Japanski jezik

japanski jezik
日本語 • Nihongo
Japanski jezik napisano kanđi slovnim znacima
Izgovor	[nʲihoŋɡo]
Govori se u	Japan Guam Kina Republika Kina Južna Koreja Peru Filipini Sjedinjene Države (naročito Havaji) Australija Brazil Palau
Broj govornika	maternji: 130 miliona (nedostaje datum)
Jezička porodica	Japanski jezici japanski jezik
Pismo	japanskim pismom
Zvanični status
Službeni jezik u	Japan Palau (Angaur)
Reguliše	Japanska vlada vodi računa o tome
Jezički kodovi
ISO 639-1	ja
ISO 639-2	jpn
ISO 639-3	jpn
Regije u svetu u kojima je japanski jezik rasprostranjen   Primarni i službeni jezik   Manjinski jezik
Rasprostranjenost japanskog jezika   Većinski jezik   Koristi se sa još nekim jezikom

Japanski jezik (jap. 日本語, Nihongo) je službeni jezik Japana. Govori ga oko 125 miliona ljudi, prvenstveno u Japanu gde ga kao svoj maternji govori 99% populacije. Osim toga se govori i u delovima Kine, Koreje i Filipina koji su dugo bili pod japanskom vlašću, i raznim Pacifičkim ostrvima, te područjima gde živi puno japanskih emigranata (SAD, Brazil). Japanski emigranti takođe žive u Perui, Argentini, Australiji (posebno u istočnim državama) i Kanadi (posebno u Vankuveru gde je 1,4% populacije japanskog porekla).

Naziv jezika je nastao je od sledećih reči:

• 日 (ni, niči) - dan, sunce
• 本 (hon) - izvor, izvori; knjiga, knjige
• 語 (go) - reč, jezik, govor

Reč nihon (日本) znači Japan, a nihongo (日本語) u bukvalnom smislu jezik Japana.

Postoji nekoliko teorija o nastanku japanskog jezika, ali naučnici se još uvek razilaze u mišljenjima. Najverovatnija teorija povezuje japanski s izumrlim jezicima koji su se u prošlosti upotrebljavali na području korejskog poluostrva i Mandžurije.

Zbog razvoja u dugogodišnjoj izolaciji, teško je pronaći bilo kakve veze između japanskog i drugih jezika. Japanski jezik zajedno s Rjukju jezicima spada u japansku jezičku porodicu. Priznavanjem rjukju jezika kao posebnih od strane lingvista, japanski jezik se u naučnoj literaturi sve manje svrstava u izolovane jezike, a kad uskoro rjukju jezici budu u potpunosti standarizovani, japanski jezik će i zvanično izaći iz klasifikacije koja ga svrstava u izolovane jezike, a u novoj klasifikaciji će se pojaviti kategorija „japanska porodica jezika“.

Zastupljenost japanskog jezika u svetu

Među japanskim emigrantskim zajednicama najveća je u Brazilu sa između 1,4 i 1,5 miliona stanovnika japanskog porekla (prema brazilskim zvaničnim podacima IBGE). U SAD živi više od 1,2 miliona Japanaca: značajan broj živi u Kaliforniji, dok približno 12% stanovnika Havaja govori japanski kao maternji jezik; u 2008. godini procenat je iznosio 12,6% populacije poreklom iz Japana. Japanskih emigranata takođe ima u Peruu, Argentini, Australiji (posebno u istočnim delovima zemlje), Kanadi i na Filipinima.

Japanski kao strani jezik govori se i uči širom sveta, prvenstveno u zemljama Azije. Pre i nakon Drugog svetskog rata, zbog japanske aneksije Tajvana i Koreje, kao i zbog delimične okupacije Kine, Filipina i raznih pacifičkih ostrva, lokalno stanovništvo tih država učilo je japanski jezik kao jezik carevine. Kao rezultat toga, mnogi stariji državljani tih zemalja govore japanski kao strani jezik.

Danas je japanski jezik privlačan širom sveta pre svega zbog savremene japanske pop kulture, kinematografije, muzike i stripova.

Propagandni letak o iseljavanju u Brazil, 20. vek. Smer pisanja je odozgo nadole, zdesna nalevo.

Poreklo japanskog jezika

Ima više pretpostavki o poreklu japanskog jezika. Zvanični stav je da je japanski jezik izolat, što znači da po jezičkoj srodnosti ne pripada ni jednoj jezičkoj porodici. Međutim, prema gramatičkim osobenostima neki lingvisti ga svrstavaju u altajske jezike (tunguski, mongolski, turkijski jezici), povezuje se i sa indonežanskim jezikom, uočene su sličnosti i sa korejskim, dok ga drugi dovode u vezu sa jezikom starosedelaca japanskih ostrva Ainu.

Istorija japanskog jezika

Smatra se da su japanski i jezik rjukjuan doneli doseljenici iz kontinentalne Azije ili sa Pacifičkih ostrva u drugom veku pre nove ere. Malo se zna o jeziku iz ovog doba.

Najstariji pisani tekstovi pronađeni u Japanu su Kođiki i Manjošu, koji datiraju iz ranog 8. veka. Ovo je staro-japanski period i u njemu se širio budizam, preko koga je donet kineski sistem pisanja u Japanu. Najstariji tekstovi zapisani su na klasičnom kineskom pismu, ali je trebalo da se čitaju na japanskom jeziku. Korišćenje kineskih karaktera za izgovor japanskog jezika naziva se manjogana. Kasnije, u 9. veku izmišljeno je kana pismo (hiragana i katakana), koje je zamenilo manjoganu.

Sledi period klasičnog japanskog jezika, tokom istorijskog Heian perioda. U 11. veku nastalo je čuveno delo Priče o Genđiju, koje se smatra prvim romanom na svetu. Napisala ga je žena pod književnim pseudonimom Murasaki Šikibu.

U moderno doba japanski jezik je počeo da se standardizuje i to u gradu Edo (sada Tokiju) koji je od toga doba postao najveći grad u Japanu. U vreme Meiđi restauracije (1868), otvaranjem Japana prema zapadu, u japanski jezik su počele da dolaze strane reči i iz drugih krajeva sveta. Posebno veliki broj reči dolazi iz engleskog jezika posle 1945. godine.

Japanski jezik kakav danas poznajemo standardizovan je posle Drugog svetskog rata.

Japansko pismo

Iako ne potiče od kineskog, japanski jezik koristi kinesko pismo. Pismo su Japanci preuzeli od Kineza u 5. veku. Za ideografske kineske znakove zvane kandži (漢字) su razvili vlastiti sistem čitanja i iz njih razvili dva fonemska pisma, hiraganu (ひらがな, hiragana) i katakanu (カタカナ, katakana). Svako od tri pisama ima svoje mesto i način korištenja. Dok se pojedini kandžiji ili skupine kandžija koriste za zapisivanje imenica i korena glagola, hiragana se koristi u kombinaciji s kandžijima za zapis gramatičkih nastavaka (glagolska vremena, komparacije prideva, i sl.), gramatičke reči (veznici, članovi itd.) i japanskih reči za koje ne postoje kandžiji. Katakanom se pišu strane reči i onomatopejski izrazi, a ponekad se koristi i za naglašavanje pojedinih reči (slično kao podebljana ili ukošena slova u latinici). Osim ta tri pisma, povremeno se koristi i latinica (ローマ字, romadži), uglavnom za skraćenice i ponekad za naglašavanje reči.

U osnovnu pismenost spada poznavanje slogovnih pisama katakane i hiragane (koje broje po 48 slova), kao i poznavanje karaktera (kanđi) poreklom iz Kine, koji su propisani programom Ministarstva školstva. Lista kineskih karaktera đoojoo kanđi prema zvaničnim podacima iz 2015. godine broji 2136 karaktera koji se uče tokom celog školovanja. Procenjuje se da se u svakodnevnoj upotrebi koristi 2000 karaktera, dok profesori sa univerziteta i intelektualci koriste oko 5000 karaktera.

U japanskom sistemu pisanja moguća su dva smera pisanja:

• uspravno (tradicionalan način) - stupci zdesna nalevo, znakovi u stupcu odozgo prema dole
• vodoravno - redovi odozgo prema dole, znakovi u redu sleva nadesno

Tradicionalan smer pisanja je zdesna nalevo i odozgo nadole. Danas se koristi u knjigama i novinama. Zastupljen je i smer sleva nadesno, odozgo nadole, pogotovo u novije vreme od ekspanzije tehnologije i računara.

Vokabular

Prvobitni japanski jezik zvao se Jamatokotoba (jezik Jamata). Imao je veoma mali broj glasova, ali je zato imao više kombinacija tih glasova nego današnji japanski. U dodiru sa kineskom kulturom i jezikom, došlo je do velikih promena u jeziku, što za rezultat ima da današnji japanski rečnik sadrži 55% reči kineskog porekla, 5% reči koje su sastavljene i od kineskog i japanskog korena, a samo 35% izvornih čistih japanskih reči.

Fonologija i izgovor

Japanski jezik ima pet samoglasnika. Prilično su bliski našim samoglasnicima, s izuzetkom nezaobljenog [ɯ] umesto zaobljenog /u/. Taj glas se izgovara slično nemačkom [ü͍].

Suglasnici koji ne postoje u našem fonološkom sistemu su [ɕ], bezvučni alveopalatalni frikativ koji se izgovara kao meko /š/ (glas se pojavljuje u srpskom jeziku, ali dijalektalno, pretežno u Crnoj Gori), [ɸ], bezvučni dvousneni frikativ koji zvuči kao glas između /f/ i /h/, [ɺ], odnosno [ɾ] najbliži su našem /r/, ali prvi je sličan kombinaciji glasova /r/ i /l/ (/l/ ne postoji kao zaseban fonem u japanskom jeziku), dok je drugi najbliži kombinaciji /r/ i /d/. Oba su klasifikovana kao alveolarni dotačnici (tap ili flap na engleskom), a [ɺ] je lateralan, poput glasa /l/. Naš glas /r/, za razliku od toga, u standardnom jeziku spada u drhtajne glasove (trill). Glas /n/ se izgovara kao /m/ ispred dvousnenih suglasnika /b/, /p/ i /m/, a ispred /k/, /g/ i /n/ se izgovara [ŋ] te postaje velarni nazal.

Glasovi /y/ i /w/ izgovaraju se slično engleskim varijantama, kao u rečima you odnosno we. U modernom japanskom iza njih ne mogu slediti samoglasnici /i/ i /e/. Ostali glasovi bliski su našem fonološkom sistemu.

Važno je napomenuti kako se, i u govoru i pismu, japanski fonološki sistem temelji na slogovnom izgovoru, pa se glasovi izgovaraju i ponekad modifikuju zavisno od suglasnika koji sledi samoglasnik. Tako red slogova koji počinju s /t/ ima izuzetak kad nakon njega slijedi glas /i/, pa postaje /chi/ (pisano romađijem), te je isti slučaj sa /s/ gde dobijamo /shi/. Drugi izuzetak je samoglasnik /u/ koji modifikuje t-red gde taj slog glasi /tsu/ izgovara se [cu]. Ta pojava naziva se alofonijom.

Važnije osobine japanske gramatike

Osnovna karakteristika japanske gramatike je subjekat – objekat – predikat struktura rečenica, za razliku od većine indoevropskih jezika koji imaju strukturu "subjekt – predikat – objekt". Osim toga, postoje samo dva osnovna glagolska vremena, prošlost i sadašnjost (koja se ponekad naziva i „ne-prošlost“, zbog činjenice da se upotrebljava i za izražavanje budućnosti). Imenice nemaju pol, niti broj. Pravila za konjugaciju glagola i prideva su relativno jednostavna i skoro uopšte nemaju izuzetke, a deklinacije imenica ne postoje.

Iako su osnovna pravila japanskog prilično jasna, problemi pri učenju tog jezika nastaju zbog različitih načina ophođenja zavisno od položaja govornika i njegovih sugovornika na socijalnoj lestvici. Zavisno od toga da li govorite s nadređenima, nepoznatim osobama, prijateljima ili članovima vlastite porodice, koriste se različite reči i različiti glagolski oblici. Osnovna podela nivoa „pristojnosti“ jezika je na obični oblik (砕けた, kudaketa), jednostavni pristojni oblik (丁寧語, teineigo) i napredni pristojni oblik (敬語, keigo).

Japanski spada u aglutinativne jezike, što znači da gramatički nastavci slede jedan iza drugog nakon osnove, gde svaki od njih izražava pojedinačno značenje. Na primer, poseban nastavak za željni oblik, negaciju i prošlost „slepljuju“ se na osnovni glagolski oblik, kao u 帰りたくなかった (nisam/nije se želio/la vratiti).

Nepostojanje roda i broja uzrokuje višeznačnost iskaza ako ga gledamo izvan konteksta. Ipak, padež ili tačnije uloga reči obiležava se gramatičkim česticama. Razlikujemo wa koji označava temu, kao na primer u わたしはがくせいです (Watashi wa gakusei desu, Ja sam učenik, doslovno U vezi mene, učenik jest), gde označava da je ja tema rečenice. To znači da u idućoj rečenici možemo reći ペットがあります (Petto ga imasu, Imam kućnog ljubimca, doslovno Ljubimac postoji) i biće jasno da može biti reč samo o govorniku jer se tema nije promenila. Za razliku od wa, ga okvirno odgovara padežu nominativa te često označava subjekat rečenice, ali ne mora i temu razgovora, osobito ako mu je wa prethodio u tekstu ili govoru.

Još neke učestale gramatičke čestice su: wo (izgovara se /o/, reč koja joj prethodi najčešće je objekat rečenice, odnosno ova čestica najbliža je funkciji akuzativa), ni (blizak dativu i lokativu), no (izražava posvojnost, blizak genitivu) te he (izgovara se /e/, naznačuje smer kretanja ili slanja). Sve ove čestice označavaju reč koja im prethodi.

Iako se ne menjaju kao u fleksijski bogatim jezicima, i imenice u japanskom podložne su promenama. Tu je reč o derivacijskoj promeni, jer dodavanjem različitih afikasa (prefiksa i sufiksa) menjamo značenje reči. Na primer, お金 (okane, novac) ili お茶(ocha, čaj), sasvim su prihvatljivi bez početnog o-, ali dodavanje tog prefiksa ima socijalnu funkciju - izražava više poštovanja i prihvatljivije je da ih koriste osobe ženskog roda. S druge strane, sufiksi poput ～たち (tachi) ili ～的 (teki) mogu se dodati određenim imenicama da specifično istaknu množinu, odnosno učine imenicu opisnim pridevom (kao grupa prideva koja se u našem jeziku završava na -an: moderan, renesansan itd..).

U japanskom postoje dve vrste prideva. Jedna od njih se upotrebljava slično imenicama (-na pridevi), te im je bliska po gramatičkim pravilima. Oblik im je raznolik, a kad se upotrebljavaju pre imenice završavaju na -na. Druga je sličnija glagolima (-i pridevi) te podložna svim gramatičkim nastavcima koji mogu uslediti nakon glagolskih osnova. Svi se završavaju na -i u neobeleženom obliku.

Japanski glagoli se po japanskoj klasifikaciji dele u pet grupa, to većina gramatika pisanih za učenike kojima japanski nije maternji jezik upotrebljava osnovnu podelu na dve grupe. To su -u glagoli i -ru glagoli. Razlikuju se po promenama koje se događaju na glagolskoj osnovi kod formiranja nekih glagolskih oblika i po nastavcima koji im se dodaju u nekim oblicima.

Vidi još

• Klasični japanski jezik

Literatura

• Shiraishi, Takashi (1993). The Japanese in Colonial Southeast Asia. SEAP Publications. str. 157—. ISBN 978-0-87727-402-5. 
• Mizuno, Shunpei, ur. (2007). 韓vs日「偽史ワールド」 (na jeziku: Japanese). Shogakukan. ISBN 978-4-09-387703-9. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Mizuno, Shunpei, ur. (2002). 韓国人の日本偽史―日本人はビックリ! (na jeziku: Japanese). Shogakukan. ISBN 978-4-09-402716-7. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Bloch, Bernard (1946). Studies in colloquial Japanese I: Inflection. Journal of the American Oriental Society, 66. стр. 97–130.
• Bloch, Bernard (1946). Studies in colloquial Japanese II: Syntax. Language, 22. стр. 200–248.
• Chafe, William L. (1976). C. Li, ur. Giveness, contrastiveness, definiteness, subjects, topics, and point of view. New York: Academic Press. str. 25–56. ISBN 978-0-12-447350-8. 
• Dalby, Andrew (2004). „Japanese”. Dictionary of Languages: the Definitive Reference to More than 400 Languages. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11568-1. 
• Frellesvig, Bjarke (2010). A history of the Japanese language. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65320-6. 
• Kuno, Susumu (1973). The structure of the Japanese language. Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 978-0-262-11049-5. 
• Kuno, Susumu (1976). Charles N. Li, ur. "Subject, theme, and the speaker's empathy: A re-examination of relativization phenomena". Subject and topic. New York: Academic Press. str. 417–444. ISBN 978-0-12-447350-8. 
• Martin, Samuel E. (1975). A reference grammar of Japanese. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-01813-4. 
• McClain, Yoko Matsuoka (1981). Handbook of modern Japanese grammar (na jeziku: 口語日本文法便覧 [Kōgo Nihon bumpō].). Tokyo: Hokuseido Press. ISBN 978-4-590-00570-6. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza).
• Miller, Roy (1967). The Japanese language. Chicago: University of Chicago Press.
• Miller, Roy (1980). Origins of the Japanese language: Lectures in Japan during the academic year, 1977–78. Seattle: University of Washington Press. ISBN 978-0-295-95766-1. 
• Mizutani, Osamu; Mizutani, Nobuko (1987). How to be polite in Japanese (na jeziku: 日本語の敬語 [Nihongo no keigo].). Tokyo: The Japan Times. ISBN 978-4-7890-0338-4.  CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Shibatani, Masayoshi (1990). „Japanese”. Ur.: Comrie, B. The major languages of east and south-east Asia. London: Routledge. ISBN 978-0-415-04739-5. 
• Shibatani, Masayoshi (1990). The languages of Japan. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36070-8. (hbk). ISBN 978-0-521-36918-3. (pbk). 
• Shibamoto, Janet S. (1985). Japanese women's language. New York: Academic Press. ISBN 978-0-12-640030-4.  Graduate Level
• Tsujimura, Natsuko (1996). An introduction to Japanese linguistics. Cambridge, MA: Blackwell Publishers. ISBN 978-0-631-19855-0. (hbk). ISBN 978-0-631-19856-7. (pbk). 
• Tsujimura, Natsuko, ur. (1999). The handbook of Japanese linguistics. Malden, MA: Blackwell Publishers. ISBN 978-0-631-20504-3.  Readings/Anthologies
• Vovin, Alexander (2010). Korea-Japonica: A Re-Evaluation of a Common Genetic Origin. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-3278-0. 
• Lange, Rudolf (1907). Noss, Christopher, ur. A text-book of colloquial Japanese (revised English izd.). TOKYO: Methodist publishing house. str. 588. Pristupljeno 1. 3. 2012. (All rights reserved, copyright 1903 by Christopher Noss; reprinted April 1907 by the Methodist Publishing House, Tokyo, Japan) (Original from the New York Public Library) (Digitized Apr 2, 2008)
• Lange, Rudolf (1907). Noss, Christopher, ur. A text-book of colloquial Japanese (revised English izd.). TOKYO: Methodist publishing house. str. 588. Pristupljeno 1. 3. 2012. (All rights reserved; copyright 1903 by Christopher Noss; reprinted April 1907 by the Methodist Publishing House, Tokyo, Japan) (Original from Harvard University) (Digitized Oct 10, 2008)
• Lange, Rudolf; Noss, Christopher (1903). A Text-book of Colloquial Japanese (English izd.). The Kaneko Press, North Japan College, Sendai: Methodist Publishing House. str. 573. Pristupljeno 1. 3. 2012. (Tokyo Methodist Publishing House 1903)
• Lange, Rudolf (1903). Noss, Christopher, ur. A text-book of colloquial Japanese: based on the Lehrbuch der japanischen umgangssprache by Dr. Rudolf Lange (revised English izd.). TOKYO: Methodist publishing house. str. 588. Pristupljeno 1. 3. 2012. 
• Shibatani, Masayoshi. (1990). The languages of Japan. Cambridge: Cambridge University Press
• „Japanese Language”. MIT. Pristupljeno 13. 5. 2009. 
• 大野晋 日本語の起源 (Ōno Susumu: Nihongo no kigen = Die Entstehung der Japanischen Sprache), Tokyo 1957.
• Association for Japanese-Language Teaching: Japanisch im Sauseschritt 1 Universitätsausgabe mit Kana und Kanji. Doitsu Center Ltd., Tokyo. 2002. ISBN 978-4-9900384-5-8. (offiziell an den deutschen Volkshochschulen verwendetes Lehrbuch)
• - last = Bunt -
• Detlef Foljanty, Hiroomi Fukuzawa: Japanisch intensiv. 3 Bände. 1998. ISBN 978-3-87548-137-2.
• Bruno Lewin: Abriß der japanischen Grammatik auf der Grundlage der klassischen Schriftsprache. Harrassowitz, Wiesbaden 1959.
• Christine Liew: Japan 2.0 - Eine Lesetour durch Social Media und andere Welten. Buske. 2012. ISBN 978-3-87548-625-4.
• Roy Andrew Miller: Die japanische Sprache. iudicium. . München. ISBN 978-3-89129-484-0.  (aktuelle Auflage) 2000
• Keiichiro Okutsu / Akio Tanaka: Japanisch. Eine Einführug in Grammtik und Wortschatz, Julius Groos Verlag Tübingen. 2013. ISBN 978-3-87276-883-4.
• Jens Rickmeyer: 'Japanische Morphosyntax. Groos, Heidelberg. ISBN 978-3-87276-718-9. (Auflage) 1995
• Sato, Eriko (2008). Japanese Demystified. ISBN 978-0-13-135838-6.  (gute Einführung in die japanische Sprache und Schrift für Anfänger)
• Barbara E. Riley: Aspects of the Genetic Relationship of the Korean and Japanese Languages. Ph. D. Thesis, University of Hawaii, 2003.
• Christopher I. Beckwith: Koguryo – The Language of Japan's Continental Relatives. 2. Aufl. Brill, Leiden u. Boston 2007.
• Paul K. Benedict: Japanese – Austro-Tai. Karoma, Ann Arbor 1990.
• Shichiro Murayama: The Malayo-Polynesian component in the Japanese language. Journal of Japanese Studies. Bd. 2/2, 1976, S. 413–436.
• Alexander Vovin: Is Japanese related to Austronesian? Oceanic Linguistics. Bd. 33/2, 1994, S. 368–390.
• Sыromяtnikov, N. A. (1972). Drevneяponskiй яzыk. M. 
• Alpatov, V. M. (2003). Яponiя: яzыk i obщestvo. M.: Muraveй. Arhivirano iz originala 07. 03. 2016. g. Pristupljeno 03. 04. 2017. 
• Яzыk // V strane voshodящego solnca : Očerki i zametki o Яponii / [Soč.] Grigoriя de-Vollana. — 2-e ispr. i dop. izd. — Sankt-Peterburg ; Moskva : t-vo M. O. Volьf, 1906 (Sankt-Peterburg). — [4], 566, V s. : front. (portr.), il.; 22.
• Эriko Sato (2013). Japanese For Dummies, 2nd Edition. M.: Dialektika». str. 384. ISBN 978-5-8459-1880-2. 
• Эriko Sato (2014). Razgovornый яponskiй dlя čaйnikov. M.: Dialektika». ISBN 978-5-8459-1884-0. 
• Lavrentьev, B. P. (1992). Samoučitelь яponskogo яzыka. M. 
• Akamatsu, Tsutomu. (2000). Japanese phonology: A functional approach. München: LINCOM EUROPA. ISBN 978-3-89586-544-2. 
• Felьdman-Konrad N. I. (1977). Яponsko-russkiй slovarь ieroglifov. M. 
• Felьdman-Konrad N. I.; Cыn, M. S. (1979). Učebnik naučno-tehničeskogo perevoda. Яponskiй яzыk. M. 
• Bloch, Bernard. (1950). „Studies in colloquial Japanese IV: Phonemics”. 26 (Language izd.): 86—125. 
• 新日本語の基礎. Association for Overseas Technical Scholarship (AOTS)
• „Materialы po яponskomu яzыku”. Arhivirano iz originala 27. 06. 2012. g. Pristupljeno 3. 04. 2017. 
• „Materialы po яponskoй pisьmennosti”. Arhivirano iz originala 23. 07. 2015. g. Pristupljeno 3. 04. 2017. 
• „Materialы po fonetike i grammatike яponskogo яzыka”. Arhivirano iz originala 22. 08. 2011. g. Pristupljeno 3. 04. 2017. 

Spoljašnje veze

• Vikipedija:Transkripcija sa japanskog jezika

• Japanski jezik za početnike
• Kana tetradь ili papka (PDF)
• AKSER Brasil - Japanski jezik
• National Institute for Japanese Language and Linguistics
• Foreign Service Institute Japanese course, audio, assignments, G+ hangouts and media sources
• Japanese Language Student's Handbook
• Ethnologue (14th)
• мртва веза] Ethnologue (15th)
• Japanski jezik - abeceda (PDF)
• Japanisch na sajtu Curlie
• Jens Rickmeyer, Japanisch und der altaische Sprachtyp – eine Synopsis struktureller Entsprechungen (PDF; 553 kB)
• Vaclav Blazek, Current Progress in Altaic Etymology (PDF, englisch; 568 kB)
• Umfangreicher Online-Einführungskurs in die Japanische Sprache
• Русско-японский, японско-русский словарь онлайн Электронная версия Большого японско-русского словаря под редакцией академика Н. И. Конрада.
• Русско-японский, японско-русский словарь онлайн Yakuru
• Минна но Нихонго Уроки японского языка + Японско-русский и русско-японский словарь онлайн
• YYNIHONGO.JP