Amorijska dinastija
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
 | Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. Problem: Dodavanje vikiveza, prebacivanje u perfekat. |
| Amorijci | |
|---|---|
 | |
| Država | Vizantijsko carstvo |
| Posjedi | od Vizantije |
| Osnivač | Mihailo II |
| Vladavina | 820. |
| Nacionalnost | jevrejsko |
Amorijska dinastija je vladala vizantijom od 820. do 867. godine, dobila je ime po rodnom gradu rodonačelnika dinastije Mihaila Amorijaca, Amorionu. Za vreme vladavine ove dinastije carstvo se uspešno suočavalo sa Bugarima, unutrašnjim neprijateljima i Arabljanima. Godine 843. završila se ikonoboračka kriza, pa je istočna crkva počela naglo jačati. Ova crkva uspela je na pokrštavanje naterati Bugare i deo Južnih Slovena. Amorijska dinastija, nazivana je još i Frigijska dinastija, po oblasti iz koje je poticao rodonačelnik dinastije.
Mihailo Amorijac — rodonačelnik dinastije[uredi | uredi izvor]
Mihailo Amorijac utemeljitelj Amorijske dinastije, bio je grub ratnik, čija je neobrazovanost postala predmet ismevanja profinjenih Romeja, ali mu nije nedostajalo ni energije ni razuma ni osećaja za meru, ipak za vreme njegove vladavine nastavljaju se teške finansijske krize.
Spomenik Vizantije koji nam je sačuvan iz IX veka — »Knjiga eparha« (eparh je nešto nalik na gradonačelnika prestonice) slika nam organizaciju zanatske proizvodnje u Carigradu i više nego budnu kontrolu vlade nad delatnošću trgovaca i zanatlija. Specijalni činovnici, koji su potčinjeni eparhu, kontrolišu cenu i kvalitet robe, regulišu uvoz i izvoz, vrše nadzor nad trgovcima koji dolaze u grad, ubiraju carine, koje su državnoj blagajni davale krupne prihode. Ta kontrola nije mogla da spreči veliko oživljenje trgovačko-zanatske delatnosti u Vizantiji zahvaljujući opštem učvršćenju države.
Ali se položaj seljaka posle reformi nije poboljšao. Poreski teret koji je na njih padao čak je nešto povećan. Bitnije je bilo produbljivanje socijalnog i ekonomskog jaza između sitnih seljaka i dinata. Ovi poslednji sve više potčinjavaju sebi seljačka gazdinstva i pojačavaju eksploataciju seljaka, koji u to doba dobijaju u zakonodavnim i drugim spomenicima karakterističan naziv ubogi. Od ugnjetavanja osobito su stradali slovenski naseljenici. Na početku IX veka oni su digli na Peloponezu ustanak. Ali pokret seljačkih masa dostiže svoj najveći zamah 821—823 g., kada se izliva u moćan ustanak pod predvodništvom Tome Slovena. Toma, jedan od vojnih komandanata u Maloazijskoj temi, proglasio se za cara i, po rečima vizantijskog letopisca, »digao robove protiv gospodara, obične vojnike protiv njihovih starešina«. Raznoplemensko stanovništvo Male Azije i stratioti pružali su mu podršku, tim pre što je on ukinuo poreze. Prebacivši se u Trakiju i Makedoniju, Toma je naišao na svestranu pomoć i kod Slovena. Nalazeći se na čelu brojne vojske, sastavljene od seljaka i stratiota, Toma je čitavu godinu dana držao Carigrad pod opsadom. Vlada je teškom mukom izišla na kraj s tim ustankom — samo zahvaljujući pomoći Bugara. Toma je bio zarobljen i pogubljen (823 g.); njegovi privrženici držali su se ponegde još do 825 g., dok nisu bili razbijeni ili pobijeni.
Posle ugušenja ustanka položaj seljaka se pogoršao. Proces propadanja sitnih gazdinstava i porast krupnog zemljoposeda vrši se još bržim tempom. Ali je strašna akcija donjih slojeva iz 821—825 g. zaplašila vladu. Ona je, s jedne strane, donekle olakšala poreski teret, a s druge — težila da što pre likvidira rascep u crkvi, izazvan ikonoboračkom politikom, i da tako učvrsti pozicije vladajuće klase. Ipak, Mihailo nije ni pomišljao na to, jer je crkva mogla tako dobiti nezavisnost od carstva.
Za vreme Mihailove vladavine nastavlja se rat sa Arabljanima i Mihailo je, uz pomoć mletačke flote 827. i 828. godine, uspeo odbraniti ostatke Sicilije koji su mu pripadali.[traži se izvor]
Teofilo[uredi | uredi izvor]
Ženidba[uredi | uredi izvor]
Godine 829. Mihailo II iz Amorija, car Vizantije, umre, ostavivši presto svome sinu Teofilu. Novi vladar nije bio oženjen; zato je u početku carica udova Eufrozina u dvorskim ceremonijama igrala ulogu koju je etiketa određivala Avgusti. Ali Eufrozina je mrzela svet. Kći onog nesrećnog Konstantina VI, tako svirepo oslepljenog na zapovest svoje majke Irene, i njegove prve žene Marije, ona se, posle katastrofe koja je oborila njenu porodicu, povukla u jedan manastir na Prinčevskim Ostrvima, i živela tamo mirna i skrivena, kad, ne bez javne sablazni, vatrena strast vasileusa Mihaila izvuče iz manastira lepu kaluđericu da je posadi na presto Cezara. Ali, po smrti svoga muža, Eufrozina je imala samo jednu želju, da se što pre vrati u kakvo sveto sklonište, i sva njena briga bila je upravljena na to da bez oklevanja oženi mladoga cara, svoga pastorka.
Da bi za vasileusa našli ženu, poslaše, po tradicionalnom običaju vizantijskog dvora, glasnike po svima pokrajinama, s nalogom da pronađu i dovedu u Carigrad najlepše devojke iz monarhije, i izabrane iskupiše u velikoj Bisernoj Dvorani, da Teofilo među njima odredi buduću caricu. Na prvom izboru, vladar je odvojio šest, najdivnijih, i, ne mogavši se odlučiti između tih lepih suparnica, on odloži za sutradan poslednji izbor. Toga dana, on se pojavi međ mladim devojkama držeći u ruci, kao Paris među trima boginjama, zlatnu jabuku, zalogu ljubavi, koju je trebalo da ponudi onoj koja mu bude osvojila srce, i tako opremljenv otpoče smotru. Prvo zastade pred jednom vrlo lepom devojkom, visokoga roda, koja se zvala Kasija, i bez sumnje malo uzbuđen, i ne znajući kako da počne razgovor, izgovori joj, u vidu mudre izreke, ovaj ne odviše učtiv komplimenat:
Od žene nam dolazi svako zlo.
Kasija je imala dosta duha, i odgovori ne bez zabune:
Da, ali od žene nam dolazi i svako dobro.
Taj joj je odgovor narušio sreću. Teofilo se vrlo uplaši od ove lepe devojke tako brze na odgovoru i tako feministički raspoložene, okrete joj leđa, i odnese svoje odlikovanje i svoju jabuku drugoj jednoj kandidatkinji, isto tako vrlo lepoj, koja se zvala Teodora.
Da bi se utešila što je promašila presto, Kasija je, po pravom vizantijskom običaju, osnovala jedan manastir u koji se povukla; a kako je bila žena od duha, ona se u svojoj samoći zabavljala sastavljajući pobožne spevove i svetovne epigrame koji su došli do nas i dosta su zanimljivi. Za to vreme njena srećna suparnica bila je krunisana; sa velikim ceremonijama u crkvi Svetog Stevana u palati Dafne, i, po običaju, cela je njena porodica dobila udela u njenoj velikoj sreći. Njena mati Teoktista dobila je vrlo zavidno dostojanstvo »patricijke s pojasom«, njene tri sestre, pozvate nadvor» udadoše se za velikodostojnike; njena braća Petronas i Vardas, brzo su napredovali na putu počasti. Oni su uostalom pokazali malo zahvalnosti onoj; čije ih je neočekivano uzdizanje i sestrinska ljubav toliko približila samim stepenima prestola.
Nova carica bila je azijatkinja, rođena u Paflagoniji, od činovničke porodice. Roditelji su joj bili pobožni ljudi, privrženici poštovanja ikona, protiv kojih je, pod sledbenicima blagočestive Irene, carska vlada opet bila počela borbu, i čak izgleda da su dokazali dosta vatrenu revnost u svome verovanju. Vaspitana u takvoj sredini, prirodno da je Teodora bila pobožna, i jako poštovala svete ikone; zato se s početka osetila malo smetena u tom dvorskom svetu u koji ju je udaja tako naglo prenela.
Borba oko ikona[uredi | uredi izvor]
Od jedno dvadeset godina, zaista, borba oko ikona bila se opet razbuktala, još oštrija i još žešća nego u VIII veku, naročito sad kad se na čisto versku prepirku nakalemilo jedno političko pitanje, i kad se u sukobu hvatala u koštac Država koja traži pravo da se meša u crkvene poslove i Crkva, koja zahteva i brani svoje slobode. Mihailo II gonio je svoje protivnike bez poštede i bez ustručavanja; Teofilo, pametan, svojevoljan, energičan vladar, išao je za primerima i politikom svoga oca. I tako je Teodora uzalud pokušavala da upotrebi svoj uticaj u korist svojih prijatelja i da svojim molbama umiri preterano stroga gonjenja. Teofilo nije nimalo bio vladar pogodne naravi; kad bi nabrao obrve, kad bi počeo govoriti strogim glasom, njegova žena, prestravljena, ne bi se usudila da navaljuje, i sama bi bila prinuđena da pažljivo prikriva svoja osećanja i svoje tajne simpatije. Trebalo je da brižljivo krije pod svoje odelo svete ikone koje je uporno produžila da nosi uza se, morala je da upotrebi svu svoju opreznost da bi gonjene ikone sakrila od pogleda, u sanducima svojih odaja, i ponekad se izlagala izvesnoj opasnosti vršeći svoje tajne i smotrene obrede.
Jednoga dana careva dvorska budala, jedan kepec koji je zabavljao ceo dvor svojim pakosnim dosetkama, iznenadi je pred ikonama. Vrlo radoznao od prirode, on zatraži da vidi stvari koje su toliko privlačile caričinu pažnju. Teodora mu reče:
To su moje lutke, lepe su, i ja ih vrlo volim.
Trčeći, kepec ode i ispriča caru priču o lepim lutkama, koje je vasilisa 'čuvala pod svojim jastukom. Teofilo odmah razumede o čemu je reč, i besan što vidi da se njegove zapovesti ne slušaju u samome dvoru, odjuri u ginekej, i oštro napade caricu. Ali Teodora je bila žena, i umela da se izvuče iz nezgode i reče svom mužu:
Nije to ono što vi mislite. Ja sam se sasvim prosto ogledala u ogledalu sa mojim pratiljama, a vaš je kepec od likova koji su se odbijali u ogledalu mislio da su ikone, i otišao da vas tako glupo obavesti.
Teofilo se umiri, ili se pretvarao da se dao ubediti; ali Teodora se umela naplatiti brbljivcu. Posle nekoliko dana, za neku neznatnu pogrešku, ona dade da se kepec žestoko išiba, a zatim mu preporuči da ubuduće nikad ne govori o lutkama iz ginekeja. A kad bi se car, posle pića, vraćao katkad na taj događaj i ispitivao budalu, ovaj je, sa izrazitom mimikom, metao jednu ruku na usta, drugu na deo svoje ličnosti koji je dobio šibe, i vrlo brzo mu je odgovarao:
Ne, ne, gospodaru da ne govorimo više o lutkama.
Isto tako, u svima višim krugovima prestonice, postojala je opšta zavera u korist ikona. U manastiru gde je završavala život, stara carica Eufrozina ispovedala je ista osećanja kao i Teodora, i kad bi joj poslali u posetu carske ćerčice, ona nije prestajala da im govori o poštovanju ikona. Teofilo, koji je nešto sumnjao, trudio se da ispita decu kad bi se vratila, ali nije uspevao da izvuče nikakva određena obaveštenja. Ipak, jedanput, najmlađa se princeza izdala, i, pošto je ispričala svome ocu kako ih u manastiru obasipaju lepim poklonima, kako im daju za užinu divno voće, ona mu poče objašnjavati kako njena baba ima i jedan sanduk pun lepih lutaka, i kako ih je često prislanjala na čelo njoj i njenim sestrama, i davala im da ih pobožno ljube. Teofilo se opet naljuti, i zabrani da se deca u buduće šalju staroj carici. Ali, i u carevoj najbližoj okolini, mnogo je političara mislilo kao dve carice; ministri, lični savetnici, ostali su tajno ali duboko privrženi obožavanju ikona, i stvar je dotle došla da su gatari, koje je car rado pitao za savet, otvoreno proricali skoru propast njegovoga dela. I sam je to toliko osećao da je, na samrtnoj postelji, zahtevao od svoje žene i od logoteta Teoktistosa, svoga prvog ministra, svečanu zakletvu da posle njega neće ništa menjati u politici koju je on vodio i da neće dirati patrijarha Jovana, koji je bio glavni savetnik te politike. Retko su poslednje mere opreznosti bile tako uzaludne.
Spoljašnja politika[uredi | uredi izvor]
Arabljani za vreme Teofilove vladavine još više uzimaju maha i 831. uzimaju Palermo; 839. Tarent.
Mletačka flota, kojoj pada u dužnost da brani te delove Carevine, zauzeta je gotovo sva borbama s Arapima. Carska flota se pojavljuje retko i sa malim brojem brodovlja. To, i arapski zaleti, daju maha slovenskim gusarima oko Neretve, da i oni razviju svoje brodarske sposobnosti; naravno, samo u svom interesu. Oživela je stara ilirska tradicija piraterije, radi koje je nekad izazvan rat s Rimljanima. Oni su 834/5. god. opljačkali i pobili mletačke trgovce koji su se vraćali iz Beneventa. Ovo izazva protiv njih veliko ogorčenje u Mlecima. Da prekrate to napadanje preduzeli su Mlečani 839. veliku ekspediciju protiv slovenskih gusara. O borbama njihovim te godine nema pomena, ali se zna, da je došlo do izmirenja i sa Hrvatima i sa jednim delom Neretljana. Samo taj mir nije dugo trajao; ne zna se, da li stoga, što su ga naši ljudi sklopili možda za to, da bi izbegli opasnosti; ili, verovatnije, stoga, što nije bio sklopljen sa svima, nego samo sa jednim plemenom ili bratstvom njihovim. Mletački napad ponovljen je 840. god. protiv neretvljanskog vođe Ljudislava, i završio je njihovim neuspehom. Posle dva poraza mletačke flote, koje su im odmah iza toga naneli Arabljani, Mlečani se nisu mogli upuštati u nove borbe s dalmatinskim Slovenima. Sada su Arabljani postali veća opasnost.
Njima je sada bio slobodan put u Jadransko More. I zaista, bez 841., arapske lađe napadaju jadranske gradove i dopiru do jednog utoka reke Pada; a manja njihova odeljenja napadaju Budvu, Rozu i donji Kotor, a 842. godine osvajaju čak i Bari.
Za sve ovo vreme, Bugari su se bili potpuno učvrstili i jačali su sve više. Njihove granice na zapadu, videli smo, išle su vrlo daleko; a na jugu su dopirale do Rodopa, zahvaljujući vizantijskoj nesposobnosti da ih suzbije. Jedino prema zapadu i jugozapadu njihova granica nije bliže određena. Dosta rano Bugari su počeli da pokazuju težnje prema Solunu i Egejskom Moru, a u ovo vreme već i prema Jadranskom. Iskorišćavajući borbe Vizantije s Arapima, oni nastoje da se probiju u oba pravca. 837. god. zabeležen je, bez bližih pojedinosti, jedan bugarski pohod prema Solunu. S njim je možda u vezi jedan ustanak Slovena u Peloponezu, koji izbija u to doba. Posle su Bugari počeli akciju i prema zapadu i pokorili su makedonska slovenska plemena gotovo do solunskog i bračkog primorja, uzevši Ohrid i svu oblast na reci Devolu.
Srbi su za ovo vreme u Raškoj, u svojim klancima, na budući nikom na udarcu, živeli dosta povučeno, u svojoj staroj plemenskoj organizaciji. Priznavana je po imenu vrhovna vlast Vizantiji, koja se u tom zaturenom i od prestonice gotovo odvojenom kraju jedva osećala. Zemljom su upravljali domaći vladari veliki župani, po pravu nasleđa. Kad je među županima izbio jedan, koji se naturio za "velikog", ne da se utvrditi; ali njegova vlast nije još uvek bila tolika, da je isključivala uticaj i saradnju drugih župana. Zemlja je bila deljena među braću vladarevu; najstariji, kao vladar, imao je izvesnu domaćinsku vlast u zadruzi. Neki od tih vladara poznati su, ali samo po imenu: Višeslav, pa njegov sin Radoslav, pa sin ovoga Prosigoj. Tek sa Višeslavovim praunukom Vlastimirom dolazi više vesti. Stvara se prva srpska država.
Carska palata[uredi | uredi izvor]
Pod vladom Teofilovom carska palata, od pre toliko vekova sedište vizantijskih vasileusa, zasijala je novim sjajem. Car je voleo lepe zgrade: starim odeljenjima Konstantina i Justinijana, bio je dodao čitav jedan niz veličanstvenih građevina, ukrašenih sa najgospodskijom i najređom raskoši. Voleo je parade i velelepnost: da bi podigao sjaj dvorskih primanja, poručio je kod svojih umetnika čuda od zlatarstva i od mehanike, Pentapirgion, čuveni zlatni orman, u kome su bili izloženi krunini adiđari, zlatne orgulje koje su svirale u dane svečanih primanja, zlatan platan, podignug pored carskog prestola, i po kome su veštačke ptice pevale i letele, zlatne lavove koji su ležali kod nogu vladarevih i u izvesnim trenucima uspravljali se, udarali repom i rikali, zlatne grifone tajanstvena izgleda koji su izgledali, kao u palatama azijatskih careva, da bdiju nad sigurnošću carevom. Sem toga, obnovio je celu carsku garderobu, lepe haljine, blistave od zlata, koje su vasileusi nosili pri dvorskim ceremonijama, raskošno odelo protkano zlatom i posuto dragim kamenjem, kojim se kitila Avgusta. Voleo je najposle i književnost, nauke i umetnost. On je obasuo dobročinstvima velikog matematičara Lava Solunskog, i u svojoj palati Magnaur otvorio je školu gde je naučnik svojim učenicima davao onu nastavu koja je bila slava Vizantije; on se čak pokazivao, on surovi ikonoklast, pun trpeljivosti: spram Metodija ispovednika, od dana kad je video da je on sposoban da reši izvesne naučne teškoće koje su ga zanimale. Očaran remek-delima arapske arhitekture, brinući se mnogo da zameni pobožne ukrase od prognanih ikona primercima slobodnijeg i svetovnijeg stila, on je vizantijsku umetnost svoga vremena uputio novim putevima, i zahvaljujući njegovim naporima i njegovom pametnom pokroviteljstvu, u toj divnoj Svetoj Palati, punoj prefinjene velelepnosti i retke raskoši, u tom nesravnjenom dekoru od paviljona, terasa, bašta široko otvorenih na svetle vidike Mramornoga Mora, dvorski život je dobio nov i izvanredan sjaj. Sve se to srušilo kada je car umro.
Mihailo Pijanica[uredi | uredi izvor]
Povratak ikona[uredi | uredi izvor]
Naslednik Teofilov, njegov siv Mihailo III, bio je dete; 842. , kad mu je otac umro, imao je jedva tri do četiri godine. Zato je Teodora kao nekad Irena, preduzela namesništvo za vreme maloletstva mladoga vladara. Kod sebe, da bi je savetovali, zadržala je glavne ministre prethodne vlade, logoteta Teoktistosa, koji je imao velikoga uticaja na caricu, i magistra Manojla. Obojica su bili pobožni ljudi, tajno odani, kao i sama carica, obožavanju ikona, a takođe i pametni ljudi, koje je s razlogom bacalo u brigu suviše dugo trajanje jednog beskorisnog i opasnog sukoba: oni, dakle, sasvim prirodno, naumiše da povrate pravoslavlje. Pa ipak, i pored njihovoga nagovaranja, carica izgleda da se s početka pomalo ustezala da pođe za njima. Teodora je vrlo volela svoga muža, i zadržala je pobožnu odanost spram njegove uspomene; a zatim, plašila se da će to preduzeće naići na teškoće. Ali sva njena okolina trudila se da je ubedi; mati, braća, navaljivali su svojim savetima. Uzalud je vasilisa primećavala:
Moj muž, pokojni car, bio je pametan čovek; znao je šta priliči raditi; mi zaista ne možemo da bacimo u zaborav njegovu volju.
Predstaviše joj opasnost stanja, nepopularnost kojoj se izlaže ako se uporno drži politike Teofilove; plašili su je revolucijom u kojoj bi se srušio presto njenoga sina. Njena ju je pobožnost uostalom hrabrila da posluša savete koji su joj sa svih strana davani. Ona se reši.
U Carigradu bude sazvan sinod. Ali da bi mogao lepo da svrši posao, trebalo se prethodno osloboditi patrijarha. Jovan, koga je Teofil 834. postavio na patrijaršiski presto, bio je stari učitelj vladarev; uman, vredan, energičan čovek, on je izvanredno služio carevim namerama: zato su ga protivnici stranke ikonoklasta mrzeli. Pronosili su glas da je mađioničar, nazivajući ga »lekanomantom« — što će reći vrač, — novim Apolonijem, novim Valaamom; na njegov račun rasprostirali su najstrašnije priče: kako je, svojim činima, našao načina da uništi careve neprijatelje; kako je odlazio noću, mrmljajući tajanstvene izreke, da skida glavu bronzanoj zmiji koja je ukrašavala hipodrom, i kako je u svojoj kući u predgrađu načinio jednu podzemnu đavolsku pećinu, gde je uz pripomoć propalih žena, obično retke lepote, i od kojih su neke, radi što veće sablazni, bile kaluđerice posvećene đavolu, prizivao demone nečistim žrtvama, i ispitivao mrtve, da od njih dozna tajne budućnosti. Ma kako stajalo s tim pričanjima, Jovan je bio čovek višega duha, jake volje, i time njima na smetnji. Da bi ga se otarasili, pozvaše ga da pristane na uspostavljanje pravoslavlja ili da dâ ostavku, a izgleda da su vojnici kojima je dato da podnesu prvosvešteniku taj ultimatum, izvršili nalog dosta surovo. Bilo kako bilo, patrijarh je smenjen i zatvoren u jedan manastir; a kako se, razjaren zbog svoga pada, usudio da ispolji svoje rđavo raspoloženje, nagrđujući ikone u manastiru koji mu je služio za prebivalište, bio je na zapovest regentkinjinu svirepo išiban.
Na njegovo mesto namestiše jednu od žrtava prethodne vlade, Metodija; i odmah poče opšta reakcija. Staranjem vladika, bude povraćeno poštovanje ikona; izgnanici, zatočenici, budu pozvani natrag i dočekani s triumfom; zatvorenici budu pušteni na slobodu i ukazana im je počast kao mučenicima; na zidovima crkava opet se pojaviše pobožne slike i, opet, kao nekad, iznad vrata Halkejskih, Hristova ikona, svečano povraćena, svedočila je o pobožnosti stanovnika carske palate. Najzad, 19. februara 840. , jedna pobožna i veličanstvena ceremonija iskupila je sveštenstvo, dvor i varoš. Cele noći, u crkvi Vlaherna carica se pobožno molila Bogu sa sveštenicima; u jutru, jedna triumfalna litija išla je kroz Carigrad; okružena vladikama i kaluđerima, kroz oduševljenu gomilu, Teodora ode od Vlaherna do Svete Sofije i u Velikoj Crkvi zahvali Svemogućem. Pobeđeni, držeći voštanicu u ruci, morali su prisustvovati toj povorci koja je osvetila njihov poraz, i ponizno se saviti pod anatemama kojima ih obasuše. Zatim, u veče, u Svetoj Palati, vasilisa je davala gozbu prvosveštenicima, i svi su bili srećni zbog uspeha njihovoga preduzeća. To je bila svetkovina pravoslavlja. I od tada, za sećanje na taj veliki događaj, i za uspomenu na blaženu Teodoru, svake godine, prve nedelje posta, grčka je crkva svečano proslavljala uspostavljanje ikona i uništenje svojih neprijatelja. Ona to proslavlja još i danas sa pobožnošću i zahvalnošću.
Revolucija je i samim mrtvima dala njihov udeo. Pobedonosno vratiše u prestonicu ostatke slavnih ispovednika, Teodora Studita, i patrijarha Nićifora, koji su stradali za veru i umrli u dalekom izgnanstvu. Car i sav dvor, držeći u ruci voštanice, smatrali su za čast da dočekaju svete mošti, da pobožno prate ćivot koji su nosili sveštenici, i kroz ogroman skup naroda da odu za njim do crkve Svetih Apostola. I obrnuto, obesvetili su grob u kome je ležao Konstantin V i, ne poštujući carsko veličanstvo, bacili su na đubre ostatke velikoga protivnika ikona, a njegovim sarkofagom od zelenog mramora, iseckanim na tanke pločice, obložili su radi ukrasa jedno odeljenje dvora.
Ono što vizantijski istoričari, kojima dugujemo ove pojedinosti, nisu na nesreću umeli da nam kažu, to je, kako se ta velika revolucija mogla tako brzo izvesti a da ne naiđe po izgledu na vrlo ozbiljne teškoće. Jedna je stvar, izgleda, naročito tome doprinela: to je umor koji su svi osećali od jedne beskrajne borbe. Ali i drugi jedan obzir pridobio je političare za rešenje koje je Teodora izvojevala. Ako je, sa gledišta dogme, pobeda crkve bila potpuna, ona se s druge strane morala odreći volje za nezavisnošću koju su ispoljili nekolicina od njenih najslavnijih branilaca. Prema državi ona je ostala u potpunoj potčinjenosti; u pogledu vere, carska je vlast bila nad njom jača no ikad. Time je, i pored uspostavljanja pravoslavlja, politika careva ikonoklasta donela ploda.
Za veliko delo koje je izvršila, Teodora je zaslužila da bude uvršćena u svetitelje istočne crkve. Ipak, neizvesnost da li dobro radi često je uznemiravala caricu u toku vršenja njenoga zadatka. Jedna ju je stvar naročito brinula. Ona je, kao što se zna, strasno volela svoga muža; nije mogla da se pomiri s tim da i njega obuhvate one strašne anateme koje su pogađale gonioce ikona. Kad su dakle oci sakupljeni u sinodu došli da od njene blagonaklonosti izmole uspostavljanje svetih ikona, ona je u zamenu za njen pristanak tražila od njih jednu milost: to je da oproste grehe caru Teofilu. A kako je patrijarh Metodije primetio da, ako crkva i ima neospornog prava da oprosti živima koji se kaju, ona ništa ne može za jednoga čoveka koji je očevidno umro sa smrtnim grehom na duši, Teodora izmisli jednu pobožnu laž. Ona izjavi da se vasileus u poslednjem času pokajao za svoje grehe, da je pobožno ižljubio ikone koje je žena bila prinela njegovim usnama, i da je kao dobar hrišćanin predao dušu u božje ruke. Vladike se nisu dale moliti da prihvate tu poučnu priču, tim pre što su osećali da će po tu cenu dobiti uspostavljanje pravoslavlja; i, povinovavši se želji regentkinje, rešiše da cele nedelje, po svima prestoničkim crkvama, čitaju molitve za spas duše pokojnoga cara. Teodora je i sama uzela učešća u tim obredima i zamišljala da će tako izmoliti milost božju za grešnoga vladara koji se pokajao.[traži se izvor]
Carica majka Teodora[uredi | uredi izvor]
Legenda je docnije mnogo ulepšala dirljivu anegdotu o supružanskoj ljubavi Teodorinoj. Pričalo se da su strašni snovi predskazali carici kakav udes preti njenome mužu. Ona je videla Bogorodicu kako, držeći u naručju Hrista, sedi na prestolu okruženom anđelima, zove pred svoj sud vasileusa Teofila i daje ga svirepo šibati. Drugi put, učinilo joj se da se nalazi na Konstantinovom forumu, i da je odjednom velika gomila prekrilila trg, i da prolazi jedna povorka ljudi koji nose sprave za mučenje, i da usred tih ljudi, sasvim nagog i u lancima, vuku nesrećnog Teofila. Sva uplakana, Teodora je išla za gomilom i s njom stigla na trg, koji je bio kod dvora, pred vratima Halkejskim. Tamo je sedeo na prestolu jedan čovek, veliki, strašna izgleda, sa strogim izrazom sudije. Onda ga carica, bacivši mu se pred noge, zamoli da se smiluje njenome mužu, a čovek odgovori:
Ženo, velika je vera tvoja. Zbog tvoje pobožnosti i tvojih suza, i iz obzira prema molitvama mojih sveštenika, ja praštam tvome mužu Teofilu.
Za to vreme, patrijarh Metodije, sa svoje strane, probao je neke opite da bi se uverio u namere proviđenja. Na veliki oltar Svete Sofije metnuo je jedan pergament na kome je bio ispisao imena sviju careva ikonoklasta; zatim, zaspavši u crkvi, on vide u snu jednog anđela koji mu je javljao da je car našao milosti kod Boga; i probudivši se, i uzevši pergament sa časne trpeze, on vide da zaista tamo, gde je bio napisao ime Teofilovo, mesto beše nekim čudom postalo belo, u znak oproštaja.
Nekoliko se ljudi ipak pokazaše stroži od Boga. Živopisac Lazar, jedan od najslavnijih slikara ikona, imao je desnu ruku odsečenu, po zapovesti pokojnoga cara; i mada je, kako tvrdi legenda, ta odsečena ruka nekim čudom ponova izrasla, mučenik je bio ozlojeđen na svoga dželata, i na sve caričine primedbe odgovarao je uporno:
Bog nije tako nepravedan da zaboravi naše nevolje i da ukaže čast našem goniocu.
Na dvorskom ručku kojim se završila svetkovina pravoslavlja, drugi jedan ispovednik nije se pokazao manje nepristupačan. To je bio Teodor Graptos, koga su tako zvali, jer mu je, za kaznu, Teofilo dao usijanim gvožđem napisati na čelu četiri pogrdna stiha. Carica, starajući se da ugodi mučenicima, zapita svetoga čoveka za ime onoga koji mu je dosudio tako svirepe muke. Sada on odgovori svečano:
Za ovaj natpis, odgovori on svečano, imaću da tražim računa pred božjim sudom od cara, tvoga muža.
Na taj nepredviđeni ispad, carica sva u suzama, obrativši se vladikama, htede da zna da li oni tako misle da održe svoja obećanja; na veliku sreću, umeša se patrijarh Metodije, i ne bez muke njemu pođe za rukom da stiša razdraženog ispovednika i da umiri caricu i izjavi joj:
Naša obećanja, postoje u celini, a preziranje koje nekolicina pokazuje spram njih, stvar je bez važnosti.
Ali ono što, s druge strane, nije beznačajno, to je što se po ovim anegdotama možemo uveriti koliko je ljudskih i političkih obzira ušlo u uspostavljanje pravoslavlja, i na kolike su ustupke savesti pristajali podjednako lako i svete vladike i blagočestiva Teodora.
Jedan hroničar tog doba je rekao:
Prva vrlina, jeste imati pravoslavnu dušu.
Teodora je u potpunosti imala tu vrlinu. Ali ona je imala i drugih osobina. Vizantijski istoričari hvale njen politički um, njenu energiju, njenu hrabrost; oni joj pridaju herojske reči, kao ovu, kojom je zadržala upad bugarskoga kralja: »Ako pobediš jednu ženu, poručila mu je ona, tvoja će slava biti ništavna; ali ako pustiš da žena tebe potuče, služićeš za podsmeh celom svetu«. U svakom slučaju, za četrnaest godina, koliko se ona držala na vlasti, vladala je dobro. Svakako, kao što se moglo i očekivati, njena vlada nosila je dosta pobožno obeležje. Vrlo ponosita što je povratila pravoslavlje, njoj je isto tako ležalo na srcu da pobedi jeres; na njenu zapovest Pavlikijanci su bili pozvani da biraju između preobraćanja u veru i smrti, a kako oni ne popustiše, krv je potekla potokom po krajevima Male Azije gde su oni bili smešteni. Carski inkvizitori koji su imali nalog da ukrote njihov otpor činili su čuda: njihovim staranjem više od sto hiljada osoba poginulo je na mukama: ozbiljna stvar, koja je morala imati još ozbiljnijih posledica; bacajući te očajnike u naručje muslimana, carska vlada spremala je sebi velike nesreće za budućnost.
Ali, s druge strane, pobožna revnost kojom je plamtela regentkinja, ulivala joj je srećne zamisli i ona je bila ta koja je prva pristupila velikom delu misija koje će, nekoliko godina docnije, odneti evanđelje Hazarima, Moravcima i Bugarima. Njena je slava takođe bila što je u borbi sa Arapima imala nekoliko trajnih uspeha, i snažno ugušila pobunu Slovena iz Helade. Ali naročito se brinula da monarhija stekne dobru finansijsku administraciju. Ona se razumevala, kažu, u novčanim pitanjima, i, povodom toga, legenda priča jednu dosta zabavnu anegdotu. Car Teofilo bio je jednog dana na jednom prozoru dvora, kad vide kako u pristanište Zlatnog Roga ulazi jedna velika i raskošna trgovačka lađa. Izvestivši se čija je ta lepa laća, on doznade da je caričina. Na taj odgovor, car je ćutao; ali sutradan, kako je išao u Vlaherne, on siđe na pristanište, i pošto je naredio da se tovar lađe istovari, on zapovedi da se zapali. Zatim, okrenuvši se svojim ljudima reče im:
Vi niste znali, da je carica moja žena načinila od mene trgovca!
Nikad se dosad nije video ni jedan rimski car da se bavi trgovačkim poslovima«. Bilo kako mu drago s ovim događajem, Teodora je znala da upravlja imanjem države ne manje dobro nego svojim. Kad je sišla s vlasti, ona je u riznici ostavila znatne rezerve. I po svemu tome, ona bi bez sumnje bila dosta velika vladarka, da nije bilo dvorskih spletaka i suparništava, koji se uvek brzo stvore pod vladom jedne žene, i da nije bilo bednoga sina koga joj je Bog dao.
Mihailo pod regentstvom[uredi | uredi izvor]
Pod regenstvom Teodorinim pravi predsednik vlade bio je logotet Teoktitos. To je bio čovek dosta osrednje vrednosti, nesposoban i uvek nesrećan vojskovođa, političar obične pameti, hladnoga karaktera, mračan i grub. Malo simpatičan i malo voljen, on se držao blagodareći naklonosti koju mu je ukazivala carica. Postigao je čak da se nastani u samom dvoru, vršio je neki čudan uticaj na caricu, i uživao toliko njeno poverenje, da su se po Vizantiji širili dosta ružni glasovi o prirodi odnosa koje je ministar održavao sa vasilisom. Znalo se da je slavoljubiv, pamtilo se sa kakvom je grozničavom žurbom, na vest o jednoj tobožnjoj revoluciji na dvoru, ostavio vojsku na Kritu, da bi došao i motrio događaje u prestonici; sumnjalo se da teži za prestolom, i išlo se dotle da se govorilo kako je Teodora, potpomažući njegove želje, pomišljala da se uda za njega, ili da mu da koju od svojih kćeri, gotova, da bi mu prokrčila put ka vlasti, da zbaci, kao što je nekad učinila velika Irena, ili da dâ oslepiti svoga rođenog sina. U svakom slučaju vrlo duboko odan regentkinji i svemoćan nad njenim duhom, logotet se trudio da izazove nepoverenje prema svima savetnicima koji su delili vlast s njim.
Brzo je uspeo da svojim spletkama udalji svoje suparnike. Magistar Manojlo, koji je bio, sa Teoktitom, tutor mladoga Mihaila III, bio je optužen da sklapa zaveru protiv carske porodice, i primoran da dâ ostavku na svoje zvanje. Caričina braća, Petronas i Vardas, bila su opasnija, drugi naročito, čiji je viši um bio udružen sa krajnjim nedostatkom svakog ustručavanja i moralnosti. S pristankom same Teodore, Vardas je bio, pod nekim izgovorom, udaljen sa dvora, i logotet je mislio da je konačno sebi osigurao vlast. On nije bio predvideo da ima da računa sa mladim carem.
Ovu smenu na prestolu iskorišćavaju Arabljani. Oni već 846. godine prodiru do samog Rima, dok Neretljani prodiru do samih Mletaka i pljačkaju lagunski grad Kaorle.
Mihailo III je zaista rastao, i rastući pokazivao se bedan. Uzalud su se njegova mati i ministar trudili da mu dadu odlično vaspitanje; uzalud su ga bili poverili staranju najboljih učitelja, okružili ga najboljim drugovima; legenda imenuje među drugovima carevićevim Ćirila, koji je docnije imao da postane apostol Slovena. Sve je bilo uzaludno: suština je kod Mihaila bila rđava. U petnaestoj, šesnaestoj godini — to su godine koje je tada imao — on je naročito voleo lov, konje, trke, predstave, borbe atleta, i on sam nije se ustručavao, da se u dvorskom hipodromu popne na konja i da se pokaže pred svojim prijateljima. Njegov privatan moral bio je još nezgodniji. On se družio s najgorim društvom, provodio u piću do neko doba noći; imao je jednu priznatu milosnicu, Evdokiju Ingerinu.
Teodora i Teoktitos mislili su da, pod takvim uslovima, ima samo jedna stvar da se uradi, a to je da se mladi car što pre oženi. Opet su, po običaju, vesnici sa dvora obišli provincije, da u Carigrad dovedu najlepše devojke iz monarhije: među njima bude izabrana Evdokija, kći Dekapolita, i odmah krunisana za vasilisu. Ali posle nekoliko nedelja, Mihailo III, brzo zamoren od svoje žene i bračnog života, vrati se svojim navikama» svojim prijateljima, svojoj milosnici, i produži svoje ludorije. I bez sumnje, treba se čuvati da se doslovce prime sva smešna i gnusna dela koja vizantijski istoričari pridaju Mihailu III: hroničarima odanim domu makedonskom suviše je išlo u račun da izvine i opravdaju ubistvo koje je dovelo na presto Vasilija I, a da ne dođu u iskušenje da malo ocrne svoju žrtvu. Ali i pored ovog ograđivanja, sigurne činjenice svedoče koliko je bilo bezumlja u vladanju kukavnog cara. Stalno okružen lakrdijašima, razvratnicima, dvorskim budalama, on je provodio vreme sa svojim nedostojnim drugovima u smešnim ili skarednim lakrdijama, sablažnjavao dvor svojim dosetkama rđavoga ukusa, u kojima nije poštovao ništa, ni porodicu ni veru. Jedno od njegovih velikih razonođenja bilo je da svoje prijatelje oblači kao vladike; jedan bi predstavljao patrijarha, drugi mitropolite; sam carević uzeo bi titulu vladike kolonejskog i, tako obučeni, oni su išli kao maskarada kroz varoš, pevajući sramne ili smešne himne, parodišući crkvene ceremonije. Jednoga dana, da bi; radio kao Hristos, Mihailo ode na ručak kod jedne sirote žene, unezverene što tako neočekivano dočekuje vasileusa; drugi put, kad je sreo na putu patrijarha Ignjatija i njegove sveštenike, cara je zabavljalo da mu priredi jednu mačiju muziku, i sa svojom svitom od lakrdijaša dugo ga je pratio, pevajući mu kod ušiju razvratne pesme, uz pratnju talambasa i doboša.
Zatim je sa svojom majkom pravio glupe šale. Jednoga dana javi joj da se patrijarh nalazi u dvoru, i da bi ona bez sumnje bila srećna da dobije njegov blagoslov. Pobožna Teodora žurno dotrča, i, zaista, u velikom Zlatnom Trikliniumu ona nađe prvosveštenika gde sedi na prestolu, sa kapuljačom spuštenom na lice, koji je izgledao, ćuteći i ozbiljan, udubljen u duboka razmišljanja. Regentkinja pade pred noge svetom čoveku i moljaše ga da je udostoji i da pomisli na nju u svojim molitvama, kad odjednom patrijarh ustade, obrne se na petama, pokaže carici leđa… i treba videti u tekstu hroničara šta je pustio u lice Teodori. Zatim, okrenuvši se i izjavi:
Nećete reći, Gospođo, izjavi on, da se čak ni u tom nismo postarali da vam učinimo čast.
Zabacivši kapuljaču, patrijarh pokaza lice: tobožnji patrijarh nije bio niko drugi do carev najmiliji budala. Na tu dosetku lepoga ukusa, Mihailo pršte u smeh. Teodora, srdita, obasu svoga sina kletvama:
Ah! nevaljalo dete! Bog je danas uklonio svoju ruku od tebe!
Mihailo iziđe iz dvorane u suzama. Ali, i pored ovih grubih nepristojnosti, tutori nisu smeli da se umešaju, i čuvali su se da ne pokude vasileusa, bilo što su mu preterano gledali kroz prste, bilo što su mislili da će tim popuštanjem sačuvati svoj upliv.
Vasilije Makedonac[uredi | uredi izvor]
Vrativši se iz Patrasa u Carigrad, Vasilije ponova ode kod Teofilicesa u službu, kad ga jedan nepredviđen slučaj približi caru. Jednoga dana, rođak Mihaila III, patricije Antigon, sin Vardasov, davao je u čast svog oca svečan ručak; pozvao je bio mnogo svojih prijatelja, senatora, uglednih ličnosti, i isto tako bugarske poslanike koji su se u prolazu desili u Vizantiji. Po običaju na vizantijskim gozbama, pri kraju obeda dođoše hrvači da razonode goste svojim vežbama. Onda Bugari, sa svojom uobičajenom razmetljivošću i može biti raspaljeni dobrim ručkom, počeše hvaliti izvesnog atleta njihove narodnosti, izjavivši da je to nepobediv čovek i da će on savladati svakoga ko mu protivstane. Uhvatiše ih za reč: i zaista varvarski borac obori sve suparnike. Vizantinci su bili dosta poniženi, i još više nadraženi, kad Teofilices, državni funkcioner, koji je bio na ručku, poče:
Ja imam u službi jednoga čoveka, koji će, ako želite, izdržati borbu sa vašim slavnim Bugarinom. Jer zaista bilo bi malo stidno za Rimljane da taj stranac ode kući, ne našavši dostojnog takmaca.
Primiše; zovnuše Vasilija Makedonca, Teofilicesovog konjušara; dvoranu brižljivo posuše peskom da načine ugodno zemljište za dva borca, i borba poče. Snažnom rukom Bugarin se napreže da podigne Vasilija sa zemlje i da ga dovede da izgubi ravnotežu; ali još snažniji, Vizantinac, diže njega, okrete ga živo oko sebe, i veštim hitcem, čuvenim tada u boračkim dvoranama, baci na zemlju svoga suparnika, onesvešćenog i prilično povređenog.
Ovaj podvig privuče na Makedonca pažnju dvorskih ljudi. A na nekoliko dana potom car dobi na dar od nekog provinciskog namesnika, jednog vrlo lepog konja; i odmah je hteo da ga proba. Ali kad se vladar približi životinji i htede da mu otvori usta, da bu mu pregledao zube, konj se užasno prope, i ni car ni njegovi konjušari nisu ga mogli savladati. Mihailo III bio je vrlo nezadovoljan, kad se umeša uslužni Teofilices:
Ja imam kod kuće, Gospodaru, jednoga mladog čoveka vrlo veštog da rukuje konjima; ako Vaše Veličanstvo želi da ga vidi, on se zove Vasilije.
Iz dvora odmah poslaše po Makedonca, i tada, »kao drugi Aleksandar na drugom Bukefalu«, po izrazu jednoga istoričara, »kao Belerofon na Pegazu«, on skoči na leđa životinji i za nekoliko trenutaka sasvim je ukroti. Vasileus je bio ushićen: nije se smirio dok mu Teofilices nije ustupio tog lepog momka, koji je bio tako dobar konjušar i tako snažan borac. I gord svojom tekovinom, on odvede Vasilija da ga predstavi svojoj majci Teodori i reče joj:
Hodite da vidite, kakvog sam lepog čoveka našao.
Ali carica, pošto je dugo posmatrala novoga ljubimca svoga sina, reče tužno:
Kamo sreće da nikada nisam videla toga čoveka! On će uništiti našu lozu.
Teodora je imala pravo. Taj atlet, koji je umeo da se dopadne ženama, sad je imao da pokaže da je sposoban i za druge stvari. Oko 856. on je stupio u službu Mihaila III: jedanaest godina docnije on je bio car.
Cezar Vardas[uredi | uredi izvor]
U trenutku kad je Vasilije došao na dvor, Vardas, ujak vasileusov, postajao je svemoćan.
Pokazujući se pun trpeljivosti za zabave svoga sestrića, Vardas se poglavito trudio da zadobije uticaj nad njim. On je, blagodareći posredništvu svoga prijatelja velikoga komornika Damjanosa, uspeo da ga car pozove da se vrati iz inostranstva, i vrlo brzo je postigao da postane potreban Mihailu III. Razume se da je mrzeo Teoktitosa, koji je stajao kao prepreka njegovom slavoljublju; zato je neprestano podsticao vasileusovo nepoverenje spram ministra. On ga je plašio da logotet može spremiti kakav društveni udar, čak se nije ustručavao ni da okleveta svoju sestru, regentkinju Teodoru, i da sinu predstavi u najružnijoj svetlosti vladanje njegove majke. On je tako vešto udesio stvari, da povodom jednog beznačajnog događaja (reč je bila o jednom carevom ličnom prijatelju, kome je ministar odbio neko unapređenje) izbi dosta ozbiljan sukob između vladara i Teoktitosa. To je bilo 856. Vardas, koristeći se svojom nadmoćnošću, prione još više da raspali Mihailovu mržnju: on mu primeti da njega drže u strani od poslova; surovim dostavama podstakao je njegovo samoljublje. »Dogod Teoktitos bude sa Avgustom, govorio mu je on, vasileus će biti bez ikakve moći«; naročito je našao načina da ga uveri kako mu rade o glavi. Protiv logoteta bi skovana zavera. Ljudi sa dvora bili su većim delom pridobijeni u Vardasovu korist; carević je pristajao na sve, i, protiv Teodore i njenog ljubimca, čak se i jedna caričina sestra bila udružila sa Vardasom, svojim bratom. Atentat je dakle uspeo bez velikih teškoća.
Jednog dana kad je po svojoj uobičajenoj dužnosti Teoktitos pošao, sa hartijama u ruci, kod regentkinje u audijenciju, u galeriji Lauziakosa, koja je bila pred caričinim odajama, nađe Vardasa, koji ga je, ne ustavši pred njim, merio sa drskim izrazom. Malo dalje, on srete cara, koji mu zabrani da uđe kod Avguste, i zapovedi mu da njemu preda raport o dnevnim poslovima; a kako se ministar, zbunjen, ustezao, vasileus ga naglo otera. Ali dok se on povlačio Mihailo viknu dežurnom dvoraninu: »Zatvorite ovoga čoveka«. Na taj poziv Vardas se baci na logoteta; ovaj pobeže; Vardas ga stiže, obori ga na zemlju, i uzevši mač u ruku, spremi se da odbije svakoga kogod bi pokušao da pomogne nesrećniku. Ipak ne izgleda da su po svaku cenu želeli smrt Teoktitosovu: car je prvo prosto bio zapovedio da ga pod dobrom stražom odvedu u trem Skila i da sačekaju njegove naredbe. Na nesreću po logoteta, na larmu koja se bila digla, dotrčala je Teodora, raspletene kose, sa odelom u neredu, vičući i tražeći svoga ljubimca, obasipajući psovkama, razjarena, svoga sina i brata, viknuvši pretećim glasom da ona zabranjuje da se Teoktitos ubije. Možda je ta njena briga upropastila nesrećnika. U okolini Mihailovoj bili su se uplašili da će ga, ako uzaživi, regentkinja vrlo brzo ponova postaviti na vlast i da će se on svirepo svetiti svojim neprijateljima; iz mere opreznosti rešiše da ga pogube. Uzalud su nekoliko gardiskih oficira, ostavši verni njegovoj ličnosti, pokušali da ga brane; uzalud je siromah čovek, krijući se pod nameštaj, pokušavao da izbegne č svoju sudbinu. Jednim jakim udarcem mača, jedan vojnik, sagnuvši se, proburazi mu trbuh. Vardas je pobedio.
Ubistvo prvoga ministra bio je neposredan udar za Teodoru: ona je to dobro osetila. U metežu koji je potresao dvor, već je bila čula kako dolaze preteći glasovi protiv nje: vikali su joj da se čuva, i da je to dan ubistava. I zato je ona, u svome gnevu, odbila sva izvinjenja koja su joj nudili, sve utehe s kojima su joj prilazili; razjarena, tragična, ona je na krivce, a naročito na svoga brata Vardasa prizivala božansku osvetu, i otvoreno želela njihovu smrt, Tim nepomirljivim držanjem ona je najzad postala nesnosna; Vardas, čijem je slavoljublju ona uostalom smetala, reši da je se otarasi. Prvo joj oduzeše ćerke, koje zatvoriše u jedan manastir, računajući da će ona ubrzo dragovoljno otići za njima. Kako je ona oklevala da se odluči, pozvaše je da se povuče u manastir Gastriju. Ne hoteći da unosi nered u državu uzaludnim odupiranjem, ona dostojanstveno siđe sa vlasti, pošto je zvanično predala Senatu sume koje je njena dobra finansijska administracija ostavila kao rezervu u blagajnu. To je bio kraj njenog političkog života.
U manastiru gde je potražila skloništa Teodora je živela pobožno, sa svojim kćerima, još dugo godina, oprostivši svome sinu, kod koga je čak, izgleda, opet docnije stekla poverenje, uvek ogorčena na Vardasa, koga je s pravom činila odgovornim za Teoktitosovu smrt. Ona je toliko daleko išla, ona pobožna i pravoslavna carica, da je sklapala zavere protiv tog omrznutog brata, i pokušala, u dosluku sa nekoliko ljudi bliskih dvoru, da ga ubije. To joj preduzeće ne ispade za rukom, i čak izgleda da je zato bila dosta strogo kažnjena. U to vreme su joj, bez sumnje, uzaptili sva dobra i oduzeli počasti koje su bile ostale vezane za njen carski položaj. Da bi je utešila u njenoj nesreći sudbina će se docnije postarati da joj stvori jednog osvetnika, koji je trebalo da zadovolji njene mržnje čak i preko očekivanja. To je bio Vasilije, slavni osnivač dinastije makedonskih careva.
Ubistvo Teoktitosovo, Teodorino povlačenje od sveta, učinili su uskoro od njega pravog poglavara vlade; i jedno za drugim naimenovan za magistra i vrhovnog komandanta vojske, uskoro za kuropalata, najzad gotovo pridružen carstvu sa titulom Cezara, on je vladao kao gospodar pod imenom Mihaila III.
I pored svojih poroka, Vardas je bio čovek odličnih sposobnosti. Gramzivo slavoljubiv, strasno žudan vlasti, bogatstva i raskoši, on je ipak želeo da se pokaže kao dobar administrator, strog sudija, nepodmitljiv ministar; i samim tim, i pored nedostatka savesti i njegove duboke nemoralnosti, on je postao vrlo popularan. Vrlo uman, on je voleo književnost, interesovao se za nauke. Njemu pripada čast za osnivanje slavnog universiteta Magnaura, gde je pozvao najčuvenije naučnike svoga vremena; tu se predavala gramatika, filozofija, geometrija, astronomija; a da bi podstakao zauzimljivost profesora i revnost učenika, Vardas je pravio česte posete školi i pažljivo pratio rad. On je među svoje prisne prijatelje ubrajao slavnoga Lava Solunskog, velikog matematičara, čuvenoga filozofa i lekara, jednoga od najvećih duhova IX veka, i koji je, kao svi veliki naučnici srednjega veka, uživao kod svojih savremenika dosta zao glas vračara i mađioničara. A bez sumnje, s druge strane, Vardas je sablažnjavao varoš i dvor; sa svojom snahom održavao je vrlo sumnjive odnose, i to je čak bio prvi uzrok velikome sukobu koji je buknuo između papskog poslanika i patrijarha Ignjatija, kad je prvosveštenik smatrao za dužnost da zabrani svemoćnom regentu pristup u Svetu Sofiju. Ali u glavnom i sami neprijatelji Vardasovi prinuđeni su da priznaju njegove visoke sposobnosti. Pod. njegovom upravom postignuti su znatni vojnički. uspesi protiv Arapa; drski napad na Carigrad. koji su pokušali Rusi bio je snažno odbijen; a naročito, uz pripomoć patrijarha Fotija, Ignjatijevog naslednika, Vardas je postigao slavu da uspešno izvede veliko delo hrišćanskih misija, koje je odnelo evanđelje Moravcima i Bugarima, pod njegovom zaštitom su Ćirilo i Metodije, slovenski apostoli, preduzeli veliko delo, kojim je čitava jedna rasa bila pridobijena za pravoslavlje.
Osobine cara[uredi | uredi izvor]
Dok je Cezar tako vladao, car je produžavao da tera svoje ludosti. On je rasipao na smešne troškove novac koji su skupili njegovi roditelji; on je začuđavao i vređao prestonicu svojim neobuzdanim sklonostima ka trkama i konjima. Dao je sagraditi jednu veličanstvenu štalu, ukrašenu kao dvor najskupocenijim statuama, i time se više ponosio nego i sam Justinijan što je sazidao Svetu Sofiju. Živeo je u društvu kočijaša, obasipajući ih zlatom, uživajući da lično kumuje njihovoj deci; on sam u kočijaškoj haljini predsedavao je trkama hipodroma i često je, po naročitoj stazi u palati Svetoga Mamasa, sam trčao, primoravajući carske velikodostojnike da čine što i on i da uzmu boje cirkusa, da bi se s njime takmičili za nagradu. I, da bi poruga bila još sablažnjivija, jedna ikona Bogorodičina nameštena na carski presto, zauzimala je mesto vasileusa i predsedavala svetkovini.
Kad se Mihailo III provodio, nikako nije dopuštao da ga, ni pod kakvim izgovorom, ko uznemirava. Jednoga dana kad je bio na hipodromu, javiše mu da su Arapi zauzeli aziske oblasti, i kako je glasnik vrhovnog zapovednika sa strepnjom očekivao, stojeći pred vasileusom, vladalačke zapovesti:
Ali kakva drskost, uzviknu odjednom car, doći i govoriti mi o tim stvarima, kad sam ja sav zauzet jednom trkom od najveće važnosti, i kad ima da se reši da li se desne dvokolice neće slomiti na zavijutku.
Između granice Kilikije i prestonice postojao je neki sistem signala vatromu, neka vrsta optičke telegrafije pomoću koje se moglo hitno javljati o upadu muslimana: Mihailo III dade ga razoriti, navodeći da to u dane svečanosti rasejava narod i da rđave vesti tako dostavljene smetaju gledaocima, rastužujući ih, da potpuno uživaju u zadovoljstvu igre. Zna se već o njegovom razvratu i šalama ko]e je izmišljao sa svojom pratnjom od dvorskih budala i lakrdijaša; zna se o njegovom pijanstvu, koje mu je u istoriji steklo nadimak Mihailo Pijanica, i kako je, posle pića, ne znajući više dobro šta ravnodušno govori, izricao smrtne kazne ili pronalazio čiste ludosti. Jedini način da mu se neko dopadne bio je da se pridruži tim čudnovatim zabavama, i, svako se na dvoru trudio da mu ugodi. Priča se da je i sam patrijarh Fotije nalazio da su careva uveseljavanja vrlo zabavna i rado je, da bi mu ugodio, pio za stolom još više nego on. U svakom, slučaju, Vasilije je brzo razumeo da je tu način da osigura sebi sreću.
Misionarske misije[uredi | uredi izvor]
Glavna aktivnost u pokrštavanju Južnih Slovena počinje od sredine IX veka, i to pod pritiskom izvesnih političkih događaja. Moravski knez Rastislav, u sukobu s Francima, morao je da traži saveznika, na koga bi se mogao osloniti. Našao ga je u Vizantiji. Hristijanizacija njegovih podanika od vizantijskih poverenika bila je samo jedno sredstvo za čvršće veze i jedna garancija Vizantiji za produženje njenog uticaja. Stoga je njegova ponuda u Carigradu primljena rado i ostvarena brzo. Kao carevi poverenici i hrišćanski propovednici upućena su u Moravsku, 863. god dva brata Solunjanina, Ćiril i Metodije. Izbor je pao na njih iz dva razloga. Prvi je taj, što je Konstantin (Ćiril u kaluđerstvu) bio drug carev, njemu lično odan, a sem toga vrlo učen i ugledan. On je bio bibliotekar u carigradskoj Sv. Sofiji i učitelj filozofije. Već dotle Konstantin se istakao svojim zalaganjem za ikone i svojim misijama među Saracenima i Hazarima. Metodije, njegov brat, bio je ranije upravnik jedne slovenske oblasti, pa se posle odrekao svetovnog života i povukao se u manastir, odakle je pošao s Konstantinom na Krim, među Hazare. Svojim ranijim administrativnim iskustvom sa Slovenima on je, pored brata, dobro došao za novu akciju u istom elementu. Drugi je razlog bio u tom, što su obojica poznavala dobro slovenski jezik, i što su, kao Solunjani, dolazili s njima i u bliži dodir, i kao takvi najbolje mogli znati, šta se ponajpre ima preduzeti za novu misiju i koliko se mogu koristiti prethodnim radom.
S njihovim radom u vezi su i počeci slovenske pismenosti. Legende o Ćirilu i Metodiju kazuju, da su njih dvojica, shvativši svoj poziv vrlo savesno, pregli da za Slovene prevedu potrebne bogoslužbene knjige i da za izražavanje slovenske reči udese pogodna slova. Dotle kod Slovena ili uopšte nije bilo pismenosti (nego se pomagahu rabošima, pomoću crta i rezova), ili su se, prema području, upotrebljavala latinska i grčka pismena, podjednako nepogodna da izraze mnoge osobenosti slovenske fonetike. Konstantin stoga podešava za Slovene novu azbuku. U glavnom uzima i on grčko kurzivno pismo s nekoliko znakova iz njemu dobro poznatih istočnjačkih alfabeta, i stvara tako novo slovensko pismo zvano glagolicu. Jezik u Konstantinovim prevodima je slovenski južnomaćedonski dialekat, koji je i u docnijim prepisima X i XI veka zadržao svoje glavne crte.
U Moravskoj je carevo izaslanstvo, s Ćirilom i Metodijem, bilo vrlo usrdno primljeno i počelo je odmah s uspehom, da deluje, ali ne za dugo. Franci nisu mogli dozvoliti, da se jedan slovenski knez na njihovoj granici tako lako odmetne od njih i veže s Vizantijom, i stoga su protiv Rastislava upotrebili silu i nagnali ga na pokornost. Isto tako su uzeli energičan stav protiv novih propovednika i nemački sveštenici, koji su Moravsku smatrali svojim verskim područjem. Ćiril i Metodije morali su ići u Rim, da tamo objasne svoje delovanje. Ćiril (koji se tek u Rimu, pred samu smrt, zakaluđerio i dobio to ime) napravio je tamo lep utisak i dobio je odobrenje svog rada, ali ga lično nije mogao iskoristiti. Umro je 869. god. i sahranjen je s mnogo počasti u crkvi Sv. Klimenta, čije je mošti našao na Herzonu i preneo ih u Rim. Metodije, koji je u Rimu primio sveštenički čin, vratio se natrag, ali ne više u Moravsku, koja je bila u ratu s Nemcima, nego u Panoniju, knezu Kocelju. Papa je dozvolio slovensku službu; tražio je samo da se na misi apostol i evanđelje čitaju najpre latinski, pa onda slovenski. U Panoniji je Metodije razvio veliku aktivnost; radi nje je i postavljen za vrhovnog verskog poglavara panonske crkve. Ali radi nje je imao i neprilika. Nemačko sveštenstvo nerado je gledalo njegov rad u svojoj domeni i nije prezalo ni od vrlo oštrih mera da Metodija onemogući. On je bio zatvoren, odveden negde u Švabenland i fizički mučen. Spašen posredovanjem papinim, Metodije je morao ponovo preći u Moravsku, da tu i opet ne bude pošteđen od novih nezgoda. Šireći veru, prevodeći crkvi potrebne knjige, Metodije je ipak izdržao na svom opasnom mestu sve do svoje smrti, 885. god. Prema njemu su, u poslednje vreme, možda radi papinih zauzimanja, Nemci imali bar nekih obzira; ali kad je on umro protiv njegovih učenika diže se prava hajka. Gonjeni bez ikakve poštede, čak prodavani kao roblje, slovenski pratioci Metodijevi, kao i njegovi aktivniji učenici, moradoše za kratko vreme da napuste moravsko područje i da se spasavaju kako znaju.
Kao što su Moravci hteli, da se pomoću vizantijskih sveštenika zaštite od nemačkog uticaja u duhovnom životu, tako su isto hteli i Bugari da se pomoću germanskih sveštenika zaštite od suviše bliske Vizantije. U postupku jednih i drugih kao da ima veze. Možda je Vizantija svoju misiju u Moravsku i uputila onako rado, što je htela da na taj način odgovori Francuzima za veze s Bugarima. Same Bugare prisilila je Vizantija 864/4. god., jednim vojnim pohodom, da prekine počete veze. Sam bugarski vladar, Boris, primi hrišćanstvo i po kumu caru Mihajlu uze njegovo ime. Širenjem hrišćanstva Bugarska gubi svoj azijatski karakter, a širenjem slovenske pismenosti dobija postepeno slovensko obeležje. Pokušaji veza sa zapadom, sa Nemcima i papom Nikolom I, postavljeni su u Bugarskoj i posle pokrštavanja, ali ih je Vizantija uvek znala preseći na vreme.
Veliki štitonoša Vasilije[uredi | uredi izvor]
On je vešto pomagao u svemu, pristajao na sve i koristio se svačim. Godine 856. zvanje velikog štitonoše ostade prazno, pošto je njegov vlasnik bio u zaveri protiv cara: to mesto dobi Vasilije. 862. prvi komornik Damjanos, stari prijatelj Vardasov, bude smenjen, pošto se ogrešio o poštovanje prema Cezaru, sa kojim je bio u zavadi: Vasilije nasledi to mesto 6d poverenja, koje onoga koji ga zauzima dovodi u tesnu vezu sa vladaocem. Mihailo III, uostalom, obožavao je svoga ljubimca;, on je govorio onima koji su ga hteli slušati da mu je jedini Makedonac odan i veran služitelj. I zato ga on načini patricijem, i najposle ga oženi. U stvari, Vasilije je već imao ženu, Makedonku kao i on, koja se zvala Marija; vasileus ga primora da se razvede, i Marija bi, sa nešto novaca, ispraćena u svoj rodni kraj. Posle toga, car oženi svoga prijatelja svojom milosnicom Evdokijom Ingerinom.
To je bila vrlo lepa žena, kojoj je Mihailo bio milosnik već više godina i koju je još jednako voleo: i zato, kad ju je udavao, postavio je uslov da je zadrži za milosnicu, i ugovora su se tako tačno pridržavali, da nezavisni hroničari bez uvijanja pripisuju caru očinstvo prva dva deteta Vasilijeva. Dvorski pisci, prirodno ćutljiviji u jednom tako tugaljivom pitanju, naprotiv, rado su hvalili ne samo lepotu i ljupkost Evdokijinu, nego još i njenu mudrost i vrlinu; samo njihovo zadržavanje na tome pokazuje da je to bilo jedno bolno mesto, malo tegobno za Makedonski Dom. Vasilije jedini izgleda da se bez muke prilagodio tome neugodnom položaju; uostalom, imao je gde da se uteši. On je bio milosnik Tekle, careve sestre; i Mihailo III zatvorio je oči na tu vezu, kao što je Vasilije zatvarao oči na preljubu svoje žene. I to je bio najlepši brak u četvoro što se može zamisliti.
Smrt Vardasova[uredi | uredi izvor]
Vasilije, može se misliti, nije bez računa pokazivao toliku uslužnost. U tome makedonskom pustolovu, tako dobrom dvoraninu i tako savitljivom, Vardas je dobro prozreo skriveno slavoljublje koje sebi krči puteve. Posle pada Damjanosova je on govorio svojim prijateljima:
Ja sam oterao lisicu, ali, na njeno mesto, uveo sam lava, koji će nas sve prožderati.
I zaista, između ljubimca i ministra uskoro se zametnu ogorčena borba. Vasilije se trudio da ubedi cara da mu Cezar radi o glavi: ali se Mihailo samo smejao na te besmislene optužbe. Tada, da bi došao do cilja, smutljivi Makedonac potraži saučesnika; on se nađe sa Simvatiosom, vlastitim zetom Vardasovim, i pod najstrašnijim zakletvama dostavi mu da mu je car, koji ga jako ceni, vrlo naklonjen, ali da se jedini njegov tast protivi njegovom pravednom unapređenju. Kad to svrši, on produži da spletkari kod cara, i, da bi potkrepio svoje izkaze, on se pozove na Simvatiosa, koji se, zaveden i besan, nije ustezao da se s Vasilijem zakune kako Vardas zaista sklapa zavere. Jako pokoleban tim izjavama, Mihailo III malo pomalo pomiri se s mišlju da preduzme korake protiv ministra. Ali je Cezar bio moćan; u Carigradu su ga poštovali toliko isto i još više nego cara; preko svoga sina Antigona, glavnog zapovednika garde, on je držao prestoničke trupe; pokušati u Vizantiji udar protiv njega bilo je osuditi se unapred na siguran neuspeh. Da bi našli zgodnu priliku, trebalo je udaljiti Vardasa od njegovih pristalica; nagovoriše dakle cara, da objavi pohod na Aziju, protiv Arapa; dužan da prati vasileusa, Vardas se tako bez odbrane predavao u ruke svojim neprijateljima.
Cezar je bio izvešten o svima tim spletkama i u njegovoj okolini savetovali su mu čak da se brani, da smelo izjavi kako neće pratiti cara sa vojskom. Razume se da su sujeverne duše otkrile takođe svakojake zlokobne predznake, koji su predskazivali skori kraj ministrov. Pričalo se kako je u crkvi, dok je bio udubljen u molitve, odjednom osetio pozadi neku nevidljivu ruku, gde mu trza sa ramena svečani plašt. Zloslutno su tumačili neočekivani poklon koji mu je skoro bila poslala njegova sestra Teodora: to je bila jedna odeća izvezena zlatnim jarebicama i koja slučajno nije bila dovoljno dugačka; pogađači su se složili u tome da jarebica znači izdajstvo, i da suviše kratko odelo ukazuje na skoru smrt. I sam Vardas imao je uzbuđujuće snove. Video je sebe kako ulazi u Svetu Sofiju pored cara, na dan jedne svečane litije, i u apsidi crkve, odjednom, spazi Svetoga Petra gde sedi na prestolu među anđelima, i kod njegovih nogu patrijarha Ignjatija kako traži pravdu protiv svojih gonilaca. I apostol, pruživši mač jednom službeniku svom odevenom u zlato, postavi cara sebi s desne strane, Cezara s leve, i zapovedi da ga udare mačem. Ali Vardas je bio suviše pametan, suviše slobodouman, da bi pridavao mnogo važnosti tim slučajnostima. A i car i njegov ljubimac nisu ništa štedeli da mu uliju poverenje i sigurnije ga uvuku u klopku. Pre polaska, obojica odoše sa Cezarem u crkvu Svete Marije Kalkopratije, i tu, u prisustvu patrijarha Fotija, koji primi njihovu zakletvu, obojica se svečano zakleše na Hristovu krv da se Vardas nema od njih ničega bojati. Gotovo ubeđen, regent se reši da pođe sa dvorom: Vasilije, tri puta krivokletnik, bio je došao do svoga cilja.
Hroničari naklonjeni makedonskoj dinastiji sve su učinili da opravdaju Vasilija za zločin prema Vardasu, i trudili su se da pokažu kako on nije igrao nikakvu ulogu u tome ozbiljnom događaju. Istina je sasvim drukčija. Vojska i dvor bili su prešli u Aziju. Vasilije, sa nekoliko zaverenika, sa svojom braćom, rođacima, prisnim prijateljima, koje je pridobio za svoje planove, bio je gotov da pristupi poslu čim mu car bude izdao zapovest; i, da bi ubrzali događaj, njegovi saučesnici i on podsticali su Mihailovu zlu volju protiv njegovoga ujaka, i ukazivali na drskost Cezarevu, čiji je šator bio podignut na jednom brežuljku koji je nadvišavao carev šator. Vardas je znao sve o zaveri koja se kovala; ali, sa lepim preziranjem opasnosti, on je opomene svojih prijatelja nazivao besmislicama, i, verujući u moć svoga anđela čuvara, računao je da se njegovi neprijatelji neće usuditi. Da bi izgledao dostojanstveniji, on obuče raskošno odelo, i, na konju, sa mnogobrojnom svitom, ode rano ujutru, po običaju, caru na podvorenje. Vasilije ga je čekao. Prema njegovom položaju velikoga komornika, njegova je dužnost bila da primi Cezara i da ga uvede kod vasileusa, vodeći ga za ruku. Ušavši pod šator, Vardas sede pored vladaoca i započe se razgovor. Tada jednim pogledom Mihailo pokaza svojim vernima da je trenutak došao. Na taj mig, logotet Simvatios iziđe iz carskog šatora i, načinivši na svome licu znak krsta, tim unapred ugovorenim pokretom, izvesti ubice i uvede ih u dno šatora. Već je Vasilije, stojeći iza Vardasa, i jedva se uzdržavajući, upućivao ministru preteće pokrete, kad se Cezar odjednom okrete i razumede. Osećajući da je izgubljen, on se baci pred noge Mihailu, preklinjući ga da ga spase. Ali Vasilije uze mač u ruku; na taj znak zaverenici jurnuše, i pred očima neosetljivog ili nemoćnog cara, oni isekoše na komade nesrećnog Cezara. Toliko su se bili okomili na taj raskrvavljeni leš, da su posle jedva mogli pokupiti nekoliko bezobličnih ostataka, koji su sahranjeni u onom istom manastiru Gastriji, gde se Teodora, po zapovesti svoga brata, morala nekad povući.
Zvanično pričanje ovog događaja, očevidno sastavljeno da opravda to podlo ubistvo, tvrdi da su zaverenici, posle dugog ustezanja, tako postupili samo da spasu caru ugroženi život, i da je u tišmi koja je nastala posle ubistva, Mihailo III bio izložen najozbiljnijoj opasnosti. Ali ta priča nije prevarila nikoga. Bez sumnje, patrijarh Fotije, dobar dvoranin, pohitao je da čestita caru što se izvukao iz tako velike opasnosti; narod, iskreniji, i koji je voleo Vardasa, vikao je pri prolazu vladara:
Lepo si se proveo na putu, vasileuse, ti koji si ubio svoga rođaka i prolio krv svojih srodnika. Teško tebi! Teško tebi!
Mihailo i Vasilije vladaju zajedno[uredi | uredi izvor]
Vasilije je pobedio. Nekoliko nedelja docnije, dar, koji nije imao dece, usvoji ga i podiže do dostojanstva magistra; malo posle, on ga pridruži prestolu.
Na dan Duhova 866. godine narod s čuđenjem vide da se dižu dva prestola u Svetoj Sofiji, i besposleni ljudi bili su vrlo radoznali šta to može biti, govoreći da ima samo jedan vasileus. Sve se uskoro razjasni. U uobičajeni čas, carska povorka uđe u sabornu crkvu: Mihailo III išao je na čelu, u svečanom odelu; Vasilije je išao za njim noseći znake i mač prvoga komornika. Čvrstim korakom vladalac dođe do ikonostasa i stade na najviše stepene; ispod njega Vasilije zastade; niže se naređaše carski sekretar, veliki načelnik dvora ili prepozit, poglavari straža, koji su predstavljali zvaničan narod. I tada, u prisustvu dvora i sakupljene gomile, carski sekretar pročita vasileusov izveštaj:
Vardas Cezar, glasio je taj dokumenat, sklopio je zaveru protiv mene da me ubije, i zato me je odveo izvan prestonice. I da nije bilo prijateljskih opomena od Simvatiosa i Vasilija, mene više ne bi bilo među živima. Ali on. je poginuo kao žrtva svoga greha. Ja dakle naređujem da Vasilije, moj verni sluga, koji čuva moje veličanstvo, koji me je oslobodio moga neprijatelja, i koji me voli, bude u buduće čuvar i administrator moje carevine i da bude od sviju pozdravljan kao car.
Vasilije, vrlo uzbuđen, proli suze na ovo saopštenje, koje ga bez sumnje nije iznenadilo. A Mihailo, predavši svoju sopstvenu krunu patrijarhu, koji je blagoslovi, stavi je zatim na glavu Vasiliju, dok su mu načelnici ogrtali plašt i obuvali crvene čizme. I narod povika po propisu:
Živeli carevi Mihailo i Vasilije.
Blagodarnost nikada nije bila glavna vrlina Makedončeva. Kako su njegovi dojučerašnji saučesnici, naročito Simvatios, zahtevali svoj deo vlasti i počasti, pošto mu više nisu trebali, on ih. bez ustezanja odgurnu; i kad se oni, nezadovoljni, pobuniše, on ih strogo kazni za njihovu pobunu. Ali sa jednim vladaocem kao što je bio Mihailo, i blagonaklonost najtemeljnija na izgled, bila je uvek neizvesna: u toliko više što su se mnogi dvorski ljudi, surevnjivi na brzo uzdizanje ljubimčevo, trudili da ga izobliče kod cara i da ga uvere kako mu njegov novi drug radi o glavi. Uzalud je Vasilije, da bi sačuvao njegovo poverenje, činio što treba, prisustvovao carskim gozbama, pijući s njime, dopuštajući mu svaku slobodu sa njegovom ženom Evdokijom: sa nestalnim i promenljivim duhom kao što je bio Mihailov, on se bez prestanka morao bojati za svoju vlast, pa i za sam svoj život.
On uskoro sasvim jasno oseti opasnost koja mu je pretila. Jedno veče, da bi se proslavila pobeda koju je vasileus odneo na trkama, davala se svečana večera u palati Svetoga Mamasa. Pri kraju obeda, jedan od prisutnih, patricije Vasiliscianos, koga je vladalac rado gledao, poče čestitati caru što je sa toliko veštine i sreće terao svoja kola. Onda Mihailu, već malo pijanom, dođe jedna smešna misao, kao što su mu često dolazile posle pića, pa reče patriciju:
Ustani, skini mi moje crvene čizme i navuci ih sebi.
Ovaj je, zbunjen, gledao Vasilija, kao da traži od njega saveta; onda mu vasileus, planuvši, zapovedničkim glasom naredi da smesta posluša; zatim, okrenuvši se svome ortaku, reče mu podrugljivo:
Boga mi, izgleda mi da njemu bolje stoje nego tebi.
Potom poče da sastavlja stihove u čast svoga novoga ljubimca. Pa je počeo pevati:
Pogledajte ga svi i divite mu se. Zar nije dostojan da bude car? lep je; kruna mu lepo stoji; sve se steklo da uveliča njegovu slavu.
Vasilije, ogorčen, gutao je svoj bes ćuteći; Evdokija, sva u suzama, pokušavala je da urazumi Mihaila, govorivši:
Velika je stvar, Gospodaru, carsko dostojanstvo: ne bi ga trebalo sramotiti.
Ali Mihailo, sve više pijan, odgovaraše smejući se:
Ne brini ti o tome, ćerko. Sviđa mi se da načinim Vasiliscianosa carem.
Možda je i Teodora, koja je, izgleda, opet bila ušla u milost kod sina, buškala protiv Vasilija, i gledala da ga obori. Tek, to stoji da je Makedonac, osetivši kako njegov drug hoće da se otrgne, smatrao da je vreme svršiti s njime. Da bi opravdao taj poslednji čin drame, Konstantin VII, unuk Vasilijev, trudio se da nam predstavi Mihaila u najcrnjim bojama i, u jednoj žestokoj optužbi, pokupio je priče o svima njegovim ludostima, o svima njegovim skandalima, o svima njegovim zločinima: ipak nije smeo da kaže kakvog je učešća uzeo njegov deda u ubistvu čoveka koji je bio njegov gospodar i dobrotvor. I ovde međutim istina nije ni malo sumnjiva.
Kraj dinastije[uredi | uredi izvor]
Dana 23. septembra 867. car je večerao u palati. Svetog Mamasa. I pored dostava koje je dobio protiv Vasilija, i pored mržnje koju je sad osećao spram svoga nekadašnjeg prijatelja, vladar je pozvao svoj sto svoga carskog ortaka i njegovu ženu Evdokiju. Kao obično, car je mnogo pio, a znalo se, da kad je pijan, on je sposoban za sve. Vasilije tvrdo rešen da izvrši nameru, bio se već od pre nekoliko dana sporazumeo sa većinom onih koji su mu nekad pomogli da se otarasi Vardasa. Smatrajući da je čas došao, on iziđe, pod jednim običnim izgovorom, iz dvorane u kojoj je bila gozba, i otišavši u carsku spavaću sobu, razvali brave svojom atletskom pesnicom, da bi onemogućio caru da se zaključa; zatim se vrati na svoje mesto za stolom; po običaju, Evdokija se umiljavala na sve moguće načine oko svoga milosnika. Kad se, dosta dockan u noć, gosti digoše, sam Vasilije htede da pridrži cara, koji je posrtao, odvede ga u njegovu sobu i na pragu poljubi mu ruku s poštovanjem. Pod stražom dva verna služitelja, Mihailo ubrzo zaspa; tada, sa zaverenicima, Vasilije uđe u sobu. Bilo ih je svega osam. Na taj nagli upad, komornik Ignjat poče uplašeno vikati, pokuša da se odupre: na borbenu graju, vasileus se probudi i, odjednom otrežnjen, pogleda. Onda Jovan Haldios, jedan od Vasilijevih prijatelja, izvuče svoj mač, i jednim jakim zamahom odseče obe ruke caru; drugi jedan obori Vasiliscianosa; za to vreme ostala družina čuvala je stražu na vratima, da bi sprečila vojnike koji su bili na službi da priteknu u pomoć svome gospodaru. Posle ovog udara, zaverenici se posavetovaše:
Mi smo mu odsekli ruke, reče jedan, ali on je još živ: a ako on živi, šta će biti s nama?
Onda se jedan od ubica vrati u sobu gde je Mihailo, uspravljen na postelji, sav obliven krvlju, jaukao i grdio svoje ubice, a naročito Vasilija. Jednim snažnim udarcem mača čovek mu proburazi trbuh, zatim, ponosito, dođe da javi Vasiliju da je ovoga puta sve svršeno.
Konstantin VII osetio je užas toga tragičnog i podlog ubistva. U biografiji svoga dede koju je napisao, on prosto veli: »Cvet velikaša i Senata pogubio je cara u palati Svetog Mamasa uz pripomoć nekoliko vojnika iz garde; i, postavši neosetljiv u pijanom stanju, on je bez muka prešao iz sna u smrt«. Kraj Mihaila III sasvim je drukčije svirep i užasan. On je poginuo, ako ne od ruke, a ono na zapovest samog onog koga je on načinio carem; i naglo otrežnjen u poslednjem času, on je mogao za vreme svojih strašnih smrtnih muka da oseti sve verolomstvo onoga Vasilija dvostrukog oceubice, krvnika svoga zakonitog vladara i svoga poočima.
Mračna predskazivanja Teodorina bila su se ostvarila: uklonivši sve prepreke koje su ga rastavljale od prestola, Makedonac je bio car. Žurno, da bi okončali rezoluciju, prešavši preko Zlatnog Roga, zauzeše Svetu Palatu, i ujutru, prva briga novoga gospodara bila je da tu smesti, sa velikim ceremonijama, u odeljenja zakonite carice, svoju ženu Evdokiju Ingerinu, koja je, do kraja, bila milosnica Mihaila III. Sa njom se on, bez stida, pokazao o božićnjim svetkovinama 867. na ulicama prestonice, vozeći se na raskošnim kolima u koja su bila upregnuta četiri belca; nekoliko godina docnije čak je imao od nje jednoga sina, koji je bio njegovo prvo zakonito dete, i zatim još četiri kćeri. Duša makedonskog seljaka, koja je ostala prostačka, nije se, kao što se vidi, nimalo uzbuđivala taštom osetljivošću.
I takav je on uvek bio. Vasilije je u svome životu sreo tri žene. Danielida, matrona iz Patrasa, bila je bogata; ona mu je, s novcem, dala sredstva da se podigne: zato je on brižljivo čuvao njenu uspomenu i negovao njeno korisno prijateljstvo. Evdokija je bila careva milosnica: on je uslužno primi za ženu, i uslužno zatvori oči. pred njenim neispravnim vladanjem. Jer ona je služila njegovoj ambiciji, jer ona mu je bila koristan ortak; i zato ju je on, čak posle smrti Mihailove, i pored novih sablazni njenoga života, uvek zadržao, osećajući da bi dinastiju izložio opasnosti kad ne bi imao za nju neiscrpna blaga praštanja. Najposle Tekla, sestra Mihaila III, osećala je prema lepom čoveku Vasiliju jednu zaljubljenu slabost: spram nje jedine on se pokazao strog. Kad je docnije doznao da je uzela drugoga milosnika, staroga prijatelja Cezara Vardasa, on dade čoveka na rozge i naredi da ženu svirepo išibaju. I to nije bio, kao što bi se na prvi pogled moglo misliti, zanos zadocnele ljubomore kod ostarelog cara; praktičan duh, Vasilije je u isto vreme konfiskovao u svoju korist Teklino imanje.
Tako je on celoga života ostao ljudska životinja, primitivna i sirova, sa jakim strastima, grubim i sirovim nagonima, kao što je bio godinama ranije, kad je zasnivao svoju sreću; i to baca čudnovatu svetlost na psihologiju toga osnivača dinastije. To je bio slavoljubiv čovek, vešt i srećan, i isto tako veliki političar, koji je svojom vladavinom pripremio vizantijskoj carevini dva veka slave i sjaja. To je uvek bila jedna koristoljubiva i niska duša, bez ustručavanja i bez osetljivosti, bez zahvalnosti i bez časti.
Dana 23. septembra 867. godine carica Teodora se poslednji put javlja u istoriji. Kad su se, posle smeštanja Vasilijevog u Svetu Palatu, postarali da izvrše poslednje dužnosti prema ubijenom caru, izaslanici vasileusovi, došavši u palatu Svetog Mamasa, bili su svedoci jednog žalosnog prizora. Oni nađoše leš Mihaila III gde leži na zemlji, prosute utrobe, rđavo zavijen u pokrivač jednoga od njegovih konja, koje je on mnogo voleo. Oko tela nekoliko žena u žalosti plakale su i molile se Bogu. To je bila stara carica Teodora i njene kćeri, koje su dotrčale na vest o drami i koje su pobožno molile milost božiju za nesrećnika.[traži se izvor]
Spoljna politika carstva i obnova monarhije[uredi | uredi izvor]
Rat nastavljen sa Arabljanima (804 g.) završio se dvama ozbiljnim porazima: zauzećem Krita od strane španskih muslimanskih gusara (825 ili 826) koji su otada stalno, skoro nekažnjeno, plenili po istočnom delu Sredozemnog Mora i osvojenjem Sicilije (827 g.) od strane afričkih Arabljana koji 831 g. zaposedoše Palermo.
Vladavina Teofila (829-842 g.) donekle je nadoknadila, zahvaljujući sve većem slabljenju bagdadskog kalifata, poraze pretrpljene na Istoku; i ma da su, uistinu, posle poraza kod Dasimona i zauzeća Amorija (838 g.), Vizantinci bili prinuđeni da zamole Arabljane za mir, s druge strane, zahvaljujući čvrstom upravljanju zemljom, dobroj finansijskoj administraciji i diplomatskoj veštini, Vizantija je ponovo došla do ugleda i blagostanja. Velelepnošću građevina, raskošju Svetog dvora, bleskom civilizacije, Carigrad se, sredinom IX veka, takmičio sa prestonicom kalifa. I kada je beskonačna borba oko ikona oila najzad prestala, carstvo se činilo još sjajnije i jače. Po izlasku iz tog dugotrajnog doba nemira izgledalo je, zaista, da su književnost i umetnost zadobile novu snagu, a carigradski univerzitet, koji je obnovio u dvorcu Magnavra cezar Varda (oko 850 g.), ponovo je postao, pod upravom Lava Solunskog, središte izvrsne duhovne kulture.
U isto doba je i crkva, podmlađena u borbi, stavila u službu države svoju preporođenu delatnost. Ona je povratila versko jedinstvo, boreći se protiv jeresi, naročito protiv pavlikijana koji su za vreme Teodorine vladavine surovo proganjani u Maloj Aziji, i dovršavajući pokrštenje peloponeskih Slovena (849 g.); osobito je na celom Istoku raširila vizantijski uticaj misionarskim radom. Na poziv moravskog kneza Ćirilo i Metodije, "slovenski apostoli", doneli su hrišćansku veru varvarskim plemenima koja su bila nastanjena u Ugarskoj i Češkoj (863 g.). Oni su učinili više. Preveli su na slovenski jezik sveštene knjige za nove preobraćenike; sastavili su, u tom cilju, glagoljicu, dajući tako Slovenima i njihovu azbuku i njihov književni jezik; propovedali su na slovenskom, služili službu na slovenskom, trudili se da stvore slovensko sveštenstvo; i takvim promišljenim i umešnim shvatanjem pridobili su Slovene za pravoslavlje. Preko dvadeset godina (863-885 g.) dva brata Solunjanina su propovedala jevanćelje po Moravskoj. I ma da je, konačno, njihovo delo zbog nemačkog neprijateljstva i mađarske najezde propalo, njihov način rada doneo je Vizantiji u drugim pokrajinama dugotrajnije uspehe. Na obalama Dona hrišćanstvo je prodrlo u jevrejsku državu Kazara. 864 g. Boris, bugarski knez, primio je pravoslavlje; i ma da se, sledećih godina, novoobraćeni vernik kolebao jedno kratko vreme izmeću Vizantije i Rima, ma da je stupio u odnose sa papom Nikolom I tražeći od njega da zavede latinski obred u njegovoj kraljevini (866 g.), grčki uticaj je ipak posle toga duboko prodro u Bugarsku.
Sve je to predstavljalo veliki uspeh. Lakomislenosti Mihaila III (842-867 g.), naročito kada se mladi vladalac otrgao ispod tutorstva svoje majke Teodore (856 g.) i svoga ujaka Varde, nesumnjivo su privremeno dovele u pitanje postignute rezultate. Arabljanski gusari sa Krita pljačkali su po istočnim morima; u Maloj Aziji, oko dvadeset godina, smenjivali su se uspesi i neuspesi (844-863 g.); na Zapadu muslimani su dovršili, od 843 do 859 g., osvajanje Sicilije. Najzad i Rusi, po prvi put, pojaviše se ispred Carigrada (860 g.), i samo zahvaljujući čudu koje je izvršila Bogorodica spasena je, prema narodnom verovanju, prestonica.
Još jedan događaj, ozbiljniji i značajniji, obeležio je vladavinu Mihaila III. Mesto Ignjatija, koga je svrgnuo cezar Varda, na carigradski patrijaršiski presto pope se Fotije (858 g.). Papa Nikola I, na poziv zbačenog patrijarha, umeša se u stvar i naloži svojim poslanicima da povedu istragu. Slavoljubivi Fotije umeo je veoma umešno da iskoristi nezadovoljstvo koje je, vekovima, Istok osećao prema papskim zahtevima i neprijateljstvo koje je gajio prema Zapadu; nasuprot papskom polaganju prava na prvenstvo on, veoma vešto, svom ličnom sporu doda obeležje pravog narodnog spora. Na isključenje iz crkve koje objavi protiv njega Nikola I (863 g.) on odgovori raskidom sa Rimom. Carigradski crkveni sabor (867 g.) baci prokletsvo na papu, oglasi njegovo nezakonito mešanje u poslove istočne crkve i dovrši rascep. To je bio očevidan dokaz o postojanju vizantijskog narodnog osećanja koje se ispoljilo otprilike u isto doba, na ne manje jasan način, u uzbuđenju izazvanom od strane osvajačke politike Rima u Bugarskoj (866 g.).
Tako, sredinom IX veka, postojala je nesumnjivo vizantijska narodnost koju su postepeno stvorili događaji: carstvo je, po prestanku ikonoborstva, ponovo zadobilo versko jedinstvo, političku snagu, duhovnu veličinu; pre svega, postalo je čisto istočno carstvo. Trenutak se bližio u kome će ono dostići vrhunac svoje moći. Kada Vasilije Makedonac, ljubimac Mihaila III i njegov savladar, pošto se oslobodio svoga suparnika Varde (866 g.), ubi najzad i svoga dobrotvora (867 g.) i uzdiže na presto novu dinastiju, on donese vizantijskom carstvu, pomoću izvršenog državnog udara, sto pedeset godina sjaja, blagostanja i slave.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
- Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4.
- A. D. Udaljcov, J. A. Kosminski i O. L. Vajnštajn ISTORIJA SREDNjEG VEKA I — Vikizvornik
- Šarl Dil Istorija vizantijskog carstva — Vikizvornik
- Šarl Dil Vizantijske slike: Blažena Teodora — Vikizvornik
- Šarl Dil Vizantijske slike: Romantične pustolovine Vasilija Makedonca — Vikizvornik
- Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
- Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda