Kleomen III

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Kleomen III
Datum rođenjaoko 260. p. n. e.
Mesto rođenjaSparta
Datum smrti219. p. n. e.
Mesto smrtiAleksandrija
DinastijaAgijadi
OtacLeonida II
MajkaKratiskleja
SupružnikAgijatida
Potomstvobar jedno
Kralj Sparte
Period235. p. n. e. - 222. p. n. e.
PrethodnikLeonida II
NaslednikAgesipolis ΙΙΙ

Kleomen III (starogrčki Κλεομένης ο Γ') (oko 260. p. n. e. - 219. p. n. e.) bio je 31. po redu spartanski kralj iz kraljevske porodice Agijada, koji je vladao Spartom od 235. p. n. e. do 222. p. n. e. Kleomen III je ostao upamćen po pokušaju da povrati Sparti snagu i moć u helenskom svetu, koju je izgubila tokom tebanske i kasnije makedonske dominacije.[1] Kleomen je nastavio stopama ubijenog Agisa IV, uprkos tome što se njegov otac Leonida II oštro suprostavljao Agisovim reformama. Kleomen je međutim nastavio promene u spartanskom sistemu, otklonio svoje neprijatelje, povratio Sparti Likurgovu agogu i vodio je ratove protiv Ahajskog saveza koji je tada bio vodeća sila u južnoj Grčkoj. U prvim ratnim godinama Kleomen je imao mnogo uspeha, porazivši više pute Ahajski savez, međutim na kraju su ga u bici kod Selasije, 222. p. n. e. porazile kombinovane makedonsko-ahajske snage pod komandom kralja Makedonije, Antigona III Dosona. Kleomen je posle tog poraza pobegao u Ptolemejski Egipat kod kralja Ptolemeja III Euergeta. Nakon ubistva Euergeta, Kleomen je došao u sukob sa novim egipatskim kraljem, Ptolemejom IV Filopatorom, da bi ubrzo okončao svoj život samoubistvom. Kleomen se danas smatra najvažnijim spartanskim kraljem posle propasti spartanske vladavine nad Grčkom, i čovekom koji je za nekoliko godina povratio Lakonsku državu na staze stare slave.[2] Kleomen se smatra najvećim revolucionarom starog veka i čovekom koji se odlučno sukobio sa dugotrajnom dekadencijom svoje države, kao i dekadencijom helenskog sveta.[2] Kleomen III se smatra poslednjim velikim likom ne samo antičke Sparte, osim možda Filopemena, i cele antičke Grčke.[3]

Mladost[uredi]

Kralj Agis pred sudom u Sparti, gravira od Valtera Krejna (Walter Crane).

Kleomen se rodio negde između 265. i 260. p. n. e.[4] Njegov otac je bio spartanski kralj Leonida II, iz kraljevske dinastije Agijada, a njegova majka je bila Kratisikleja, koja nije bila spartanske krvi, a možda ni čiste grčke, već je poticala sa dvora Seleuka. Upoznali su se u vreme Leonidovog boravka, kao plaćenika, na tom dvoru. Veruje se da je bila kćerka Seleuka I Nikatora.[5] U vreme Kleomenovog rođenja, Sparta je bila u na putu dekadencije i propasti Likurgovog sistema. Iako je zadržala političku slobodu, Sparta je tokom druge polovine 4. veka i prve polovine 3. veka p. n. e. izgubila važnu ulogu na političkoj pozornici u Grčkoj. Godine 242. p. n. e. Leonida II je bio proteran iz Sparte. Već sledeće godine se vratio uz pomoć efora i njegovih političkih saveznika. Posle nameštenog sućenja Agisu IV, koji je pogubljen, zbog velikih broja protivnika njegovim radikalnim reforma u Sparti.[6] Posle pogubljenja Agisa, oko 241. p. n. e. Agisov brat Arhidam je pobegao, ali je ostala njegova udovica Agijatida sa njenim sinom Eudamidom u rukama Leonide, njegovog gorkog političkog protivnika.[7][8]Tada je Leonida, jedini kralj Sparte, naterao sina Kleomena da se oženi sa Agijatidom, kćerkom i bogatom naslednicom Gilipa. Prema Plutarhu, ona je bila čuvena i po svojoj lepoti među ženama u Grčkoj.[9] U početku Agijatida nije volela Kleomena, zbog smrti svog muža, međutim vremenom ga je zavolela i podstakla da nastavi sa Agisovim reformama dolaskom na spartanski presto.[10] Možemo dodati da je Kleomen u mladosti učio stoičku filozofiju od Sfera, koji je jedno vreme boravio u Sparti.[11][12][a]

Dolazak na presto[uredi]

Kleomen je imao oko 25 godina kada je stupio na spartanski presto nakon smrti Leonide II 235. p. n. e.[13] Sparta je u to vreme bila u veoma lošoj političkoj i ekonomskoj situaciji. Likurgova agoga je bila zapuštena, grad su osvojili običaji helenističkog Bliskog istoka koji nisu bili u skladu sa nekadašnjim strogim karakterom dorske Sparte. Sve bogatstvo je bilo vlasništvo šačice velikih zemljoposednika, dok je sam Kleomen bio kralj samo na papiru, a prava moć je bila u rukama efora.[14][15] Osim od svoje supruge, Kleomen je podstican na promenu oblika vladanja i od njegovog ljubavnika Ksenaresa. Ksenares mu je često govorio o Agisu i o tome kakav je bio kralj, ali nije mu pružio suštinsku podršku.[16][17] Kleomen je smatrao da će lakše sprovesti reforme u vreme rata a ne u vreme mira, tako da je odlučio da zarati protiv Ahajskog saveza koji je i sam imao agresivne ciljeve.[18] U Ahajskom savezu, Megalopoljac Lidijada, je upozoravao da postoji mogućnost oporavka lakonske države od dekadencije, i zato je savetovao da treba prvo da se napadne Sparta. Međutim prema leksikografu Vilijemu Smitu, Arat koji je bio strateg Ahajskog saveza, nije se obazirao na Lidijadove savete.[17]

Kleomenova vladavina[uredi]

Početak rata[uredi]

Posle toga, Kleomen je napisao njemu, na sličan način, želeći da sazna, „Ako je marširao prošle noći“. Arat je odgovorio, „Da, znajući da će on utvrđivati Velbinu, on je pokušao sopstvenim poslednjim potezom da to spreči“. Kleomen je sa dodatkom humora, odgovorio, „Ja sam zadovoljan sa tvojim izveštajem o vašem marširanju, ali želeo bih da saznam gde su te vatre i merdevine marširale."
Razgovor izmeću Arata i Kleomena prema Plutarhu.[19]

Arat iz Sikiona, ahajski strateg, smatrao je Kleomena mladim i neiskusnim kraljem, tako da je odlučio da pljačkom Arkadije izazove Spartu da uđe u rat.[20] Efori su onda poslali Kleomena da zauzme hram boginje Atine u mestu Velbini, na granici Sparte i Megalopolja. Kleomen je to i učinio 228. godine p. n. e.[21] Onda je Arat pokušao bez uspeha da zauzme gradove Tegeju i Orhomen koji su u međuvremenu postali spartanski saveznici zajedno sa Mantinejom i Kafijom.[22][b] Tada je Arat pokušao da sakrije svoj neuspeh u Tegeji i Orhomenu, ali u tome nije uspeo, pa mu je Kleomen uputio pismo u kom ga je ironično pitao zašto da mu veruje da nije stvarno pokušao da zauzme te gradove.[23] Arat se nasmejao kada je primio Kleomenovo pismo ali ga je Damokrat, Spartanac u egzilu, ozbiljno upozorio da ne potcenjuje svog mladog protivnika.[24] Onda je Kleomen krenuo u Arkadiju sa nekoliko konjanika i oko trista pešaka ali zbog opasnosti da sukob dobije mnogo veće razmere, efori su pozvali Kleomena da se vrati u Spartu.[24]

Druga godina rata[uredi]

Granice Sparte (zelena boja) i Ahajskog saveza (crvena boja) oko 229. p. n. e.

Sledeće 227. godine p. n. e. Arat je zauzeo Kafiju, i onda su efori poslali Kleomena sa 5.000 vojnika da opustoši argolisku ravnicu, on je to i učinio i usput je zauzeo grad Metidrijum. Strateg Ahajskog saveza, Aristomah iz Arga sa 20.000 pešaka i 1.000 konjanika sreo je Kleomena kod mesta Palantija, gde mu je ovaj pružio bitku, ali uprkos brojnoj superiornosti Aristomah je odlučio da se ne upušta u bitku sa Lakedemonjanima posle saveta Arata da bi tako nešto bilo isuviše rizično.[25][14] Taj dogaćaj je značajno povisio moral Spartanaca. Onda je Kleomen sa njegovom vojskom krenuo da pomogne Eliđanima koje je Arat napadao. Spartanci su sreli Aratovu vojsku kod planine Likej, Maja. 227. p. n. e. gde su potpuno razbili ahajsku vojsku.[3] Ahajska katastrofa je bila tolika da se pričalo da je čak i Arat nastradao u toj bici, međutim on je to vešto iskoristio da bi iznenadnim napadom zauzeo Mantineju.[26][27]

Spartanci ne pitaju koliko ima neprijatelja, već gde se oni nalaze.
Kleomen ponavlja izreku jednog drevnih kraljeva Sparte, Agisa II, da bi podigao moral svojim trupama posle odbijanja Aristomaha da pruži bitku.[28]

Kada je maloletni euriponditski kralj Sparte[c] Eudamida umro, Kleomen je prema Plutarhu odlučio da pozove iz Mesenije Arhidama, brata pogubljenog Agisa IV, koji je bio pravi naslednik za euriponditski tron. Time je on smatrao da će moći da poveća svoj uticaj u Sparti i da smanji moć efora koji su imali prevelika ovlašćenja i ogroman uticaj u spartanskoj državi.[29][27] Međutim u Sparti bivši protivnici pogubljenog Agisa su se uplašili da bi mogli biti kažnjeni zbog ubistva Agisa, ukoliko bi Arhidam pristupio na vlast. Da bi izbegli njihovo potencijalno kažnjavanje za ubistvo Agisa, oni su ubili Arhidama kada se on vratio u Spartu. Antički izvori se ne slažu o tačnom toku tog događaja, dok Polibije optužuje Kleomena kao organizatora tog ubistva, Plutarh odbija tu tvrdnju.[30][31]

Kleomen učvršćava vlast[uredi]

Gubitak Mantineje je izazvao nezadovoljstvo efora koji više nisu bili složni da Kleomen preuzima nove vojne kampanje. Prema Pausaniji efori su posle gubitka Mantineje pokušali da sklope primirje sa Ahajcima.[32] Onda je Kleomen pronašao plaćenike da bi najzad mogao da počne sa njegovim planiranim reformama i omogući nove kampanje koje bi on predvodio.[33] U tome mu je pomogla i njegova majka Kratisikleja, koja i ako nije želela da se ponovo uda, ona je ipak to učinila kako bi se uzdigao ugled i reputacija njenog sina.[33] Te 227. godine p. n. e. Kleomen je predvodio svoju vojsku kod Leuktre, utvrđenja kod Megalopolja, gde je opet porazio Arata, uništivši mu gotovo celokupnu vojsku zbog tragične greške Lidijade iz Megalopolja koji je u toj bici nastradao, jurivši sa svojom konjicom na položaje Spartanaca uprkos naređenima Arata da to ne čini.[34] Tu je Kleomen prema Plutarhu, posle bitke, uzeo mrtvo telo Lidijade, zavio ga u ljubičastu tkaninu i postavio krunu nad zavijeni leš, želeći da ispoštuje svog mrtvog protivnika.[35]

Kleomenov prevrat[uredi]

Posle ove pobede Kleomen je ubedio svog očuha Megistona, da ukoliko smaknu efore sa vlasti onda će moći da potpuno sprovedu njegove planirane reforme, koje su bile isuvišno radikalne da bi ih oni prihvatili. Megiston se složio sa Kleomenovim planom i pridobio je još dvojicu ili trojicu svojih prijatelja da pruže podršku Kleomenovom projektu.[36] Plutarh navodi da Kleomen je sanjao da četiri od pet stolica gde su sedeli Efori, su bile prazne i da jedan glas iz hrama Fobosa mu je govorio da je to bolje za Spartu.[37] Onda je Kleomen odlučio da krene u pohod protiv gradova, Herea i Alsea, koji su bili članovi Ahajskog saveza, vodeći sa sobom sve svoje političke protivnike. Kada je zauzeo ta dva grada i sa dugim marševima umorio svoje protivnike, Kleomen ih je ostavio u Arkadiji i iznenada je pokrenuo natrag u Spartu zajedno sa svojim plaćenicima koji su bili lojalni isključivo njemu. Cilj mu je bio da uhvati efore na spavanju.[38] Stigavši u Spartu, Kleomen je poslao kao glasnika svog brata Euriklida da nešto javi eforima. Istovremeno dva prijatelja Kleomena, Terikion i Febis, zajedno sa dvoje helota su napali mačevima i ubili četiri efora, dok je peti uspeo da pobegne u mali hram Fobosa i sledeći dan Kleomen mu je poštedeo život.[39][40]

Kleomenove reforme[uredi]

Posle potpunog preuzimanja vlasti oko 226. p. n. e. Kleomen je napravio spisak od osamdeset građana Sparte koji su bili primorani da napuste grad kao potencijalni protivnici njegovih reformi.[41] Kralj je uklonio četiri od pet stolica rezervisane za efore i zadržao petu za sebe, govoreći da nema razloga da se menja sistem koji je uveo Likurg, i da povećava broj državnih administratora. Da bi smanjio moć spartanske gerusije, odnosno veća staraca, uveo je u državnu administraciju šest patronoma (πατρονόμοι) koji su smenili efore na njihovim dužnostima.[d] Dužnosti patronoma su bile da nadgledaju sprovođenje agoge i ostalih Likurgovih zakona koji su vraćeni na snagu. Spartanska gerusija je još više izgubila svoju moć kada je Kleomen zamenio rok dužnosti na tu funkciju sa doživotne na jednogodišnju službu[42]. Kleomen je neprekidno demonstrirao agogu i ideje legendarnog zakonodavca Sparte, oštro prezirajući uvedene navike iz ostatka helenskog sveta, kao što je bio lukzuz, ekstravagantnost, istočnjaki običaji i opšta dekadencija strogih dorskih običaja. Kleomen je oslobodio od dugova male zemljoposednike i dao je spartansko državljanstvo velikom broju stranaca tako da bi mogao da ojača Spartu, poveća njeno stanovništvo i omogući Lakedemoniji da izbegne demografsku propast.[43]

Kleomen je stavio na raspolaganje svoja imanja spartanskoj državi i podelio je lakonsku zemlju na jednake parcele. Prema Polu Kartledžu, Kleomen je postavio sebi cilj da dodeli 4.000 parcela zemlje za Spartance i oko 15.000 parcela za perijike u kome je i uspeo. Spartanski kralj je takođe obećao po jedan deo zemlje i njegovim političkim protivnicima koje je proterao u egzilu, i poručio je da će im to dati kada se politička situacija bude smirila.[44] Napokon toga izvežbao je 4.000 hoplita i naoružao ih je dugim kopljima, sličnim makedonskim sarisama, što je značajno povećalo efikasnost spartanske vojske. U Sparti osim vojne discipline, uvedena je opet i spartanska crvena nošnja. Dodatno Kleomen je u svojoj vojsci imao i veliki deo plaćenika, da bi popravio njenu brojnost i doveo spartansku vojsku na isti rang kvaliteta sa armijama helenističkih kraljevina. Spartanska disciplina i običaji su zahvaljujući njemu povraćeni u Spartu.[45] Podstavio je svog brata Euriklida kao drugog kralja Sparte, i to je bio jedini put kada je Sparta imala dvojicu kralja iz iste kraljevske porodice.[46][47]

Nastavak rata sa Ahajskim savezom[uredi]

Prema Plutarhu, Arat i ostali vođe Ahajskog saveza su pomislili da su Kleomenove reforme oslabili njegovu vlast i onemogućili mu da rizikuje na nove vojne kampanje izvan Sparte.[48] Saznavši za to Kleomen je odlučio da izađe sa njegovom vojskom izvan Sparte i da pokaže svoju moć. Kleomen je izvršio invaziju na teritoriju Megalopolja i opustošio je ceo taj kraj, zauzimajući veliki plen. Tokom pustošenja teritorije Megalopolja, Kleomen je uhapsio nekoliko profesionalnih glumaca, sagradio je teatar na neprijateljskoj teritoriji i prisilio je te glumce da odigraju predstave za njega. Plutarh piše da je Kleomen to namerno učinio kako bi pokazao svoju moć njegovim neprijateljima i da bi im pokazao da je spreman za borbu protiv njih.[49]

Trijumf Sparte[uredi]

Mantineja koja je bila pod kontrolom Ahajskog saveza je zatražila pomoć od Spartanaca. Zajedno sa Mantinejcima u noćnom napadu proteran je ahajski garnizon iz grada i Kleomen je ispostavio stare zakone Mantineje i dozvolio Mantinejcima da obnove svoju autonomiju.[50][51][e] Istog dana, Kleomen je sa svojom vojskom odmarširao do susedne Tegeje. Želeći da se odlučno obračuna sa Ahajcima, Kleomen je iznenada promenio pravac i krenuo prema ahajskom gradu Fere. Prema pisanju Plutarha, Kleomenova volja je bila da natera Arata da prihvati otvorenu bitku sa Spartanskom vojskom, želeći da zada još jedan vojni udarac Ahajcima. U to vreme, izabrani strateg Ahajskog saveza je bio Hiperbata, ali de facto vođa Ahajaca je bio Arat.[51]

Antička Ahaja (Dima se nalazi na gornjem levom ćošku)

Ahajci su poneli celovitu njihovu vojsku pod faktičnom komandom Arata i ispostavili su vojni logor kod mesta Dimi, u blizini Hekatombea. Kod Dime 226. p. n. e. Kleomen je naišao na Aratovu vojsku, gde je i kompletno porazio ahajske snage, razbivši njihovu formaciju i zarobivši veliki broj njihovih vojnika. Posle te sjajne pobede, Kleomen je zauzeo od Ahajaca grad Langon, proterao ahajski garnizon otuda i povratio grad Elejcima.[52] Posle tog katastrofalnog poraza, Arat je odbio da se kandiduje za stratega Ahajskog saveza i Ahajci su tražili mir.[53][54] Kleomen je ozbiljno razmišljao da ne podstavi teške mirovne uslove pobeđenim Ahajcima, i razmišljao je o jednom pomirujućem mirovnom sporazumu, međutim on se odlučio da pošalje ambasadore kod Ahajaca i zatraži od njih da mu priznaju vođstvo među svim Grcima. Uz to Kleomen je obećao Ahajcima da će osloboditi njihove zarobljenike.[53] Ahajci koji su bili u teškom položaju, bili su pozitivni na mirovne pregovore i pozvali su Kleomena da dođe kod mesta Lerna gde su oni održavali skup njihovog saveza. Kleomen se međutim bio razboleo i nije bio sposoban da vodi pregovore.[55] Zbog toga on je odložio dolazak na pregovore, oslobodio najvažnije zarobljenike i vratio se u Spartu.[52]

Ocena stanja[uredi]

Prema Plutarhu, Kleomenov nedolazak na skup je bio događaj koji je imao sudbonosni uticaj na budućnost Grčke. Po njemu, ako bi Kleomen bio u mogućnosti da dođe na skup i primora poražene Ahajce da prihvate njegove uslove, to bi značano moglo promeniti odnos snaga u Grčkoj.[56] Plutarh tvrdi da bi se time Grčka oslobodila makedonske dominacije i kontinentalna Helada bila bi u mogućnosti da stane na noge i bude toliko jaka, koliko je bila i pre pojavljivanja Makedonaca kao vodeće sile.[57] Grčka je prema Plutarhu izgubila šansu da povrati status grad-države i izbegne dominaciju od većih sila. Sa druge strane, Aratu, poraženom ali i dalje veoma uticajnom ahajskom vođi, je bilo nezamislivo da je bio poražen od jednog mladog kralja koga je on na početku bio ozbiljno (i kako se ispostavilo pogrešno) potcenjivao.[57] Arat je pokušao da primora njegove sugrađane da ne prihvataju Kleomenove predloge, ali kada je video da je nemoćan pred voljom njegovih sugrađana koji su bili zaprepašćeni nastojanjem Lakedemonjana da povrate Peloponezu njegov stari status, odustao je.[58] Osim toga, stanovnici gradova Ahajskog saveza, pogotovu najsiromašniji, bili su zaprepašćeni ne samo vojnim uspesima Lakedemonjana, već i Kleomenovim reformama koje su bile izuzetno privlačne za široke narodne mase. Te mase su smatrale da ukoliko Kleomen je bio u stanju da povrati spartansku hegemoniju nad Peloponezom, njegove reforme bi izašle iz lakonske doline i prešle bi i na ostatak Peloponeza. Bilo je očigledno da je Kleomen postao svima omiljen, mada je on sprovodio svoje reforme isključivo radi jačanja spartanske države.[59]

Aratove mahinacije[uredi]

Tvrđava Akrokorint kako izgleda danas.

Arat koji je bio potpuno politički propao i video da se lakedemonski uticaj sve više širi Peloponezom, bio je toliko očajan da je jedini spas video u mogućoj makedonskoj intervencijij na Peloponezu koja bi ispostavila stari status quo. Interesantno je da je Arat sada bio primoran da traži pomoć od istih onih Makedonaca koje je proterao sa Akrokorinta, kao i od istih onih Makedonaca čije je kraljeve gorko prezirao. Arat je uz velike svečanosti, zatražio pomoć od Makedonije obećavši Akrokorint, Antigonu III.[60][61][62] Obećanje da bi Akrokorint mogao pripasti Makedoncima izazvalo je burne reakcije Ahajaca koji nisu imali nameru da prave takve ustupke.[63] Kada je došlo do novih pregovora između Ahajaca i Sparte u Argu, Arat se potrudio da pregovori o miru propadnu zbog njegovih kontakta sa makedonskim kraljem. Kleomen se nije pojavio na pregovorima kada je informisan da bio mogao biti ubijen. To mu je omogućilo da ponovo objavi rat Ahajskom savezu i da izvrši invaziju na teritoriju saveza.[64] Kleomen je zauzeo grad Pelenu gde je proterao ahajski garnizon i doneo je na svoju stranu gradove Peneum i Pentelikon.[65][66] Kleomen je onda iznenadnim napadom okupirao dobro utvrđeni Arg i primorao meštane koji su u to vreme slavili Nemejske igre, da daju dvadeset taoca i postanu saveznici Sparte.[67][68] Ta pobeda je još više povećala Kleomenov ugled. Bilo je to vreme kada je Sparta opet postala gospodar Peloponeza.[69]

Makedonska intervencija[uredi]

Oproštaj Kratisikleje pred odlazak za Egipat, delo Bartolomea Pinelija (Bartolomeo Pinelli) iz 1805. godine.

Posle zauzimanja Arga, dva grada Kleon i Flius su prišli Kleomenu.[70] Kleomen je posle toga krenuo prema Korintu, gde je postojalo izraženo prospartansko razpoloženje. Kada je Kleomen stigao ispred Akrokorinta, ahajski garnizon koji se tamo nalazio, utvrdio se u tvrđavu. Korinćani su onda prišli Kleomenu koje je kritikovao što nisu uspeli da uhapse Arata koji je pobegao na konju prema Sikijoni.[70] Pre dolaska u Korint, Kleomen je zauzeo Epidaur, Trezen i Ermionu, gradove koji su mu se na putu predali.[71] Tu je Kleomen poslao glasnika Aratu i predložio mu je da u Akrokorintu bude zajednički spartanski i ahajski garnizon koji će da izdržava egipatski kralj sa svotom od 12 talanta godišnje.[72] Arat nije ni odgovorio na Kleomenov predlog nego je odmah zatražio pomoć od Antigona III Dosona, kralja Makedonije. Kleomen je onda napao i opustošio teritoriju grada Sikijone i Korinćani su mu dali kao poklon Aratovu imovinu iz njihovog grada.[72] Antigon je odmah reagovao da pomogne Aratu. Krenuo je iz Makedonije sa velikom vojskom od otprilike 20.000 pešaka i 1.300 konjanika, prema Peloponezu.[73] U makedonskoj vojsci je bio veliki broj Gala, Epirota, Ilira i Akarnana.

Makedonski teški pešadinac, (πεζεταίρος), u borbi.

Godine 224. p. n. e. velika vojska iz Makedonije dolazila je na Peloponez da pruži podršku ugroženom Ahajskom savezu. Kleomen je hteo da izbegne otvorenu bitku sa disciplinovanom i brojniom makedonskom falangom, nateravši Antigona da pruži bitku u blizini Istma.[74] Spartanski kralj je uspeo da zada udarac Makedoncima na tom uskom i utvrđenom mestu i uspori njihovo nadiranje. Tu su Makedonci pretrpeli dosta gubitaka i nisu uspeli da se probiju do Leheuma.[75][76] U međuvremenu u Argu je dignut antispartanski ustanak. Kleomen je poslao Megistona u Arg. Međutim Megiston je nastradao u borbama u Argu i Kleomenu su javili da se kontrola nad Argom jedva drži.[77] Napokon Kleomen je napustio Korint i da bi zaštitio svoje bokove povukao se sa Istma prema Argu, da bi osigurao svoju pozadinu. Kada je Antigon ušao u Korint, formirao je savez, nalik onog saveza koji je formirao Filip II 338. p. n. e., u tom antispartanskom savezu se učlanilo većina tadašnjih gradova Grčke.[78] Kleomen je onda pokušao da zauzme Arg, Spartanci su uspeli da ispostave kontrolu nad nekim delovima Arga, međutim kada je makedonska konjica prišla upomoć Argu, Spartanci su se povukli iz Arga.[79] Istovremeno svi saveznici Sparte su je napustili. Iz argoske tvrđave, Kleomen je uspeo da izvuče neke zaglavljene spartanske vojnike.[80] On je onda povukao svoju vojsku prema Tegeji.[56] Kada je stigao u Tegeju on je saznao da je njegova voljena supruga Agijatida, preminula.

Kleomen je pokušao da ne pokazuje da ga je suprugina smrt, koju je toliko voleo, pogodila. Uspeo je zadrži svoje raspoloženje da ne bi oborio moral svojim vojnicima i dao je upućenja svojim generalima da se spreme za odbranu Tegeje. Tada mu je kralj Egipta, Ptolemej III Euerget, obećao pomoć ali mu je zatražio kao taoce njegovu majku i njegovu decu. Kleomen se stideo da kaže to svojoj majci ali kada joj je rekao ona se zasmejala i rekla da nema problema da uradi nešto što bi moglo biti korisno Sparti.[81] Nakon emocijonalnog pozdrava sa majkom kod rta Tenaro Kratisikleja je krenula u put za Egipat. Stigavši u Egipat, Kratisikleja je saznala da je Kleomen imao kontakte sa Antigonom i Ahajcima. On hteo da sklopi mir sa njima ali se plašio za sudbinu njegove majke i njegovog sina, u slučaju kad bi Ptolemej saznao da je on sklopio mir bez njegovog pristanka. Kratisikleja je poručila Kleomenu da ne žrtvuje sudbinu Sparte zbog jedne starice i jednog deteta.[82]

Antigon Doson, kralj Makedonije (229—221. p. n. e.)

Antigon je posle duže opsade u međuvremenu zauzeo Tegeju i iznenada je zauzeo Orhomen i Mantineju, primoravši Kleomena da se povuče pred samom Lakoniom. Kleomen je onda oslobodio helote koji su mogli da plate sumu od pet atičkih mina (500 drahmi), sakupljajući oko 500 talanta, i naoružao je 2.000 od njih na makedonski način.[83][f] Kleomen je onda krenuo prema Selasiji ali je iznenada promenio pravac prema Megalopolju. Onda je zauzeo Megalopolj pobivši skoro ceo tamošnji garnizon. Spartanci su pustili većinu stanovništva da se dođe do Mesenije i zarobili su naistaknutije Megalopoljane, među njima i Lisandridu. Kleomen je ubedio Lisandridu da pošalje glasnika izbeglim Megalopoljanima da mogu da se vrate u svoj grad ako napuste Ahajski savez i postanu saveznici Sparte. Otprilike u isto vreme Ptolemej Euerget je obustavio finansijsku pomoć Kleomenu.[84]

Filopemen iz Megalopolja, potonji strateg Ahajaca i u to vreme komandant konjice, rekao je da je taj potez Kleomena, iako human, izuzetno lukav i da Kleomen ne želi grad sa stanovnicima već stanovnike sa gradom kao vazale. Filopemen nije želeo da njegov grad napusti Ahajski savez, i proterao je Lisandridu i drugog megalopoljskog vođu Tearidu, iz Mesene, i postavio sebe kao vođu Megalopoljaca. Kad je to saznao Kleomen, iako je bio dao strogo naređenje da se ne dira nijedan Megalopolijac napao je Megalopolj, opljačkavši i spalivši grad.[85] U isto vreme Antigon i Arat nisu napredovali. Ahajci su održavali skup u gradu Egiju. Mnogi gradovi Ahajskog saveza bili su nezadovoljni zbog Aratove promakedonske politike i bili su spremi da dođu do sporazuma sa Spartom. Međutim Arat je sa velikim razočarenjem pred skupom, govorio o tužnoj sudbini Megalopolja, i na taj način je okrenuo svoje sugrađane na svoju stranu.[86] Prilazila je zima (223./222. p. n. e.), i Antigon je raspodelio svoju vojsku po gradovima, podelivši je na manje delove.[87] Tu priliku je tražio Kleomen da napadne Antigona koji je prezimljavao u Argu. Dok se Kleomen pojavio ispred zidina Arga i pustošio argolisku ravnicu, Antigon je procenio da je bezbednije da ostane u zidinama Arga i ne napušta svoje planove da se obračuna sa Spartancima kada prođe zima, uprkos nastojanju meštana Argosa da se obračunaju sa Kleomenom.[88][89] [90]

Bitka kod Selasije[uredi]

Helenska falanga u borbenom stroju.

Da bi osigurao odbranu same Lakonije, Kleomen je utvrdio sve puteve i zablokirao sve prilaze Sparti. Antigon je prema Plutarhu ozbiljno razmišljao da napusti Ahajce i da se ubrzo vrati i odbrani Makedoniju od varvarske invazije. Međutim, makedonski kralj je odlučio da se uputi u odsudnu bitku sa Spartancima pre nego što se vrati u Makedoniju. Kleomenu se iz dana u dan iscrpljivali resursi, imao je nešto manje od 20.000 vojnika prema 30.000 makedonskih i ahajskih. Zbog nedostatka resursa Kleomenu nije išlo na ruku prekidanje egipatske finansiske pomoći.

Filopemen ranjen, delo Davida Anžera iz 1837, Luvr.

Odlučujuća bitka se odigrala u mestu Selasija, jula 222. p. n. e. na samom ulazu prema Sparti. Antigon III Doson je naredio svojim Ilirima i Akarnanima da zaokruše krilo koje je komandovao drugi kralj Sparte, Euriklida, i napao je Kleomenove položaje sa ostatkom svoje vojske. Kleomen sumnjajući da će Antigon napraviti nekakav lukav potez, pozvao je Damotela, vođu tajnog spartanskog kontigenta da sačuva Euriklidovo krilo. Damotel koji je bio potplaćen kako navodi Filarh od Antigona, rekao je Kleomenu da krilima i pozadini ne preti nikakva opasnost. Kleomen imajući poverenja u Damotela, krenuo je u napad. Spartanci su u prvom napadu potisnuli makedonsku falangu, i skoro je potukli. Međutim kada je Kleomen video da mu je krilo njegovovog brata zaokruženo i uništeno, obustavio je napade.[g]Međutim Polibije tvrdi da je poraz Spartanca bio rezultat Euriklidove vojničke nespretnosti a ne izdaje. Kada je Euriklidovo krilo razbijeno, Kleomen je pokušao da spasi svoju vojsku, mnogi lakedemonski plaćenici su nastradali a od oko 6.000 Spartanaca preživelo je svega 200. U bici kod Selasije naročito se istakao Megalopoljac Filopemen koji je prema Polibiju imao odsudan doprinos u ishodu bitke.[91] Poraz kod Selasije i gotovo celokupna katastrofa Spartanske vojske su označili kraj Kleomenove vladavine i njegovih reforma. Kleomen je uspeo da izbegne smrt, i sa nekoliko konjanika stigao je do Sparte gde je naredio svojim sugrađanima da ne pružaju otpor Makedoncima da ne bi Sparta nestala sa lica zemlje. Nakon toga, Kleomen je otišao do Gitija, luke južno od Sparte, gde se ukrcao na brod za Egipat.[92]

Kleomen u egzilu[uredi]

Zlatni novčić koji prikajuze Ptolemeja III.

Godine 222. p. n. e. Sparta je prvi put bila osvojena od nekog neprijatelja. Antigon kada je stigao u Spartu, nije napao stanovništvo koje nije pružalo otpor.[93] Makedonski kralj je ispoštovao Spartu, njene drevne zakone i ukinuo je Kleomenove reforme, povrativši efore. Posle toga je pridao žrtvu bogovima, i vratio se u Makedoniju da se obračuna sa Ilirima. Kleomen je otplovio do ostrva Kitere i onuda je planirao da otplovi prema Egiptu. Na putu, Spartanac Terikion je kritikovao Kleomena zbog čega se nije borio do kraja protiv Antigona, i iz kojeg razloga nije umro na bojnom polju kao pravi Spartanac. Kleomen mu je odgovorio zašto još želi da povrati Sparti moć i snagu, i da neće napustiti njegove šanse dok one ne napuste njega. Terikion nije na to odgovorio, samo se odaljio od bivšeg kralja i izvršio samoubistvo.

Posle Kitere, Kleomen je stigao do Libije, a otuda je nastavio za Aleksandriju, glavni grad Ptolemejskog Egipta. Na početku, Ptolemej III Euerget, dočekao je Kleomena sa uobičajenom ljubaznošću ali kada je video njegovu lakonsku disciplinu i običnost lakedemonskog karaktera, kako navodi Plutarh, on se pokajao što je takvog čoveka pripustio sudbini i nije mu pomogao protiv neprijatelja. Egipatski kralj je ohrabrivao Kleomea da će ga poslati nazad u Spartu sa brodovima i vojskom. Euerget je toliko poštovao Kleomena, da mu je napravio spomenik koji je podstavljen u Olimpiji.[94] Dodatno, Kleomen je dobiao od egipatskog kralja godišnju penziju od dvadeset i četiri talanta. Sa tim novcem Kleomen je izdržavao sebe i ostale izbeglice iz Sparte.

Ptolemej IV Filopator[uredi]

Ptolemej IV Filopator na egipatskom tetradrahmu.

Ptolemej ΙΙΙ Euerget je ubijen pre nego što ostvari svoje obećanje prema Kleomenu i na egipatskom dvoru je zavladala anarhija, što je bilo loše za Kleomenove planove povratka u Spartu. Godine 220. p. n. e. ubijen je Ptolemej ΙΙΙ Everget i zime 219. p. n. e. došao na vlast Ptolemej IV Filopator. On je bio opsednut vinom i ženama i nije obraćao pažnju na Kleomena, dok Plutarh navodi da su mu državu upravo vodile njegove ljubavnice.[95] Kada je bio pozvan skup savetnika novog kralja, svi savetnici su odobrili ubistvo jednog od kraljeve braće iz opasnosti da preuzme vlast. Kleomen je bio jedini koji se usprotivio takvom činu govoreći da je bolje da kralj ima što više braća da bi država bila stabilnija. Taj Kleomenov stav doveo je do mahinacija od strane Filopatorovih savetnika, koje su bile uperene protiv bivšeg spartanskog kralja.

Kada je Kleomen saznao za smrt Antigona III Dosona, i za rat izmeću Ahajskog i Etolskog saveza, nije više tražio vojsku i brodove već samo da mu bude omogućeno da se vrati u Spartu. Filopator, opsednut slastima i luksuznom dvorskom životu nije mu obraćao pažnju. Sosibije, Ptolemejov glavni ministar smatrao je da ako Kleomen ostane u Egiptu, može mu postati lična pretnja, a ako ode moćiće opet da obnovi svoju moć. Kleomen nije bio očaran dvorskim istočnjačkim životom i hteo je vatreno da se vrati u Spartu. Imao je nesreću da bude prevaren od jednog mesenjanskog trgovca, Nikagore, koji je nagovoren od Sosibija da napiše jednu lažnu izjavu da je Kleomen planirao da zauzme Kirineju. Sosibije je lagao Filopatoru da je Kleomen planirao taj poduhvat i bilo je neminovno da padne u kraljevu nemilost.[96]

Ustanak i samoubistvo[uredi]

Oni, bili su dosta hrabri da se dive Kleomenu i da ga pozdravljaju ovacijama, međutim nije mogao jedan čovek biti dosta snažan da ih prisili da mu pomognu.
Plutarhov komentar u trenutku kada Kleomen i Spartanci traže podršku Aleksandrijaca.[97]

Sosibije je postavio Kleomena, njegovu porodicu i prijatelje u kućni pritvor.[96] Kleomen je uspeo da pobegne iz kućnog pritvora zajedno sa svojih trinaest prijatelja iz Sparte, uz pomoć Amonovih sveštenika koji nisu bili naklonjeni Filopatoru. Uspeo je da podigne ustanak egipćanskog garnizona u gradu Kanov. Kada su izašli na ulice razbivši jedan deo aleksandrijskog garnizona i ubivši njegovog načelnika, počeli su da viču da su graćani Aleksandrije slobodni od Filopatorove tiranije. Međutim kako navodi Plutarh, Aleksandrijci nisu mogli da razumeju njihove uzvike kao ni njihove ideale. Spartanci su jednostavno prozivali jedan ideal koji kako navode istoričari Robinson (Charles Alexander Robinson) i Botsford (George Willis Botsford) Aleksandrijci jednostavno nisu razumeli.[98][96] Ceo dan su prozivali Kleomena i njegove prijatelje kao mesije ali nisu im suštinski pomagali. Kleomen razočaran od Aleksandrijaca, pokušao je da napadne gradski zatvor kako bi bar uzeo uz svoju stranu neke ljude koji su želeli biti slobodni. Međutim, ostatak aleksandrijskog garnizona je bio postrojen ispred gradskih zatvora.[96]

Nije ni čudo posle svega, da žene vladaju muškarcima koji beže od slobode...
Kleomenove očajničke reči, prema Plutarhu, posle odbijanja Aleksandrijaca da pruže podršku njegovom ustanku.[99]

Na kraju dana, vojska se vratila iz Kanova i građani Aleksandrije koji su ceo dan prozivali ovacijama Kleomena, uplašeni od kraljeve vojske, zatvorili su se u svojim kućama. Četrnaest Spartanaca protiv cele vojske je ostalo na kraju. Tada je Kleomen dao znak, njih četrnaest Spartanaca isvršilo samoubistvo probadajući sopstvene grudi mačevima.[96] Filopator je naredio da se pogube svi zatočeni članovi porodica Spartanaca i da se unakaženo mrtvo telo Kleomena stavi naopačke na javno mesto, da bi zastrašilo stanovnike Aleksandrije.[96] Plutarh navodi da na Kleomenovom telou, razapetom na krstu, jedno jutro se pojavila velika zmija. U egipćanskom svetu, zmija je bila sveta životinja boga Osirisa. Taj događaj je naterao Aleksandrijce da stvarno poveruju da je Kleomen bio sin bogova i mesija. Tako primoravši uznemirenog Filopatora da pozove sveštenike koji su uradili višednevne religijske katarze na kraljevskom dvoru, u gradu i na zidinama Aleksandrije.[100]

Ocena Kleomenove ličnosti[uredi]

Bez svake sumnje Kleomen III, je najvažniji spartanski vladar posle propasti Spartanske hegemonije nad Grčkom, 371. p. n. e. Kleomen je najvažnija ličnost Sparte do rimskog osvajanja Grčke.[101] Leksikograf Vilijem Smit (William Smith), je nazvao Kleomena III poslednjim velikim likom Antičke Sparte ako ne i Antičke Grčke. Kleomen je nastavio reforme njegovog surovo ubijenog prethodnika, i pokušao je, bez uspeha, da povrati Sparti onu snagu i moć koju je imala u Helenskom svetu pre propasti Spartanske hegemonije. Kleomen je bio dubok poštovalac lika i dela, skoro mitološkog zakonodavca Sparte, Likurga, čije je reforme strogo forsirao.[101] Njegov kraj je pokazao, da čak jedan veliki reformator i izvanredan vođa kao što je bio on, nije mogao da promeni sudbonosni tok istorije. Kleomen III kao i Agis IV, su često upoređivani sa Gajem i Tiberijem Grahom, rimskim državnicima, koji su njihovim reformama naišli na gnev njihovih političkih protivnika. Plutarh upoređuje Agisa i Kleomena sa Grahima, a isto čini i Kartledž (Paul Cartledge) sa Kembridža. Iz drugačijeg ugla, Polibije naziva Kleomena tiraninom, iz razloga zašto je pokupio sve funkcije u svojim rukama i zašto je vladao Spartom na autokratski način, ukidajući efore, postavljajući patronome, kao nadgledače zakona, i smanjivajući moć spartanske gerusije. Međutim malo je verovatno da bi se Spartanci iz doba Kleomena složili sa Polibijem iz razloga što je Kleomen ponovo raspodelio zemlju na oko 4.000 jednakih parcela (nasuprot 4.500 Agisovih) i omogućio svim Spartancima da imaju sopstveni deo zemlje.[42]

Kleomen u kulturi[uredi]

Naomi Mičinson (Naomi Mitchison) je napisala knjigu fikcije o Kleomenovom životu i smrti, „Žitni kralj i Prolećna kraljica“ ("The Corn King and The Spring Queen"). Grčki pesnik, Konstantinos Kavafis je napisao pesmu sa naslovom „U Sparti“ (grčki Έν Σπάρτη), posvećenu odlasku Kratisikleje za Egipat.[102]

Beleške[uredi]

  1. ^ Endru Erskin (An­drew Erskine) veruje da je Kleomen kao mladić mnogo ideja o budućim reformama u Sparti zapravo preuzeo od stoicista Sfera sa Dnjepra, sa obala Crnog mora, koji je želeo da vidi praktičnu primenu stoičkih ideja u svakodnevnom životu.[103]
  2. ^ Kafija, Mantineja, Orhomen i Tegeja su prema jednom od Plutarhovih prevodilaca, Talbertu (Richard Talbert) i drugima, postale saveznice Sparte, dok prema Polibiju i Vilijamu Smitu (William Smith) Sparta ih je vojno osvojila. Ta četiri navedena grada, žestoko su kažnjena kada su ih zauzele ahajsko-makedonske snage. Njihovo celokupno stanovništvo je prodato u roblje kada su ti gradovi pali.[100]
  3. ^Pausanija, grčki putopisac iz 2. veka n. e. tvrdi da je Kleomen otrovao euriponditskog kralja Eudamida.[104]
  4. ^Patronomi se označavaju otprilike kao „Čuvari Drevnih zakona i pravila“.[105]
  5. ^Autonomija (Starogrčki αὐτονομία) u doba Antičke Grčke ne označava samo samoupravu u današnjem smislu te reči, već potpunu nezavisnost nekog polisa.[106]
  6. ^Kleomen je činio sve kako bi spasio Spartu od potpune propasti. Pol Kartledž spominje da je on oslobodio čak 6.000 helota koji su mogli platiti svoju slobodu.[107]Ostalih 4.000 su bili naoružani kao laki pešadinci.(grč. ψιλοί)[108]
  7. ^Polibije oštro osporava tu priču o izdaji, koju podržava Plutarh, iz razloga zašto tu priču o izdaji napisao je Filarh iz Atine koji je inače bio prospartanski nastrojen, za koga Polibije smatra da je karakterističan primer kako da neko ne napiše dobru istoriju. Međutim Pol Kartledž (Paul Cartledge), profesor grčke istorije sa Kempridža i specijalista za Antičku Spartu smatra da ni Polibije nije nepristrasan zbog njegovog porekla.[109]

Izvori[uredi]

  1. ^ Famous Men of Greece by John H. Haaren and A. B. Poland
  2. 2,0 2,1 The reforms of Agis and Cleomenes, Paul Cartledge
  3. 3,0 3,1 A dictionary of Greek and Roman biography and mythology William Smith, Ed.
  4. ^ Green, Alexander to Actium: The Historical Evolution of the Hellenistic Age, 255
  5. ^ Sarah B. Pomeroy Spartan Women. str. 87.
  6. ^ Green, Alexander to Actium: The Historical Evolution of the Hellenistic Age, 153
  7. ^ Laconian proffesionals. The Kings of Sparta pristupljeno 16. marta 2010.
  8. ^ Plut. Cleom.}- 1.1
  9. ^ Plut. Cleom. 1.1
  10. ^ Plut. Cleom. 1.2
  11. ^ Plut. Cleom. 2.2
  12. ^ A dictionary of Greek and Roman biography and mythology William Smith, Ed.
  13. ^ Plut. Cleom. 3.1
  14. 14,0 14,1 A dictionary of Greek and Roman biography and mythology William Smith, Ed.
  15. ^ Green, стр. 251
  16. ^ Plut. Cleom. 3.3
  17. 17,0 17,1 A dictionary of Greek and Roman biography and mythology William Smith, Ed. 3.5
  18. ^ Plut. Cleom. 3.4
  19. ^ Plutarch, Life of Cleomenes, 4, Приступљено 8. 4. 2013.
  20. ^ Plut. Cleom. 3.5
  21. ^ -{A dictionary of Greek and Roman biography and mythology William Smith, Ed.
  22. ^ Plut. Cleom. 4.1
  23. ^ Plut. Cleom. 4.2
  24. 24,0 24,1 Plut. Cleom. 4.3
  25. ^ Plut. Cleom. 4.4
  26. ^ Plut. Cleom. 5.1
  27. 27,0 27,1 Hammond, A History of Macedon Volume III: 336-167 B.C. str. 345.
  28. ^ Plut. Cleom. 4.5
  29. ^ Plut. Cleom. 5.2
  30. ^ Plut. Cleom. 5.3
  31. ^ Polybius 5.37
  32. ^ Paus. 8.27.10
  33. 33,0 33,1 Plut. Cleom. 6.1
  34. ^ Alexander to Actium: the historical evolution of the Hellenistic age By Peter Green Page 256
  35. ^ Plut. Cleom. 6.4
  36. ^ Plut. Cleom. 7.1
  37. ^ Plut. Cleom. 7.2
  38. ^ Plut. Cleom. 7.4
  39. ^ Plut. Cleom. 8.2
  40. ^ Alexander to Actium: the historical evolution of the Hellenistic age By Peter Green Page 257
  41. ^ Plut. Cleom. 10.1
  42. 42,0 42,1 Cartledge, Paul; Antony Spawforth. Hellenistic & Roman Sparta: a tale of two cities. str. 52. 
  43. ^ Plut. Cleom. 10.6
  44. ^ Plut. Cleom. 11.1
  45. ^ Plut. Cleom. 11.2
  46. ^ Plut. Cleom. 11.3
  47. ^ Droysen, Geschichte der Hellenismus, vol. ii. bk. 2.100.4
  48. ^ Plut. Cleom. 12.1
  49. ^ Plut. Cleom. 12.2
  50. ^ Polybius, Histories 2.58
  51. 51,0 51,1 Plut. Cleom. 14.1
  52. 52,0 52,1 * Green. str. 258.
    *Hammond, A History of Macedon Volume III: 336–167 B.C. str. 347.
  53. 53,0 53,1 Plut. Cleom. 15.1
  54. ^ Habicht. str. 185.
    *Walbank. str. 466.
  55. ^ Plut. Cleom. 15.2
  56. 56,0 56,1 Alexander to Actium: the historical evolution of the Hellenistic age By Peter Green Page 258
  57. 57,0 57,1 Plut. Cleom. 16.1
  58. ^ Plut. Cleom. 16.2
  59. ^ Freeman 1893, str. 355.
  60. ^ Plut. Cleom. 16.3
  61. ^ History of Rome, iv. str. 226.
  62. ^ Polybius, Histories 2.52
  63. ^ Green, str. 258
  64. ^ Plut. Cleom. 17.2
  65. ^ Walbank, str. 465
  66. ^ Plut. Cleom. 17.3
  67. ^ Plut. Cleom. 17.5
  68. ^ * Green. str. 259.
    * Walbank. str. 465.
  69. ^ Plut. Cleom. 18.1
  70. 70,0 70,1 Plut. Cleom. 19.1
  71. ^ Plut. Cleom. 19.3
  72. 72,0 72,1 Plut. Cleom. 19.4
  73. ^ Walbank, str. 466
  74. ^ Plut. Cleom. 20.1
  75. ^ Plut. Cleom. 20.2
  76. ^ * Green, Peter, Alexander to Actium: The Historical Evolution of the Hellenistic Age. str. 259.
    * Polybius, The Rise of the Roman Empire, 2.52.
  77. ^ Plut. Cleom. 21.2
  78. ^ Alexander to Actium: the historical evolution of the Hellenistic age By Peter Green Page 260
  79. ^ Plut. Cleom. 21.4
  80. ^ Polibije, 2.53.
    *Walbank. str. 467.
  81. ^ Plut. Cleom. 22.4
  82. ^ Plut. Cleom. 22.7
  83. ^ Plut. Cleom. 23.1
  84. ^ Plut. Cleom. 24.2
  85. ^ Plut. Cleom. 25.1
  86. ^ The history of Greece, Volume 2 By Connop Thirlwall pp. 411.
  87. ^ *Hammond, A History of Macedon Volume III: 336–167 B.C. str. 353.
  88. ^ Plut. Cleom. 25.5
  89. ^ Polybius, 2.64.
  90. ^ Walbank, str. 471.
  91. ^ Polybius, Histories 2.68
  92. ^ Polybius, Histories 2.69
  93. ^ Alexander to Actium: the historical evolution of the Hellenistic age By Peter Green Page 261
  94. ^ Strack, No. 42
  95. ^ {cite book|last=Bevan|first=Edwyn R.|title=The House of Ptolemy|pages=221}}
  96. 96,0 96,1 96,2 96,3 96,4 96,5 Bevan, str. 222
  97. ^ Plutarch, Life of Cleomenes, [1], Pristupljeno 8. 4. 2013.
  98. ^ Hellenic History, Botsford and Robinson
  99. ^ Plutarch, Life of Cleomenes, [2], Pristupljeno 8. 4. 2013.
  100. 100,0 100,1 Rassias, Vlassis 2003
  101. 101,0 101,1 Famous Men of Greece by John H. Haaren and A. B. Poland
  102. ^ http://www.poetryfoundation.org/archive/poem.html?id=181787 In Sparta by C.P. Cavafy
  103. ^ Paul Cartledge, Cambridge
  104. ^ Pausanias, Description of Greece 2.9.1, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  105. ^ Hellenistic & Roman Sparta: a tale of two cities By Paul Cartledge, Antony Spawforth Page 52
  106. ^ Stara Grčka, V. V. Struve i D. P. Kalistov pp. 300.
  107. ^ Paul Cartledge, Sparta and Lakonia: a regional history, 1300-362 BC. str. 274.
  108. ^ Delijanis, Periklis. Spartanska vojska, Atina 2007
  109. ^ Reforme Agisa i Kleomena, Paul Cartledge

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

  • Cartledge, Paul; Antony Spawforth. Hellenistic & Roman Sparta: a tale of two cities. str. 52. 
  • Mitchison, Naomi (200). The Corn King and the Spring Queen. Canongate Books Ltd. ISBN 978-0-86241-287-6. 

Originalni izvori[uredi]

Dodatni izvori[uredi]

  • (na jeziku: engleski) Plutarh, preveden od Ričarda Talberta, (Richard Talbert), . Plutarch on Sparta. New York: Penguin Classics. 1988. ISBN 978-0-14-044463-6.
  • Walbank, Frank W. (1979). The Rise of the Roman Empire. New York: Penguin Classics. ISBN 978-0-14-044362-2. 
  • (na jeziku: engleski) Smith William, «Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology», London, 1873
  • (na jeziku: grčki) Vlassis Rassias, "History of the Spartans", Athens, 2003
  • (na jeziku: grčki) Delijanis, Periklis. Spartanska vojska, Atina 2007
  • (na jeziku: engleski) A. S. Bradford, .Prosopography of Lacedaemonians from the death of Alexander the Grea,.323 B.C.. To the sack of Sparta by Alric (Munich: Beck. 1977).
  • (na jeziku: engleski) G. Shipley. The Greek World After Alexander 323-30B.C. (London & New York: Routledge. 2000)
  • (na jeziku: engleski) W.G. Forrest. A History of Sparta 950-192 B.C.. 2nd edn (London: Duckworth. 1980).
  • (na jeziku: engleski) Hammond, Nicholas. The Macedonian State: Origins, Institutions and History. Clarendon Press, 1989.
  • (na jeziku: engleski) Hammond, Nicholas. A History of Macedon Volume III: 336–167 B.C. Oxford University Press, reprinted 2001.
  • (na jeziku: engleski) F. W. Walbank. The Cambridge Ancient History, Volume 2. Cambridge University Press, 1989.
  • (na jeziku: grčki) Papadimitriou, Konstantinos. Sparta postaje ponovo velika sila. Alternativna istorija. Periskopio. Atina. 2008.

Spoljašnje veze[uredi]

Prethodnik:
Leonida II
Kralj Sparte
235. p. n. e. - 222. p. n. e.
Naslednik:
Agesipolis III