Arapska muzika

Muzičari iz Alepa, 18. vek

Arapska muzika (arap. الموسيقى العربية) obuhvata muziku naroda arapskog govornog područja i islamskog kulturnog kruga na Bliskom istoku (Saudijska Arabija, Jordan, Liban, Sirija, Irak) i u severnoj Africi (Egipat, Libija, Tunis, Alžir, Maroko), a u širem smislu i muziku naroda novopersijskog i turskog govornog područja koja se razvila u posebne dijalekte (persijski, turski). Arapska muzika vuče korene iz narodne muzike arapskih nomada predislamskog doba, a izgrađivala se pod uticajem islama, klasičnih oblika arapapske poezije i u dodiru s muzičkim kulturama naroda koje je zahvatila islamska ekspanzija te je postala svojevrsnom sintezom raznorodnih muzičkih elemenata. Sve do novijih vremena arapska muzika se prenosila usmenom predajom, pa se njena istorija, izuzev malobrojnih izvornih muzičkih primera, izvodi iz posrednih izvora, poglavično iz muzičkih teoretskih dela i religijskih dokumenata, a sama muzika proučava se uglavnom u njenom današnjem stanju. Razvoj arapske muzike može se podeliti u pet razdoblja koja se uglavnom podudaraju s važnim događajima arapske opšte istorije.

Istorija

Predislamsko razdoblje

Predislamska ili takozvana staroarapska muzika nomada-beduina ima mnogo zajedničkog s hebrejskim ili staroegipatskim melizmatičkim oblicima; izrasla iz govornih akcenata, ona je povezana s predislamskim narodnim pesničkim oblicima koje su gajili putujući pevači-pesnici. Psalmodičko, solističko, melodijsko deklamiranje narodnih epova uz pratnju gudačkog instrumenta rebaba može se ubrojiti u primere izvorne muzike Beduina. Melodije imaju mali opseg i karakteristične mikrointervale; neki srednjovekovni teoretičari navode podelu male terce na šest različitih tonova. Melodije se monotono ponavljaju od stiha do stiha; važnu funkciju ima u toj muzici ritam izveden iz govornog ritma; njime se oponašaju koraci kamile i konjski galop. Ovi osnovni ritmovi pojavljuju se u najstarijim oblicima arapske pesme; to su po predanju hid i habab. Od instrumenata poznati su od davnine: def, pljosnat, četvorougaoni, dvostruko napeti ručni bubanj koji prati akcente govornog ritma, zatim veliki bubanj tabl, pa vrsta mandoline s dugim vratom i dve žice tambura i vrsta violine sa dve žice i četvorougaonim ili kruškolikim rezonatorom rebab (ili rabab).

Razdoblje razvoja (od 662 do oko 830 godine n. e.)

U doba osnivanja dinastije Omejida, velikih osvajanja i širenja na istok arapska muzika se obogaćuje elementima sirijske, persijske i grčke muzike upotpunjene umetničkim karakterom. Pojavljuju se profesionalni muzičari koji osnivaju škole, nastaju originalna dela, počinje da se razvija dicionalni orijentalni stil. Prvi put se formuliše dotad jedan pojam muzičkog izražaja. Muzika je doduše podvrgnuta poeziji i Kuranu, ali nije više samo dopuna pesničkom muzikom. Prema savremenim dokumentima težilo se za umetničkim kovanjem primarno muzičkih elemenata pa u to doba postaje bogatija, uglađenija, izražajnija, opsegom šira; se i ritmička građa ali novi se oblici prilagođuju zahtev: rike; pojedine su vrste razdeljene prema četiri temeljna i hazaj (po svoj prilici dvodelni ritam marša), ramal (prvi tagil), drugi takil (svaki sa po šesnaest doba) i mdkiri, drugog takila.

Instrumentarijum se takođe obogatio i prilagodio ustaljenom napretku, osobno proširenju lestvice. Najvažniji instrumentarijum klasične arapske muzike postaje lutnjavud ili alvud koja je po svojoj prilici potekla od persijskog barbata; ima četiri žice i tipipičnih je persijskih imena barnm i zir a unutrašnje arapskih matb lat i udešena je u kvartama.

Upotrebljava se i mizaf, vrsta harfe ili citre sa dvanaest žica kanun, citra u obliku trapeza sa po tri žice za po već spomenute tambure, a od duvačkih, vrsta oboe (ili zamr) i flauta — gesbah ili kesbah (najčešće sa devet rupe struka, flauta sa pet rupa), koja služi i za pratnju pevača; muzička središta bila su, za vreme vladavine Omejida, Dam Abasida, Bagdad, gde su muzika i likovne umetnosti doživele veliki procvat. Na dvorovima kalifa muzika je postala deo ceremonijala. U toku svečanosti i službenih prijema su nastupali jedan za drugim; otud potiče izraz naub, koji je u muzici isprva značio izvođački sastav a kasnije ziciju u obliku niza instrumentalnih (i vokalnih) stavki; svitu. U to doba su reproduktivni umetnici često bili kompozitori, učitelji, stvaraoci instrumenata i teoretici od prvih arapskih muzičkih teoretičara, Ibn Musavih je pevački sistem i proširio je opseg melodike preko oktave učenika Muslim ibn Muhriza razbio je okvire klasičnog stiha i time omogućio bogatiji razvoj muzičkih linija, arapskoj baladi građenoj u dugačkom nizu stihova jedna i strukture, melodijska se fraza oblikovala prema jedru i zatim ponavljala. Ibn Muhriz je proširio muzičku frazu: stiha (po uzoru na persijsku Rubaviju); tako je nastao oblik koji i danas postoji arapskoj muzici. Karakter starog stiha sačuvale su do najnovijeg doba psalmodičke recitacije koje su jednostavne, čisto metričke, bez ikakvih ukrasa. Na arapskom dvoru glasovita je bila porodica muzičara Al Mav, na čelu sa Ibrahimom (742—804), pevačem i instrumentalistom kome se pripisuje više od 900 kompozicija. Njegov sin Iš (?—850), pevač, lutnjist i teoretičar, sistematizovao je arapsku muzičku teoriju starije škole (umnogome podudaranu s Eu i opisao njenu praktičnu primenu u dva traktata: u melodiji i ritmu i u Velikoj knjizi pesme. Ibrahim Mansur Zalzal (?—791), takođe dvorski muzičar, konstruisao je novi tip lutnje, ud aš šabut, koja je bila duža od dotadašnje.

Razdoblje širenja arapske kulture na zapad (do okončanja Rekonkiste 1492. godine)

Osvajanje zapadnih zemalja arapskoj muzici doneo je nove uticaje, koji se od zapada pre i oplođuju i ukrštaju. Pokušaj sinteze različitih muzičkih stilova nisu uspeli zbog etničke raznolikosti. Već na početku ovih pohoda ističu se dva muzička središta — jedan u Bagdadu, i Kordobi — gde se razvijaju različito usmerene škole; prva u Bagdadu javlja se pored predstavnika tradicionalnog, klasičnog stila i slobodnija škola nezavisnih. U ovom su razdoblju veliki iranski filozofi, enciklopedisti i teoretičari muzike — Alkindi (oko 790 — oko 873), Alfarabi (oko 870 — oko 950) i Avicena (arap. ibn Sina, 980—1037) — naučno obuhvatili tekovine islamske kulture. Uzori su im bili grčki filozofi pa i u teorijskoj sistematizaciji muzike usvajaju osnove grčkog sistema prilagođujući ih arapskoj muzici. Proučavaju se u prvom redu fizikalna svojstva tonova i intervala, obrađuju vrste lestvica, ritmički načini i instrumenti. Visinu tonova i njihove međusobne odnose izračunavali su i utvrđivali arapski teoretičari pomoću lutnje (ili anbura); njene su prazne žice bile ugođene u tetrakordima a tonski opseg je obuhvatao dve oktave antičkog sistema teleion. Žice na hvataljki, gotovo redovno su delile tri nepomične prečilice iz kojih su proizlazile pitagorejske vrednosti velikog celog tona, male i velike terce, čiste kvarte i oktave sa dijatonskim nizom od sedam tonova koji je bio i ostao temelj umetničke muzike Bliskog istoka. Osim ovakvim ustaljenim brojem nepomičnih prečnica, žice su se skraćivale dalje većim ili manjim brojem pomičnih prečnica pa su se na taj način dobivale različite polutonske, četvrttonske pa i manje vrednosti, a oktava je obuhvatala često sedamnaest do dvadeset-četiri tona. Najveći broj pomičnih prečnica susreće se kod Alfarabija, čija je takozvana materijalna lestvica na lutnji sadržavala više od dvadeset-pet stepena u oktavi. Različite sisteme lestvica ili tonskih rodova izgrađivali su i arapski teoretičari na osnovi tetrakorda; karakteristično je međutim da su Arapi, suprotno od Grka, koji su lestvicu smatrali uzlaznom linijom, što je po svemu sudeći izmenilo teoriju o tonskim rodovima, odnosno o položaju stepena u svakom pojedinačnom slučaju. Taj se preokret najjasnije ogleda u hromatskom tonskom rodu; dok su kod Grka mali intervali smešteni u donjem delu kvarte, kod Arapa se nalaze jedina oba kraja tako da najveći interval dolazi u sredini tetrakorda (kome je povećana sekunda). Ta se pojava naziva orijentalnom hromatikom. Polazeći od savršenog sistema, Alfarabi je razvrstao lestvice u dve grupe tonskih rodova: jake (dijatonske) i slabe (hromatske i enharmonske) sa po 6 različitih vrsta u svakoj grupi. Unutar grupe jakih tonaliteta nalazi se dijatonska ptolemejska lestvica, karakteristična za današnju orijentalnu muziku naroda Srednjeg istoka.

Avicena, koji se po svemu sudeći oslanjao na Ptolemejevu teoriju, nabrajao je šesnaest tonskih rodova (sedam jakih i devet slabih); intervali tih tonaliteta mogli su se razdeliti na tri različita načina, tako da nastane ukupno četrdeset-osam kombinacija.

U pogledu ritma arapska teorija se bitno razlikuje od zapadnjačke, jer metričko-ritmički oblici arapske muzike nisu simetrično naglašeni, već su zasnovani na slobodnom nizanju kraćih ili dužih ritmičkih jedinica (aditivna ritmika). Polazi se od najmnanje ritmičke jedinice (kao antički hronos protos) koja se slaže sa jednom različitom ritmičkom figurom (igat) prema metričkim modelima loetike. Po tome, što se oslanja na akcente govora, arapska muzika je sačuvala do dan danas svoju specifičnost. U opštoj teoriji o ritmu, arapski teoretičari dele ritmove na sastavljene, koji potiču od staroarapskog hazaja, i na rastavljene, odnosno prekinute, koji se sastoje od nizanja ritmičkih motiva u duge periode (dor), a one često obuhvataju veći melodijski kompleks. Pulsiranje ritmičkih figura ili perioda odvija se samostalno i prilično nezavisno u melodijskom obličju tako da se melodija i ritmički instrument često ukrštaju.

Primer makama, arapskog melodijskog modela

Pored vlastite teorije ritmičkih modela arapski srednjovekovni teoretičari (Alkindi, Avicena i drugi) izgradili su teoriju melodijskih modela (arap. maqam), odnosno karakterističnih melodijskih tipova koji kompozitoru služe za uobličavanje. Prvobitno su to bile narodne melodije koje su tokom vremena tipizovane, zatim sistematizovane i svedene u okvire određenih lestvica. Glavna muzička obeležja makama su temeljni ton, svakog pojedinog, i određeni broj tipičnih melodijskih pomaka. Poslednji veliki teoretičar klasične, srednjovekovne arapske muzike Persijanac Safi Idin (1230—1294) klasifikovao je i prvi put je imenovao dvanaest makama i šest avazata (sekundarnih melodijskih tipova).

Veliki procvat arapska muzika je doživela u osvojenoj Španiji gde se obogatila španskim elementima. Razvio se novi stil takozvane Andaluzijske škole koju je utemeljio u Kordobi Zirvab (Abdul Hasan ili ibn Xafi, oko 800. godine), znameniti pevač, kompozitor, teoretičar i pedagog. Zirvab je proširio opseg lutnje dodavši joj petu žicu had i izgradio vlastiti muzički sistem koji je izložio u dvadeset-četiri nauba. Njegova metoda pevanja i raspored tih nauba poznati su po opisu Al Makarija:

U Andaluziji koncert počinje nashidom (recitativ), koji se peva u slobodno odabranom ritmu. Zatim sledi polagani deo i priredba koja se završava sa dve poletne stavke, prema pravilima koja je postavio Zirvab.

Tragovi Zirvabove škole naziru se u severnoafričkom području još i u 18. veku.

Osim Kordobe značajna su žarišta zapadnoarapske muzike Granada, Valensija i Sevilja koja je ujedno i središte gradnje muzičkih instrumenata. U tim gradovima je delovao čitav niz istaknutih arapskih muzičara i teoretičara: Ibn Karija i Ibn Zai al Hadad (Valensija), Abu al Hosen i Ali Ben al Hamra (Granada), Ali Ben Džadar, Abu Bakr al Hasar, Abu Bakr Sabuni i Abu Bakr Ben Sarim (Sevilja) te veliki filozof arapskog Zapada, ujedno kompozitor i muzički teoretičar Avempace (ibn Badžah, oko 1090—1138). Karakteristično je da je u osvojenim španskim krajevima muzički život obuhvatio šire slojeve naroda dok je na Istoku muziciranje uglavnom privilegija dvorske elite, umetnost virtuoza-solista. Tako su pod uticajem španske pučke referenske pesme nastali novi strofni oblici arapske lirike: muvešah i zajal koji su slični renesansnoj odi ili baladi. Muvešah je bliži klasičnoj arapskoj metrici ramala, a melodika je bogato ornamentisana; negovali su ga prvenstveno dvorski pesnici virtuozi (pronalazak se pripisuje Obadu al Kuazazu iz 11. veka). Zajal predstavlja pučku varijantu muvešaha u andaluzijskom dijalektu; svakom rimovanom stihu odgovara druga melodijska fraza. Negovao ga je i proširio pučki pesnik i trubadur Ibn Guzman (12. vek) čije su pesme bile podjednako omiljene u Španiji i zemljama Bliskog istoka.

U afričkim provincijama isprepletali su se sve do prve Rekonkiste uticaji sa Istoka (osobno iz Sirije i Iraka) i sa Zapada. Za vreme velikih hrišćanskih osvajanja, proterani Arapi osnivaju u berberskoj Africi kulturne centre u koje presađuju umetničke tradicije andaluzijskih gradova. Razvijaju se četiri muzička dijalekta čije varijante odaju poreklo: tuniska škola je pod uticajem seviljske, alžirska pod kordobskim uticajem, a Tetuan i Fes bliži su stilski nekadašnjim središtima u Valensiji i Granadi. Istodobno, islamska muzika dalje se širi u hrišćanskoj Španiji. Izveštaji o Rekonkisti i savremene hronike govore o muzičkim priredbama na kojima su učestvovali hrišćani, Jevreji i Saraceni; ugledajući se na muhamedanske knezove, hrišćanski vladari uvode arapsku muziku u svoje palate; dvorski žongleri, plesači i svirači uglavnom su Arapi. Sam narod usvaja saracenske pesme tako da crkvene vlasti najzad moraju da intervenišu (koncil u Valadolidu).

Razdoblje stagnacije

Od 16. veka pa nadalje, kada je vlast nad islamskim svetom prešla u ruke turskih sultana, razvoj arapske muzike nije više potpuno jedinstven; stvaraju se sve izrazitije raznolični muzički dijalekti (egipatski, turski, persijski) a sama arapska muzika u užem smislu zapravo stagnira. Tradicionalna, arapska muzička dela sve više ustupaju mesto novim oblicima mahom turskog porekla; to su na primer orkestralna predigra Pesref i melizmatičke pesme Semaji, Nakis i Kijamnatik. Od teoretskih dela tog razdoblja zanimljiva je manja rasprava nepoznatog autora Poznavanje osam tonova — koja sadrži jedini do danas poznati pokušaj notacije arapske muzike: znakovi arapskog pisma raspoređeni su prema grčkom alfabetu (slovna notacija). U traktatu se nalazi i tabulatura za lutnju ugođenu u kvintama; takva se lutnja još i danas upotrebljava u Alžiru i Maroku (kovitra). U 18. veku javljaju se pokušaji renesanse andaluzijskog stila. El Hadžalal al Batla (1729—1757) iz Fesa, komponuje naubu u tonalitetu istihidl (primer takve naube je delo Izlazak meseca), srodnu klasičnoj naubi dil Muhamed Ibn al Hasan al Hadik sastavlja zbirku azjala i tavasiha (novo ime za muvešah) i svih klasičnih i neoklasičnih tradicionalnih pesničkih oblika, koje se razvrstava u red nauba. U to doba nastaju i neke neobične eklektičke tvorevine; neki pevač na primer sastavlja čudan mozaik reminiscencija povezujući u celinu egipatski taksim, andaluzijski mavg i druge folklorne elemente.

Izbođač Arapske muzike svira lautu, 1836. godina

Najnovije doba

U okviru velikog pokreta za novim oživljavanjem celokupne islamske kulture i umetnosti, započela je i obnova arapske muzike. Godine 1932. održan je međunarodni muzički kongres u Kairu, na kojem je utvrđen program naučnog istraživanja i sakupljanja ostataka islamske muzike, te pokretanja njene obnove i pripremanja podloge za razvoj koji bi se uskladio s razvojem evropske muzike. S tim u vezi osnovani su istraživački instituti u Kairu (Institut za orijentalnu muziku), Carigradu (u sklopu Konzervatorijuma), Ankari, Jerusalimu, Rabatu (Konzervatorijum u saradnji sa Institutom za autohtonu umetnost), Tetuanu i drugde, u kojima se radi na sakupljanju i sistematizaciji materijala.

Na temelju dosadašnjih istraživanja utvrđeno je da, uprkos nejedinstvenosti današnje arapske muzike, postoje određena karakteristična svojstva zajednička svim arapskim muzičkim dijalektima. To je pre svega pojava mikrointervala; zatim primena mnogobrojnih, raznovrsnih tonaliteta: svaki tip melodije i svaka vrsta tonaliteta obuhvata osam tonova oktave, ali se ti tonovi mogu odabrati između dvadeset-četiri lestvičnih stepeni; u melodici se često susreće povećana sekunda; zajedničko je obeležje svih muzičkih dijalekta jeste smisao za složene ritmove koji se izvode na raznovrsnim udaraljkama gotovo potpuno nezavisno od melodije; glavno obeležje oblikovanja je princip slobodnog nizanja delova bez dinamičkih vrhunaca i bogato ornamentisanje na različite načine: vokalize, melizmi, trileri, kratki guturalni akcenti, brze pasaže. Po građi arapska muzika je monofona, polifonih i harmonijskih elemenata nema, izuzev nekih oblika heterofonije (bordunske i ostinatne forme). Kod muziciranja, karakteristična je sklonost improvizaciji, neznatnoj jačini zvuka i solističkoj prvenstveno vokalnoj ili instrumentalnoj izvedbi ili malim, komornim sastavima. Uopšteno se u arapskoj svetovnoj i duhovnoj muzici današnjice može utvrditi podela na zapadnjačku dijalektalnu grupu koja se nadovezuje na andaluzijsku tradiciju i na istočnjačku grupu kojoj su glavna središta Kairo i Carigrad.

U liturgijskoj muzici takođe nije sprovedeno jedinstvo; Kuran se danas čita na dva načina: u službenom liturgijskom stilu koji se kreće između povišenja govora i pevanja (takozvana kantilacija slična silabičkim recitacijama psalama i lekcija) i u koncertalnom stilu koji je blizu svetovnom umetničkom pevanju, bogat melizmima, sa melodijom koja sledi svetovne modele makama. Osebujna tvorevina islamske duhovne muzike su molitvena pozivanja (odan) mujezina sa minareta, oblikovana poput sistema rapsodičnih uvoda (maval) svetovnog pevanja.

Arapski umetnici

Samo neki od najpoznatijih arapskih muzičara:

• Dalida
• Sabah Fakri
• Abdel Halim Hafez
• Tamer Hosni
• Um Kaltum
• Varta al Džazairija
• Magida el Rumi
• Latifa
• Kaled
• Amr Dijab
• Nensi Ajram
• Naval al Zogbi
• Fajruz

Literatura

• R. G. Kieseioetter, Die Musik der Araber, Leipzig 1842. (jezik: nemački)
• N. Land, Recherches sur l'histoire de la gamme arabe, Actes du Viem International des Orientalistes, Leiden 1884. (jezik: francuski)
• Ibrahim bey Mustafa, des intervalles dans la musique arabe, Kairo 1888. (jezik: francuski)
• X. M. Collangei sur la musique arabe, Journal asiatique, IV—VIII tom, 1904—1906 (jezik: francuski)
• R L'Orientalisme musical et la musique arabe, Le Monde Oriental, 1908. (jezik: francuski)
• A. Z. Idelsohn, Die Maqamen der arabischen Musik, SBIMG, 1912. (jezik: nemački)
• Ronzevalle, Un Traite de musique arabe moderne, Beyruth 1913. (jezik: francuski)
• Die Volksmusik der Araber von Biskra und Umgebung, ZFMW (jezik: nemački)
• K. Schlesinger, Is European Musical Theory Indebted to the Arabs, 1925. (jezik: engleski)
• H. G. Farmer, Arabic Musical Manuscripts in the Bodleiai London 1925. (jezik: engleski)
• Isti, The Influence of Music: From Arabic Source 1926. (jezik: engleski)
• Isti, A History of Arabian Music to the XIIIth Century, Lon — R. Lachmann, Musik des Orients, Breslau 1929. (jezik: engleski), (jezik: nemački)
• R. d'Erlanger, L: Arabe (VI tom), Paris 1930—1959. (jezik: francuski)
• H. G. Farmer, Studies in Orientj Instruments, London 1931. (jezik: engleski)
• G. Pesenti, Canti sacri e profani, dar degli Arabi, dei Somali e dei Suaheli, Milano 1931. (jezik: italijanski)
• O. Ursprum Frage nach dem arabischen beziehungsweise maurischen Einfluss auf landische Musik des Mittelalters, ZFMW, 1934. (jezik: nemački)
• J. Robson, Anciei Musical Instruments, Glasgow 1938. (jezik: engleski)
• H. G. Farmer, The Sources the Music, An Annotated Bibliography, Bearsden 1940. (jezik: engleski)
• R. Lachmai Cantillation and Song in the Isle of Djerba, Jerusalem 1940. (jezik: engleski)
• B. La Musica hispano-musulmana en Maruecos, Larache 1941. (jezik: italijanski)
• Rise of Music in the Ancient World, East and West, New York 1943. (jezik: engleski)
• Farmer, The Minstrels of the golden Age of Islam, Islamic Culture, I tom, 1943—1944. (jezik: engleski)
• H. Mickmann, Terminologie arabe des instruments de Kairo, 1947. (jezik: francuski)
• Isti, Le Rapports entre la musique orientale et occident: ne Egyptienne, 27—28. str 1948. (jezik: francuski)
• H. G. Farmer, What is Arabian Music, Glasgow University Oriental Society, 1948. (jezik: engleski)
• A. Chottin & H. Hickmann Musik, MGG, I tom, 1951. (jezik: engleski)
• H. G. Farmer, The Religious Music of Isla of the Royal Asiatic Society, 1952. (jezik: engleski)
• E. Gerson-Kiwi, Migrations of Oriental Folk Instruments, Journal of the International Folk Music, V tom, 1952. (jezik: engleski)
• M. Stern, Les Chansons mozarabes, Palermo, I tom, 1953. (jezik: italijanski)
• H. Grundlagen der antiken und orientalischen Musikkultur, Berlin 1954. (jezik: nemački)
• Shiloah, Caracteristiques de Fart vocal arabe au moyen age, Tel-j, 1954. (jezik: francuski)

Dodatna literatura

• Lodge, David and Bill Badley. "Partner of Poetry". 2000. In Broughton, Simon and Ellingham, Mark with McConnachie, James and Duane, Orla (Ed.), World Music, Vol. 1: Africa, Europe and the Middle East, pp. 323–331. Rough Guides Ltd., Penguin Books. (jezik: engleski)
• Shiloah, Amnon. Music in the World of Islam. A Socio-Cultural Study 2001. (jezik: engleski)
• Julián Ribera y Tarragó. La música árabe y su influencia en la española (1985). (jezik: španski)
• Fernández Manzano, Reynaldo. . Manzano, Reynaldo Fernández (1984). De las melodías del reino nazarí de Granada a las estructuras musicales cristianas. La transformación de las tradiciones Hispano-árabes en la península Ibérica. Diputación Provincial de Granada. ISBN 978-84-505-1189-5. Arhivirano iz originala 01. 11. 2018. g.  [1] (jezik: španski)
• Fernández Manzano, Reynaldo y Santiago Simón, Emilio de (Coordinación y supervisión ed.). . Manzano, Reynaldo Fernández; Simón, Emilio de Santiago (1995). Música y Poesía del Sur de al-Andalus. Lunwerg. ISBN 978-84-7782-335-3.  (jezik: španski)
• Fernández Manzano, Reynaldo.: La música de al-Andalus en la cultura medieval, imágenes en el tiempo, Granada, Universidad e Granada. . 2012. ISBN 9788490280935.  [2] (jezik: španski)

Vidi još

• Alžirska muzika
• Egipatska muzika
• Iračka muzika
• Islamska muzika
• Jordanska muzika
• Libanska muzika
• Libijska muzika
• Marokanska muzika
• Mauritanska muzika
• Omanska muzika
• Palestinska muzika
• Sirijska muzika
• Tuniska muzika
• Muzika Saudijske Arabije
• Arapska umetnost
• Arapska kultura

Spoljašnje veze

• Arapska muzika (jezik: engleski)
• Informacije o istoriji i muzici iz arapskih tekstova Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. decembar 2019) (jezik: engleski)
• Klasična Arapska muzika (jezik: engleski)
• Kompozicije Arapske muzike (jezik: francuski)
• Kompozicije klasične Arapske muzike (jezik: engleski)
• Muzikologija (jezik: arapski), (jezik: engleski), (jezik: francuski)
• Arapska kultura (jezik: engleski)