Zapadna Belorusija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Beloruska karikatura, iz 1921. godine, koja prikazuje "cepanje" Belorusije

Zapadna Belorusija (blr. Заходняя Беларусь) naziv je koji se odnosi na područje savremene Belorusije koje je pripadalo Drugoj poljskoj republici na temelju ugovora iz Rige koji je održan između poljsko-sovjetskog rata i Drugog svetskog rata. Istočna Belorusija je bila sovjetska republika, deo SSSR-a.

Stanovništvo zapadne Belorusije su činili Belorusi, Poljaci, Litvanci, Jevreji i Rusi. Belorusi su bili suočeni sa polonizacijom.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Karta Državne zajednice Poljske i Litvanije pre podele Poljske 1772., 1793. i 1795., preko koje je osenčana teritorija Druge Republike (1918–1939). Većina teritorija koje je Ruska Imperija pripojila tokom podela (u nijansama zelene) ostala je u Sovjetskom Savezu nakon Prvog svetskog rata.

Teritorije savremene Belorusije, Poljske, Ukrajine i baltičkih država bile su glavno poprište operacija tokom Prvog svetskog rata. Boljševički puč je srušio rusku privremenu vladu i formirao Rusku SFSR. Boljševici su se povukli iz rata sa Centralnim silama potpisivanjem Brest-litovskog sporazuma,[1] i prepustili Belorusiju Nemačkoj na narednih osam i po meseci. Nemačka vrhovna komanda je iskoristila ovu priliku da prebaci svoje trupe na Zapadni front za Prolećnu ofanzivu, 1918. godine, ostavljajući iza sebe vakuum moći.[2] Ne-Rusi koji su naseljavali zemlje koje su Sovjeti ustupili Nemačkom carstvu, videli su sporazum kao priliku za osnivanje nezavisnih država pod nemačkom zaštitom. Tri nedelje nakon što je 3. marta 1918. potpisan Brest-Litovski ugovor, novoformirani beloruski centralni savet osnovao je Belorusku Narodnu Republiku. Ideju su odbacili Nemci, boljševici i Amerikanci. Vudro Vilson je to odbio, jer su Amerikanci nameravali da zaštite teritorijalni integritet evropske Rusije.[1]

Sudbina regiona nije bila rešena tokom narednih tri i po godina. Poljsko-sovjetski rat koji je izbio 1919. okončan je Riškim sporazumom 1921. godine.[3] Poljska i Baltičke države su se pojavile kao nezavisne zemlje koje se graniče sa SSSR-om. Teritorija današnje Belorusije je sporazumom podeljena na Zapadnu Belorusiju koja je pripala Poljskoj i sovjetsku Istočnu Belorusiju, sa pograničnim gradom Mikaševiči.[4][5] Konkretno, mirovni ugovor je potpisan uz puno aktivno učešće beloruske delegacije na sovjetskoj strani.[6] U paragrafu 3, Poljska je napustila sva prava i pretenzije na teritorije Sovjetske Belorusije, dok je Sovjetska Rusija napustila sva prava i pretenzije na poljsku Zapadnu Belorusiju.[6]

Rada Beloruske Narodne Republike u egzilu[uredi | uredi izvor]

Pretpostavljeno najveće područje sa beloruskim prisustvom prema istraživanju beloruskih etnografa Jefima Karskog (1903., žuto) i Mitrofana Dovnar-Zapoljskog (1919., crveno). Teritorija Belorusije posle 1991. (zeleno)

Čim je sovjetsko-nemački mirovni sporazum potpisan u martu 1918. godine, novoformirana Rada Beloruske Narodne Republike jednostrano je postavila teritorijalne pretenzije na Belorusiju na osnovu oblasti navedenih u Trećoj konstitutivnoj povelji jer su naseljene beloruskom većinom. U istoj povelji Rada je takođe proglasila da je Brest-Litovski ugovor iz marta 1918. nevažeći jer su ga potpisale strane vlade koje su podelile teritorije koje nisu bile njihove.[7]

U februaru 1919. uspostavljena je zajednička Litvansko-Beloruska Sovjetska Socijalistička Republika (Litbel), a zatim i posebna Beloruska Sovjetska Socijalistička Republika. Tako je gotovo neželjena nacionalna država, nastala tokom Prvog svetskog rata, svoje postojanje dugovala direktno alternativnim nemačkim, ruskim i poljskim pokušajima da obezbede kontrolu nad tim područjem. — Tanja Rafas [8]

U Drugoj konstitutivnoj povelji, Rada je ukinula pravo privatne svojine na zemlju (stav 7) u skladu sa Komunističkim manifestom.[7] U međuvremenu, do 1919. godine, boljševici su preuzeli kontrolu nad velikim delovima Belorusije i naterali belorusku Radu na egzil u Nemačkoj. Boljševici su formirali Socijalističku Sovjetsku Republiku Belorusiju tokom rata sa Poljskom na otprilike istoj teritoriji na koju je polagala pravo Belorusija.[9]

Društvo naroda je ratifikovalo novu poljsko-sovjetsku granicu.[3] Mirovni sporazum je ostao na snazi tokom čitavog međuratnog perioda. Granice uspostavljene između dve zemlje ostale su na snazi do Drugog svetskog rata i sovjetske invazije na Poljsku. Na insistiranje Josifa Staljina, granice su ponovo iscrtane na konferencijama u Jalti i Potsdamu.[3]

Druga Poljska Republika[uredi | uredi izvor]

Uprkos sovjetskim naporima da zapečate granicu [sa Poljskom], na desetine hiljada seljaka – izbeglice iz BSSR-a – prešlo je u Poljsku, pisao je Per Anders Rudling.[10] Prema poljskom popisu iz 1921. godine, u zemlji je bilo oko milion Belorusa. Neki su procenili da je broj Belorusa u Poljskoj u to vreme bio možda 1,7 miliona,[11] ili čak 2 miliona.[12] Nakon mira u Rigi, hiljade Poljaka se naselilo u toj oblasti, a mnogima od njih (uključujući veterane oružane borbe za nezavisnost Poljske) vlada je dala zemlju.[13]

U svojim pregovorima sa beloruskim liderima u Vilnjusu, Jozef Pilsudski je odbacio poziv na nezavisnost Zapadne Belorusije. U decembru 1919. Poljska je raspustila Radu, dok je početkom januara 1920. formirano novo telo Najviša Rada, bez težnji za nezavisnošću, ali sa predloženim kulturnim, društvenim i obrazovnim funkcijama.[14] Jozef Pilsudski je pregovarao sa rukovodstvom Zapadne Belorusije,[15] ali je na kraju napustio ideje Međumorja, njegove vlastite predložene federacije delimično samoupravnih država na zemljama bivše Državne zajednice Poljske i Litvanije.[16]

Na poljskim parlamentarnim izborima 1922. godine, beloruska stranka u Bloku nacionalnih manjina dobila je 14 mesta u poljskom parlamentu (od toga 11 u Sejmu).[17] U proleće 1923. poljski premijer Vladislav Sikorski naredio je izveštaj o stanju beloruske manjine u Poljskoj. Tog leta doneta je nova uredba koja dozvoljava da se beloruski jezik zvanično koristi u sudovima i školama. Obavezna nastava beloruskog jezika uvedena je u svim poljskim Gimnazijama u oblastima naseljenim Belorusima 1927. godine.[17]

Polonizacija[uredi | uredi izvor]

Belorusko stanovništvo Zapadne Belorusije suočilo se sa aktivnom polonizacijom od strane centralnih poljskih vlasti. Politika je vršila pritisak na belorusko školovanje, diskriminisala beloruski jezik i nametnula poljski nacionalni identitet beloruskim rimokatolicima.

U januaru 1921. starosta iz Vilejke je pisao o narodnom raspoloženju kao rezigniranom i apatičnom među zapadnobeloruskim seljacima, osiromašenim rekvizicijama hrane od strane boljševika i poljske vojske. On je insistirao na tome da, iako su nove beloruske škole 'nikle svuda' u njegovom okrugu, one gaje antipoljske stavove.[18]

Godine 1928. u Zapadnoj Belorusiji je bilo 69 škola sa beloruskim jezikom; posećenost je bila minimalna delom zbog nižeg kvaliteta nastave.[19] Prvi udžbenik beloruske gramatike napisan je tek oko 1918. godine.[20] Godine 1939. preko 90% dece u Poljskoj je pohađalo školu.[21] Kao i drugde, i tamo su obrazovni sistemi promovisali poljski jezik.[22] U međuvremenu, beloruske agitatore deportovane u SSSR iz Poljske sovjetski NKVD je stavio u zatvor kao buržoaske nacionaliste.[23]

Većina poljskih stanovnika regiona podržavala je politiku kulturne asimilacije Belorusa koju je predložio Dmovski.[24] Polonizacijski nagon je bio inspirisan i pod uticajem Poljske nacionalne demokratije Dmovskog, koja se zalagala za odbijanje prava Belorusima i Ukrajincima na slobodan nacionalni razvoj.[25] Vladislav Studnicki, uticajni poljski zvaničnik, izjavio je da angažovanje Poljske na istoku predstavlja preko potrebnu ekonomsku kolonizaciju.[26] Beloruski nacionalistički mediji bili su pod pritiskom i cenzurom poljskih vlasti.[27]

Belorusi su bili po veroispovesti otprilike 70% pravoslavaci i 30% rimokatolici.[20] Prema ruskim izvorima, diskriminacija je bila usmerena na asimilaciju pravoslavnih Belorusa.[28] Poljske crkvene vlasti su promovisale poljski jezik u pravoslavnim službama,[28] i pokrenule su stvaranje poljskih pravoslavnih društava u četiri grada uključujući Slonim, Bjalistok, Vavkavisk i Navagrudak.[28] Beloruski rimokatolički sveštenik Vinsent Hadlevski, koji je promovisao beloruski jezik u crkvi,[28] i belorusku nacionalnu svest, bio je pod pritiskom svojih poljskih kolega.[28] Poljska katolička crkva u zapadnoj Belorusiji izdala je sveštenicima dokumenta o upotrebi beloruskog jezika umesto poljskog u crkvama i katoličkim nedeljnim školama. Uputstvo Poljske katoličke crkve iz 1921. objavljeno u Varšavi kritikovalo je sveštenike koji propovedaju na beloruskom na katoličkim misama.[29]

Hramada[uredi | uredi izvor]

Deca okupljena u trpezariji beloruske gimnazije u Vilnjusu, Poljska, 1935.

U poređenju sa (većom) ukrajinskom manjinom koja živi u Poljskoj, Belorusi su bili mnogo manje politički svesni i aktivni. Najveća beloruska politička organizacija bila je Beloruski seljačko-radnički savez, takođe poznat kao Hramada. Hramada je dobijala logističku pomoć od Sovjetskog Saveza i Kominterne i služila je kao paravan za radikalnu i subverzivnu Komunističku partiju Zapadne Belorusije. Stoga su je poljske vlasti zabranile,[30][31] njene vođe osuđene na različite kazne zatvora, a zatim deportovane u SSSR, gde ih je ubio sovjetski režim.[32]

Tenzije između sve nacionalističkije poljske vlade i raznih sve separatističkih etničkih manjina nastavile su da rastu, a beloruska manjina nije bila izuzetak. Isto tako, prema Mareku Janu Hodakijeviču, SSSR je smatrao Poljsku "neprijateljem broj jedan".[33] Tokom velike čistke, poljski nacionalni okrug u Dzjaržinsku je rasformiran i sovjetski NKVD je pokrenuo takozvanu "poljsku operaciju" (oko 25. avgusta 1937. do 15. novembra 1938), tokom koje su su Poljaci u istočnoj Belorusiji, tj. BSSR, deportovani i streljani.[33] Operacija je prouzrokovala smrt do 250.000 ljudi – od zvaničnog etničkog poljskog stanovništva od 636.000 – kao rezultat političkih ubistava, bolesti ili gladi.[33] Među njima, najmanje 111.091 pripadnika poljske manjine streljala je NKVD trojka.[33][34][35] Prema Bogdanu Musialu, mnogi su ubijeni u zatvorskim egzekucijama.[34] Pored toga, nekoliko stotina hiljada etničkih Poljaka iz Belorusije i Ukrajine je deportovano u druge delove Sovjetskog Saveza.[33]

Sovjeti su takođe promovisali BSSR pod sovjetskom kontrolom kao formalno autonomnu da bi privukli Beloruse koji žive u Poljskoj. Ova slika bila je privlačna mnogim zapadnim beloruskim nacionalnim vođama, a neki od njih, poput Francišaka Aljahnoviča ili Vladimira Žilke emigrirali su iz Poljske u BSSR, ali su vrlo brzo postali žrtve sovjetske represije.

Sovjetska invazija na Poljsku, 1939[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Sovjetska invazija na Poljsku
Animirana mapa invazije na Poljsku 1939. Sovjetski borbeni red označen je tamno ružičastom bojom.

Ubrzo nakon nacističko-sovjetske invazije na Poljsku nakon nacističko-sovjetskog pakta, oblast Zapadne Belorusije je formalno pripojena Beloruskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici (BSSR). Sovjetska tajna policija NKVD, uz pomoć Crvene armije, organizovala je montirane izbore u atmosferi zastrašivanja i državnog terora.[36] Sovjetska okupaciona administracija održala je izbore 22. oktobra 1939. godine, manje od dve nedelje nakon invazije.[37] Građanima je više puta prećeno da su njihove deportacije u Sibir neizbežne. Koverte sa glasačkim listićima su numerisane da bi se moglo ući u trag i obično su se predavale već zapečaćene.[36] Referendum je bio namešten. Kandidati su po planu bili nepoznati svojim izbornim jedinicama koje su na biračka mesta dovodili naoružani stražari.[38] Takozvani izbori za narodne skupštine Zapadne Ukrajine i Zapadne Belorusije održani su na ruskom jeziku.[36]

Dana 30. oktobra, sednica Narodne skupštine održana u Bjalistoku potvrdila je sovjetsku odluku o pridruživanju Beloruskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici (BSSR) SSSR-u. Peticiju je zvanično prihvatio Vrhovni sovjet Sovjetskog Saveza 2. novembra i Vrhovni sovjet BSSR 12. novembra 1939. godine.[39] Od tada će svi građani Poljske živeti u Beloruskoj SSR kao sovjetski podanici, bez priznavanja njihovog poljskog državljanstva.[40]

Sovjetska propaganda je sovjetsku invaziju na Poljsku prikazala kao "ponovo ujedinjenje Zapadne Belorusije i Ukrajine". Mnogi etnički Belorusi i Jevreji pozdravili su ujedinjenje BSSR-a sa SSSR-om. Uglavnom bogate grupe građana promenile su svoj stav nakon što su iz prve ruke iskusile stil sovjetskog sistema.[40][41]

Deportacije, hapšenja i vladavina terora[uredi | uredi izvor]

Poljske porodice deportovane u Sibir nakon sovjetske aneksije istočnih regiona Druge poljske republike.

Sovjeti su brzo počeli da konfiskuju, nacionalizuju i preraspodele svu privatnu i državnu imovinu.[42] Tokom dve godine nakon aneksije, Sovjeti su uhapsili oko 100.000 poljskih državljana širom Kresija.[43] Zbog nedostatka pristupa tajnim sovjetskim i beloruskim arhivima, dugi niz godina nakon rata broj poljskih državljana deportovanih u Sibir sa područja Zapadne Belorusije, kao i broj stradalih pod sovjetskom vlašću, još uvek nije tačno utvrđen.[44] U avgustu 2009. godine, povodom 70. godišnjice sovjetske invazije, autoritativni poljski Institut narodnog sećanja objavio je da su njegovi istraživači procenili broj ljudi deportovanih u Sibir na ukupno 320.000. Pod sovjetskom vlašću stradalo je oko 150.000 poljskih građana.[45]

Sovjetsko-nemački rat 1941−1945[uredi | uredi izvor]

Uslovi pakta Molotov-Ribentrop potpisanog ranije u Moskvi ubrzo su prekršeni, kada je nemačka vojska ušla u sovjetsku okupacionu zonu 22. juna 1941. Nakon operacije Barbarosa, veći deo Zapadne Belorusije postao je deo nemačkog Rajhskomesarijata Ostland (RKO), kao takozvani Generalni region Bele Rutenije (nem. Generalbezirk Weißruthenien). Mnogi etnički Belorusi podržavali su nacističku Nemačku.[46] Krajem 1942. zakleti germanofil Ivan Jermačenka formirao je pronacističku organizaciju BNS sa 30.000 članova.[47] Formirana je beloruska pomoćna policija.[47][48] Poznata Nemcima kao Šucmanšaft, etnička beloruska policija imala je nezamenljivu ulogu u holokaustu u Belorusiji,[49][50] posebno tokom drugog talasa likvidacija geta,[51] počev od februara do marta 1942.[48]

Godine 1945. Velika trojka, Velika Britanija, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez, uspostavile su nove granice za Poljsku. Veći deo Zapadne Belorusije ostao je u sastavu BSSR nakon završetka Drugog svetskog rata u Evropi; Poljskoj je trebalo vratiti samo oblast oko Bjalistoka Poljsko stanovništvo je ubrzo prisilno preseljeno na zapad. Zapadna Belorusija je u celini bila uključena u sastav BSSR.[52]

U početku je bilo planirano da se prestonica BSSR-a preseli u Vilnjus. Međutim, iste godine Josif Staljin je naredio da se grad i okolna oblast prenesu Litvaniji, koja je nekoliko meseci kasnije pripojena Sovjetskom Savezu i postala nova Sovjetska Republika. Minsk je, dakle, ostao glavni grad proširene BSSR. Granice BSSR-a su ponovo donekle izmenjene posle rata (posebno područje oko grada Bjalistoka vraćeno je Poljskoj). Ipak, generalno gledano, one se poklapaju sa granicama moderne Belorusije.

Sovjetizacija[uredi | uredi izvor]

Političke partije Belorusije i društvo u Zapadnoj Belorusiji često nisu imale informacije o represijama u Sovjetskom Savezu i bile su pod jakim uticajem sovjetske propagande.[28] Zbog loših ekonomskih uslova i nacionalne diskriminacije Belorusa u Poljskoj, veliki deo stanovništva Zapadne Belorusije je pozdravio aneksiju od strane SSSR-a.[28]

Međutim, ubrzo nakon aneksije Zapadne Belorusije od strane Sovjetskog Saveza, beloruski politički aktivisti nisu gajili iluzije o prijateljstvu sovjetskog režima.[28] Stanovništvo je postajalo sve manje lojalno kako su ekonomski uslovi postajali još gori i kako je novi režim sprovodio masovne represije i deportacije čije su mete bili Belorusi, kao i etničkih Poljaka.[28]

Odmah nakon aneksije, sovjetske vlasti su izvršile nacionalizaciju poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu velikih zemljoposednika u Zapadnoj Belorusiji.[28] Planirano je da se kolektivizacija i stvaranjekolektivnih farmi (kolhoza) sprovedu sporijim tempom nego u istočnoj Belorusiji 1920-ih.[28] Do 1941. godine, u zapadnim regionima BSSR, broj individualnih farmi se smanjio samo za 7%. Stvoreno je 1.115 kolhoza.[28] Istovremeno su počeli pritisci, pa čak i represije protiv većih poljoprivrednika (koje ih je sovjetska propaganda nazivala kulacima): veličina poljoprivrednog zemljišta za jedno pojedinačno gazdinstvo bila je ograničena na 10 ha, 12 ha i 14 ha u zavisnosti od kvaliteta zemlje.[28] Bilo je zabranjeno unajmljivati radnike i davati zemlju u zakup.[28]

Pod sovjetskom okupacijom, građanstvo zapadne Belorusije, posebno Poljaci, suočilo se sa postupkom "filtracije" od strane NKVD aparata, što je dovelo do toga da je više od 100.000 ljudi nasilno deportovano u istočne delove Sovjetskog Saveza (npr. Sibir) u prvom talasu proterivanja.[53] Ukupno je tokom naredne dve godine oko 1,7 miliona poljskih državljana stavljeno u teretne vozove i poslato iz poljskog Kresija u radne logore (gulage).[54]

Republika Belorusija[uredi | uredi izvor]

Većina Poljaka živi u zapadnim regionima, uključujući 230.000 u Grodnjenskoj oblasti. Pored toga, Sapockin i njegov selsovjet imaju poljsku većinu. Najveća poljska organizacija u Belorusiji je Savez Poljaka u Belorusiji (polj. Związek Polaków na Białorusi), sa preko 20.000 članova.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Ruth Fischer (2006) [1948]. Stalin and German Communism. Transaction Publishers. str. 32, 33—36. ISBN 1412835011. 
  2. ^ Smithsonian (2014). World War I: The Definitive Visual History. Penguin. str. 227. ISBN 978-1465434906. 
  3. ^ a b v Cienciala, Anna M. (2004). „The Rebirth of Poland”. History 557: Poland and Soviet Russia: 1917-1921. The Bolshevik Revolution, the Polish-Soviet War, and the Establishment of the Polish-soviet Frontier. University of Kansas (Lecture Notes 11 B). Arhivirano iz originala 2012-02-05. g. Pristupljeno 31. 7. 2016 — preko Internet Archive. 
  4. ^ Adam Daniel Rotfeld; Torkunov, Anatoly V. (2015). White Spots—Black Spots: Difficult Matters in Polish-Russian Relations, 1918–2008. University of Pittsburgh Press. str. 64. ISBN 978-0822980957. 
  5. ^ Janusz Cisek (2002). Kosciuszko, We Are Here!: American Pilots of the Kosciuszko Squadron in Defense of Poland, 1919-1921. McFarland. str. 91. ISBN 0786412402. 
  6. ^ a b Michael Palij (1995). The Ukrainian-Polish Defensive Alliance, 1919-1921: An Aspect of the Ukrainian Revolution. CIUS Press. str. 165. ISBN 1895571057. 
  7. ^ a b Executive Committee; Survilla, Ivonka J. (9. 3. 1918). „Council of BNR”. Rada of the Belarusian Democratic Republic in Exile. First, Second, and Third Constituent Charter. Arhivirano iz originala 24. 09. 2015. g. Pristupljeno 18. 05. 2022. „Mensk, 21 (8) February 1917 – 25 March 1918” 
  8. ^ Tania Raffass (2012). „The roots of the Soviet Federation”. The Soviet Union: Federation Or Empire?. Routledge Studies in the History of Russia and Eastern Europe. str. 44. ISBN 978-0415688338. 
  9. ^ Map of the Soviet Socialist Republic of Belarus on JiveBelarus.net website.
  10. ^ Rudling 2014, str. 206.
  11. ^ Żarnowski, p. 373.
  12. ^ Mironowicz 1999, str. 80.
  13. ^ Alice Teichova; Herbert Matis; Jaroslav Pátek (2000). Economic Change and the National Question in Twentieth-century Europe. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-63037-5. 
  14. ^ Mironowicz 2007, str. 34, "Białoruska reprezentacja narodowa stojąca na gruncie niepodległości była nie do zaakceptowania przez stronę polską. Rada została rozwiązana w grudniu 1919 r. przez Raczkiewicza na osobisty rozkaz Piłsudskiego. W jej miejsce powołano na początku 1920 r. Białoruską Radę Najwyższą aspirującą wprawdzie do roli reprezentacji narodowej, lecz bez podnoszenia problemu państwowości białoruskiej."
  15. ^ Mironowicz 2007, str. 33
  16. ^ Mironowicz 2007, str. 34
  17. ^ a b Mironowicz 1999, str. 94.
  18. ^ Mironowicz 2007, str. 37–38, [Starosta] "ze stycznia 1921r. mówił o nastrojach miejscowego społeczeństwa: »zupełna rezygnacja i apatia ludności wiejskiej doprowadzonej do zupełnej nędzy przez bolszewików i wojsko polskie ciągłymi rekwizycjami.« Cały powiat pokrył się siecią szkół białoruskich ... zapewniał jednak, że szkoły białoruskie mają antypaństwowy charakter."
  19. ^ Mironowicz 2007, str. 72, "W najpomyślniejszym dla szkolnictwa białoruskiego roku 1928 istniało w Polsce 69 szkół w których nauczano języka białoruskiego."
  20. ^ a b Rudling 2015, p. 120 (6 of 13 in PDF).
  21. ^ Norman Davies (2005). God's Playground. A History of Poland, Vol. II: 1795 to the Present. Oxford University Press. str. 175. ISBN 0199253390. 
  22. ^ Mironowicz 2007, str. 41, 53–54
  23. ^ Mironowicz 2007, str. 93, W Białorusi Radzieckiej ... aresztowano byłych przywódców Hromady, którzy po opuszczeniu więzień w Polsce zostali przekazani władzom radzieckim w ramach wymiany więźniów politycznych.[224]
  24. ^ Mironowicz 2007, str. 34, "Większość Polaków pragnęła łączyć plany nabytków terytorialnych Józefa Piłsudskiego z polityką asymilacyjną proponowaną przez Romana Dmowskiego."
  25. ^ Mironowicz 2007, str. 4–5
  26. ^ Mironowicz 2007, str. 12, "Zaangażowanie Polski na Białorusi i Ukrainie to ekspansja kolonialna, konieczna ze w zględów gospodarczych" (Studnicki).
  27. ^ Korenevskaя, O. (2003). „Osobennosti Zapadnobelorusskogo vozroždeniя (na primere periodičeskoй pečati)” (PDF). Białoruskie Zeszyty Historyczne (20): 69—89. [potrebna strana]
  28. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Hielahajeu, Alaksandar (17. 9. 2014). „8 mifov o "vossoedinenii" Zapadnoй i Vostočnoй Belarusi” [8 Myths about the "reunification" of Western Belorussia and Eastern Belorussia] (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 08. 08. 2016. g. Pristupljeno 26. 7. 2016. 
  29. ^ Mironowicz 2007, str. 45
  30. ^ Andrzej Poczobut; Joanna Klimowicz (jun 2011). „Białostocki ulubieniec Stalina” (PDF file, direct download 1.79 MB). Ogólnokrajowy tygodnik SZ «Związek Polaków na Białorusi» (Association of Poles of Belarus). Głos znad Niemna (Voice of the Neman weekly), Nr 7 (60). str. 6—7 of current document. Pristupljeno 24. 5. 2014. 
  31. ^ Andrew Savchenko (2009). Belarus: A Perpetual Borderland. BRILL. str. 106—107. ISBN 978-9004174481. 
  32. ^ Sanko, Zmicier; Saviercanka, Ivan (2002). 150 pыtanьnяў і adkazaў z gіstorыі Belarusі [150 Questions and Answers on the History of Belarus] (na jeziku: beloruski). Vilnius: Naša Budučыnя. ISBN 985-6425-20-4. 
  33. ^ a b v g d Marek Jan Chodakiewicz, 2012, Intermarium: The Land between the Black and Baltic Seas, Transaction Publishers, pp. 81–82.
  34. ^ a b Bogdan Musial (25—26. 1. 2011). „The 'Polish operation' of the NKVD” (PDF). The Baltic and Arctic Areas under Stalin. Ethnic Minorities in the Great Soviet Terror of 1937-38. University of Stefan Wyszyński in Warsaw. str. 17—. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 03. 2012. g. Pristupljeno 26. 4. 2011. „UMEA International Research Group. Abstracts of Presentations.” 
  35. ^ O.A. Gorlanov. „A breakdown of the chronology and the punishment, NKVD Order № 00485 (Polish operation) in Google translate”. Pristupljeno 26. 4. 2011. 
  36. ^ a b v Wegner, Bernd (1997). From peace to war: Germany, Soviet Russia, and the world, 1939–1941. The period of Soviet-German partnership. Berghahn Books. str. 74—. ISBN 1571818820. 
  37. ^ "Sbornik dokumentov «Gosudarstvennыe granicы Belarusi»" Vol. 2, June 28, 2016 retrieved November 27, 2017.
  38. ^ Gross, Jan T. (1997). Sovietisation of Poland's Eastern Territories. From Peace to War: Germany, Soviet Russia, and the World, 1939-1941. Berghahn Books. str. 74—75. ISBN 1571818820. 
  39. ^ Uladzіmіr Snapkoўskі. Belarusь u geapalіtыcы і dыplamatыі perыяdu Drugoй Susvetnaй vaйnы
  40. ^ a b Norman Davies, God's Playground (Polish edition), second tome, pp. 512-513.
  41. ^ Stosunki polsko-białoruskie pod okupacją sowiecką (1939-1941)
  42. ^ Piotrowski 1998, str. 11
  43. ^ „Represje 1939–41. Aresztowani na Kresach Wschodnich” [Repressions 1939–1941. Arrested in the Eastern Borderlands]. Karta (na jeziku: poljski). Ośrodek KARTA Center. Arhivirano iz originala 2006-10-21. g. 
  44. ^ Rieber 2000, str. 14, 32–37
  45. ^ „Polish experts lower nation's WWII death toll”. AFP/Expatica. 2009. Arhivirano iz originala 06. 04. 2012. g. Pristupljeno 08. 05. 2022. 
  46. ^ Marek Wierzbicki. „Polish-Belarusian relations under the Soviet occupation” [Stosunki polsko-białoruskie pod okupacją sowiecką (1939–1941)]. NA STARONKAH KAMUNІKATU. Białoruskie Zeszyty Historyczne. 20 (2003): 186—188. Arhivirano iz originala 6. 4. 2009. g. — preko Internet Archive. 
  47. ^ a b Leonid Rein (2013). The Kings And The Pawns. str. 144—145. ISBN 978-1782380481. 
  48. ^ a b Alexey Litvin (Alekseй Lіtvіn), Participation of the local police in the extermination of Jews Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. februar 2020) (Učastie mestnoй policii v uničtoženii evreev, v akciяh protiv partizan i mestnogo naseleniя.); (in) Mestnaя vspomogatelьnaя policiя na territorii Belarusi, iюlь 1941 — iюlь 1944 gg. (The auxiliary police in Belarus, July 1941 - July 1944).
  49. ^ Martin Dean (2003). Collaboration in the Holocaust: Crimes of the Local Police in Belorussia and Ukraine, 1941-44. Palgrave Macmillan. str. viii. ISBN 1403963711. 
  50. ^ Andrea Simon (2002). Bashert: A Granddaughter's Holocaust Quest. Atonement. University Press of Mississippi. str. 225. ISBN 1578064813. 
  51. ^ Andrea Simon (2002). Bashert: A Granddaughter's Holocaust Quest. University Press of Mississippi. str. 228. ISBN 1578064813. 
  52. ^ Piotr Eberhardt; Jan Owsinski (2003). Ethnic Groups and Population Changes in Twentieth-century Central-Eastern Europe: History, Data, Analysis. M.E. Sharpe. str. 199—201. ISBN 978-0-7656-0665-5. 
  53. ^ Sёnьnя — dzenь ўzьяdnanьnя Zahodnяй і Ushodnяй Belarusі
  54. ^ A Forgotten Odyssey 2001 Lest We Forget Productions.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Zapadna Belorusija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Западна_Белорусија&oldid=27674187”