Gaj Julije Cezar

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Gaj Julije Cezar
César (13667960455).jpg
Portret iz Tuskuluma za koji se veruje da je jedina preživela Cezarova skulptura napravljena za vreme njegovog života
Biografija
Datum rođenja13. jul 100. p. n. e.
Mesto rođenjaRim
Rimska republika
Datum smrti15. mart 44. p. n. e. (55 god.)
Mesto smrtiRim
Rimska republika
ReligijaRimski politeizam
Supružnik(1) Kornelija
(84—69. p. n. e.)
(2) Pompeja Sula
(67—61. p. n. e.)
(3) Kalpurnija
(59—44. p. n. e.)
DecaJulija Cesaris
Cezarion
Oktavijan Avgust (usvojenjem)
OtacGaj Julije Cezar Stariji
MajkaAurelija Kota
Profesijapolitičar, vojskovođa, pisac
Diktator Rimske Republike[1]
Oktobar 49. p. n. e. — 15. mart 44. p. n. e.
Konzul Rimske Republike
59. p. n. e. — 58. p. n. e.
KolegaMarko Kalpurnije Bibul
Veliki Pontifik
63. p. n. e. — 44. p. n. e.
PrethodnikKvint Cecilije Metel Pije
NaslednikMarko Emilije Lepid

Gaj Julije Cezar (lat. Gaius Iulius Caesar; Rim, 13. jul 100. p. n. e. — Rim, 15. mart 44. p. n. e.), rimski vojskovođa[2], političar i pisac.[3] Kao briljantni vojskovođa i političar, Cezar je igrao glavnu ulogu u sukobima kasne republike, a njegova pobeda u građanskom ratu protiv Pompeja i brojnih protivnika u senatu znatno je doprinela kasnijem uspostavljanju novog državnog uređenja - principata.

Najslavniji rimski vojskovođa, Cezar je brojnim vojnim pobedama znatno proširio uticaj i vlast Rima. Pobedivši Pompeja u građanskom ratu od 46. p. n. e. zavladao je kao diktator. Cezarova diktatura predstavlja kraj vrhovne vladavine Senata u Rimu i početak eventualne transformacije stare republike u politički sistem koji će pod Oktavijanom, Cezarovim nećakom, postati poznat kao Principat.[4]

Nakon Cezarove smrti, republika je utonula u novu seriju građanskih ratova koji su se okončali pobedom Oktavijana, koji će postati prvi rimski car nakon prvog dogovora sa senatom 27. p. n. e..

Cezarovo nasleđe kao briljantnog generala i državnika održalo se tokom vekova. Cezar je ostao upamćen kao jedna od najvažnijih ličnosti rimske istorije i jedan od najvećih vojskovođa u istoriji uopšte.

Rođenje i mladost[uredi]

Cezar je poticao iz ugledne patricijske porodice Julijevaca.[5][6] U doba cara Oktavijana, koji je nasledio Cezara i postao prvi rimski car, u epu Enejida Publije Vergilije Maron veliča Julijevce povezujući ih sa legendarnim trojanskim junakom Enejom.[7][8][9]

Datum njegovog rođenja nije precizno utvrđen, ali verovatno je da je Cezar rođen 12. ili 13. jula 100. godine pre nove ere. Iako su Julijevci bili jedna od najistaknutijih rimskih patricijskih porodica, nisu raspolagali velikim bogatstvom. Cezarov otac, Gaj Julije Cezar Stariji, bio je istaknuti član rimske aristokratije i pristalica Gaja Marija. Cezarov otac služio je kao vojnički tribun, kvestor i pretor a kao prokonzul upravljao je prinvincijom Azijom. Cezarovi deda i pradeda sa očeve strane takođe su nosili ime Gaj Julije Cezar i zauzimali visoke državne funkcije.

Cezarova majka, Aurelija Kota, poticala je iz ugledne porodice čiji su članovi bili senatori. Antički istoričari Tacit i Plutarh pripisuju joj mnoge vrline, a potonji je opisuje kao idealnu rimsku ženu.

Pored Cezara, Aurelija i Cezar Stariji imali su dve ćerke, Juliju Stariju u Juliju Mlađu. Cezarova tetka, Julija Cezaris bila je udata za Gaja Marija, koji je u vreme Cezarovog odrastanja bio najmoćniji čovek u Rimu.

Kada je Cezaru bilo šesnaest godina, njegov otac je iznenada umro dok je obuvao cipele. Nakon očeve smrti, Cezar je kandidovan za Jupiterovog sveštenika, i raskinuo veridbu sa Kosutijom, bogatom ženom iz viteškog staleža i potom se oženio Kornelijom, ćerkom Lucija Kornelija Cine, narodnog tribuna i jednog od vodećih pristalica Gaja Marija. [10]

Cezar je dobio za ono vreme vrhunsko obrazovanje s neizbežnim putovanjem u Grčku gde je učio govorništvo.

Gaj Marije je 88. p. n. e. započeo građanski rat sa Lucijem Kornelijem Sulom, svojim bivšim legatom i saradnikom. Sukob između Marijevih u Sulinih pristalica u Rimu bio je izuzetno brutalan. Nakone Marijeve smrti 13. januara 86. pre nove ere, Rim je bio pod kontrolom Cine i ostalih Sulinih neprijatelja, uključujući Marijevog sina Gaja Marija Mlađeg.

Sula je u međuvremenu otišao na istok, gde je predvodio rimsku vojsku u ratu protiv Mitridatom od Ponta. Nakon pobede u ratu sa Mitridatom, Sula je po drugi put ušao u Rim i obračunao se sa preostalim Marijevim pristalicama. Već 82. p. n. e. Sula je izabran za diktatora i krenuo u obračun sa svojim neprijateljima.

Sula je naredio Cezaru da se razvede, što je ovaj je to odbio. Cezaru je oduzeto svešteničko zvanje, ženin miraz i porodično nasledstvo i označen je kao pripadnik protivničke stranke, pa se tako našao u opasnosti. Ubrzo je pobegao iz Rima i primoran da se krije od Sulinih agenata. Cezarovi prijatelji su ga savetovali da se ne vraća zbog rizika proskripcije.

Kako nam prenosi Plutarh, Cezara su od smrti spasle molbe rođaka, uključujući i njegovu majku Aureliju. Sula se dugo opirao molbama da poštedi Cezara, ali je na kraju popustio, iako nevoljno. Svetonije pripoveda da je tom prilikom Sula izrekao proročanstvo rekavši: "Neka vam bude, vodite ga. Ali imajte na umu da će ovaj mladić koga toliko želite da spasite jednog dana zadati smrtni udarac našoj aristokratiji... jer u jednom Cezaru naćićete nekoliko Marija."[[11]

Cezar se prijavio u rimsku vojsku i otišao u Malu Aziju gde je služio u pratnji guvernera provincije, Marka Terma i u Kilikiji pod Servilijem Isaurikom.[12][13] Iako mu je Sula formalno oprostio i pomilovao ga, Cezar se nije vraćao u Rim do Suline smrti, 78. p. n. e.[14][15]

Cezar je poslat na dvor kralja Nikomeda od Bitinije da bi zadobio podršku njegove flote, ali se toliko dugo zadržao na njegovom dvoru da su počele kolati glasine da je Cezar u tajnoj vezi sa kraljem. Cezarovi neprijatelji kasnije su koristili glasine o aferi sa Nikomedom da bi naštetili njegovom ugledu. Zbog vojničkih zasluga u opsadi Mitilene, Cezar je osvojio jedno od najviših republikanskih odlikovanja - Hrastov vecac (lat. Corona Civica).[16]

Vest o Sulinoj smrti zatekla je Cezara u Kilikiji, nakon čega se brzo vratio u Rim, nadajući se

Po povratku u Rim Cezar počinje raditi kao advokat. Na toj funkciji istakao se kao žestok kritičar i protivnik korupcije kod političara. Cezar je putovao na ostrvo Rodos kako bi usavršio retoriku kod slavnog govornika Apolonija Mola. Na putu su ga zarobili kilikijski gusari.[17] Kada su nameravali zatražiti otkupninu od 20 talenata, Cezar im se nasmejao i rekao da očigledno ne znaju koga su oteli. Na njegov nagovor gusari su zatražili i dobili 50 talenata za Cezarovo puštanje.[3][18] Za vreme zarobljeništva kod gusara, ponašao se veoma slobodno, čitao im poeziju i ako mu ne bi aplaudirali, nazivao bi ih neukim varvarima, učestvovao je u raznim igrama sa gusarima i nije pokazivao nikakav strah prema njima. Čak im je u šali govorio da će ih sve povešati kad ga oslobode. Čim je pušten Cezar je organizovao poteru na moru, zarobio gusare koji su ga oteli i osudio ih na smrt razapinjanjem na krstu.[18]

69. p. n. e. za vreme porođaja umire Cezarova prva žena Kornelija.[19] Iste godine umrla je i Julija, Cezarova tetka. Cezarovi protivnici su ga kritikovali da je Julijina sahrana bila zloupotrebljena u političke svrhe jer Cezar napada proskripcijske zakone iz Sulinog vremena te na taj način povećava svoju političku popularnost. Cezar je iste godine izabran za kvestora i odlazi u Španiju. Po povratku u Rim nastavlja se baviti pravom sve dok 65. p. n. e. ne postaje kurulski edil. Ta funkcija je uključivala regulisanje saobraćaja, trgovine i ostalih svakodnevnih poslova u Rimu. Posebno je zanimljivo da je to uključivalo i organizaciju igara u rimskom cirkusu. Budžet za zabavljanje najširih slojeva ljudi bio je ograničen. Cezar nije štedeo na novcu i organizovao je dotad najspektakularniju zabavu za narod. Godina je završila tako da je Cezar bio poznat islavan u narodu, ali sa ličnim dugom od, za ono vreme ogromnih, nekoliko stotina zlatnih talenata.

Godine 63. p. n. e. Cezar postaje pontifex maximus. Ta funkcija je uključivala dobijanje nove kuće Domus Publica, bavljenje pitanjima koji se dotiču rimske religije i, najvažnije za Cezara, oprost svih dugova.[20][21]

Iste godine Cezar je zajedno sa Markom Licinijem Krasom optužen pred senatom za učešće u zaveri koju je organizovao rimski političar Lucije Sergije Katilina. Petorica Katilininih bliskih saradnika i prijatelja ubijena su bez suđenja. Iako je konzul Marko Tulije Ciceron zatražio smrtnu kaznu za obojicu, Cezar i Kras su oslobođeni.

Cezar je 62. p. n. e. izabran za pretora.[22][23][24][25][26] Iste se godine razveo od svoje druge žene, Pompeje. 61. p. n. e. Cezar odlazi kao propretor u Španiju, ali tek pošto mu Marko Licinije Kras pozajmljuje novac da iplati poverioce kojima je dugovao ogromnu količinu novca. U Španiji u vojnim osvajanjima stiče veliko bogatstvo.[27] Godine 60. p. n. e. vraća se u Rim i podmiruje sve svoje dugove. Godine 59. p. n. e. Cezar je zajedno sa Pompejom i Krasom sklopio prvi trijumvirat. Cilj ovog sporazuma je bio preuzimanje vlasti u Rimskoj republici iz ruku senata. Pompej je bio najčuveniji rimski general a Kras verovatno najbogatiji Rimljanin. Cezar je imao brojne političke veze, pa je ova podela vlasti bila korisna za sve. Da bi učvrstili savez Pompej se ženi Julijom, Cezarovom jedinom ćerkom. Iako je ovo nesumnjivo bio politički brak, ljubav između Julije i Pompeja bila je obostrana.

Galija[uredi]

Veličina Rimske republike 40 p. n. e. nakon Cezarovih osvajanja.

Trijumviri su podelili vlast na način da je Cezar dobio Galiju na upravljanje. Godine 58. p. n. e. Cezar je započeo Galski rat koji je trajao do 51. p. n. e..[28] Da bi jasnije demonstrirao rimsku vojnu superiornost, Cezar je preduzeo i jedan vojni pohod preko Rajne protiv Germana u kasno leto 55. p. n. e., kao i dve ekspedicije na Britanska ostrva (u leto 55. i proleće 54. p. n. e.). On je 52. p. n. e. potukao Vercingetoriksa u opsadi Alezije, što je dovelo do potpune pobede Rimljana u ratu i pokoravanje tog dela zapadne Evrope.

Godine 55. p. n. e. Pompej i Kras su ponovo izabrani za konzule a Cezar za prokonzula na rok od još pet godina.[29][30] Godine 54. p. n. e. Cezarova ćerka Julija umire za vreme porođaja. Kras je poginuo u ratu sa Partima u bici kod Kare, 53. p. n. e. Nakon Krasove smrti Pompej i Cezar počinju se međusobno udaljavati u stajalištima, što konačno dovodi i do građanskog rata između njih.

Dok je Cezar još uvek bio u Galiji, Pompej je u Rimu zadobio većinu u senatu. Kada je Cezaru istekao petogodišnji rok prokonzula, 50. p. n. e., Senat ga poziva u Rim. Senat mu naređuje da se pojavi sam u Rimu a da pre toga raspusti vojsku. Cezar je znao da će u Rimu biti bespomoćan ukoliko nema imunitet kao konzul, ili ukoliko nema zaleđe koje mu donosi zapovedništvo nad legijama. Cezar je odbio naredbu Senata i 10. januara 49. p. n. e. prešao sa vojskom reku Rubikon. Na Rubikonu je bila granica sa Italijom i to je označilo početak građanskog rata. Legenda tvrdi da je nakon prelaska Rubikona Cezar rekao Alea iacta est! (Kocka je bačena ).

Mnogi senatori su pobegli iz Rima jer nisu znali da Cezar ima svega jednu legiju sa sobom. Pompej je imao mnogo veću vojsku i Cezar mu je nudio pregovore i mogućnost da obnove savezništvo. Pompej odbija. Prekretnicu u građanskom ratu donosi bitka kod Farsala, 48. p. n. e. u kojoj Cezar pobeđuje dvostruko brojniju Pompejevu vojsku. Pompej beži u Egipat, a Cezar kreće u poteru.

U Egiptu Pompej biva ubijen naređenjem Potinusa faraonovog evnuha, a Cezar nanosi poraz Ptolemeju XIII u bici kod Nila i prepušta upravu nad Egiptom Kleopatri VII. Zatim je pobedio i pontskog kralja Farnaka II u bici kod Zele, 47. p. n. e. Nakon te bitke poslao je senatu čuvenu poruku Veni, vidi, vici! (Dođoh, videh, pobedih ). U međuvremenu, Pompej je ubijen u Egiptu. Cezar nanosi poraze protivnicima i u bici kod Tapsa, 46. p. n. e. te Gneju Pompeju, sinu Pompeja Velikog, u bici kod Munde, 45. p. n. e.

Cezarova diktatura[uredi]

Godine 46. p. n. e. Cezar je po treći put postao konzul zajedno sa Markom Emilijem Lepidom, a 45. p. n. e. postaje jedini konzul. Nakon ovoga Cezar postaje apsolutni diktator i sva vlast u Rimskoj imperiji je u njegovim rukama. 44. p. n. e. Cezar postaje konzul po peti put, ovaj put zajedno sa Markom Antonijem.

Zapravo, nakon pobede nad Pompejem i senatom Cezar je postao glava rimske države i taj je položaj zadržao sve do svoje smrti 15. marta 44. p. n. e. Nije smatrao da svoj položaj treba da ojača služeći se Marijevim i Sulinim metodama, niti je odlučio uništiti sve svoje protivnike. Nikada nije ni pomišljao na to da senatu vrati nekadašnju moć niti da prizna suverenu vlast rimskoga puka. Cezar je zadržao stara imena državnih ustanova, a njegova vlast, vrhovna i neuporedivo veća od vlasti drugih magistrata, bila je izražena titulom diktatora, koja mu je prvi put dodeljena 49. p. n. e., a poslednji put 44. p. n. e., kada je bio proglašen za doživotnog diktatora (dictātor in perpetuum). Cezar je imao i druga ovlaštenja, npr. doživotnu tribunsku vlast (tribunicia potestas), što znači da je imao sva prava narodnih tribuna, uključujući i njihov imunitet. Dato mu je i pravo nadzora nad moralom (praefectūra morum), koje je ranije pripadalo cenzorima. Cezar je na osnovu toga mogao bilo kome zapretiti isključivanjem iz senata ili iz viteškog staleža. Drugi specijalni zakoni dodelili su mu pravo da postavlja upravnike provincija i da narodu preporučuje polovinu svih magistrata za položaje u Rimu (ius commendatiōnis), pravo da zaključuje mir i objavljuje rat, pravo da u senatu prvi glasa, trajno pravo vrhovnog zapovedništva nad vojskom te pravo raspolaganja sredstvima državne blagajne. Tokom Cezarove diktature komicije su poslušno primale sve njegove predloge. Broj članova senata povećao se na 900, budući da su u njega ušli mnogi Cezarovi oficiri i čak bivši oslobođenici.

Atentat[uredi]

Cezarovu unutarnju politiku nakon građanskog rata karakterisala težnja da pridobije različite društvene grupe. Do kraja života uživao je podršku rimskog plebsa, a značajan broj pristaša imao i među stanovništvom italijanskih gradova. Takođe je težio da privuče na svoju stranu vladajuće grupe provincijskoga stanovništva, pa je dodeljivao prava rimskog građanstva i pojedincima i čitavim gradovima, posebno u galskim provincijama. Istovremeno je vodio politiku izmirenja sa nobilitetom, još uvek vladajućom grupom u državi: istaknuti aristokrati, bivše Pompejeve pristaše, biraju se na najviše državne položaje, šalju u provincije kao deo upravnog aparata, dobijaju posede na poklon.

Međutim, Cezar je otišao previše daleko u narušavanju republikanskog ustava. Na Martovskim idema 15. marta 44. p. n. e. Cezara je na početku jedne senatske sednice ubila grupa zaverenika među kojima su glavni bili Gaj Kasije Longin, Marko Junije Brut i Decim Junije Brut.[31] Prema antičkoj tradiciji, koju prenosi rimski pisac Svetonije, Cezar je na samrti Marku Juniju Brutu na grčkom rekao Kai su, teknon? (I ti, sine?), premda treba imati u vidu da Brut nije Cezaru bio niti sin, niti posinak, niti su uopšte bili u srodstvu. Latinsku verziju ove izreke (Et tu, Brute?) besmrtnom je učinio Vilijam Šekspir u delu Julije Cezar [1], a danas se ponekad navodi i u obliku Tu quoque, Brute, mi fili (Zar i ti, sine Brute?).[32]

Nakon Cezarovog ubistva, međutim, do automatskog prelaza vlasti u ruke senata, što su zaverenici očito očekivali, nije došlo. Senatori su se razbežali u panici, a u gradu je zavladala izuzetno napeta situacija. Prvih dana nakon Cezarove smrti položaj konzula Marka Antonija i predstavnika starog patricijskog roda Lepida, koji su bili na čelu cezarovaca, nije bio čvrst. U toj pomalo haotičnoj situaciji održana je sednica senata. Tu je odbačen predlog da se Cezar proglasi za tiranina te da se izjavi zahvalnost njegovim ubicama, a prihvaćen je Ciceronov kompromisni predlog da se svi Cezarovi akti i naredbe priznaju za važeće, a da njegove ubice ostanu nekažnjene.

Nakon Cezarovog ubistva stvoren je drugi trijumvirat između Marka Antonija,[33] Oktavijana i Marka Emilija Lepida. Kada su se trijumviri obračunali sa Cezarovim ubicama (svi su ili ubijeni ili počinili samoubistvo) izbio je novi građanski rat između Oktavijana sa jedne i Marka Antonija i Kleopatre VII. sa druge strane. Pobedom u pomorskoj bici kod Akcija, 31. p. n. e., Oktavijan je ostao samovladar a od 27. p. n. e. i službeno prvi rimski car.

„Najveći Rimljanin“[uredi]

Mnogi ga s razlogom zovu najvećim Rimljaninom, a pouzdano se zna da je više cenio svoje političko delovanje od onog književnog, premda je imao široka književna interesovanja, a bavio se i naučnim radom. Cezarov život važan je za opštu istoriju Rimskog carstva u njegovom najsudbonosnijem dobu posle smrti Suline kada je stara senatorska Republika bila na izdisaju. Vođa populara Marije bio je Cezarov teča, pa mnogi smatraju da je upravo zbog toga Cezar i otišao u Marijev demokratski tabor u kojem je Senat s pravom video smrtnog neprijatelja. Sula ga je stoga i osudio na smrt, ali ga je docnije pomilovao. Cezar je brzo napredovao ka svom glavnom cilju — da nasledi umiruću Republiku i preuzme svu vlast. Zadobio je neograničenu diktatorsku i doživotnu tribunsku vlast (tribunicia potestas), a umesto carske krune lovorov venac. Vojnik koji je dvaput prelazio Rajnu i dvaput se iskrcavao na maglovitoj Britaniji hteo je da, kao potomak legendarnog Dardanca Eneje, rodonačelnika u rimskoj istoriji ne naročito istaknutog julijskog roda (gens Iulia), preseli Rim, „glavu sveta“ (caput orbis), na mesto gde je bila Prijamova i Enejina Troja, dakle ne na Bosfor kao Konstantin Veliki, nego pred Dardanele. Rimskoj gospodi nije bila po volji ta kombinacija i prinudna seoba, a još manje Cezarova gotovo božanska sila i slava, pa ga je na Martovske ide 44. p. n. e. grupa zaverenika izbola noževima. Tek je Cezarov mladi posinak i naslednik Avgust Oktavijan, prozvan Avgust, dovršio njegovo delo i postao, kao „prvak“ (princeps), stvarni vladar Rimskog carstva. Deifikovani Cezar (divus Iulius) trudio se da u tu najveću organizaciju antičkog sveta unese ne samo političko-ekonomske nego i društveno-etičke sadržaje. To su „čovečnost“ (humanitas) i „blagost“ (clementia), ali u rimskoj redakciji, kakva je bila nepoznata grčkom čoveku. (Dr Milan Budimir & dr Miron Flašar)

Književni rad[uredi]

Sačuvana dela Gaja Julija Cezara, 1678

Izvanredna oštrina i pokretljivost Cezarova uma omogućila mu je da se istovremeno bavi mnogim i različnim poslovima. Pripadnik stare ugledne porodice, ovaj je aristokrata školovan od strane najboljih grčkih učenjaka. Kao pisac i naučnik (reforma kalendara i julijanska hronologija) bavio se i lingvističkim problemima. Njegov izgubljeni spis O analogiji (lat. De analogia, god. —52. p. n. e. ?) ustaje protiv neologizama i bori se za purizam i eleganciju, za izbirljivost u književnom latinskom jeziku. Izgubljene su i Cezarove besede izdavane u različnim zbirkama u koje su u poznijim vekovima unošeni i neautentični govori. Ali mnoga antička svedočanstva kazuju da je bio odličan govornik, i to atikista koji neguje jasan i jednostavan stil. Od pesničkih tekstova Cezarovih sačuvan je samo epigram upućen Terenciju, komediografu doklasičnog doba koji je imao slične purističke principe kao stilista. Cezar ga stoga i označava kao ljubitelja čistog jezika (puri sermonis amator), a taj se sud zaista može primeniti i na samog Cezara čija je glavna književnička snaga u odnegovanoj jednostavnosti izraza, često moćnijoj i od Ciceronove blistave fraze i bogate periode. Poznato je da se u pesništvu ogledao u raznim radovima. Izgubljeni su epigrami, tragedija Edip (Oedipus) i dva speva: Pohvala Herkula (Laudes Herculis) i Put (Iter), pesma o jednom Cezarovu putovanju. Pominje se i jedna zbirka izreka (lat. dicta collectanea) kao njegovo delo. Svi su ovi spisi nestali, čini se, zato što je Cezarov naslednik Avgust zabranio njihovo objavljivanje posle Cezarove pogibije. Izgubljen je i politički spis Anti-Katon (Anticato ili Anticatones) što ga je Cezar sastavio u vojnom logoru kod Munde godine 45. p. n. e., dakle one godine kada je vodio najtežu borbu protiv pristalica Pompejevih. Jedno od njegovih dela je i De bello Gallico (Zapisi o galskom ratu).


Termin cezar

cezar - termin koji je uveo Dioklecijan i koji označava zamenika i naslednika avgusta. Svaki avgust je imao svog cezara, koji ga je nasleđivao posle smrti. Na taj način je Dioklecijan uveo tetrarhiju u Carstvu

Cezarov odnos sa vojskom[uredi]

Formacija kornjače
Formacija klin u rimskoj vojsci
Formacija protiv konjice
Formacija krug

Cezar ne samo da je bio jedan od najpoznatijih osoba Rima već je bio i jedan od njihovih najboljih vojskobođa. Cezar je brojnim vojnim pobedama znatno proširio uticaj i vlast Rima. Pobedivši Pompeja u građanskom ratu od 46. p. n. e. zavladao je kao diktator. Cezarova diktatura predstavlja kraj vrhovne vladavine Senata u Rimu i početak eventualne transformacije stare republike u politički sistem koji će pod Oktavijanom, Cezarovim nećakom, postati poznat kao Principat. U bitkama je išao na čelu i bio izuzetno hrabar pa je stekao poverenje vojnika. Svakog vojnika je poznavao lično a nekad i njihove porodice pa čak i dalji rod. Ovo je osiguralo lojalnost. Cezar je bio izuzetno rečit i talentovan i ovo mu je omogućilo bolju komunikaciju sa voskom i neprijateljima.

Privilegije[uredi]

Biti član Cezarove vojske je bila velika privilegija. Cezar je svojoj vojsci davao veliki deo od onoga što osvoje i opljačkaju. Cezar je davao vojnicima i svojevrsnu platu. Sada biti u vojsci nije bilo samo odbrana države već i neki posao. Ovo je značilo da kada je Cezar prešao reku Rubikon vojska ga je sledila iako je kršio zakone i pravila senata i kada je vodio ratove u Galiji iako su zalihe hrane ponestajale. Davao je vojnicima da ukrašavaju oružja.

Nagrade[uredi]

Cezar je umeo da pohvali svakog vojnika lično. Za zasluge u vojsci dielila su se različita odlikovanja, a zvala su se venci (Coronae), jer ima oblik venaca, koji su bili napravljeni od lišća ili kakva metala.

Ta odlikovanja su bila
  • Corona castrensis dobio bi onaj vojnik koji je istakao pri opsadi logora.
  • Corona civica se davala onome ko spasi život rimskoga građanina. To odlikovanje je Cezar dobio kod opsade Mitilene.
  • Corona muralis je za ono ko se uspne na neprijateljske zidove.
  • Corona navalis se davala kod pobede na moru.
  • Corona obsidionalis pri oslobodi od opsade.
  • Corona vallaris je odlikovanje koje vojnik zaslužuje ako prvi uđe u neprijateljski red.

Disciplina[uredi]

Iako je Cezar imao dobar odnos sa vojskom disciplina je bila veoma stroga. Rimski vojnik bio je dobro obučena borbena mašina. Mogao je marširati oko 30 km na dan, noseći sav oklop i opremu. Mogao je plivati ili prelaziti reke u čamcima i graditi mostove. Posle dugog dana marširanja, rimski vojnici su morali da grade kamp sa zidom od drvenih kolaca. Sutradan su morali ponovo sve da urade. Rimski vojnik je gotovo uvijek sledio naredbe. Svako ko nije suočio se sa teškim kaznama. Ako bi ste zaspali na dužnosti, mogli biste biti osuđeni na smrt. Svetonije je rekao da on ne gleda ljude po moralu i poziciji već sve na isto. Kazne su bile vojne ili kazne za nehumana dela. Bio je posebno poznat po tome što je mogao da nove neiskusne vojnike pripremi za borbu.

Taktike[uredi]

Cezar je koristio veliki broj taktika kako bi dobio prednost nad protivnicima. Primer dobre upotrebe taktika je bila bitka kod farsale. U ovoj borbi Cezar je bio nadbrojan međutim ipak pobedio. Voleo je da savetuje svoje vojnike oko pozicija pa je tako govorio da zauzimaju formaciju od tri reda po 8 vojnika.

Imao je više formacija koje bi zauzimali vonici

  • Kornjača - najpoznatija odbrambena formacija sa štitovima napred i gore
  • Klin - Formacija za napad u obliku strele
  • Odbijanje konjice - formacija protiv konjice
  • Krug - odbrambena formacija u obliku kruga

Reference[uredi]

  1. ^ Plutarch, Julius 13; Suetonius, Julius 18.2
  2. ^ Julius Caesar
  3. 3,0 3,1 Thorne 2003, str. 15.
  4. ^ Keppie 1998, str. 102.
  5. ^ Goldsworthy 2006, str. 32.
  6. ^ Suetonius, Julius 1; Plutarch, Caesar 1, Marius 6; Pliny the Elder, Natural History 7.54; Inscriptiones Italiae, 13.3.51–52
  7. ^ Froude, James Anthony (1879). Life of Caesar. Project Gutenberg e-text. str. 67. Arhivirano iz originala na datum 9. 12. 2007. Pristupljeno 28. 2. 2017.  See also: Suetonius, Lives of the Twelve Caesars: Julius 6; Velleius Paterculus, Roman History 2.41; Virgil, Aeneid
  8. ^ Pliny the Elder, Natural History 7.7. The misconception that Julius Caesar himself was born by Caesarian section dates back at least to the 10th century (Suda kappa 1199). Julius wasn't the first to bear the name, and in his time the procedure was only performed on dead women, while Caesar's mother, Aurelia Cotta, lived long after he was born.
  9. ^ Historia Augusta: Aelius 2.
  10. ^ Svetornije, Cezar, 1
  11. ^ https://www.gutenberg.org/files/6400/6400-h/6400-h.htm#link2H_4_0002 Свет. Цезар, 1]
  12. ^ Suetonius, Julius 2–3; Plutarch, Caesar 2–3; Cassius Dio, Roman History 43.20
  13. ^ Plutarch, Caesar
  14. ^ Suetonius, Julius 46
  15. ^ Plutarch, Caesar 1; Suetonius, Julius 1
  16. ^ Свет. Цезар, 2
  17. ^ Plutarch, Caesar 1–2
  18. 18,0 18,1 Freeman 2008.
  19. ^ Suetonius, Julius 5–8; Plutarch, Caesar 5; Velleius Paterculus, Roman History 2.43
  20. ^ Velleius Paterculus, Roman History 2.43; Plutarch, Caesar 7; Suetonius, Julius 13
  21. ^ Sallust, Catiline War 49
  22. ^ Kennedy 1958, стр. 10.
  23. ^ Hammond 1966, стр. 114.
  24. ^ Suetonius (2004). Lives of the Caesars. Barnes and Noble Library of Essential Reading Series. Translated by J. C. Rolfe. Barnes & Noble. стр. 258. ISBN 9780760757581. Приступљено 26. 12. 2014. 
  25. ^ T.R.S. Broughton, The Magistrates of the Roman Republic (American Philological Association, 1952), vol. 2. pp. 180 and 173.
  26. ^ Colegrove 2007, стр. 9.
  27. ^ Plutarch, Caesar 11–12; Suetonius, Julius 18.1
  28. ^ Cicero, Letters to Atticus 1.19; Julius Caesar, Commentarii de Bello Gallico Book 1; Appian, Gallic Wars Epit. 3; Cassius Dio, Roman History 38.31–50
  29. ^ Cicero, Letters to his brother Quintus 2.3; Suetonius, Julius 24; Plutarch, Caesar 21, Crassus 14–15, Pompey 51
  30. ^ Julius Caesar, Commentaries on the Gallic War Book 3; Cassius Dio, Roman History 39.40–46
  31. ^ „Plutarch – Life of Brutus”. Classics.mit.edu. Приступљено 28. 4. 2010. 
  32. ^ „Suetonius, ',Life of the Caesars, Julius', trans. J C Rolfe”. Fordham.edu. Приступљено 28. 4. 2010. 
  33. ^ Huzar 1978, стр. 79–80.

Литература[uredi]

  • Colegrove, Michael (2007). Distant Voices: Listening to the Leadership Lessons of the Past. iUniverse. стр. 9. ISBN 9780595472062. Приступљено 26. 12. 2014. 
  • Suetonius (2004). Lives of the Caesars. Barnes and Noble Library of Essential Reading Series. Translated by J. C. Rolfe. Barnes & Noble. стр. 258. ISBN 9780760757581. Приступљено 26. 12. 2014. 
  • Hammond, Mason (1966). City-state and World State in Greek and Roman Political Theory Until Augustus. Biblo & Tannen. стр. 114. ISBN 9780819601766. Приступљено 26. 12. 2014. 
  • Kennedy, E.C. (1958). Caesar de Bello Gallico. Cambridge Elementary Classics. III. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. стр. 10. Приступљено 26. 12. 2014. 
  • Keppie, Lawrence (1998). „The approach of civil war”. The making of the Roman Army: from Republic to Empire. Norman, OK: University of Oklahoma Press. стр. 102. ISBN 978-0-8061-3014-9. 
  • Thorne, James (2003). Julius Caesar: Conqueror and Dictator. The Rosen Publishing Group. 
  • Freeman, Philip (2008). Julius Caesar. Simon and Schuster. ISBN 978-0-7432-8953-5. 
  • Appian, Book 13 (English translation)
  • Cassius Dio, Books 37–44 (English translation)
  • Plutarch on Antony (English translation, Dryden edition)
  • Plutarch: The Life of Julius Caesar (English translation)
  • Plutarch: The Life of Mark Antony (English translation)
  • Suetonius: The Life of Julius Caesar. (Latin and English, cross-linked: the English translation by J. C. Rolfe)
  • Suetonius: The Life of Julius Caesar (J. C. Rolfe English translation, modified)
  • Canfora, Luciano (2006). Julius Caesar: The People's Dictator. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-1936-8. 
  • Fuller, J. F. C. (1965). Julius Caesar: Man, Soldier, and Tyrant. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press. 
  • Goldsworthy, Adrian (2006). Caesar: Life of a Colossus. Yale University Press. ISBN 978-0-300-12048-6. 
  • Grant, Michael (1969). Julius Caesar. New York: McGraw-Hill. 
  • Grant, Michael (1979). The Twelve Caesars. New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-044072-0. 
  • Holland, Tom (2003). Rubicon: The Last Years of the Roman Republic. Anchor Books. ISBN 978-1-4000-7897-4. 
  • Jiménez, Ramon L. (2000). Caesar Against Rome: The Great Roman Civil War. Praeger. ISBN 978-0-275-96620-1. 
  • Kleiner, Diana E. E. (2005). Cleopatra and Rome. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01905-8. 
  • Meier, Christian (1996). Caesar: A Biography. Fontana Press. ISBN 978-0-00-686349-6. 
  • Weinstock, Stefan (1971). Divus Julius. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-814287-4. 
  • Ernst Baltrusch: Caesar und Pompeius. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt. 2004. ISBN 978-3-534-16490-5. (Einführung).
  • Ernst Baltrusch (ed): Caesar. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt. 2007. ISBN 978-3-534-20111-2. (Neue Wege der Forschung).
  • Luciano Canfora: Caesar: der demokratische Diktator. Beck. München: 2001. ISBN 978-3-406-46640-3.
  • Karl Christ: Caesar: Annäherungen an einen Diktator. Beck. München: 1994. ISBN 978-3-406-47288-6. (Darstellung des Caesar-Bildes seit der Antike in Wissenschaft und Kunst).
  • Vgl. Martin Jehne: [Rezension zu] Karl Christ, Caesar. Annäherungen an einen Diktator. München, Beck 1994. In: Historische Zeitschrift 263 (1996). pp. 444-446.
  • Karl Christ: (2001). Caesar. In: Manfred Clauss (ed): Die römischen Kaiser. 55 historische Portraits von Caesar bis Iustinian. 2. izdanje. Beck, München. str. 13—25. ISBN 978-3-406-42727-5. .
  • Werner Dahlheim: Julius Caesar. Die Ehre des Kriegers und die Not des Staates. Schöningh, Paderborn. 2005. ISBN 978-3-506-71981-2. (sehr gut lesbare Biografie, die ein sehr kritisches Caesarbild vermittelt).
  • Stephan Elbern: Caesar. Staatsmann, Feldherr, Schriftsteller. Zaberns Bildbände der Archäologie, Mainz. 2008. ISBN 978-3-8053-3826-4.
  • Matthias Gelzer: Caesar. Der Politiker und Staatsmann. Franz Steiner. Stuttgart: 2008. ISBN 978-3-515-09112-1. (Neudruck der Ausgabe von 1983; zuerst 1921; klassische, aufgrund der Nähe zu den Quellen noch heute wertvolle Darstellung).
  • Helga Gesche: Caesar. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt. 1976. ISBN 978-3-534-05333-9. (Erträge der Forschung, Band 51; ausführlicher Forschungsbericht, der rund 2000 Untersuchungen aus 50 Jahren verarbeitet).
  • Vgl. Hans Kloft: [Rezension zu] Helga Gesche, Caesar. (Erträge der Forschung, Bd. 51.) Darmstadt, Wiss. Buchgesellschaft 1976. In: Historische Zeitschrift 230 (1980). pp. 135-137.
  • Adrian Keith Goldsworthy: Caesar. The Life of a Colossus. Weidenfeld & Nicolson. London: 2006. ISBN 978-0-297-84620-8. (vor allem in Hinblick auf Caesars Militäroperationen nützliche Darstellung).
  • Ulrich Gotter: Der Diktator ist tot! Franz Steiner, Stuttgart 1996 (befasst sich mit der Zeit unmittelbar nach Caesars Ermordung und der Entwicklung, die zu dieser geführt hatte).
  • Miriam Griffin (ed): A Companion to Julius Caesar. Blackwell, Oxford u. a. 2009 (enthält knappe, aber informative Beiträge zur Biographie, Geschichtsschreibung und Nachwirkung).
  • Martin Jehne: Caesar. 4. aktualisierte Auflage. C.H. Beck. München: 2008. ISBN 978-3-406-41044-4. (Einführung).
  • Christian Meier: Die Ohnmacht des allmächtigen Dictators Caesar. Drei biographische Skizzen. Suhrkamp, Frankfurt am Main. 1980. ISBN 978-3-518-11038-6.
  • Christian Meier: Caesar. 4. izdanje. dtv. München: 1997. ISBN 978-3-423-30593-8. (zuerst Berlin 1982; einflussreiche und stilistisch hervorragende Darstellung).
  • Wolfgang Will: Julius Caesar. Eine Bilanz. Kohlhammer, Stuttgart u. a. 1992. ISBN 978-3-17-009978-4. (mit Schwerpunkt auf finanziellen Aspekten).
  • Vgl. Martin Jehne: [Rezension zu] Wolfgang Will, Julius Caesar. Eine Bilanz. Stuttgart/Berlin/Köln, Kohlhammer 1992. In: Historische Zeitschrift 260 (1995). pp. 178. f.
  • Wolfgang Will: Veni, vidi, vici. Caesar und die Kunst der Selbstdarstellung. Primus, Darmstadt. 2008. ISBN 978-3-89678-333-2. (Geschichte erzählt, Band 11).
  • Wolfgang Will: Caesar. Primus, Darmstadt. 2009. ISBN 978-3-89678-671-5. (Gestalten der Antike).
  • Vgl. Andreas Klingenberg: Rezension zu: Will, Wolfgang: Caesar. Darmstadt 2009. In: H-Soz-u-Kult]], 18. Januar 2010.

Spoljašnje veze[uredi]