Ране људске миграције

С Википедије, слободне енциклопедије
Могући миграциони путеви из Африке и миграција назад на континент, као и главне локације древних људских остатака и археолошка налазишта (López et al. 2015).

Ране људске миграције почеле су када се премодерни Homo erectus први пут преко Левантског коридора и Афричког рога иселио из Африке у Евроазију пре око 1,8 милиона година. Експанзију H. erectusa из Африке следила је она H. antecessora у Европу пре око 800 000 година, те H. heidelbergensisa (који је најверојатније био предак модерних људи и Неандерталаца) пре око 600 000 година.[1] Преци H. sapiensa еволуирали су у модерне људе (тј. нашу подврсту H. sapiens sapiens) пре око 200 000 година у Африци.

До миграција из Африке дошло је нешто касније. Пре око 125 000 година модерни људи доспели су до Блиског истока, одакле су се касније раширили по Азији и Европи.[2] Од Блиског истока те су се популације прошириле источно до Јужне Азије до пре 50 000 година, те до Аустралије до пре 40 000 година,[3] када је H. sapiens по први пут доспео на територију претходно ненастањену H. erectusom. H. sapiens је крочио у Европу пре 43 000 година,[4] те на крају заменио популацију неандерталаца. У Источној се Азији настанио пре 30 000 година.

Тачно време миграције у Северну Америку није са сигурношћу утврђено; могуће је да је до тога дошло пре око 30 000 година, а можда и касније, пре 14 000 година. Колонизација тихоокеанских острва Полинезије почела је пре наше ере, а завршена је 900. године наше ере. Преци Полинезијаца напустили су Тајван пре око 5 200 година.

Истраживање раних људских миграција знатно се развило од 1980-их због напретка у пољу археогенетике.

Рани људи (пре Homo sapiensa)[уреди | уреди извор]

Рани припадници рода Хомо, Homo ergaster, Homo erectus и Homo heidelbergensis, током раног су се плеистоцена (пре око 1,9 милиона година) одселили из Африке, могуће као резултат сахарске пумпе, те су се проширили по већини Старог света, све до Југоисточне Азије. Време првобитног ширења изван Африке у бити се подудара с појавом Homo ergastera у фосилним записима и првом појавом пуног двоножног кретања, а такође се јавља око пола милиона година након појаве самог рода Хомо и камених алата олдуванске културе. Кључна налазишта за те ране афричке миграције и су Риват у Пакистану (~2 милиона година[5]), Убајдија у Леванту (1,5 милиона года) и Дманиси на Кавказу (1,81 ± 0,03 милиона година, п = 0,05[6]).

Кина је настањена пре више од милион година,[7] већ 1,66 милиона година пре данашњице како показују камени артефакти пронађени у Сјаочанглангу.[8] Камени алати пронађени на налазишту Сјаочангланг стари су 1,36 милиона година.[9] Археолошко налазиште Сихоуду у покрајини Шанси садржи најранији забележени траг кориштења ватре од стране Homo erectusa, пре 1,27 милиона година.[7]

Југоисточна Азија (Јава) насељена је пре 1,7 милиона година (Meganthropus). Западна Европа насељена је пре 1,2 милиона година (Атапуерка).[10]

Роберт Г. Беднарик предложио је да је Homo erectus можда градио сплавове и тако прелазио преко океана, али та је теорија наишла на озбиљне критике.[11]

Миграције Хомо сапиенса[уреди | уреди извор]

Сматра се да се Хомо сапиенс појавио у Источној Африци пре око 200 000 година. Најстарије пронађене јединке оставиле су свој траг у облику остатака у Ому (старости 195 000 година) и врсте Хомо сапиенс идалту (старости 160 000 година), која је откривена на налазишту средишњег Аваша у Етиопији[12] и одатле су се проширили по остатку света. Егзодус из Африке преко Арапског полуострва пре око 125 000 година довео је модерне људе у Евроазију, при чему је једна група почела да настањује обалска подручја око Индијског океана, а друга мигрирала северно у степе Средишње Азије.[13]

Унутар Африке[уреди | уреди извор]

Најнедавнији заједнички предак свих живућих људи по мајчиној линији, назван митохондријска Ева, веројатно је живео пре 120 до 150 000 година у Источној Африци,[14] у време Homo sapiensa idaltu.

Опширно истраживање генетске разноликости у Африци под вођством Др. Саре Тишкоф показало је да народ Сан поседује највећу генетску разноликост међу 113 истражених популација, што их чини једним од 14 „група древних популација”. Истраживачи су такође лоцирали порекло миграција у Југозападној Африци, у близини обалске границе Намибије и Анголе.[15]

Пре између 100 000 и 80 000 година одвојиле су се три главне линије Хомо сапиенса. Носитељи митохондријске хаплогрупе Л0 (мтДНК)/А (Y-ДНК) колонизовали су Јужну Африку (преци којсанских народа); носитељи хаплогрупе Л1 (мтДНК)/Б (Y-ДНК) настанили су Средишњу и Западну Африку (преци западних пигмеја); носиоци хаплогрупа Л2, Л3, и осталих мтДНК остали су у Источној Африци (преци говорника нигерско-конгоанских и нилско-сахарских језика).

Егзодус из Африке[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Теорија о недавном афричком претку модерног човека
Прелаз преко Црвеног мора

Постоје докази да су модерни људи напустили Африку барем 125 000 година пре данашњице користећи два различита правца: долином Нила до Блиског истока, барем до данашњег Израела (Квафзех: 120 000–100 000 година пре данашњице); и другом преко мореуза Баб-ел-Мандеб на Црвеном мору (тада је ниво мора био много нижи) до Арапског полуострва, након чега су се настанили на местима као што су данашњи Уједињени Арапски Емирати (125 000 година пре данашњице)[16] и Оман (106 000 година пре данашњице),[17] веројатно и Индијски потконтинент (Јвалапурам: 75 000 пре данашњице). Упркос чињенице да на та три места још увек нису пронађени људски остаци, сличности међу каменим алатима пронађеним у Џебл Фаји, Јвалапураму и неким афричким налазиштима указују на то да су њихови створитељи били модерни људи.[18] Та открића могла би служити као подршка тврдњи да су модерни људи из Африке стигли у јужну Кину 100 000 година пре данашњице (пећина Џирен, Џирендонг, град Чунгцуо: 100 000 пре данашњице;[19][20][21][22] и Љуђаншки хоминид: контроверзно датиран на 139.000–111.000 година пре данашњице.[23]).

Пошто претходне миграције из Африке нису оставиле трагове у резултатима генетских анализа на хромозому Y и мтДНК (који представљају само мали део људског генетског материјала), чини се да ти модерни људи нису преживели или да су преживели само у малим група и асимилирали се. Објашњење њиховог изумирања (или малог генетског отиска) могла би бити теорија о катастрофи супервулкана Тоба (74 000 пре данашњице). Међутим, неки тврде да њен утицај на људску популацију није био драматичан.[24]

Према теорији недавног афричког претка, мала група предвођена носиотељима хаплогрупе Л3 мигрирала је из Источне Африке североисточно, могуће у потрази за храном или у бегу од непријатељских услова у околини, те прешла Црвено море пре око 70 000 година. На тај се процес наставило настањивање остатка света. Према неким ауторима, чињеница да се изван Африке могу наћи само потомци хаплогрупе Л3 значи да је неколицина људи напустила Африку у једној миграцији до насеља на Арапском полуострву.[25] Неки истичу могућност да је у кратком временском размаку дошло до неколико таласа ширења из тог насеља.

Јужна Азија и Аустралија[уреди | уреди извор]

Генетски докази упућују на миграције из Африке у два правца. Међутим, друга истраживања указују на то да се десила само једна миграција, коју је следила брза северна сеоба једног дела те групе. Након што су крочили у Западну Азију, људи који су остали на југу (или кренули јужним правцем) генерацијски су се ширили по обали Арабије и Персије док нису стигли до Индије. Једна од група које су отишле према северу (источноазијци су били друга група) кренула је у унутрашњост континента[26] и проширила се по Европи, убрзо заменивши еандерталце. Такође су се из Средишње Азије доселили у Индију. Прва група кренула је југоисточном обалом Азије и стигла до Аустралије пре између 55 000 и 30 000 година,[3] при чему већина процена лежи између 46 000 и 41 000 година. Неки нови докази показују да се миграција из Африке у Југоисточну Азију и Аустралију десила пре 60 000 година. Путеви сеоба из Африке у Југоисточну Азију били су многобројни, те се теком миграција H. sapiens крижао с осталим врстама као што су неандерталци, денисовци и Homo erectus.

Карта показује веројатни распоред копна и воде за време последњег глацијалног максимума, пре 20 000 година, када је ниво мора вероватно био око 110 м нижи него данас.

Тада је ниво мора био много нижи и већина острвског дела Југоисточне Азије била је једна копнена маса позната као изгубљени континент Сунда. Досељеници су веројатно наставили обалским путем југоисточно, све док нису стигли до мореуза између Сунде и Сахула, континенталне копнене масе састављене од данашње Аустралије и Нове Гвинеје. Најшири јазови су на Веберовој линији и ширине су од барем 90 км,[27] што указује на то да су досељеници имали знање о поморским вештинама. Архајски људи попут Хомо еректуса никад нису доспели у Аустралију, иако су прешли Ломбоков јаз и стигли чак до Флореса.[28]

Ако су те временске процене исправне, Аустралија је настањена можда чак и 10 000 година пре Европе. То је могуће зато што су људи избегавали хладније регије севера и радије живели у топлијим тропским регијама на које су били прилагођени с обзиром на своју афричку домовину. Још један доказ у корист настањивања Аустралије јесте да је, почевши пре 46 000 година, сва аустралијска мегафауна тежа од 100 кг изумрла. Тим Фланери и остали тврде да су нови досељеници веројатно одговорни за то изумирање.[29] Многе од тих животиња прилагодиле су се животу без грабежљиваца и постале питоме и рањиве на нападе (као што се касније десило у Северној и Јужној Америци). До непостојања „напредних” алата могло је доћи из разних разлога, као што је на пример чињеница да нису имали ресурсе за израду квалитетних алата, да је околина захтевала друкчије алате за преживљавање или да је с повећањем одвојености од својих предака та група људи изгубила знање о изради сложених алата.[30]

Док су неки досељеници прешли у Аустралију, остали су наставили источно дуж обале Сунде и на крају скренули североисточно до Кине и доспели до Јапана, оставивши траг у облику обалских насеља. Та обалска миграција оставља свој траг у митохондријским хаплогрупама које су потекле од хаплогрупе M, те код хромозома Y хаплогрупе C. Након тога миграцијски су се путеви окренули према унутрашњости континента, што је веројатно довело модерне људе у додир с архајским људима као што је Х. еректус. Недавна генетска истраживања указују на то да су Аустралија и Нова Гвинеја настањене у само једној миграцији из Азије.[31] Копнени мост који је повезивао Нову Гвинеју и Аустралију потопљен је пре око 8000 година, чиме је дошло до изолације популација на тим двема копненим масама.[32][33]

Европа[уреди | уреди извор]

Сматра се да су Европу колонизовали путници који су кренули северозападно из Средишње Азије и Блиског истока. Када су први анатомски модерни људи ступили на европско тло, неандерталци су већ били присутни. Постоје докази да су се популације модерних људи мешале с неандерталским популацијама, иако већина доказа упућује на то да је укрштање било ограничено, те да није дошло до потпуног спајања. Популације модерних људи и неандерталаца на многим су се местима преклапале, као што је то случај с Иберијским полуострвом и Блиским истоком; доказано је да је због мешања у геному палеолитских (и у крајњој линији модерних) Евроазијаца и становника Океаније просутна одређена количина неандерталских гена.

Битна разлика између Европе и осталих делова насељеног света је њена северна географска ширина. Археолошки остаци указују на то да су људи, било неандерталци или кромањонци, досегли просторе арктичке Русије пре 40 000 година.[34]

Око 20 000 година пре данашњице, 10 000 година након изумирања неандерталаца, дошло је до последњег глацијалног максимума, који је присилио становнике северне хемисфере на пресељавање у неколико склоништа (познатих као избеглишта у популацијској биологији) до краја тог раздобља. За те се популације, било да су се мешале са неандерталцима или не, сматра да су обитавале у тим хипотетским склоништима све до краја глацијалног максимума и да су касније настаниле Европу, при чему су архајске историјске популације њихови потомци. Алтернативни поглед је да су популације модерних Европљана потекле од неолитских популација с Блиског истока које су оставиле изражен траг на том подручју. Дебата о пореклу Европљана срочена је у смислу културне дифузије насупрот демичке дифузије. Археолошки и генетички подаци снажно подржавају демичку дифузију, тј. да се током последњих 12 000 година популација проширила са Блиског истока. Научни генетички концепт познат као „време најскоријег заједничког претка” (енгл. Time to Most Recent Common Ancestor - TMRCA) користи се за оповргавање демичке дифузије у корист културне дифузије.[35]

Миграција кромањонаца у Европу[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Кромањонац

Кромањонци се сматрају првим анатомски модерним људима у Европи. Ступили су на тло Евроазије преко Арапског полуострва пре око 60 000 година, при чему је једна група убрзо почела да настањује обалска подручја око Индијског океана, а друга се преселила северно у Средишњу Азију.[13]

Секвенција митрохондријске ДНК два кромањонца из пећине Пагличи у Италији, старости од око 23 000 и 24 000 година (Пагличи 52 и 12), идентификовала је мтДНА као хаплогрупу Н, типичну за ту последњу групу.[36] Континентална група представља претке и Северо- и Источноазијаца, Европеида и великог дела блискоисточне популације. Миграције с подручја Црног мора у Европу почеле су пре неких 45 000 година, веројатно преко Дунавског коридора. До пре 20 000 година настањена је целина континенталне Европе (осим Скандинавије) која није била прекривена ледом. Први потпуни очувани људски остаци пронађени су у облику мумије Еци старости 3300. пне, која је припадала К1 МитДНК групи.

Миграције модерних људи у Европу, на темељу симулације.[37]
 (YБП=година пре данашњице (енг.: Years before present)
Пре 37 500 година
Пре 35 000 година
Пре 32 500 година
Пре 30 000 година

Супарништво с неандерталцима[уреди | уреди извор]

Сматра се да је експанзија започела пре 45 000 година и да је за колонизацију Европе требало 15 000 година.[26][38]

Током тог времена неандерталци су били полако истискивани. С обзиром на то да је требало тако много времена за насељавање Европе, чини се да су људи и неандерталци били у сталној конкуренцији за територију. Неандерталци су били већи и имали робуснији и тежи костур, што указује на то да су били физички снажнији од модерног Хомо сапиенса. Пошто су живели у Европи већ 200 000 година, били су боље прилагођени тадашњој хладној клими. Анатомски модерни људи познати као кромањонци, са супериорном ће технологијом и језиком на крају истиснути неандерталце, чије је последње склониште било на Иберијском полуострву. Након око 30 000 година остаци неандерталаца нестају из фосилних записа, што указујује на то да је дошло до њиховог изумирања. Последња позната популација живела је око система пећина на забаченој обали Гибралтара окренутој према југу пре 30 000 до 24 000 година.

Заступници хипотезе мултирегионалног порекла човека већ дуго верују да су Европљани потекли од неандерталаца, а не из споменуте миграције Хомо сапиенса. Други су веровали да су се неандерталци мешали с модерним људима. Истраживачи су 1997. успели да издвоје митохондријски ДНК из јединке неандерталца старог 40 000 година. При поређењу са људском ДНК његове су се секвенце знатно разликовале, указујући на то да, барем на темељу митохондријског ДНК, модерни Европљани не воде порекло од неандерталаца и да није дошло до мешања.[39] Неки научници настављају да истражују аутозомни ДНК у потрази за траговима примеса неандерталског ДНК.[40]

Тренутни (2010) генетски докази указују на то да је на Блиском истоку дошло до мешања неандерталаца с подврстом Хомо сапиенс сапиенс (анатомски модерним човеком) пре између 80 000 и 50 000 година, резултат тога је да субсахарски Африканци немају трагова неандерталске ДНК, док Европеиди и Азијати имају између 1% и 4% неандерталске ДНК.[41]

Средишња и Северна Азија[уреди | уреди извор]

Митохондријске хаплогрупе А, Б и Г настале су пре око 50 000 година, а њихови носитељи су пре 35 000 година колонизовали Сибир, Кореју и Јапан. Делови тих популација преселили су се у Северну Америку.

Америке[уреди | уреди извор]

Карта раних људских миграција[42]
  Хомо сапиенс
  Неандерталци
  Рани хоминиди

Постоји консензус међу научницима да су Палеоиндијанци потекли из Средишње Азије и прешли Берингов копнени мост између Сибира и данашње Аљаске.[43] Људи су настањивали Америке до краја последњег глацијалног раздобља између 16 000 и 13 000 година пре садашњице.[43][44] Појединости миграције Палеоиндијанаца у и кроз амерички континент, укључујући и тачно време и путеве кретања, предмет су истраживања и дискусија.[45]

Време преласка палеоиндијанаца преко Беринговог копненог моста предмет је дискусије, али процењује се на између 40 000 и 16 500 година пре садашњице.[46][47][48]

Путеви миграција такође су предмет дискусије. Према традиционалној теорији ти су се рани путници кретали када је ниво мора због плеистоценских глацијација био знатно нижи,[45][49] следећи крда сада изумрле плеистоценске мегафауне кроз коридоре без леда, који су се протезали између лаурентидске и кордиљерске ледене плоче.[50] Још један предложени правац је миграција дуж тихоокеанске обале (било пешке или чамцима) до Чилеа у Јужној Америци.[51] Археолошки трагови живота на обали током последњег леденог доба сада су прекривени морем, чији је ниво од тада нарастао стотине метара.[52]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Финлаyсон, Цливе (2005). „Биогеограпхy анд еволутион оф тхе генус Хомо”. Трендс ин Ецологy & Еволутион. Елсевиер. 20 (8): 457. — 463. ПМИД 16701417. дои:10.1016/ј.трее.2005.05.019. Архивирано из оригинала 14. 02. 2020. г. Приступљено 26. 01. 2019. 
  2. ^ „Хинтс Оф Еарлиер Хуман Еxит Фром Африца”. Сциенце Неwс. дои:10.1126/сциенце.1199113. Архивирано из оригинала 03. 10. 2012. г. Приступљено 11. 5. 2011. 
  3. ^ а б Боwлер, Јамес M. ет ал 2003, Неw агес фор хуман оццупатион анд цлиматиц цханге ат Лаке Мунго, Аустралиа
  4. ^ „Фоссил Теетх Пут Хуманс ин Еуропе Еарлиер Тхан Тхоугхт”. Тхе Неw Yорк Тимес. 12. 1. 2011. 
  5. ^ Оут оф Африца I: Тхе Фирст Хоминин Цолонизатион оф Еурасиа http://www.springer.com/social+sciences/anthropology+%26+archaeology/book/978-90-481-9035-5
  6. ^ Garcia, T., Féraud, G., Falguères, C., de Lumley, H., Perrenoud, C., & Lordkipanidze, D. (2010). “Earliest human remains in Eurasia: New 40Ar/39Ar dating of the Dmanisi hominid-bearing levels, Georgia”. Quaternary Geochronology, 5(4), 443–451. . doi:10.1016/j.quageo.2009.09.012.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  7. ^ а б Rixiang Z, Zhisheng A, Richard P, Kenneth AH (jun 2003). „Magnetostratigraphic dating of early humans in China” (PDF). Earth Science Reviews. 61 (broj 3-4): 191—361. Bibcode:2003ESRv.61191A Проверите вредност параметра |bibcode= length (помоћ). doi:10.1016/S0012-8252(02)00110-1. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 7. 2011. г. Приступљено 26. 1. 2019. 
  8. ^ R. Zhu et al. (2004), New evidence on the earliest human presence at high northern latitudes in northeast Asia.
  9. ^ „Earliest Presence of Humans in Northeast Asia”. Human Origins Program. Smithsonian Institution. Архивирано из оригинала 13. 08. 2007. г. Приступљено 4. 8. 2007. 
  10. ^ Hopkin M (26. 3. 2008). „'Fossil find is oldest European yet'”. Nature News. doi:10.1038/news.2008.691. 
  11. ^ Bednarik, R. G. (2003). „Seafaring in the Pleistocene”. Cambridge Archaeological Journal. 13 (broj 1): 41. — 66. doi:10.1017/S0959774303000039. 
    ScienceNews summary Архивирано на сајту Wayback Machine (22. април 2008)
  12. ^ White TD, Asfaw B, DeGusta D, Gilbert H, Richards GD, Suwa G, Howell FC (2003). „Pleistocene Homo sapiens from Middle Awash, Ethiopia”. Nature. 423 (6491): 742. — 747. Bibcode:2003Natur.423..742W. PMID 12802332. doi:10.1038/nature01669. 
  13. ^ а б „Atlas of human journey: 45 - 40,000”. The genographic project. National Geographic Society. 1996. Архивирано из оригинала 5. 2. 2011. г. Приступљено 31. 3. 2010. 
  14. ^ Misconceptions Around Mitochondrial Eve, Alec MacAndrew.
  15. ^ BBC World News "Africa's genetic secrets unlocked", 1. 5. 2009.; rezultati su objavljeni u internetskom izdanju časopisa Science.
  16. ^ Andrew Lawler, Did Modern Humans Travel Out of Africa Via Arabia?, Science 28. 1. 2011.: 331, broj 6016. 387., . doi:10.1126/science.331.6016.387.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ): http://www.sciencemag.org/content/331/6016/387.
  17. ^ Траил оф 'Стоне Бреадцрумбс' Ревеалс тхе Идентитy оф Оне оф тхе Фирст Хуман Гроупс то Леаве Африца СциенцеДаилy (30 студеног 2011) http://www.sciencedaily.com/releases/2011/11/111130171049.htm
  18. ^ „Hints of earlier human exit from Africa”. Архивирано из оригинала 03. 10. 2012. г. Приступљено 26. 01. 2019. 
  19. ^ Wu Liu, et al., Human remains from Zhirendong, South China, and modern human emergence in East Asia" Proceedings of the National Academy of Sciences 2010; . doi:10.1073/pnas.1014386107.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ): http://www.pnas.org/content/107/45/19201.full?sid=85019dbd-bb2d-4816-a4a6-35399ddf4eeb (full text; the authors seem to accept that the individual has african recent ascentry, but with asian archaic human admixture)
  20. ^ Robin Dennell, Two interpretations of the Zhirendong mandible described by Liu and colleagues, Nature, 468, 25. studenog 2010., 512.–513., . doi:10.1038/468512a.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ): http://www.nature.com/nature/journal/v468/n7323/fig_tab/468512a_F1.html
  21. ^ Brief comments at Modern Humans Emerged Far Earlier Than Previously Thought, Fossils from China Suggest, ScienceDaily (25. rujna 2010)
  22. ^ Oldest Modern Human Outside of Africa Found
  23. ^ Guanjun Shena, et al., U-Series dating of Liujiang hominid site in Guangxi, Southern China, Journal of Human Evolution, 43, broj 6, prosinac 2002., 817. - 829., . doi:10.1006/jhev.2002.0601.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) . PMID 12473485.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ): http://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S0047248402906019
  24. ^ Michael Balter, Of Two Minds About Toba's Impact, Science 5. 3. 2010.: 327, broj 5970, 1187. - 1188. . doi:10.1126/science.327.5970.1187-a.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) http://www.sciencemag.org/content/327/5970/1187.1.summary)
  25. ^ „Ботх Аустралиан Аборигинес анд Еуропеанс Роотед ин Африца”. Неwс.софтпедиа.цом. Архивирано из оригинала 01. 08. 2009. г. Приступљено 11. 1. 2011. 
  26. ^ а б Маца-Меyер Н, Гонзáлез АМ, Ларруга ЈМ, Флорес C, Цабрера ВМ (2001). „Мајор геномиц митоцхондриал линеагес делинеате еарлy хуман еxпансионс”. БМЦ Генет. 2 (број 1): 13. ПМЦ 55343 Слободан приступ. ПМИД 11553319. дои:10.1186/1471-2156-2-13. 
  27. ^ „Плеистоцене Сеа Левел Мапс”. Фиелдмусеум.орг. Архивирано из оригинала 17. 03. 2009. г. Приступљено 23. 9. 2010. 
  28. ^ Фирст Маринерс – Арцхаеологy Магазине Арцхиве. Арцхиве.арцхаеологy.орг. Приступљено 16. студеног 2013.
  29. ^ Фланнерy, Тим (2002), "Тхе Футуре Еатерс: Ан Ецологицал Хисторy оф тхе Аустраласиан Ландс анд Пеопле" (Грове Пресс)
  30. ^ Мелларс, Паул (11. 8. 2006). „Гоинг Еаст: Неw Генетиц анд Арцхаеологицал Перспецтивес он тхе Модерн Хуман Цолонизатион оф Еурасиа”. 313: 796. — 800. дои:10.1126/сциенце.1128402. Приступљено 3. 4. 2006. 
  31. ^ Расмуссен M ет ал, 2011 Ан Аборигинал Аустралиан геноме ревеалс сепарате хуман дисперсалс инто Асиа. Сциенце. 7. рујна 2011. ;334(6052) 94-98.
  32. ^ Худјасхов Г, Кивисилд Т, Ундерхилл ПА, et al. (2007). „Ревеалинг тхе прехисториц сеттлемент оф Аустралиа бy Y цхромосоме анд мтДНА аналyсис”. Проц Натл Ацад Сци УСА. 104 (број 21): 8726. — 8730. Бибцоде:2007ПНАС..104.8726Х. ПМЦ 1885570 Слободан приступ. ПМИД 17496137. дои:10.1073/пнас.0702928104. 
  33. ^ Wаде, Ницхолас (8. 5. 2007). „Фром ДНА Аналyсис, Цлуес то а Сингле Аустралиан Мигратион”. Аустралиа: Нyтимес.цом. Приступљено 1. 5. 2011. 
  34. ^ Павлов, Павел; Свендсен, Јохн Инге; Индрелид, Свеин (6. 9. 2001). „Хуман пресенце ин тхе Еуропеан Арцтиц неарлy 40,000 yеарс аго”. Натуре. 413 (број 6851): 64. — 67. ПМИД 11544525. дои:10.1038/35092552. 
  35. ^ „А Цомпарисон оф Y-Цхромосоме Вариатион ин Сардиниа анд Анатолиа Ис Море Цонсистент wитх Цултурал Ратхер тхан Демиц Диффусион оф Агрицултуре”. Плосоне.орг. Приступљено 23. 9. 2010. 
  36. ^ Царамелли, D, et al. (мај 2003). „Евиденце фор а генетиц дисцонтинуитy бетwеен Неандерталс анд 24,000-yеар-олд анатомицаллy модерн Еуропеанс” (Фрее фулл теxт). Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес оф тхе Унитед Статес оф Америца. 100 (број 11): 6593.—6597. Бибцоде:2003ПНАС..100.6593Ц. ИССН 0027-8424. ПМЦ 164492 Слободан приступ. ПМИД 12743370. дои:10.1073/пнас.1130343100. 
  37. ^ Цуррат M, Еxцоффиер L (2004). „Модерн Хуманс Дид Нот Адмиx wитх Неандертхалс дуринг Тхеир Ранге Еxпансион инто Еуропе”. ПЛоС Биол. 2 (12): е421. ПМЦ 532389 Слободан приступ. ПМИД 15562317. дои:10.1371/јоурнал.пбио.0020421. 
  38. ^ Цуррат M, Еxцоффиер L (2004). „Модерн хуманс дид нот адмиx wитх Неандертхалс дуринг тхеир ранге еxпансион инто Еуропе”. ПЛоС Биол. 2 (број 12): е421. ПМЦ 532389 Слободан приступ. ПМИД 15562317. дои:10.1371/јоурнал.пбио.0020421. 
  39. ^ Кате Равилиоус. Аборигинес, Еуропеанс Схаре Африцан Роотс, ДНА Суггестс. Натионал Геограпхиц Неwс. 7. 5. 2007.
  40. ^ Wалл ЈД, Хаммер МФ (2006). „Арцхаиц адмиxтуре ин тхе хуман геноме”. Цуррент Опинион ин Генетицс & Девелопмент. 16 (број 6): 606. — 610. ПМИД 17027252. дои:10.1016/ј.где.2006.09.006. 
  41. ^ Греен, Рицхард Е.; et al. (2010). „А Драфт Сеqуенце оф тхе Неандертал Геноме”. Сциенце. 328 (број 5979): 710. — 722. Бибцоде:2010Сци...328..710Г. ПМИД 20448178. дои:10.1126/сциенце.1188021. 
  42. ^ Гöран Буренхулт: Дие ерстен Менсцхен. . Weltbild Verlag. 2000. ISBN 978-3-8289-0741-6. 
  43. ^ а б Wеллс, Спенцер; Реад, Марк (2002). Тхе Јоурнеy оф Ман - А Генетиц Одyссеy (Дигитисед онлине бy Гоогле боокс). Рандом Хоусе. ИСБН 978-0-8129-7146-0. Приступљено 21. 11. 2009. 
  44. ^ „А сингле анд еарлy мигратион фор тхе пеоплинг оф греатер Америца суппортед бy митоцхондриал ДНА сеqуенце дата”. Тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес оф тхе УС. Натионал Ацадемy оф Сциенцес. Приступљено 10. 9. 2009. 
  45. ^ а б „Атлас оф тхе Хуман Јоурнеy-Тхе Генограпхиц Пројецт”. Натионал Геограпхиц Социетy. 1996. Архивирано из оригинала 1. 5. 2011. г. Приступљено 6. 9. 2009. 
  46. ^ „Интродуцтион”. Говернмент оф Цанада. Паркс Цанада. 2009. Архивирано из оригинала 24. 04. 2011. г. Приступљено 9. 1. 2010. „Цанада'с олдест кноwн хоме ис а цаве ин Yукон оццупиед нот 12,000 yеарс аго лике тхе У.С. ситес, бут ат леаст 20,000 yеарс аго” 
  47. ^ „Плеистоцене Арцхаеологy оф тхе Олд Цроw Флатс”. Вунтут Натионал Парк оф Цанада. 2008. Архивирано из оригинала 22. 10. 2008. г. Приступљено 10. 1. 2010. „Хоwевер, деспите тхе лацк оф цонцлусиве ор wидеспреад евиденце, тхере аре суггестионс оф хуман оццупатион ин тхе нортхерн Yукон абоут 24,000 yеарс аго, анд хинтс оф тхе пресенце оф хуманс ин тхе Олд Цроw Басин ас фар бацк ас абоут 40,000 yеарс аго.” 
  48. ^ „Јоурнеy оф манкинд”. Брадсхаw Фоундатион. Приступљено 17. 11. 2009. 
  49. ^ Фитзхугх, Дрс. Wиллиам; Годдард, Ивес; Оуслеy, Стеве; Оwслеy, Доуг; Станфорд., Деннис. „Палеоамерицан”. Смитхсониан Институтион Антхропологy Оутреацх Оффице. Архивирано из оригинала 5. 1. 2009. г. Приступљено 15. 1. 2009. 
  50. ^ „Тхе пеоплинг оф тхе Америцас: Генетиц анцестрy инфлуенцес хеалтх”. Сциентифиц Америцан. Приступљено 17. 11. 2009. 
  51. ^ „Алтернате Мигратион Цорридорс фор Еарлy Ман ин Нортх Америца”. Америцан Антиqуитy, 44, број 1 (сијечањ 1979), 2. Архивирано из оригинала 21. 08. 2013. г. Приступљено 17. 11. 2009. 
  52. ^ „68 Респонсес то "Сеа wилл рисе ‘то левелс оф ласт Ице Аге’"”. Центер фор Цлимате Сyстемс Ресеарцх, Цолумбиа Университy. Приступљено 17. 11. 2009. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Ране људске миграције на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rane_ljudske_migracije&oldid=27675165”