Beogradska gitarijada

Beogradska gitarijada ili samo Gitarijada, bio je muzički festival koji je održan u Beogradu. Prvo izdanje festivala održano je 1966. a drugo i poslednje 1967. godine. Ovaj festival bio je jedan od prvih rok festivala u SFR Jugoslaviji i smatran je jednim od najistaknutijih događaja u ranim danima jugoslovenske rok muzike.

Istorijat

Počeci

Pre prvog izdanja festivala, rok muzika je već doživela veliku popularnost kod omladine u SFR Jugoslaviji i našla se u jugoslovenskim medijima. Počekom šezdesetih godina 20. veka formirali su se prvi jugoslovenskih rok bendovi, a neki od njih kao što su Bijele strijele, Crveni koralji, Iskre i Elipse pre prvog izdanja ove manifestacije već su objavili EP-ove. Godine 1961. radio emisija Sastanak u 9.05 počela je da se emituje na Radio Beogradu, a 1962. godine osnovan je muzički časopis Ritam posvećen džezu i savremenoj popularnoj muzici. Serija koncerata pod nazivom Parada ritma održana je 1964. godine, na njoj su učestvovali jugoslovenski rok bendovi i ona se smatra prvim rok festivalom u Jugoslaviji a možda i prvim rok festivalom u komunističkim državama. Festival Beogradska gitarijada okrenuo je pogled čitave jugoslovenske javnosti prema rok muzici i popularnosti koju je uživao među mladima.

Prvi festival 1966.

Prvo izdanje festivala organizovali su časopis TV Novosti, dnevne novine Večernje novosti i diskografska kuća PGP RTB. Slogan festivala bio je: „TV Novosti daju šansu električarima”. Festival je bio takmičarskog karaktera, a više od 100 bendova iz svih delova Jugoslavije prijavilo se za nastup, od kojih je njih 56 izabrano da nastupaju. Festival je održan u Hali 1 Beogradskog sajma, a trajao je tri dana; prvo polufinalno veče bilo je 6. januara, drugo 9. januara, a poslenje veče festivala 13. januara. Žiri su činili Stevan Markićević (muzički urednik Radio Beograda), Borivoje Pavlović (novinar Radio Beograda), muzičari Mladen Maslić, Danilo Vasić, Aleksandar Vujisin i Jovan Popaz, kao i bokser Dragan Jelačić. U publici su bile pristune neke ugledne ličnosti tog vremena, kao što su Isidor Papo lekar-kardiohirurg, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik sanitetske službe i glavni hirurg JNA i akademik SANU, Dobrica Ćosić prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije, srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU, Mihailo Vukdragović srpski kompozitor i dirigent, Dušan Makavejev, filmski režiser, pevač Đorđe Marjanović, glumci Milena Dravić i Rada Đuričin, kao i mnoge druge ličnosti.

Prvih osam finalista žiri je rangirao sledećim redosledom: Bele višnje, Siluete, Indeksi, Iskre, Beduini, Dinamiti i Tomi Sovilj i njegove siluete. Više od 5.000 ljudi prisustvovalo je prvom danu festivala, od kojih je veliki deo nosio transparente podrške svojim omiljenim bendovima. Na drugoj polufinalnoj večeri, kojoj je takođe prisustvovalo nekoliko hiljada gledalaca, žiri je izabrao osam drugih finalista, rangirajući ih sledećim redosledom: Elipse, Bomko, Veseli dečaci, Idoli, Plavi dečaci, Smeli, Plamenih 5 i VIS Kristali. Finalu je prisustvovalo oko 15.000 ljudi, žiri je odabrao osam najboljih bendova, rangijarući ih redosledom: Elipse, Siluete, Plamenih 5, Indeksi, Iskre, Smeli, Bele višnje, Plavi dečaci, Veseli dečaci i Rubinski. Za najbolji bend festivala glasom publike izabrane su Siluete. Dana 3. marta 1966. godine u Domu omladine Beograda postavljena je izložba fotorafija sa festivala, fotografa Tomislava Peterneka, pod nazivom „Koncert od 100 fotografija”.

Reakcije

Kao jedan od prvih rok festivala i jedan od prvih velikih kocenarata u Jugoslaviji, Gitardijada je izazvala reakcije vlasti i različite reakcije javnosti. Centralni komitet Saveza komunista Srbije raspravljao je o festivalu, ali je odlučio da celokupno pitanje prenese na Centralni komitet Saveza socijalističke omladine Srbije, koji je istakao da je to pitanje nadležnosti Gradskog odbora Saveza socijalističke omladine Srbije. Gradski odbor pokazao je razumevanje za mlade rok muzičare i publiku. Njihova analzika je navela da je „za neke ovo muzičko pitanje — pitanje o sudbini socijalizma”. Takođe je navedeno:

„ Nažalost, niska demokratska kultura velikog broja naših građana rezultira činjenicom da u našoj zemlji ima i ljudi koji bi se mogli pridružiti kineskoj „kulturnoj revoluciji“. ”

TV stanice emitovale su snimke sa Gitarijade, uključujući scene dečaka koji skidaju majice i mašu sa njima visoko iznad glave, a devojčice plešu.

Dnevni list Politika napisao je:

„ Ljubitelji električne muzike izrazili su svoje stavove uz pomoć sirena, bacanja kaputa, kapa, torbica i svega ostalog što im je bilo u rukama. ”

Časopis Ilustrovana Politika tvdio je da je deo mladih nagovorio ili čak platio filmski režiser Dušan Makavejev, koji je želeo da napravi snimke za jedan od njegovi filmova, da deluju ekstatično i dao im rekvizite poput zviždaljki i perika.

Politika je tokom šezdesetih godina uglavnom bila priklonjena prema zapadnoj kulturi, ali je kritikovala Gitarijadu, opisujući je kao „masovni cirkus” i „nepromišljeno zavijanje”, prezirući dugu kosu mladih rokera, koju su poredili sa „ptičjim gnezdima”, nazivajućih „mladim šimpanzama”, a pevanje poredili kao „poziv za parenje slonova”. Dr. Aleksandar Kostić u članku „Naši domaći Bitlsi” koji je objavljen u nedeljenom listu NIN kritikovao je novi oblik zabave:

„ Ako ove pojave posmatramo kao težnju za povratkom u ranije stadijume evolucije, čak i kao privremenu težnju, to ne znači da im se ne treba suprostavljati na isti način na koji se odupiremo primitivnim porivima. Dokazi da se pojava Bitlsa i njihovih kaskada uvozi sa Zapada su nepotrebni. Oni nisu samo proizvod Zapada, već su dekadentni, bezobzirni, bezvredni i štetni proizvodi, čiji uvoz ne bi trebalo da dođe kroz prednja ni kroz zadnja vrata [...] Sve veći broj naših mladih odaje strane ekscentričnosti. Onaj koji je prisustvovao gitarskim feštama, koje su, nažalost, organizovali oni koji bi mladima trebali pružiti drugi, zdraviji oblik zabave, mora priznati da su te emisije bile istinita i verna kopija emisija u drugim zemljama. Hiljade mladih je deset sati bez prestanka slušalo monotonu muziku poznatih Bitsla, neumorno klimajući glavama, mašući dugom kosom, besno izvijajući svoja tela, stežući i isprepretajući noge, vrišteći i padajući u trans, koji je takođe uhvatio one koji su ih posmatrali kao masovnu histeriju. ”

Časopis Književne novine kritikovao je Večernje novosti kao organizatore festivala:

„ Postaje jasno da u ovom istorijskom periodu, u ovoj zemlji, štampa ili bar njen deo nema funkciju koju je obično imala tokom istorije: pre svega, da obaveštava svoje čitaoce o stvarima koje se dešavaju oko njih i u ostatku sveta. Jedan deo štampe posvetio se plemenitijoj stvari: okupljanju dlakavih i maskiranih stvaralaca buke, koja se proizvodi uz pomoć uređaja koji podsećaju na muzički instrument zvan gitara i električnu energiju, okupljajući one mladiće na jednom mestu, dajući im priliku za nadmetanje u ovom poslu i nagrađivanje i pomoć izabranima među njima. Svrha je očigledna: podstaći i širiti ovu vrstu buke kao stvar koje je korisna za društvo, dati joj oreol umetnosti kojoj treba da se divite i kojim treba da se bavite. ”

Sa druge strane, list Borba, službeni list Saveza komunista Jugoslavije branio je mlade rokere u članku pod naslovom „Savremen babaroge”.

„ Nezgodno je što negativan pogled nastaje posmatranjem marginalnih detalja, obično odevnih predmeta i načina zabave, pa se dobiva utisak da su kosa i odeća dovoljna mera za prosuđivanje mladih, istovremeno ignorisanje njihove životne težnje. Nakon stvari koje su stigle do javnosti nakon Gitarijade, kontakt sa „dlakavima” koji su se anatematizovali kao socijalna čudovišta obećao je mnogo toga — osim onoga što je zaista doneo. Međutim, postalo je jasno da u uskim pantalonama i kratkim čizmama žive mladići koji čvrsto stoje na nogama i da njihova duga kosa ne pokriva samo prazna glava. ”

Mladost, službene novine Saveza komustučke omladine Jugoslavije, objavile su članak sa sličnim pogledom:

„ Možemo li u samoupravnom društvu koje odbija nametanje odrediti lepotu i zabavu? Ne smirujemo li savest površnom kritikom mladih zbog svega što nismo uspeli učiniti između pojave rokenrola i hula obruča, između pojave tvista i električne gitarske muzike? Nije li takva vrsta kritike loša navika iza koje krijemo nemoć i nedostatak brige za stvarne aspiracije i sposobnosti mladih? ”

Ostali časopisi koji su branili izvođače i publiku su Ilustrovana politika i ekonomski časopis Ekonomska politika. Časopis Duga sproveo je upitnik pod nazivom „Gitarijada: da ili ne?”, a na njega su odgovarali univerzitetski profesori, neuropsihijatri, magistri, a većina njih odbacivala je ideju da je rok muzika štetna za mlade i društvo. Samo mali broj reakcija odnosio se na stvarni kvalitet nastupa bendova na festivalu. Muzički časopis Džuboks kritikovao je pevanje većine bendova, rekavši da su članovi samo nekoliko bendova savršeno pevali.

Drugi festival 1967.

Drugi festival održan je u Hali 1 Beogradskog sajma, 23. januara 1967. godine. Više od sto bendova se prijavilo za učešće, a odabrano ih je tridesetak, dok je događaju prisustvovalo više od 13.000 gledalaca. Žiri je proglasio bendove Crni biseri, Delfini i Siluete za najbolje bendove, dok je glas publike otišao Plavim dečacima, Džentlmenima i Vesnicima. Bendovi Elipse, Siluete i Plamenih 5 nisu se takmičili, već nastupali kao pobednici prethodne Gitarijade.

Nasleđe

Prvo izdanje Gitarijade smatra se jednom od prekretnica u istoriji jugoslovenske rok muzike. Iako je veliki borj bendova nastupao, puštao ploče i imao radio i televizijske nastupe u godinama pre festivala, on se smatra događajem koji je otkrio koliko je velika popularnost rok muzike među mladima. Nakon prve gitarijade, rok sastav je prvi put nastupio za jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita, pobednici festivala bend Elipse.

Željko Fajfrić i Milan Nenad su u knjizi „Istorija JU rok muzike od početka do 1970. godine” napisali: „Do tada je to (rok muzika) bila možda samo hir, a sada posle Gitarijade je nešto sasvim drugo, deo društva koji je mogao biti marginalizovan ali ne i zaboravljen.” Istoričar Aleksandar Raković izjavio je da se pre 1966. godine rok muzika u Jugoslaviji „osiguravala državljanstvom”, a da Gitarijada predstavlja tačku u kojoj je „fenomen rokenrola” potpuno shvaćen. Istoričarka Radina Vučetić napisala je: „Vlasti su bile svesne da ima malo prostora za omladinu i njen kulturni i rekreativni život, te da se pojavila grupa električnih gitarista koji predstavljaju specifičan kulturni pokret. Oni nisu bili shvaćeni kao problem sa kojim bi se trebalo baviti. Jedino što je nedostojalo bilo je nešto spektakularno, nešto što će povesti društvo ka potpunom prihvatanju rokenrola. Ta „spektakularna” stvar dogodila se u januaru 1986. godine [...] Ova otvorenost, kao i odobravanje režima bilo je dobar način stvaranja i promovisanja pozitivnog imidža Jugoslavije”.

Godine 2017. srpski magazin Nedeljnik proglasio je Gitarijadu iz 1966. godine jednom od 100 događaja koji su promenili Srbiju. U časopisu je pisalo: Nakon toga (Gitarijade) sve se promenilo. Partija je prihvatila mlade ljude koji su svirali rokenrol, što je provociralo teoretičare zavere da to opisuju kao želju komunista da pobedi omladinu ili da ih umiri i zadrži pod kontrolom koristeći rokenrol. Naravno, sve su to bile gluposti jer je rokenrol nešto što se nije moglo zaustaviti.

Spoljašnje veze

• Trezor: Tragom stare emisije, 50 godina od prve beogradske gitarijade Radio televizija Srbije (15. mart 2017)