Pređi na sadržaj

Gustavo Adolfo Beker

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gustavo Adolfo Beker
Gustavo Adolfo Beker
Lični podaci
Puno imeGustavo Adolfo Klaudio Dominges Bastida
Datum rođenja(1836-02-17)17. februar 1836.
Mesto rođenjaSevilja,
 Španija
Datum smrti22. decembar 1870.(1870-12-22) (34 god.)
Mesto smrtiMadrid,
 Španija
Potpis

Gustavo Adolfo Klaudio Dominges Bastida (šp. Gustavo Adolfo Claudio Domínguez Bastida; Sevilja, 17. februar 1836 — Madrid, 22. decembar 1870), poznatiji kao Gustavo Adolfo Beker (šp. Gustavo Adolfo Bécquer), je bio španski romantičarski pesnik i pripovedač.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Bekerova rodna kuća

Gustavo Adolfo Beker se rodio u sredu, 17. februara 1836, u ulici Anća de San Lorenso br. 9 (šp. Ancha de San Lorenzo), danas Konde de Barahas (šp. Conde de Barajas), u kući koja danas više ne postoji. Osam dana kasnije, 25. februara, u parohiji San Lorenzo Mártir, krstila ga je Manuela Monue, ćerka francuskog parfimera koji je živeo u Sevilji i učenica Bekerovog oca, slikara.[1]

Njegov otac, slikar, don Hose Dominges Beker oženio se donja Hoakinom de la Bastida i Vargas i imali su osmoro dece. Don Hose je uspešno zarađivao slikajući za engleske putnike, koji su s oduševljenjem kupovali njegove slike. Zahvaljujući tome je izdržavao svoju porodicu.[1]

Beker je imao srećno detinjstvo do svoje četvrte godine, kada mu je umro otac, 26. januara 1841. Kada je imao deset godina, 1846. godine, upisao se u školu San Templo (šp. Colegio de San Templo) u Sevilji. Gustavo i njegova braća su ostali i bez majke 27. februara 1847. Usvojila ih je Marija Bastida, sestra njihove majke. Gustavo i njegov brat Valeriano su se posebno vezali jedan za drugog u ovom periodu.[1]

Kada se zatvorila škola koju je Beker pohađao, on je postao nesiguran u svoju budućnost. Gustavo odalazi da živi kod svoje kume Manuele, koja je bila veoma bogata i zahvaljujući čijoj biblioteci je mnogo zavoleo književnost. Potom počinje da ide na časove slikarstva kod Antonija Kabrala Beharana, a kasnije i kod svog strica, Hoakina Domingesa Bekera, koji ga je podstakao i finansirao mu studije latinskog.

Madridski san[uredi | uredi izvor]

Spomenik Gustavu Adolfu Bekeru u parku Marija Luisa u Sevilji

Beker je, 1853. već bio mladi pesnik koji je svoje stihove objavljivao u časopisima i novinama, i koji je poznavao Narsisa Kampilja i Hulija Nombelu, dva pisca u usponu, koji su mu bili dobri prijatelji. Njih trojica su osnovali književno društvo i skupili svoje pesme sa ciljem da ih objave u Madridu i postanu slavni.[1]

Gustavo je napustio Sevilju, i uz pomoć svog strica je stigao u Madrid u oktobru 1854. godine. Nombela je već bio tamo, a Kampiljo je trebalo uskoro da stigne.[1] Međutim, pesnik je doživeo razočaranje, ali je bio istrajan i nastavio da piše. Da bi mogao da preživi posvetio se novinarstvu i adaptaciji stranih pozorišnih dela, u saradnji sa svojim prijateljem Luisom Garsijom Lunom, i zajedno su koristili pseudonim Adolfo Garsija.

Da bi zaradio novac, Gustavo je sa svojim prijateljima pisao i komedije i sarsuele. La novia y el pantalón (1856) je komedija u kojoj satirično prikazuje buržoasku i neumtinčku okolinu koja ga okružuje, a La venta encantada (1857) je sarsuela zasnovana na Don Kihotu.[2]

Godine 1857, on se zarazio tuberkulozom, mada se neki biografi opredeljuju za sifilis, bolešću koja će ga pratiti do smrti.[3] U to vreme je radio u Dirección de Bienes Nacionales, ali ga je šef otpustio, jer ga je zatekao kako slika. Njegov pesimizam raste , ali mu brat pomaže da savlada i prevaziđe trenutnu situaciju. Iste godine Beker je započeo važno delo, Historia de los Templos de España (Istorija španskih hramova.[4] Inspiracija za ovo delo bilo je Šatobrijanovo delo Genije hrišćanstva (fr. Génie du christianisme). U ovom delu se proučava španska hrišćanska umetnost, ujedinjujući religijsku misao, arhitekturu i istoriju. Ovaj nezavršeni projekat, koji je okupio velike stručnjake, pokazuje talenat pesnika „sanjara“.[1]

Tokom oporavka, zbrinut od strane brata Valeriana, objavljuje svoju prvu legendu, El caudillo de las manos rojas, i upoznaje Huliju Espin, prema nekim kritičarima, muzu nekih njegovih stihova. Beker se zaljubio u nju, ali veza nije bila moguća jer je ona bila iz više klase i nije joj se sviđao njegov boemski način života. Dugo se verovalo da mu je muza bila Elisa Giljen, sa kojom je pesnik bio u vezi dok ga nije ostavila 1860, zbog koje su nastali stihovi puni gorčine.[3]

Novčanica sa Bekerovim likom

Godine 1860. je objavio delo Cartas literarias a una mujer. Iste godine je upoznao buduću suprugu, Kastu Esteban, u kući doktora koji ga je lečio. Oženio se Kastom 1861. godine i imali su troje dece.[3] Zahvaljujući još jednom od svojih velikih prijatelja, Rodrigesu Korei, Beker počinje da piše književne i političke hronike za novine El Contemporáneo, čime uspeva da zaradi dovoljno za život sa suprugom.[1] Prvo dete, sina, dobijaju 1862, kada su živeli u gradu Soriji. Tada Beker počinje aktivno da piše, motivisan svojom malom porodicom i u želji da dobro žive. U to vreme nastaju njegova najbolja dela.[4] Međutim, ovaj brak nikada nije bio srećan. Beker je uvek imao poteškoća s novcem, i nikad nije uspeo da popravi svoj ekonomski status.

Ekonomska situacija se za pesnika poboljšava od 1866. godine, kada je dobio posao zvaničnog cenzora romana, i posvetio se pisanju dela, Leyendas (legende) i Rimas (rime), koja su kasnije objavljena u muzeju Universal.[3] Ali zbog revolucije 1868. godine , pesnik je izgubio posao, saznao za neverstvo svoje supruge i razveo se. U pratnji dvojice sinova odlazi u Toledo da živi kod brata.[5]

Najplodniji period njegove karijere bio je od 1861. do 1865. godine, kada je napisao najveći broj svojih dela. Pisao je i novinske članke i uređivao Cartas literarias a una mujer, gde je izneo svoju teoriju poezije i ljubavi. Jedan period koji je proveo u manastiru Veruela 1864. godine, inspirisao ga je da napiše Cartas desde mi celda, skup pejzaža lepih opisa.[3]

Većina njegove proze ima fantastičnu radnju, kao La Corza Blanca (1863), gde je glavni junak žena koja se noću pretvara u srnu.[4]

Postao je direktor prosvetiteljstva u Madridu 1870. godine, ali ga je smrt njegovog brata Valeriana, 23. septembra 1870, dovela u stanje duboke depresije. Bekerovo stanje zbog tuberkuloze se pogoršava i on umire 22. decembra 1870, u trideset i četvrtoj godini.

Bekerova ogromna književna slava se zasniva na njegovim delima Rimas, koja su pokrenula romantičarsku struju intimne poezije, koja se suprotstavlja retorici i bombastičnosti prethodnih romantičarskih pesnika. Trenutna književna kritika, nije prihvatila njegove pesme, iako je njegova popularnost rasla u narednim godinama.

Rima XXVII (šp. Rima XXVII)

Pesme Rimas, takve kakve su i stigle do nas, broje osamdeset šest kompozicija. Od ovog ukupnog broja kompozicija, sedamdeset šest je prvi put objavljeno 1871. godine, od strane pesnikovih prijatelja, koji su uveli određene izmene u tekstovima, uklonili neke pesme i izmenili redosled originalnog rukopisa (tzv. šp. Libro de los gorriones, koji se danas čuva u Narodnoj biblioteci u Madridu). Sadržaj rima bio je podeljen u četiri grupe. Prvu grupu (I a XI) čini odraz poezije i književnog stvaralaštva, u drugoj grupi (XII a XXIX) tema je ljubav i ljubavni odraz na pesnikovu dušu, treću grupu (XXX a LI) čine rime o razočaranju koje ljubav prouzrokuje u pesnikovoj duši i četvrtu (LII a LXXXVI), poslednju grupu, koja predstavlja prikaz pesnika suočenog sa smrću i razočaranog u ljubav i svet.[3]

Delo Desde mi celda predstavlja deset lirskih zapisa u romantičarskoj književnoj formi, pismima, koja je pesnik tokom boravka u manastiru Verueli, pisao svojim prijateljima i čitaocima. Zidine drevnog manastira predstavljaju idealnu pozornicu na kojoj će se odvijati pesnikova intimna drama. U ovom delu prelamaju se večno i prolazno. Beker otvara svoju dušu i otkriva svu dramatičnost dubokog osećnja usamljenosti i bola pred neumitnošću smrti.[6]

Beker kao slikar[uredi | uredi izvor]

Još kao dete bio je okružen slikama i crtežima svog oca, što je imalo veliki uticaj na njegovo interesovanje za slikarstvo. Beker je govorio da je slikarstvo način da se izrazi neizrecivo, prevazilaženje pisanog.

Uvek je cenio način crtanja karikatura kod svojih prijatlja i sarađivao je nekoliko puta sa svojim bratom Valerianom. Gustavo naglašava svoju tehniku i prodire u unutrašnji svet. Život i smrt su isprepletani u većini njegovih crteža iz serije Les morts pour rire. Bizarrerie. Nacrtane scene izmamljuju osmeh, podsmevanje smrti. Napravio je i nekoliko crteža u kojima je predstavio svoje imaginarne svetove koji se ogledaju u njegovim delima, Rimas i Leyendas, a Hulija Espin takođe čini veliki deo njegovih crteža, u kojima se ogleda u različitim situacijama.[7]

Dela[uredi | uredi izvor]

  • Rime (šp. Rimas), koje broje osamdest šest pesama.
  • Historia de los templos de España (1857)
  • Cartas literarias a una mujer (1860-1861)
  • Cartas desde mi celda (1864)
  • Libro de los gorriones (1868)
  • Obras completas (1871)

Legende[uredi | uredi izvor]

Prvo izdanje Bekerovih dela
  • El caudillo de las manos rojas (1858)
  • La vuelta del combate (1858)
  • La cruz del diablo (1860)
  • La ajorca de oro (1861)
  • El monte de las ánimas (1861)
  • Los ojos verdes (1861)
  • Maese Pérez, el organista (1861)
  • Creed en Dios (1862)
  • El rayo de luna (1862)
  • El Miserere (1862)
  • Tres fechas (1862)
  • El Cristo de la calavera (1862)
  • El gnomo (1863)
  • La cueva de la mora (1863)
  • La promesa (1863)
  • La corza blanca (1863)
  • El beso (1863)
  • La Rosa de Pasión (1864)
  • La creación (1861)
  • ¡Es raro! (1861)
  • El aderezo de las esmeraldas (1862)
  • La venta de los gatos (1862)
  • Apólogo (1863)
  • Un boceto del natural (1863)
  • Memorias de un pavo (1865)
  • Un lance pesado (1863)
  • Las hojas secas
  • Historia de una mariposa y una araña (1863)
  • La mujer de piedra (inacabada)
  • Amores prohibidos
  • El rey Alberto

Pozorišna dela[uredi | uredi izvor]

  • La novia y el pantalón (1856)
  • La venta encantada (1857)
  • Las distracciones (1859)
  • La cruz del valle (1860)
  • Tal para cual (1860)

Članci[uredi | uredi izvor]

  • Crítica literaria
  • El maestro Herold
  • La soledad
  • El Carnaval
  • La Nena
  • Las perlas
  • La mujer a la moda
  • La pereza
  • La ridiculez
  • Caso de ablativo
  • El grillito cantor

Citati[uredi | uredi izvor]

Duša koja može očima da govori, može i pogledom da ljubi.

Ljubav je misterija koju čine neobjašnjivi fenomeni. U njoj je sve iracionalno, neodređeno i apsurdno.

Usamljenost je veoma lepa kada postoji neko kome možeš pričati o njoj.

Onaj ko ima maštu sa velikom lakoćom ni od čega stvara sve.

Utisak koji knjiga ostavi važniji je od same knjige.

Koliko bi se samo misterioznih smrti objasnilo, kada bi se mogla napraviti disekcija duša.

Moje srce je bilo užarena, tečna masa koja će se, poput naše planete, postepeno hladiti i očvršćivati.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e „Gustavo Adolfo Beker”. 
  2. ^ „Andaluzijski pesnici: Gustavo Adolfo Beker”. Arhivirano iz originala 20. 05. 2014. g. Pristupljeno 30. 03. 2014. 
  3. ^ a b v g d đ „Biografija: Gustavo Adolfo Beker”. 
  4. ^ a b v „Gustavo Adolfo Beker - život i stvaralaštvo”. 
  5. ^ „Beker: biografski podaci”. 
  6. ^ „Gustavo Adolfo Beker: U OSAMI MANASTIRA”. Arhivirano iz originala 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 30. 03. 2014. 
  7. ^ „Beker kao slikar”. Arhivirano iz originala 09. 04. 2014. g. Pristupljeno 24. 03. 2014. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Video fajl[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Густаво_Адолфо_Бекер&oldid=26862643”