Brutalizam

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Brutalističko Kraljevsko pozorište u Londonu
Geneksova kula, arh. Mitrović, Beograd 1980. godine
Hotel Interkontinental u Pragu i češki brutalizam
Studentski dom „Goce Delčev“, Skoplje

Brutalizam je arhitektonski stil moderne arhitekture koji se naročito razvijao od 1954. do 1970. godine. Naziv je dobio po fracuskom izrazu „beton brut“ koji označava „grub“ beton. Ovaj termin je francuski arhitekta Le Korbizje upotrebljavao da bi opisao liveni beton sa vidljivim tragovima oplate korišćen na većini njegovih zgrada sagrađenih nakon Drugog svetskog rata. Termin je počeo masovno da se koristi nakon objavljivanja knjige Rajnera Banhama The New Brutalism: Ethic or Aesthetic? koja se bavi pokušajem da se okarakteriše do tada nastala grupa pravaca delovanja, naročito u Evropi.

Istorija[uredi]

U engleskom gradu Hunstanton 1954. je završena zgrada srednje škole čiji su autori bili Alison i Piter Smitson. Blokovi ove zgrade su na prvi pogled odgovarali internacionalnom stilu gradnje u kojoj je novost bila primena betonskih sirovih površina zidova i plafona kao i vidljiva instalacija. Sami autori su još za vreme studija počeli da upotrebljavaju termin brutalizam. U vezi sa radovima Le Korbizjea sa sirovim betonom građeni su objekti koji su imali beton u izgledima koji nije bio obrađivan „Zihtbeton“.

Karakteristika[uredi]

Brutalizam isto tako kao i moderna, minimalizam i internacionalni stil u arhitekturi je pravac koji je imao mnogo elemenata koji su bili ponovljeni. On je ovo obogaćivao autorskim elementima po pravilu masivno formiranim od betonskih grubih i neobrađenih elemenata. Beton se odlivao u grubu drvenu oplatu sa namerom da bude za pogled efektan i interesantan u svom grubom izgledu.

Beton koji je uvek bio materijal pretežno konstruktivan sam bez sebe bez estetskog delovanja postao je element za dekorativni i likovni učinak na posmatrača. Sadržaj i forma sami o sebi ne postoje i za svoje izjašnjavanje potreban im je materijal. Beton nema oblik kao sirovina i njegov oblik se dobija posle ugradnje i stvrdnjavanja. Novi brutalizam u 50.-tim godinama je naglašavao estetičku stranu- uplatnjavanje sirovog materijala u njegovoj neskrivenoj prirodnoj strukturi.[1]Pre je betonska površina smatrana za manje vrednu i nesvršenu i pogodnu samo za objekte koji nisu imali estetske zahteve. Ovaj pravac nije otkriven u novo doba i imao je svoje prethodnike na početku veka u F. L. Rajtu i drugim arhitektima ali se razvijao u posleratnim godinama u nastavljanju na funkcionalizam i reakciju na racionalno usmerene industrizujuće tendencije. Ovi objekti sa betonom u izgledu mogu dati objektima živu površinu i bogati plastički izraz ali sa sobom donosi masivnu izgradnju u kojoj nije moguće kasnije ništa menjati bez ikakve fleksibilnosti i to su monolitne građevine koje imaju pored drugog i privilegiju da nije bitno šta to košta.[1]

Čestim elementom u brutalističkoj arhitekturi su elementi stubova na kojim stoji cela zgrada. Za razliku od funkcionalizma koji nadovezuje na brutalizam on nije mehanički aplikovan sistem pravila. Brutalizam se nikada nije tako razvio kao pravac funkcionalizma i njegovi derivati.

Brutalizam je izrazito dominantna arhitektura i namerno deluje monumentalnom jednoznačnošću svoga izraza i zbog toga je kritikovan jer je ignorisao okolne istorijske objekte i dok su arhitekti bili fascinirani izgledom i utiscima koje je predstavljao brutalizam on nije bio prihvaćen od strane široke publike i u njoj nije našao svoga pobornika.

Izvori[uredi]

  1. 1,0 1,1 Architektura ÖSR 1971/5 M. Bächer, E.Heinle Stavby s povrchovou strukturov betonu

Literatura[uredi]

  1. Architektura ČSR 1971/5 M. Bächer, E.Heinle Stavby s povrchovou strukturou betonu Praha 1971.
  2. H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.
  3. Udo Kutermen,Savremena arhitektura Novi Sad 1971.
  4. Sophie Daria Le Corbusier sociolog urbanismu-Praha 1967.
  5. istoimeni članak iz češke Vikipedije

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]