Jevreji u protektoratu Češke i Moravske

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jevreji u protektoratu Češke i Moravske
Jevreji u protektoratu Češke i Moravske na prisilnom radu 1943.
Ukupna populacija
117.551 (1930)
4.000 (2021)
Jezici
slovački, hebrejski (ladino i jidiš)
Religija
judaizam
Srodne etničke grupe
Jevrejska dijaspora

Jevreji u protektoratu Češke i Moravske praktično su se našli i na početku nacističke okupacije, koja je Jevreje sistematski isključivala iz ekonomskog i društvenog života. Centralna kancelarija za emigraciju Jevreja, koja je bila zadužen za sve poslove sa Jevrejima, prvo je pokušala da prinudi Jevreje da emigriraju u inostranstvo, da bi potom promenila strategiju i počela pripreme za sprovođenje takozvanog konačnog rešenja jevrejskog pitanja. Vlast je prisilila prašku jevrejsku versku zajednicu da poslušno izvršava nacističke propise i učestvuje u deportaciji Jevreja, između ostalog i u koncentracioni logor Terezin, koja je započela u jesen 1941. a nastavila početkom 1943. godine, nakon koje je na slobodi bilo samo 3.000 Jevreja iz protektorata.

Iz Terezina su Jevreji deportovani na nemačke okupirane teritorije Sovjetskog Saveza ili Poljske. Terezin je imao poseban položaj među ostalim koncentracionim logorima, jer je pored svoje funkcije u istrebljenju Jevreja imao i ulogu u nacističkoj propagandi, tokom koje su nacisti sproveli nekoliko delegacija Crvenog krsta kroz izmenjene ulice Terezina u periodi od 1943. do 1945. godine.

Po uspostavljanju Protektorata Češke i Moravske, na ovom području je živelo preko 120.000 Jevreja. Oko 30.000 Jevreja uspelo je da emigrira, a velika većina ostalih je deportovana. Tačan broj čeških jevrejskih žrtava holokausta nije tačno poznat, ali se procenjuje da je najmanje 80.000 Jevreja u Vreme protektorata ubijeno.[1]

Kraća istorija Jevreja u Češkoj i Moravskoj[uredi | uredi izvor]

Prve jevrejske zajednice u Češkoj i Moravskoj osnovane su verovatno u jedanaestom veku, pod vlašću dinastije Premislovići.

Jevrejska sinagoga u Plzenju izgrađena 1892. godine na rubu Starog grada, pored katedrale Svetog Bartolomeja

Srednjovekovne jevrejske zajednice osnovane su, između ostalog, u Pragu, Brnu, Hebu, Pribramu, Plzenju, Jihlavi, Znojmu i Olomoucu. Međutim, Jevreji su neprekidno proterivani iz većine kraljevskih gradova u petnaestom i šesnaestom veku. Od 1526. godine Češka i Moravska bile su pod vlašću Habzburške monarhije. Godine 1557. Ferdinand I je proterao Jevreje iz Češke (ali ne i Moravske), ali ovaj dekret nikada nije u potpunosti sproveden.

Godine 1623. godine, nakon slamanja češke pobune, Ferdinand II je Jevrejima dodelio punu slobodu boravka. To je poništeno Zakonom o porodicama (koji je bio na snazi od 1726. do 1848) koji je jevrejsko naseljavanje ograničio na 8.541 porodicu u Češkoj i 5.106 porodica u Moravskoj, dok je brakove ograničio na jednog sina po porodici. Neki Jevreji su emigrirali, dok su se drugi razišli po malim selima da bi izbegli ograničenja.[2]

U devetnaestom veku, češki nacionalni preporod agitovao je za autonomiju većine koja govori češki jezik.[2] Tokom 1890-tih većina Jevreja je govorila nemački i smatrala se Nemcima.[3][4]

Posle Prvog svetskog rata, češke zemlje (uključujući i pogranični deo Sudeta, koji je imao nemačku većinu) postale su deo nove zemlje Čehoslovačke.[2] Do 1930-ih, Jevreje koji su govorili nemački brojčano su pretekli asimilirane Jevreje koji su govorili češki;[5]

Cionizam je takođe nadirao među Jevrejima sa periferije (Moravska i Sudeta). Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, hiljade Jevreja su dolazile u Prag i druge velike gradove u Češkoj i Moravskoj iz malih sela i gradova.[1] Od 10 miliona stanovnika Češke i Moravske pre 1938. godine, Jevreji su činili samo oko 1% stanovništva (117.551). Većina Jevreja živela je u velikim gradovima poput Praga (35.403 Jevreja, koji su činili 4,2% stanovništva), Brna (11.103, 4,2%) i Moravske Ostrave (6.865, 5,5%).[2]

Antisemitizam u Češkoj bio je niži nego drugde i snažno mu se usprotivio nacionalni osnivač i prvi predsednik Tomaš Garigue Masarik (1850–1937), dok je sekularizam i među Jevrejima i kod nejevreja olakšao integraciju. Ipak, bilo je pojedinačnih slučajeva antijevrejskih nereda nakon stvaranja Čehoslovačke republike 1918. i 1920. Nakon naglog pada verskih obreda u devetnaestom veku, većina bohemskih Jevreja bila je ravnodušna prema religiji, iako je to bilo manje prisutno u Moravskoj.[6] Češki Jevreji imali su najvišu stopu venčanih brakova u Evropi; između 1928. i 1933. godine 43,8% venčanih van vere u poređenju sa 30% u Moravskoj. Za razliku od nacističke Nemačke, visoka stopa venčanih brakova nastavila se i nakon 1933. godine, sve do invazije 1939. godine.[7] Visoka stopa integracije - govori da su češki Jevreji bili najintegrisanija zajednica u Evropi - što je dovela je do poteškoća u identifikovanju čeških Jevreja zbog njihove kasnije deportacije i holokausta.

Osnivanje Protektorata[uredi | uredi izvor]

Ulazak jediniva Vermahta u Brno

Dana 15. marta 1939. godine, nakon pritiska na predsednika Emila Hajeka, nacističke trupe okupirale su Drugu čehoslovačku republiku (Češki: Druhá československá republika, Slovački: Druhá česko-slovenská republika), koja je trajala samo 169 dana, u periodu od 30. septembra 1938. godine do 15. marta 1939. godine. Nastala je na ostacima Prve čehoslovačke republike, nakon potpisivanja Minhenskog sporazuma. Sastojala se iz delova Bohemije, Moravske i Šlezije, i dve autonomne oblasti: Slovačke i Zakarpatja, Adolf Hitler je sutradan izdao Dekret o uspostavljanju protektorata Češke i Moravske.[8] Tako je nastala tvorevina u sastavu Nacističke Nemačke, koji je postojala od 1939. do 1945. godine na području današnje Češke. Formiran je nakon podele Čehoslovačke, čiji su istočni delovi podeljeni između nezavisne Slovačke i Hortijeve Mađarske. Za razliku od Slovačke kojoj je priznata samostalnost, češke zemlje su anektirane od strane Nemačkog Rajha i administrativno podeljene: periferni delovi Češke nastanjeni sudetskim Nemcima su stavljeni pod direktnu nemačku upravu, dok su centralni delovi nastanjeni Česima pretvoreni u državni protektorat. Nakon poraza sila Osovine u ratu, protektorat prestaje da postoji i njegova teritorija je uključena u obnovljenu Čehoslovačku.

Administrativna podela nakon nemačka okupacija Čehoslovačke u 1938. i 1939. godini

U to vreme, zvanično je na teritoriji novoosnovanog Protektorata živelo 118.310 Jevreja koji su zadovoljili nacističku definiciju pojma Jevrej,[9] U stvari, ova cifra je retroaktivno prilagođavana, jer isključuje Jevreje, koji su u prvoj haotičnoj nedelji okupacije zemlje pobegli ili osigurali lažne dokumente.[10]

Do kraja marta 1939. godine Jevrejima je bilo zabranjeno da rade kao advokati ili zaposleni u javnim institucijama,[11] i njihove mogućnosti prodaje, iznajmljivanja ili doniranja nekretnina bile su ozbiljno ograničene.[12] Antijevrejske mere nisu se zasnivale samo na okupacionoj administraciji, već često i na češkoj vladi.

Antijevrejska kampanja nacističke okupacione administracije započela je odmah nakon okupacije

Tokom Druge republike, šovinizam i antisemitizam su se enormno povećali, što je trebalo da maskira neuspehe čeških političara, koji su kulminirali Minhenskim sporazumom . Međutim, ove tendencije su do tada bile suzbijene britanskim obećanjima o ekonomskoj podršci. Međutim, ulaskom okupatorskih snaga, češka vlada je poput nacističke administracije tražila odarijevaca da im dodeli Jevrejska preduzeća (na primer, Ministarstvo poljoprivrede iznudilo je ostavku jevrejskih predstavnika u strateški važnoj Žitnoj kompaniji ). Češka vlada je tako nastojala da ojača vlastiti položaj arijanizacijom.[10]

Iako je Hitler ubrzo nakon uspostavljanja Protektorata odlučio da je Protektorat jevrejsko pitanje rešilo samo po sebi, i u skladu sa Ilijinom vladom pripremila je nacrt drugih antijevrejskih mera.[13] Međutim, zaštitnik Rajha Konstantin fon Neurat nije odobrio predložene propise, jer bi to nepoželjno ojačalo položaj češke vlade.

Oduzimanje jevrejske imovine u Pragu

Dana 21. juna 1939. godine, Nojrat je izdao svoju uredbu, koja je bila zasnovana na principima Nirnbergškog zakona,[14] i ozbiljno je ograničava pravo Jevreja da raspolažu svojom imovinom. Prema ovom Nojratovom naređenju, morao je bi biti postavljen prinudni administrator koji bi upravljati jevrejskom imovinom.[12] Ovim dekretom eliminisana je i mogućnost da češka vlada učestvuje u arijanizaciji jevrejske imovine, što je arijanizaciju učinilo čistom germanizacijom. Nojratov dekret takođe je pružio vrlo široku definiciju jevrejskog preduzeća, tako da je bilo moguće organizovati preduzeća u kojima su Jevreji imali i malo predstavništvo.[15]

Opštinska samouprava i deo lokalnog stanovništva takođe su razvili antijevrejsku aktivnost. U nekim gradovima Jevreji su uhapšeni, jevrejske institucije zatvorene, a jevrejska imovina oduzeta. Nekoliko Nemaca spalilo je sinagoge u Olomoucu, a češki fašisti,[16] su spalili sinagogu Jihlava, oštetili sinagogu Dobriš, organizovali antijevrejski pogrom u Pribramu i izvršili nasilje nad Jevrejima u Brnu.[17] S druge strane, deo stanovništva (posebno češkog) pokazao je solidarnost sa Jevrejima, dok je ipak većina stanovništva pokazala ravnodušnost ili pasivnost prema progonu Jevreja.[18][19]

Jevrejska emigracija iz Protektorata[uredi | uredi izvor]

Politika emigracija[uredi | uredi izvor]

Nekadašnje sedište Centralnog ureda za jevrejsku emigraciju u Strešovicama

Da bi se sprečila fragmentaciju antijevrejske politike, 21. jula 1939. konačno je osnovana Centralna kancelarija za jevrejsku emigraciju, koja je postala najviša vlast u jevrejskim poslovima u Protektoratu koja je bila je podređena odeljenju IV B 4 Centralnog rajha Ured za bezbednost na čelu sa Adolfom Ajhmanom.[20] Ministarstva protektorata takođe su mogla poslati osoblje u ovu organizaciju.[21] Međutim, ovo nije sprečilo civilnu administraciju da donese dalje represivne mere protiv Jevreja, koje su, na primer, ograničavale posete gradskim parkovima, pozorištima, restoranima i banjama.[22]

Glavna misija razmene bila je iseljavanje Jevreja izvan granica Carstva. Princip delovanja Centralnog ureda bio je da zastrašivanjem primora Jevrejsku versku zajednicu i Jevrejski centar rada u Pragu na saradnju i zatim im utvrdi zadatke koje je Jevrejski centar rada trebalo da ispuni. Jevrejski centar rada je zbog toga prerastao u opsežni birokratski aparat, koji je od 22. septembra 1939. registrovao sve Jevreje u Protektoratu, podržavao emigraciju Jevreja i kasnije zahtevao od Jevreja da se pojave na deportacijama ili osiguravao imovinu deportovanih Jevreja.[23]

Prvi pokušaj iseljavanja Jevreja započeo je 18. oktobra 1939. godine, kada je prvi voz krenuo iz Moravske Ostrave za Njisko, gde su neki Jevreji trebali da izgrade logor prema svom planu od materijala koji je Jevrejski centar rada u Ostravi trebalo da nabavi. Ostale prevožene Jevreje potom su nacisti odveli do sovjetske granice, gde su ih Sovjeti zarobili i internirali u radne logore. Međutim, čitav događaj pod nazivom Akcija Nisko bio je relativno haotičan, pa je prekinut početkom novembra i Jevreji iz nacističkog logora mogli su da se vrate u Protektorat.[24]

Posle prekida deportacija, Centralni ured je morao da traži druge načine za rešavanje „jevrejskog pitanja“. Represijom i propagandom pokušao je da podstakne Jevreje da emigriraju u inostranstvo, ali je istovremeno pokušao i da značajan deo njihove imovine zadrži u Protektoratu, pa je u tom cilju 23. novembra 1939. godine, vlada uvela „porez na iseljavanja” (u iznosu od jedne četvrtine njihovog bogatstva) koji su Jevreji morali da plate prilikom izlaska iz države.[25]

Emigracioni pasoš za odlazak iz Praga tokom invazije Nemačke
Manje Jevreja je moglo da pobegne iz Protektorata nego iz predratne Nemačke ili Austrije, zbog užeg okvira za legalnu emigraciju (jul 1939. do septembar 1941). Prema zvaničnim podacima, 26.111 Jevreja se legalno iselilo do 15. jula 1943. godine.[26]
Nemački istoričar Volf Gruner procenjuje da je pre oktobra 1941. godine 25.000 Jevreja uspelo da emigrira iz Češke i Moravske.[27]
Procena Benjamina Frommera je da je 14.000 Jevreja napustilo Protektorat pre nacističke invazije 1939. godine, a 30.000 je legalno napustilo zemlju posle toga. Neki od njih su ubijeni u zemljama koje je kasnije okupirala Nemačka.
Nepoznati broj Jevreja (koji se smatra znatno manjim) ilegalno je prebegao u Poljsku 1939. godine ili u Slovačku i Mađarsku.[28]
Emigracija Jevreja je bila je zabranjena u celom Rajhu počev od 16. oktobra 1941.[29]

Predznaci tragedije i holokausta[uredi | uredi izvor]

Pored ekonomske krize, na jevrejsku zajednicu uticali su i događaji u Nemačkoj, u kojoj je 1933. godine formirana nacistička Nemačka, koja je pet godina kasnije zauzela suverenu teritoriju Austrije.[30] Mnogi Jevreji iz ovih zemalja potražili su utočište u Čehoslovačkoj. Malo je češko-slovačkih Jevreja ozbiljno shvatilo ove znakove upozorenja i nije napustilo zemlju.  Neke antijevrejske mere su već preduzete tokom Druge republike .

Nakon uspostavljanja protektorata Češke i Moravske u martu 1939, Jevreji su postepeno sistematski isključeni iz ekonomskog i društvenog života. Za sve jevrejske poslove bio je zadužen Centar za jevrejsku emigraciju, koji je prvo pokušao da natera Jevreje da emigriraju u inostranstvo, ali je potom promenio strategiju i počeo da se priprema za sprovođenje tzv. Konačno rešenje za jevrejsko pitanja.

Nisko plan[uredi | uredi izvor]

Izbijanje Drugog svetskog rata invazijom na Poljsku septembra 1939. dramatično je promenilo situaciju čeških Jevreja.[31] Plan Nisko bio je šema razvijena ubrzo nakon septembarske kampanje za koncentraciju Jevreja u okrugu Lublin, u to vreme najudaljenijem području nemačke u okupiranoj Evropi i uz liniju podele sa Sovjetskim Savezom.[32] Po ovom planu vođe SS-a planirali su da deportuju 300.000 Jevreja iz Rajha,[33][34] uključujući 70.000 do 80.000 iz oblasti Katovice (pripojenaoj Poljskoj) i regije Moravska Ostrava u oblasti Protektorate.[35] U tu svrhu izvršen je popis stanovništva kojim je utvrđeno da je u Protektoratu 1. oktobra 1939. živelo 90.147 Jevreja, 28.000 manje nego u martu iste godine.[36]

Dana 18. oktobra 1939. godine, 901 muškarac je deportovan iz Ostrave u Nisko, u Poljskoj. Granična policija i osoblje SS-a pratili su transport,[37] a Adolf Ajhman ga je lično dočekao u Niskom.[31]

U drugom navratu preveženo je 400 Jevreja iz Ostrave, koji su bili propraćeni protestima lokalnih Čeha.

U trećoj turi transportovano je 300 ljudi iz Praga 1. novembra 1939. godine, a takođe su i ovoga puta protestovali Česi.

U Sosnovjecu je došlo do izmena u realizaciji plana kada je šef SS-a Hajnirih Himler otkazao Niskov plan,[38][39] jer se sukobljavao sa prioritetnijim ciljem preseljenja Folksdojčera u Reichsgau Wartheland i zapadnu Prusku.[40]

Očekivalo se da će se transporti nastaviti početkom 1940. godine, ali ih je Rajnhard Hajdrih odložio 19. februara u korist deportacije poljskih Jevreja iz anektiranih područja. U aprilu 1940. godine logor je raspušten i preživelim zatvorenicima, kojih je bilo oko 460 iz Protektorata, dozvoljeno je da se vrate kućama.[41] Naknadno se još 123 Jevreja koji su deportovani u operaciji Nisko vratilo u Čehoslovačku sa Svobodinom vojskom.[42]

Isključenje Jevreja iz ekonomskog i društvenog života[uredi | uredi izvor]

Postupak za dobijanje potvrde o arijevskom (tj. Nejevrejskom) poreklu (Kalendar češkog čitaoca za 1942)
Za Jevreje nesposobne za rad, Jevrejska verska zajednica je pružao podršku u hrani i u novcu
Najznačajniji znak segregacije jevrejskog stanovništva utvrđen je policijskom uredbom o identifikaciji Jevreja od 1. septembra 1941. godine, kojom je Jevrejima naređeno da nose žutu jevrejsku zvezdu čvrsto prikačenu za odeću.

Istovremeno sa politikom emigracije nastojalo se da se jevrejsko stanovništvo što više isključi iz kulturnog i ekonomskog života. Tokom 1939. Jevreji su izbačeni iz nemačkog srednjeg i visokog obrazovanja, a broj Jevreja u češkim školama bio je ograničen na kvotu od 4%.[43] U prvoj trećini 1940. godine naredba zaštitnika rajha isključila je Jevreje iz određenih sektora privrede.[44] Vladinom uredbom sve jevrejske advokatske prakse prekinute su iste godine, iako su invalidi mogli da se prijave za imenovanja kod zamenika od strane jevrejskih advokata, ali mogli su samo da obavljaju jevrejska pravna pitanja i njihov broj bio je ograničen kvotom od 2% na broj preostalih pravnika. Na primer, vlasti su ukinule notare, licence civilnih tehničara i rudarskih inženjera ili medicinska praksa. Takođe, jevrejski lekari mogli su i dalje da leče samo Jevreje ili članove njihovih porodica.[45]

Međutim, ove mere donele su novi problem u vidu brzog gubitka zaposlenja jevrejskog stanovništva. Stoga je Jevrejska verska zajednica (ŽNO) morala da osnuje odeljenje pod nazivom Jevrejski centar rada, gde su se registrovali jevrejski nezaposleni. Ovi Jevreji su tada bili „zaposleni“ u izgradnji puteva i železnica ili u šumarstvu i takođe su morali da učestvuju u, na primer, izgradnji poligona za kobile, regulaciji vodotokova, uklanjanju snega sa aerodroma Ruzine ili poljoprivrednoj žetvi.[46]

Za Jevreje nesposobne za rad, Jevrejska verska zajednica je pružao podršku u naturi i u novcu, a takođe je osnovao nekoliko socijalnih ustanova za siročad, decu i starije osobe.[47] Kao rezultat represivnih mera javljao se gubitak telesne težine, a morbiditet Jevreja se povećavao. Kako su Jevreji praktično bili isključeni iz opšte medicinske zaštite, Jevrejska verska zajednica je takođe morao da osnuje nekoliko bolničkih ustanova.[48]

Jevrejska verska zajednica u Pragu pribavljao je sredstva za svoje aktivnosti uglavnom zahvaljujući prenosu na njega imovine drugih jevrejskih zajednica, koje su ukinute ili degradirane na puke filijale praške Jevrejske verske zajednice. Pored toga, u martu 1940. ukinuta su sva jevrejska udruženja, a tokom 1941. i svi jevrejski fondovi i fondacije. Njihova imovina pripadala je emigracionom fondu za Češku i Moravsku.[49]

Nakon isključivanja iz kulturnog i ekonomskog života, nacističke vlasti nastavile su da isključuju Jevreje iz društva. Pored lokalnih uredbi kojima se jevrejskom stanovništvu zabranjuje ulazak na određena mesta, kretanje jevrejskog stanovništva posebno je ograničeno policijskom uredbom u jesen 1940, koja je Jevrejima dozvoljavala da napuštaju političku četvrt u kojoj su boravili samo uz posebnu dozvolu. U septembru 1941. sličan dekret čak je zabranio napuštanje opštine stalnog boravka bez dozvole.[50]

Razni drugi pravilnici i propisi ograničili su upotrebu prevoznih sredstava (Jevrejima, na primer, nije bilo dozvoljeno da putuju autobusom ili brzim vozom), zabranili upotrebu telefona i strogo ograničili radno vreme tokom kojeg su Jevreji mogli da kupuju u prodavnicama.

Najznačajniji znak segregacije jevrejskog stanovništva utvrđen je policijskom uredbom o identifikaciji Jevreja od 1. septembra 1941. godine, kojom je Jevrejima naređeno da nose žutu jevrejsku zvezdu čvrsto prikačenu za odeću.[51]

Prisilni rad[uredi | uredi izvor]

Planovi za zapošljavanje Jevreja u Protektoratu na prisilnom radu u slučaju rata sastavljeni su pre okupacije teritorije, u februaru 1939. godine Ovim planom predviđalo se da Jevreji budu zaposleni na izgradnji puteva i u kamenolomima, mada nije odlučeno, kada sa ovim aktivnostima treba započeti.[52]

Kako do sredine 1940. godine, uprkos sve većoj nezaposlenosti među Jevrejima, centralne vlasti nisu uvele nikakav opšti program prisilnog rada, umesto toga, opštine su preuzele inicijativu i razvile program prisilnog rada sličan onome u Nemačkoj i Austriji, ali organizovan na lokalnom nivou.

Početkom jula 1940. godine grad Holešov zatražio je dozvolu za regrutovanje svojih Jevreja na prisilnom radu. Izveštaj o ovome u časopisu Neuer Tag podstakao je i druga mesta da slede ovu praksu. Do jula 1940. godine, oko 60% jevrejskih muškaraca u Protektoratu bilo je zaposleno na projektima prisilnog rada, a ostatak na samostalnom radu koji im još uvek nije bio zabranjen.

Za razliku od Nemačke i Austrije, Jevreji nisu bili odvojeni od Čeha na prisilnom radu, jer su se i jedni i drugi smatrali podjednako inferiornim.[53]

Angažovanja na prinudnom rada dostiglo je vrhunac u maju 1942. godine, kada je angažovano 15.000 muškaraca i 1.000 žena. Brojevi angažovanih su nakon toga opali zbog deportacija u geto u Terezinu.[53]

Tokom postojanja Protektorata bilo je najmanje 39 podkampova u kojima su bile zaposlene desetine hiljada Jevreja i nejevreja, uključujući mnoge poljske i mađarske Jevreje koji su tamo deportovani.[53]

Učešće Jevreja u deportacijama u logore[uredi | uredi izvor]

Za većinu Jevreja, logor Terezin je bila samo usputna stanica na putu do logora za istrebljenje

Vlast je primorala prašku jevrejsku versku zajednicu da poslušno izvršava nacističke propise i učestvuje u deportacijama Jevreja u koncentracioni logor Terezin, započetim u jesen 1941. i početkom 1943. godine, tako da je na slobodi bilo samo 3.000 Jevreja.[54]

Iz Terezina, Jevreji su deportovani na nemačke okupirane teritorije Sovjetskog Saveza ili Poljske. Međutim, Terezin je imao poseban položaj među ostalim koncentracionim logorima, jer je pored funkcije u istrebljenju Jevreja imao ulogu i u nacističkoj propagandi, kada su nacisti vodili nekoliko delegacija Crvenog krsta modifikovanim ulicama Terezina da bi ima pokazali kako u njemo vlada blagostanje za zatvorenike.[55]

Stanje jevrejskog stanovništva do sredine 1942. godine prema zvaničnim statistikama
Po uspostavljanju protektorata Češke i Moravske, na ovom području je živelo preko 120.000 Jevreja.
Oko 30.000 Jevreja uspelo je da emigrira, ali je velika većina ostalih deportovana.
Tačan broj čeških jevrejskih žrtava holokausta nije sasvim poznat, ali postoji procena da je najmanje 80.000 Jevreja ubijeno.[56]
 Mnogi Jevreji su se aktivno uključili u pokret otpor tokom rata i činili su značajan deo čehoslovačke vojske u inostranstvu. U nekim jedinicama iz inostranstva u SSSR-u Jevreji su činili 70% sastava.[57]

Reakcija nejevrejskog stanovništva[uredi | uredi izvor]

Deo češkog stanovništva izrazio je neslaganje sa sprovedenim antijevrejskim merama. Na primer, kada su Jevreji imali ograničeno vreme za kupovinu, njihovi češki poznanici kupovali su im robu. Solidarnost sa Jevrejima ogledala se i u neviđenom učešću nejevrejskog stanovništva u jevrejskim sahranama. Kada su nacističke vlasti naredile Jevrejima da nose jevrejsku zvezdu, neki neznabošci su je počeli nositi.[58]

Vlasti su situaciju smatrale toliko ozbiljnom da je Nacionalna solidarnost zabranila svojim članovima bilo kakav drugi zvanični kontakt sa Jevrejima, a Rajnhard Hajdrih (SS-obergrupenfirer, šef Glavnog bezbednosnog ureda Trećeg rajha i guverner Češke i Moravske. [a]) je čak izdao upozorenje da će se sa simpatizerima Jevreja postupati na isti način kao i sa samim Jevrejima (što bi rezultovalo deportacijom u koncentracioni logor). Nakon ovih mera okončani su otvoreni izrazi solidarnosti i nacisti su mogli bez otpora stanovništva krenuti u sledeću fazu „rešenja jevrejskog pitanja“ - deportaciju Jevreja.[59]

Deportacija u logor Terezin[uredi | uredi izvor]

Prvobitno su trebala biti izgrađena dva jevrejska geta, jedan u Moravskoj, ali su na kraju svi Jevreji iz protektorata bili usmereni u Terezin, gde je deportovana velika većina Jevreja (na kraju 1944. godine, samo 2.650 Jevreja je živelo u „slobodi“ u Protektoratu, uglavnom u mešovitim brakovima).

Terzin se nakon osnivanja logora više nije smatrao teritorijom Protektorata u pogledu zvanične statistike.[60] Krajem leta 1941. bio je to grad od 4.000 civila i kasarna u kojoj su bili smešteni vojnici Vermahta. Vermaht je napustio kasarnu za potrebe „konačnog rešenja Jevreja“ a civilno stanovništvo se iselilo do jula 1942. godine.[61]

Koncentracioni logor Terezin

Prvi prevoz do lokalnog koncentracionog logora stigao je 24. novembra 1941. godine, a ubrzo su usledili i drugi. Jevreji su sa olakšanjem prihvatili deportacije u Terezin nakon šest deportacija u istočnu Evropu, ali su se ubrzo „osvestili“, jer je 9. januara 1942. godine iz Terezina poslan prvi prevoz u Rigu.[62]

Jevreji su prvo morali da adaptiraju logor i naprave nove smeštajne, medicinske i ugostiteljske objekte, ali i, na primer, krematorijum. Velika većina radne snage korišćena je za potrebe samog Terezina, dok je mali deo Jevreja bio raspoređen u pomoćne koncentracione logore u blizini ili za izgradnju koloseka od Bohušovice na Ohri do Terezina.[63]

Iako je Terezin bio na teritoriji Protektorata, nakon prisilnog preseljenja u Terezin, Jevreji su se zvanično „preselili“ iz Protektorata. Iako su u pojedinačnim slučajevima mogli da ostanu u Terezinu do kraja rata i možda svakodnevno odlaze na posao izvan geta, više nisu bili članovi Protektorata i nestali su iz registra stanovništva Protektorata, i sa spiskova za obroke hrane i druge potrepštine.

Dana 20. januara 1942. godine održana je Vanzejska konferencija u predgrađu Berlina s ciljem da se dođe do „konačnog rešenja jevrejskog pitanja“. Konferenciji je prisustvovalo 15 viših nacističkih starešina.[64] Vođa sastanka bio je Rajnhard Hajdrih, čelnik SS-a i Gestapoa. Prisutan je bio i Adolf Ajhman, šef odeljenja za jevrejsko pitanje u Centralnom štabu bezbednosne službe Rajha. Na njoj su koordinirani planovi za „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ i stvoren čvrst sistem istrebljenja Jevreja.[65]

Od 2. juna 1942. u Terezin su počeli da pristižu transporti iz drugih delova Trećeg rajha. Snabdevanje prenaseljenog geta (najveći broj zatvorenika bio je 58.491 u septembru 1942. godine) vodom, električnom energijom i hranom odvijalo se uz velike poteškoće.[66]

Spomen obeležje ubijenim Jevrejima u Treblinki

Pod ovim uslovima, epidemija se brzo širila, preteći da se proširi i izvan koncentracionog logora. Međutim, dok je prvi talas transporta u prvoj polovini 1942. godine otišao u radne logore, gde su jevrejski zatvorenici na kraju umrli od iznemoglosti ili su kasnije ubijeni, u drugoj polovini iste godine transporti su bili namenjeni trenutnom uništenju. Na primer, u Malom Trostincu kod Minska Jevreji su isterani iz voza, voženi nekoliko kilometara i potom svi streljani. Takođe odmah po dolasku u Treblinku, deo Jevreja je ubijan u gasnim komorama.[67]

Međutim, kako je Istočni front u to vreme počeo da se vraća prema zapadu, više nije bilo moguće odvesti Jevreje na okupirane sovjetske teritorije. Poslednji prevoz iz Terezinom 1942. godine bio je, jedan od mnogih drugih koji su išli ka Aušvicu u kome je većina deportovanih Jevreja poslata u gasne komore.[68]

Terezin kao mesto za prikrivanje istine pred svetom[uredi | uredi izvor]

Ulaz u koncentracioni logor u Aušvicu (1945)
Smeštajni uslovi u logoru Aušvic

Početkom 1943. nemačka vojska je izgubila bitku kod Staljingrada i počele su da se javljaju sumnje da li će Nemci pobediti u ratu. Umor od rata takođe se počeo polako manifestovati. U ovoj situaciji, nacisti su odlučili da Jevreje učine taocima i ponudili zapadnim saveznicima da dozvole proterivanje jednog miliona Jevreja iz carstva ako saveznici obezbede Nemačkoj vojni materijal za ratovanje protiv SSSR-a. To je bio puki manevar, jer u to vreme milion Jevreja nisu ni živelo u Carstvu.[69]

Terezin je bio uključen u ove „pozorišne planove“. Prevoz iz Terezina zaustavljen je u februaru 1943. godine, a pripreme za posetu delegacije Međunarodnog komiteta Crvenog krsta započele su u getu. Izgrađena je kafana u koncentracionom logoru Terezin, počeli su koncerti i pozorišne predstave. Tok prve trosatne posete Nemačkog Crvenog krsta 28. juna 1943. godine bio je pažljivo planiran, tako da je prvi izveštaj Crvenog krsta iz Terezina bio pozitivan za naciste.[70]

Propaganda je takođe podrazumevala uspostavljanje „porodičnog logora“ u Birkenauu, gde su deportovani neki Jevreji. Razlog deportacija takođe je bio strah da bi se u Terezinu mogao dogoditi sličan ustanak zatvorenika kao u varšavskom getu - takoda su fizički spremniji Jevreji deportovani su u Birkenau. Po dolasku nisu odmah ubijeni, već su smešteni u drvene barake.[71]

Pre druge posete delegacije Međunarodnog komiteta Crvenog krsta logora u Terezinu, dogodilo se još jedno „ulepšavanje“ Terezina. Popravljene su fasade i popločane ulice.
Umrli u logoru Terezin od 24. novembra 1941. do 31. decembra 1943.

Pre druge posete delegacije Međunarodnog komiteta Crvenog krsta logoru u Terezinu, dogodilo se još jedno „ulepšavanje“ logorskih objekata u Terezinu. Popravljene su fasade i popločane ulice. Poseta se dogodila 23. juna 1944. godine. Međutim, izveštaj šefa delegacije Maurice-a Rossel-a uopšte nije pominjao Jevreje koji su umirali u Terezinu ili su deportovani na Istok. Upravo suprotno. Izveštaj je tvrdio da je geto bio grad koji je „živeo gotovo normalan život“ i da nije događalo deportovanje iz Terezina. Takav tekst napisan je u vreme kada se, zahvaljujući izveštajima Vrbova i Vertzlera, već znalo da se u Aušvicu događa masovno ubistvo Jevreja.[72]

Kako je Međunarodni komitet Crvenog krsta bio zadovoljan posetom Terezinu, nije želeo ni da poseti Birkenau. Pozorište u Birkenauu je zbog toga bilo beskorisno i tamošnji Jevreji su eliminisani. Pored toga, nakon ove posete Crvenog krsta iz Terezina je poslata još jedna serija vozova u logore za istrebljenje.

Crveni krst je potom još jednom posetio Terezin, 6. aprila 1945. godine. Izveštaj Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, koji je prikrivao sva zlodela u Terezinu, teško je razumeti - nacistička zlodela bila su već dobro poznata nakon oslobađanja Aušvica u januaru 1945. godine. Štaviše, istovremeno sa objavljivanjem izveštaja, poslednji ostaci čeških Jevreja stradali su u marševima smrti ili pogubljenjima u logorima u Buhenvaldu, Dahau, Zahsenhauzenu ili u drugim nemačkih koncentracionih logora.[73]

Epilog[uredi | uredi izvor]

Spomenik ubijenim Jevrejima u Ostravi

Na dan kada je uspostavljen Protektorat, u tom području je bilo preko 120.000 Jevreja. Oko 30.000 ih se emigriralo, bilo dobrovoljno ili pod nacističkim pritiskom.

Skoro svi preostali Jevreji iz protektorata (preko 81.000 dece, žena i muškaraca) deportovani su u koncentracione logore, od kojih je preživelo oko 10.500. Oko 10.000 Jevreja opredelilo se za samoubistvo u strahu od deportacije.[1]

U znak sećanja na ubijene Jevreje, koncentracioni logor Terezin pretvoren je u nacionalni spomenik kulture, Memorijalni muzej Terezin.

Imena jevrejskih žrtava stradalih u holokaustu takođe su zabeležena na zidovima praške sinagoge Pinkas.

Spomenici o holokaustu danas se nalaze širom Češke na mnogim mestima sa kojih su proterani Jevreji.

  • Memorijalna groblja i spomenici stradalim Jevrejima
  • Memorijalno groblje ispred Male tvrđave u Terezinu, Češka
    Memorijalno groblje ispred Male tvrđave u Terezinu, Češka
  • Spomenik stradalim Jevrejima u Terezinu
    Spomenik stradalim Jevrejima u Terezinu
  • Nacionalno groblje u Terezinu, Češka
    Nacionalno groblje u Terezinu, Češka

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Najpoznatiji nadimak bio mu je Praški kasapin. Istoričari ga smatraju jednom od najmračnijih ličnosti u nacističkoj vrhušci; Adolf Hitler ga je nazvao „čovekom sa gvozdenim srcem“.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 110.n
  2. ^ а б в г KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 110.n. Dále jen Kárný (1991).
  3. ^ GRUNER, Wolf. Protektorát Čechy a Morava a protižidovská politika v letech 1939-1941. In: Terezínské studie a dokumenty. Praha: Sefer, 2005. Dále jen Gruner. 2005. ISBN 80-85924-46-3. стр. 29..
  4. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 55.. Dále jen Krejčová (1997)
  5. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR, 1997. р. 269. ISBN 80-85270-67-6. стр. 55.. Dále jen Krejčová (1997)
  6. ^ GRUNER, Wolf. Protektorát Čechy a Morava a protižidovská politika v letech 1939-1941. In: Terezínské studie a dokumenty. Praha: Sefer, 2005. Dále jen Gruner. 2005. ISBN 80-85924-46-3. стр. 34..
  7. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 10-14.. Dále jen Krejčová (1997).
  8. ^ GRUNER, Wolf. Protektorát Čechy a Morava a protižidovská politika v letech 1939-1941. In: Terezínské studie a dokumenty. Praha: Sefer, 2005. Dále jen Gruner. 2005. ISBN 80-85924-46-3. стр. 29.
  9. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 55.
  10. ^ а б KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 18-22.. Dále jen Kárný (1991).
  11. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 273..
  12. ^ а б KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 269.
  13. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 22-26.
  14. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 264.н.
  15. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 26-33.
  16. ^ GRUNER, Wolf. Protektorát Čechy a Morava a protižidovská politika v letech 1939-1941. In: Terezínské studie a dokumenty. Praha: Sefer, 2005. р. 21
  17. ^ GEBHART, Jan; KUKLÍK, Jan. Velké dějiny zemí Koruny české XV.a (1938–1945). Praha; Litomyšl: Paseka. 2006. ISBN 80-7185-582-0. стр. 198..
  18. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 12.
  19. ^ GEBHART, Jan; KUKLÍK, Jan. Velké dějiny zemí Koruny české XV.a (1938–1945). Praha; Litomyšl: Paseka. 2006. ISBN 80-7185-582-0. str. 199..
  20. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 8.н
  21. ^ GRUNER, Wolf. Protektorát Čechy a Morava a protižidovská politika v letech 1939-1941. In: Terezínské studie a dokumenty. Praha: Sefer. 2005. pp. 34. ISBN 80-85924-46-3. 
  22. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 275.н. Dále jen Krejčová (1997).
  23. ^ GRUNER, Wolf. Protektorát Čechy a Morava a protižidovská politika v letech 1939-1941. In: Terezínské studie a dokumenty. Praha: Sefer. 2005. ISBN 80-85924-46-3. стр. 10-14.
  24. ^ BORÁK, Mečislav. Příprava a průběh niských transportů. In: Sborník referátů z mezinárodní vědecké konference Akce Nisko v historii „konečného řešení židovské otázky“ k 55. výročí první hromadné deportace evropských Židů. Ostrava: Ostravská univerzita. 1995. ISBN 80-7042-422-2. стр. 100-105.
  25. ^ GRUNER, Wolf. Protektorát Čechy a Morava a protižidovská politika v letech 1939-1941. In. Terezínské studie a dokumenty. Praha: Sefer. 2005. pp. 266. ISBN 80-85924-46-3. 
  26. ^ Schmidt-Hartmann, Eva (2015). "Tschechoslowakei" [Czechoslovakia]. In Benz, Wolfgang (ed.). Dimension des Völkermords: Die Zahl der jüdischen Opfer des Nationalsozialismus [Dimension of the genocide: the number of Jewish victims of Nazism] (in German). Walter de Gruyter GmbH. pp. 358. ISBN 978-3-486-70833-2.
  27. ^ Gruner, Wolf (2015). "Protectorate of Bohemia and Moravia". In Gruner, Wolf; Osterloh, Jörg (eds.). The Greater German Reich and the Jews: Nazi Persecution Policies in the Annexed Territories 1935–1945. War and Genocide. Translated by Heise, Bernard. Berghahn Books. pp. 121. ISBN 978-1-78238-444-1.
  28. ^ Frommer, Benjamin (2019). "The Saved and the Betrayed: Hidden Jews in the Nazi Protectorate of Bohemia and Moravia". In Kohen, Ari; Steinacher, Gerald (eds.). Unlikely Heroes: The Place of Holocaust Rescuers in Research and Teaching. University of Nebraska Press. pp. 39. ISBN 978-1-4962-1632-8.
  29. ^ Browning, Christopher R. (2007). The Origins of the Final Solution: The Evolution of Nazi Jewish Policy, September 1939 – March 1942. University of Nebraska Press. r. 197. ISBN 978-0-8032-0392-1.
  30. ^ PĚKNÝ, Tomáš. Historie Židů v Čechách a na Moravě. 2. vyd. Praha : Sefer, 2001. [ďalej len Pěkný (2001)]. ISBN 80-85924-33-1. str. 318.
  31. ^ a b Gruner, Wolf (2006). Jewish Forced Labor Under the Nazis: Economic Needs and Racial Aims, 1938-1944. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83875-7. str.146
  32. ^ Browning, Christopher R. (2007). The Origins of the Final Solution: The Evolution of Nazi Jewish Policy, September 1939 – March 1942. University of Nebraska Press. str. 12-37. ISBN 978-0-8032-0392-1.
  33. ^ Browning, Christopher R. (2007). The Origins of the Final Solution: The Evolution of Nazi Jewish Policy, September 1939 – March 1942. University of Nebraska Press. str. 39-40 ISBN 978-0-8032-0392-1.
  34. ^ Gruner, Wolf (2006). Jewish Forced Labor Under the Nazis: Economic Needs and Racial Aims, 1938-1944. Cambridge University Press. str. 146-147. ISBN 978-0-521-83875-7.
  35. ^ Gruner, Wolf (2006). Jewish Forced Labor Under the Nazis: Economic Needs and Racial Aims, 1938-1944. Cambridge University Press. str. 146. ISBN 978-0-521-83875-7.
  36. ^ Gruner, Wolf (2006). Jewish Forced Labor Under the Nazis: Economic Needs and Racial Aims, 1938-1944. Cambridge University Press. str. 147. ISBN 978-0-521-83875-7.
  37. ^ Gruner, Wolf (2015). "Protectorate of Bohemia and Moravia". In Gruner, Wolf; Osterloh, Jörg (eds.). The Greater German Reich and the Jews: Nazi Persecution Policies in the Annexed Territories 1935–1945. War and Genocide. Translated by Heise, Bernard. Berghahn Books. pp. 111. ISBN 978-1-78238-444-1.
  38. ^ Gruner, Wolf (2015). "Protectorate of Bohemia and Moravia". In Gruner, Wolf; Osterloh, Jörg (eds.). The Greater German Reich and the Jews: Nazi Persecution Policies in the Annexed Territories 1935–1945. War and Genocide. Translated by Heise, Bernard. Berghahn Books. pp. 111–112. ISBN 978-1-78238-444-1.
  39. ^ Browning, Christopher R. (2007). The Origins of the Final Solution: The Evolution of Nazi Jewish Policy, September 1939 – March 1942. University of Nebraska Press. r. 54. ISBN 978-0-8032-0392-1.
  40. ^ Browning, Christopher R. (2007). The Origins of the Final Solution: The Evolution of Nazi Jewish Policy, September 1939 – March 1942. University of Nebraska Press. r. 43. ISBN 978-0-8032-0392-1.
  41. ^ Browning, Christopher R. (2007). The Origins of the Final Solution: The Evolution of Nazi Jewish Policy, September 1939 – March 1942. University of Nebraska Press. r. 42. ISBN 978-0-8032-0392-1.
  42. ^ Schmidt-Hartmann, Eva (2015). "Tschechoslowakei" [Czechoslovakia]. In Benz, Wolfgang (ed.). Dimension des Völkermords: Die Zahl der jüdischen Opfer des Nationalsozialismus [Dimension of the genocide: the number of Jewish victims of Nazism] (in German). Walter de Gruyter GmbH. pp. 360. ISBN 978-3-486-70833-2.
  43. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 289.
  44. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 280.
  45. ^ „Vládní nařízení ze dne 4. července o právním postavení židů ve veřejném životě”. 2010-02-17. Архивирано из оригинала 17. 02. 2010. г. Приступљено 2021-05-11. 
  46. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 116-124.
  47. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 79-85.
  48. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 97-104.
  49. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 128–131, 134–138.a 218–225.
  50. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 148–156..
  51. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. str. 275-280..
  52. ^ Gruner, Wolf (2006). Jewish Forced Labor Under the Nazis: Economic Needs and Racial Aims, 1938-1944. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83875-7.
  53. ^ a b v Gruner, Wolf (2015). "Protectorate of Bohemia and Moravia". In Gruner, Wolf; Osterloh, Jörg (eds.). The Greater German Reich and the Jews: Nazi Persecution Policies in the Annexed Territories 1935–1945. War and Genocide. Translated by Heise, Bernard. Berghahn Books. pp. 99–135. ISBN 978-1-78238-444-1.
  54. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha : Maxdorf & Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 7 – 28..
  55. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha : Academia, 1991. Ďalej len Kárný. 2001. ISBN 80-200-0389-4. стр. 87 – 109..
  56. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha : Academia, 1991. Ďalej len Kárný. 2001. ISBN 80-200-0389-4. стр. 110-115.
  57. ^ PĚKNÝ, Tomáš. Historie Židů v Čechách a na Moravě. 2. vyd. Praha : Sefer, 2001. [ďalej len Pěkný (2001)]. ISBN 80-85924-33-1. стр. 571 – 574..
  58. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 51-55.
  59. ^ KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN 80-85270-67-6. стр. 55-57.
  60. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 20-22..
  61. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 87-90.
  62. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 84-86..
  63. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. str. 97-90..
  64. ^ Lehrer, Steven (2000). Wannsee House and the Holocaust. ISBN 978-0-7864-9144-5.
  65. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 85.н.
  66. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 90-92...
  67. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 92-94..
  68. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 94.
  69. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 105-107.
  70. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 102-105.
  71. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 105.
  72. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. стр. 105-108.
  73. ^ KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha: Academia. 1991. ISBN 80-200-0389-4. str. 108-110.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • ROTHKIRCHNENOVÁ, Livie; SCHMIDT-HARTMANNOVÁ, Eva; DAGAN, Avigdor. Osud Židů v protektorátu 1939–1945. Praha: Ústav pro soudobé dějiny, 1991. 160 s. ISBN 80-900953-7-2.
  • HANKOVÁ, Monika. Prožitek "Entjudung" ve středostavovském životě. Historický obzor. 2005, roč. 16, čís. 3/4, s. 74-86. ISSN 1210-6097.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Jevreji u protektoratu Češke i Moravske na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јевреји_у_протекторату_Чешке_и_Моравске&oldid=26796625”