan Wall Painting (Getty Publications, 2006), pp. 67, 70, 91–92; Otto Brendel, Etruscan Art, translated by R. Serra Ridgway (Yale University Press, 1978, 1995), pp. 165–170; Fred S. Kleiner, A History of Roman Art (Wadsworth, 2007, 2010), p. xxxii.
  26. ^ Dynes, Wayne R.; Donaldson, Stephen (20. 10. 1992). Homosexuality in the Ancient World. Taylor & Francis. ISBN 9780815305460 — преко Google Books. 
  27. ^ Dynes, Wayne R. (22. 3. 2016). Encyclopedia of Homosexuality. Routledge. ISBN 9781317368120 — преко Google Books. 
  28. ^ Leviticus 18:22
  29. ^ Leviticus 20:13
  30. ^ Dynes, Wayne R. (2016-03-22). Encyclopedia of Homosexuality. Routledge. ISBN 9781317368120 — преко Google Books. 
  31. ^ Herodotus (2010-05-15). The History. University of Chicago Press. ISBN 9780226327754 — преко Google Books. 
  32. ^ Plato. „Symposium”. Symposium 189c. Приступљено 18. 9. 2011. 
  33. ^ Plato. „Symposium 201d”. Symposium. 
  34. ^ Plato. „Symposium 214e”. Symposium. 
  35. ^ а б в г д ђ е Fone, Byrne R. S. (2000). Homophobia: a history. New York: Metropolitan Books. ISBN 0-8050-4559-7. 
  36. ^ Joseph Roisman, Ancient Greece from Homer to Alexandria, Blackwell, 2011
  37. ^ Haggerty, George E. (2000). Gay histories and cultures: an encyclopedia. Taylor & Francis. стр. 418. ISBN 978-0-8153-1880-4. 
  38. ^ ...with whom Darius was intimate and with whom Alexander would later be intimate... "Quintus Curtius Rufus"(BOOK VI. 5.23)
  39. ^ Thomas A.J. McGinn, Prostitution, Sexuality and the Law in Ancient Rome (Oxford University Press, 1998), pp. 140–141; Amy Richlin, The Garden of Priapus: Sexuality and Aggression in Roman Humor (Oxford University Press, 1983, 1992), pp. 86, 224; John Boswell, Christianity, Social Tolerance, and Homosexuality: Gay People in Western Europe from the Beginning of the Christian Era to the Fourteenth Century (University of Chicago Press, 1980), pp. 63, 67–68; Craig Williams, Roman Homosexuality: Ideologies of Masculinity in Classical Antiquity (Oxford University Press, 1999), p. 116.
  40. ^ Ben Nusbaum, "Some Myths and Anomalies in the Study of Roman Sexuality," in Same-Sex Desire and Love in Greco-Roman Antiquity and in the Classical Tradition (Haworth Press, 2005), p. 231.
  41. ^ а б в г д ђ Cantarella, Eva (2017-10-20). Bisexuality in the Ancient World. Yale University Press. ISBN 978-0300093025 — преко Google Books. 
  42. ^ Digest 48.6.3.4 and 48.6.5.2.
  43. ^ Richlin, "Not before Homosexuality," pp. 562–563. See also Digest 48.5.35 [34] on legal definitions of rape that included boys.
  44. ^ Richlin, "Not before Homosexuality," pp. 558–561.
  45. ^ а б Suetonius, Augustus 68, 71
  46. ^ Myers, JoAnne (19. 9. 2013). Historical Dictionary of the Lesbian and Gay Liberation Movements. Scarecrow Press. ISBN 9780810874688 — преко Google Books. 
  47. ^ Ornamentis Augustarum: Suetonius, Life of Nero 28–29, discussed by Craig A. Williams, Roman Homosexuality (Oxford University Press, 1999), p. pp. 284, 400, 424.
  48. ^ Younger, John (2004-10-07). Sex in the Ancient World from A to Z. Routledge. ISBN 9781134547029 — преко Google Books. 
  49. ^ Dio Cassius, Epitome of Book 68.6.4; 68.21.2–6.21.3
  50. ^ „Homosexuality and the Weerdinge Bog Men”. www.connellodonovan.com. Архивирано из оригинала на датум 27. 10. 2016. 
  51. ^ „Internet History Sourcebooks Project”. sourcebooks.fordham.edu. Архивирано из оригинала на датум 19. 10. 2016. 
  52. ^ Younger, John (7. 10. 2004). Sex in the Ancient World from A to Z. Routledge. ISBN 9781134547029 — преко Google Books. 
  53. ^ Prioreschi, Plinio (1996-10-20). A History of Medicine: Roman medicine. Horatius Press. ISBN 9781888456035 — преко Google Books. 
  54. ^ Augustan History, Life of Elagabalus 10
  55. ^ а б в Varner, Eric (2008). „Transcending Gender: Assimilation, Identity, and Roman Imperial Portraits.”. Memoirs of the American Academy in Rome. Supplementary Volume. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 7: 200—201. ISSN 1940-0977. JSTOR 40379354. OCLC 263448435. »Elagabalus is also alleged to have appeared as Venus and to have depilated his entire body. ... Dio recounts an exchange between Elagabalus and the well-endowed Aurelius Zoticus: when Zoticus addressed the emperor as 'my lord,' Elagabalus responded, 'Don't call me lord, I am a lady.' Dio concludes his anecdote by having Elagabalus asking his physicians to give him the equivalent of a woman's vagina by means of a surgical incision.« 
  56. ^ а б Tess deCarlo, Trans History (ISBN 1387846353), page 32
  57. ^ Godbout, Louis (2004). „Elagabalus” (PDF). GLBTQ: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. Chicago: glbtq, Inc. Приступљено 6. 8. 2007. 
  58. ^ Benjamin, Harry; Green, Richard (1966). The Transsexual Phenomenon, Appendix C: Transsexualism: Mythological, Historical, and Cross-Cultural Aspects. New York: The Julian Press, Inc. Архивирано из оригинала на датум 2007-07-17. Приступљено 3. 8. 2007. 
  59. ^ а б „A History of Homophobia: 3 The Later Roman Empire & The Early Middle Eages”. rictornorton.co.uk. Архивирано из оригинала на датум 21. 1. 2017. 
  60. ^ Hirschfeld, Magnus (20. 10. 2017). The Homosexuality of Men and Women. Prometheus Books. ISBN 9781615926985 — преко Google Books. 
  61. ^ MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova, стр. 28-29.
  62. ^ „Internet History Sourcebooks”. sourcebooks.fordham.edu. Архивирано из оригинала на датум 19. 10. 2016. 
  63. ^ DiMaio, Constans I (337–350 A.D.)
  64. ^ Canduci, pg. 131
  65. ^ „The Historic Origins of Church Condemnation of Homosexuality”. Well.com. Приступљено 2018-06-12. 
  66. ^ Theodosian Code 9.7.3: "When a man marries and is about to offer himself to men in womanly fashion (quum vir nubit in feminam viris porrecturam), what does he wish, when sex has lost all its significance; when the crime is one which it is not profitable to know; when Venus is changed to another form; when love is sought and not found? We order the statutes to arise, the laws to be armed with an avenging sword, that those infamous persons who are now, or who hereafter may be, guilty may be subjected to exquisite punishment.
  67. ^ „Internet History Sourcebooks Project”. sourcebooks.fordham.edu. 
  68. ^ „LacusCurtius • Ammianus Marcellinus — Book XXIII”. penelope.uchicago.edu. 
  69. ^ „LacusCurtius • Ammianus Marcellinus — Book XXXI”. penelope.uchicago.edu. 
  70. ^ (Theodosian Code 9.7.6): All persons who have the shameful custom of condemning a man's body, acting the part of a woman's to the sufferance of alien sex (for they appear not to be different from women), shall expiate a crime of this kind in avenging flames in the sight of the people.
  71. ^ Dynes, Wayne R. (22. 3. 2016). Encyclopedia of Homosexuality. Routledge. ISBN 9781317368113 — преко Google Books. 
  72. ^ „Corpus Iuris Civilis: The Digest and Codex: Marriage Laws” (PDF). 
  73. ^ Laura Swan, The Forgotten Desert Mothers (2001, ISBN 0809140160), pages 72–73
  74. ^ Dale Albert Johnson, Corpus Syriacum Johnsoni I (2015, ISBN 1312855347), page 344-8
  75. ^ Conner, Randy P.; Sparks, David Hatfield; Sparks, Mariya; Anzaldúa, Gloria (1997), Cassell's Encyclopedia of Queer Myth, Symbol, and Spirit: Gay, Lesbian, Bisexual, and Transgender Lore, Cassell, стр. 57, ISBN 0-304-33760-9 
  76. ^ Visigothic Code 3.5.5, 3.5.6; "The doctrine of the orthodox faith requires us to place our censure upon vicious practices, and to restrain those who are addicted to carnal offences. For we counsel well for the benefit of our people and our country, when we take measures to utterly extirpate the crimes of wicked men, and put an end to the evil deeds of vice. For this reason we shall attempt to abolish the horrible crime of sodomy, which is as contrary to Divine precept as it is to chastity. And although the authority of the Holy Scriptures, and the censure of earthly laws, alike, prohibit offences of this kind, it is nevertheless necessary to condemn them by a new decree; lest if timely correction be deferred, still greater vices may arise. Therefore, we establish by this law, that if any man whosoever, of any age, or race, whether he belongs to the clergy, or to the laity, should be convicted, by competent evidence, of the commission of the crime of sodomy, he shall, by order of the king, or of any judge, not only suffer emasculation, but also the penalty prescribed by ecclesiastical decree for such offences, and promulgated in the third year of our reign."
  77. ^ „SGS – Europe and homosexuality”. 
  78. ^ „Burned for Sodomy”. Queer Saints and Martyrs. 9. 10. 2012. Архивирано из оригинала на датум 13. 3. 2016. 
  79. ^ (Fone, 2000)
  80. ^ David Bromell. Who's Who in Gay and Lesbian History, London, 2000 (Ed. Wotherspoon and Aldrich)
  81. ^ PETRI DAMIANI Liber gomorrhianus, ad Leonem IX Rom. Pon. in Patrologiae Cursus completus...accurante J.P., MIGNE, series secunda, tomus CXLV, col. 161; CANOSA, Romano, Storia di una grande paura La sodomia a Firenze e a Venezia nel quattrocento, Feltrinelli, Milano 1991, pp.13–14
  82. ^ M.J.A. (2011-02-27). „El primer matrimonio homosexual de Galicia se ofició en 1061 en Rairiz de Veiga”. Приступљено 2022-08-13. 
  83. ^ Opera Omnia. Архивирано 22 октобар 2007 на сајту Wayback Machine
  84. ^ „storia completa qui”. Архивирано из оригинала на датум 11. 5. 2015. Приступљено 6. 10. 2014. 
  85. ^ Crompton, Louis. Homosexuality and Civilization. Cambridge & London: Belknap Press of Harvard University Press, 2003

Литература[уреди | уреди извор]

  • Sabo, Adriana; Vuletić, Aleksandra; Stolić, Ana; Burmaz, Branko; Zec, Dejan; Duišin, Dragana; Stojanović, Dragana; Đurić, Dubravka; Maljković, Dušan; Erdei, Ildiko; Barišić, Jasmina; Petrović, Jelena; Višnjić, Jelena; Blagojević, Jelisaveta; Lončarević, Katarina; Radulović, Lidija; Kapetanović, Milorad; Jovanović, Nebojša; Savić, Nebojša; Knežević, Nenad; Dimitrijević, Olga; Dimitrov, Slavčo; Gočanin, Sonja; Bojanin, Stanoje; Kalinić, Tanja; Bjeličić, Vladimir; Jovanović, Vladimir; Ivanović, Zorica (2014). Blagojević; Jelisaveta; Dimitrijević; Olga; Stolić; Ana; Đurić; Dubravka; Lončarević; Katarina; Ivanović; Zorica; Radmanović; Mane; Popović; Tatjana; Savanović; Aleksandra; Knežević; Nenad, ур. MEĐU NAMA: Neispričane priče gej i lezbejskih života - zbornik tekstova (PDF). korak-hapi-step.eu. Београд: Hartefakt Fond за Andrej Nosov. ISBN 978-86-914281-4-3. Приступљено 2022-08-12. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Mediji vezani za članak Хронологија историје ЛГБТ+ заједнице na Vikimedijinoj ostavi