Летопис Матице српске

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Letopis Matice srpske
Letopis Matice srpske
Tipnaučni časopis
FormatB5 (tabak pp. 16)
VlasnikMatica srpska
IzdavačMatica srpska
RedakcijaUredništvo: Slobodan Vladušić, Predrag Petrović, Tamara Krstić; sekretar Redakcije: Svetlana Milašinović
Glavni urednikĐorđe Despić
OsnivanjePokrenut u Novom Sadu 1824. godine
Jeziksrpski (ćirilica)
SedišteNovi Sad, Matica srpska
Tiraž1.000 primeraka
ISSN0025-5939
Veb-sajtLetopis Matice srpske

Letopis Matice srpske je književni časopis pokrenut 1824. godine.[1] Iako je pretežno književnog karaktera, Letopis se bavi i drugim umetničkim, naučnim i društvenim temama, odnosno sistemski se bavi saznanjima koja u središte pažnje stavljaju jezik, književnost, istoriju, religiju, folklor i kulturu, ne samo srpskog naroda nego i celog slovenskog sveta, „ot Adrijatskog do Ledenog, i ot Baltiskog do Crnog mora”.

Programsku orijentaciju Letopisa utvrđuje i ostvaruje Uredništvo, a potvrđuje Upravni odbor. Upravni odbor imenuje Uredništvo na četiri godine (prema Statutu Matice srpske, član 49).

Letopis Matice srpske je najstariji živi književni časopis u Evropi i svetu koji u kontinuitetu izlazi od 1824.[2] Časopis izlazi mesečno, od toga ima dva dvobroja (januar-februar i jul-avgust).

Letopis Matice srpske

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Prva častica štampana 1825.

Prema raspoloživim podacima, u Evropi, pa i čitavom svetu, najstariji književni časopis koji do naših dana kontinuirano izlazi jeste Letopis Matice srpske. Osnovan kao Serbska letopis 1824. godine u Novom Sadu, zahvaljujući inicijativi tadašnjeg profesora novosadske gimnazije Georgija Magaraševića[1], ovaj časopis je veoma brzo postao središnje mesto prezentovanja srpske književnosti. Časopis je uređivan u Novom Sadu, a štampan u Budimu. [1]Cenzura je 1824. godine odobrila izlaženje. Na prvoj svesci označeno je da je za 1825. godinu i da će izlaziti četiri puta godišnje, jer je toliko bilo velikih peštanskih vašara na kojima bi se časopis mogao prodavati.[3] Tokom svoje duge istorije, časopis je često menjao ime: Novij serbskij letopis, od 1837; Serbskij letopis od 1842; Srbskij letopis, od 1855; Srbski letopis, od 1865; Srpski letopis, od 1867; Letopis Matice srpske, od 1873. Program, objavljen u prvoj svesci bio je široko koncipiran i težio je da obuhvati sve što se na književnom i kulturološkom planu zbivalo kod Srba i ostalih slovenskih naroda.[4] Odziv čitalačke publike u početku je, uglavnom usled neprosvećenosti i nepismenosti, bio veoma mali. Poteškoće u organizaciji čitavog posla navele su Georgija Magaraševića da se posavetuje sa peštanskim trgovcima i intelektualcima, koji su zaključili da rešenje treba potražiti u osnivanju kulturne ustanove koja bi ne samo brinula o časopisu nego i razvila znatno širi program rada, stoga je u Pešti 1826. godine osnovana Matica srpska. U sklopu toga rada odmah se krenulo sa izdavačkom delatnošću, te su, na samom početku Matičine delatnosti, objavljene knjige Milovana Vidakovića, Jovana Sterije Popovića, Dositeja Obradovića, Lukijana Mušickog, Jovana Subotića i dr.

Prema tome, jasno nam je, da se situacija donekle popravila dve godine kasnije (1826), kada je u Pešti osnovano književno, naučno i kulturno društvo Matica srpska, pa je časopis od tada pod zaštitom ove izuzetno značajne nacionalne ustanove. Naime, u uvodniku sveske četvrte prve častice za 1826. godinu, Jovan Hadžić napisao je proglas: „'Evo ti, počitajemi i predragi rode, Letopisa srbskog. Tebi podnosi s ljubovi punim žarom Matica Srbska, koja je Tebe i Tvoje slave radi postala, za Tebe radi, za Tebe diše...'.[5] Tako je objavljeno osnivanje Matice srpske, a Letopis će od tada do danas izlaziti kao njen časopis. Od tog momenta, časopis je izlazio redovno, uz kraće prekide tokom velikih istorijskih lomova: 1835–1836 (kada je Matica srpska na kratko bila ukinuta), 1848–1849 (za vreme revolucije u Austriji), kao i tokom Prvog i Drugog svetskog rata.

Kao veliki erudita, odnosno dobar poznavalac ondašnjih kulturnih prilika i potreba, Georgije Magarašević opredelio se da izdaje časopis u kojem će objavljivati građu o slovenskom svetu i srpskom narodu, istorijske članke, književne priloge i druga obaveštenja o književnoj i kulturnoj delatnosti od značaja za Slovene i Srbe. Tu svoju zamisao dosledno je sproveo već u prvoj knjizi Letopisa (za 1825). Naime, ta prva knjiga časopisa bila je na prvi pogled slična ondašnjim popularnim srpskim almanasima sa kalendarom i poučno-zabavnim sadržajem. Na to ukazuje i činjenica da je na početku i ove publikacije štampan pravoslavni kalendar sa posrbljenim imenima svetaca i glagolskim padežnim oblicima u duhu narodnog jezika. Nakon toga dolazio je pregled evropskih vladara i osnovnih statističkih i ekonomskih podataka vezanih za njihove zemlje, te statistički pregled narodnih skupina prema etničkom poreklu i religiji, a potom i odgovarajući pregled naroda u Austrijskoj carevini. Pratio ga je hijerarhijski uređen popis srpskog sveštenstva, a u posebnom odeljku nalazio se i pregled Srba austrijskih oficira. S druge strane, ono što je predstavljalo kuriozitet časopisa i trebalo da probudi zanimanje i obogati saznanje srpske čitalačke publike bili su posebni odeljci koji su sadržali biografije znamenitih Srba, tekstove o srpskoj istoriji, slovenskim narodima i prosvetnim ustanovama u slovenskim zemljama, uključujući i zemlje koje su ulazile u sastav Austrijske carevine, a i samu Srbiju. Posebnu draž donosili su književni tekstovi pisani u duhu prosvetiteljskih ideja Dositeja Obradovića, te pisma znamenitih Srba poput Dositeja Obradovića, Pavla Solarića i Grigorija Trlajića, ali i bibliografski zapisi o književnosti slovenskih naroda i delima srpskih pisaca. Bogat i raznovrstan sadržaj časopisa završavao se rubrikom „Smesice” u kojoj su bile saopštene vesti sa osvrtima na aktuelne događaje u srpskoj književnosti i kulturi.[6] Ovakva uređivačka koncepcija časopisa ukazivala je na činjenicu da je Magarašević svoj uređivački koncept temeljio podjednako na privrženosti zajednici slovenskih naroda (karakterističnoj za onaj period) i osećanju dužnosti prema sopstvenom narodu. Tokom istorije duge skoro dva veka, Letopis su uređivali neki od najznačajnijih srpskih književnika i kulturnih radnika poput recimo Teodora Pavlovića, Jakova Ignjatovića, Jovana Đorđevića, Milana Savića, Vase Stajića, Tihomira Ostojića, Todora Manojlovića, Mladena Leskovca, Boška Petrovića i Aleksandra Tišme.

Nakon Magaraševićeve smrti 1830. godine, uredništvo preuzima Jovan Hadžić (Miloš Svetić) i časopis postaje stvarni organ Matice srpske i književne grupe oko nje. U peštanskom periodu (1830—1864) Letopis je negovao slovensku književnu i kulturnu uzajamnost, ali je sve više pažnje posvećivao srpskoj i ostalim južnoslovenskim književnostima, naročito pod uredništvom Jakova Ignjatovića (1854—1856), koji je pokušao da ga modernizuje i od njega napravi tribinu savremenog književnog stvaralaštva. Pod uticajem moćnih i konzervativnih patrona Jovana Hadžića i Save Tekelije, Letopis je štampan starim pravopisom. Nije izlazio 1835. i 1836. godine jer je Matica srpska tada bila ukinuta. Za obnovu Matice i Letopisa veoma je zaslužan Teodor Pavlović, koji je bio urednik časopisa od 1832. do 1841. godine. U ovom periodu časopis nekoliko puta menja ime (Serbskij letopis, Novij serbskij letopis).[7] Nakon preseljenja Matice srpske u Novi Sad 1864. godine, Letopis, specifičnim odabirom tema, postaje sve više istorijski i književno-istorijski časopis. Kao urednici u ovom periodu javljaju se javni i kulturni radnici poput Antonija Hadžića, Milisava Savića i Jovana Boškovića, a među brojne saradnike upisuje se i ime velikog socijalnog reformatora Svetozara Markovića. Za vreme uredništva Tihomira Ostojića (1912–1914), javila se inicijativa da se pomoću ovog časopisa podigne nacionalna svest srpskog naroda pod austrougarskom vlašću. Za vreme Prvog svetskog rata Letopis je obustavljen, a obnovljen je 1921. godine pod uredništvom Vase Stajića, koji nastoji da kroz njega plasira ideje o socijalističkom humanizmu. Do 1924. izlazi neredovno i stalno menja urednike. Marko Maletin ga uređuje od 1924. do 1929. godine i uspeva da od Letopisa načini aktuelnu mesečnu publikaciju koja prati književni, kulturni, ekonomski i politički život, a pripisuje mu se i prva delimično sačinjena bibiografija časopisa. Od 1933. godine uređuje ga Nikola Milutinović sve do Drugog svetskog rata. U ovom periodu časopis su uređivali, između ostalih, i Stevan Ćirić, Svetislav Banica, Radivoj Vrhovac, Todor Manojlović, Žarko Vasiljević. Bitno je podvući da za ovo vreme, a posebno za vreme uredničke koncepcije Vase Stajića (drugi put urednik 1936) i Nikole Milutinovića (1933–1935, 1936–1941) Letopis zadržava pretežno istorijski i književno-istorijski karakter.[8] Nakon Drugog svetskog rata redakciju preuzima Živan Milisavac. Godine 1953. časopis je pokrenuo pitanje srpskohrvatskog književnog jezika, što je rezultovalo Novosadskim dogovorom iz 1960. godine i radom na sastavljanju zajedničkog srpsko-hrvatskog pravopisa. U ovom periodu posvećivano je dosta pažnje i mnogobrojnim narodnostima koje žive u Vojvodini. Časopis su tada uređivali i Živojin Boškov, Mladen Leskovac, Boško Petrović, a od uredništva Aleksandra Tišme (1969–1973), Letopis počinje da se razvija prvenstveno kao književna revija.[9]

Bitna je činjenica da je za sve vreme svoga trajanja Letopis bio i ostao centralni srpski časopis koji nastoji da okupi proverene vrednosti srpske književnosti, nauke i kulture. Svoju misiju Letopis Matice srpske ostvarivao je sa promenljivim, ali nesumnjivim uspehom. U tom smislu, obaveza sadašnjih urednika je da, i dalje, rade na sagledavanju celovitosti, složenosti i vrhunskih vrednosti srpske književnosti i kulture. Uredništvo nastoji da časopis bude prostor na kojem se filtriraju književne i kulturne vrednosti, tako da se, pri tom, prevaziđu sve predrasude i ograničenja različitih poetičkih, generacijskih i kulturoloških pripadnosti pojedinih pisaca. Časopis veliku pažnju posvećuje i književnosti drugih naroda (npr. nemačkoj, francuskoj, ruskoj, poljskoj, engleskoj, američkoj itd.), pa su i čitave sveske u celini bile posvećene stranim književnostima i njihovim odnosima sa srpskom kulturom (mađarska, nemačka i dr.).[10]

I pored mnogobrojnih kritika tokom skoro dva veka duge tradicije izlaženja Letopisa Matice srpske upućenih uglavnom na račun njegovih konzervativnih uzusa prilikom objavljivanja, za mnoge generacije pisaca, književnih istoričara, istoričara, kritičara i drugih kulturnih pregalaca oduvek je bila privilegija i čast, kako za već dokazane pisce i stručnjake iz odgovarajućih oblasti tako i za mlade pisce i istraživače, pisati za ovaj najstariji književni časopis u Evropi.[11]

Letopisu je dodeljen Sretenjski orden prvog stepena (2024).[12]

Urednici[uredi | uredi izvor]

Sledi hronološki spisak glavnih urednika Letopisa Matice srpske:

  • Georgije Magarašević (Adaševci, 1793 - Novi Sad, 1830), pokretač i prvi urednik Letopisa, iz arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske
    Georgije Magarašević (Adaševci, 1793 - Novi Sad, 1830), pokretač i prvi urednik Letopisa, iz arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske
  • Jakov Ignjatović (Sentandreja, Mađarska, 1822 - Novi Sad, 1889), iz arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske
    Jakov Ignjatović (Sentandreja, Mađarska, 1822 - Novi Sad, 1889), iz arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske
  • Tihomir Ostojić (Ostojićevo, 1865 - Beč, Austrija, 1921), iz arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske
    Tihomir Ostojić (Ostojićevo, 1865 - Beč, Austrija, 1921), iz arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske
  • Milan Savić (Turska Kanjiža, Austrougarska, 1845 - Beograd, 1930), iz arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske
    Milan Savić (Turska Kanjiža, Austrougarska, 1845 - Beograd, 1930), iz arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske
  • Vasa Stajić (Mokrin, 1878 - Novi Sad, 1947), iz arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske
    Vasa Stajić (Mokrin, 1878 - Novi Sad, 1947), iz arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske
  • Aleksandar Tišma (Horgoš, 1924 - Novi Sad, 2003), iz arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske, fotograf Branko Lučić
    Aleksandar Tišma (Horgoš, 1924 - Novi Sad, 2003), iz arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske, fotograf Branko Lučić
  • Boško Petrović (Veliki Varadin, 1915 - Novi Sad, 2001), iz arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske, fotograf Branko Lučić
    Boško Petrović (Veliki Varadin, 1915 - Novi Sad, 2001), iz arhive Rukopisnog odeljenja Matice srpske, fotograf Branko Lučić

Autori priloga[uredi | uredi izvor]

U svakom broju ima dvadesetak različitih autora. Iako je po svojoj osnovnoj vokaciji pretežno književnog karaktera, Letopis od početka svog izlaženja pa do danas, u skladu sa tradicijom Matice srpske i sopstvenom istorijom, pažnju posvećuje i opštim pitanjima istorije, jezika, književne nauke i srodnih disciplina. Prema tome, autori priloga su eminentni stručnjaci iz ovih oblasti. S druge strane, časopis pruža šansu i mladim autorima, koji svojim brojnim prilozima iz navedenih oblasti prave prve korake u svet nauke, književnosti, kulture i umetnosti.

Teme[uredi | uredi izvor]

U skladu sa idejama sadašnjeg Uredništva, unekoliko je promenjena i koncepcija časopisa, pri čemu kontinuitet kulturno-nacionalnog smisla Matice srpske nije dovođen u pitanje. Uredništvo je smatralo, u skladu sa aktuelnim trendovima u sferi književnosti i književnih teorija (postkolonijalna kritika, novi istorizam, rodno čitanje književnosti), da Letopis treba da sistematski pokloni pažnju različitim društvenim kontekstima unutar kojih književni tekst nastaje i unutar kojih biva recipiran. To je uslovilo realizaciju čitavog niza tematskih brojeva u kojima je posvećena pažnja elementima društvenog konteksta, na primer, odnosom Polisa i Megalopolisa, medijima, fenomenu neofeudalizma, kulturnom ratu i kulturnim obrascima.

Bitno je istaći da ni jednog trenutka nije dovedena u pitanje osnovna književna orijentacija časopisa, pa su u Letopisu svoje mesto pronašli i temati posvećeni Borislavu Pekiću i Novici Tadiću, Milošu Crnjanskom i Petru Petroviću Njegošu, Branku Ćopiću, Danilu Kišu, Lenardu Koenu, Miodragu Pavloviću, Miloradu Paviću i mnogim drugima. Značajan prostor posvećen je i događajima od velikog kulturno-političkog značaja, kakvi su, na primer, balkanski ratovi ili Prvi svetski rat. Sem toga, u tematima se objavljuju i prevodi značajnih stranih tekstova.[15] Zadržane su i rubrike koje su bile prisutne u nasleđenoj koncepciji Letopisa („Poezija i proza”, „Eseji”, „Svedočanstva”, „Kritika”). Nastoji se da se u svakoj od njih ostavi dovoljno širok prostor za prezentovanje tekstova sa različitim tematskim, poetičkim i generacijskim koordinatama. Takođe, Uredništvo nastoji da održi i ravnotežu između tradicije i novih tendencija u srpskoj književnosti, kao i da pruži uvid u trendove u stranim književnostima (rubrika „Poezija i proza”). Propraćen je i rad same Matice srpske i istaknutih matičara (rubrika „Svedočanstva”), podržani su i prezentovani dobitnici uglednih nagrada i ljudi čija su dela obeležila aktuelni trenutak srpske kulture (rubrika „Intervju”), a objektivno su prikazane i vrednovane najnovije knjige – bilo da se radi o stručnoj literaturi bilo o beletristici (rubrika „Kritika”).

Kada su u pitanju novine u Letopisu, sem generalne, koncepcijske, treba navesti još nekoliko činjenica: 1) Započeta je tradicija objavljivanja nagrađenog rada na konkursu za nagradu koja nosi ime Borivoja Marinkovića, uglednog profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu; 2) U sklopu redizajniranja sajta Matice srpske, unesene su izvesne promene i na stranicu posvećenu Letopisu, tako da je sada pristup tekstovima štampanih u časopisu olakšan; 3) U koncepciju časopisa uključene su i povremene rubrike poput „Prikaz filmskih festivala” ili „Prikaz stripa”. Na taj način, Uredništvo je želelo da stavi akcenat na činjenicu da naš najstariji književni časopis i te kako ide u korak sa vremenom, te prati savremene trendove u opštoj kulturi. Letimičan pregled tema koji su obeležili tematske i druge blokove u Letopisu pokazuje želju Uredništva da istovremeno obeleži značajne književno-istorijske figure, revalorizuje donekle zaboravljene pesnike, kao i da ispita prelamanje događaja od nacionalne važnosti u srpskoj književnosti. Takođe, analitički i kritički je pristupljeno obradi različitih društvenih fenomena i metodoloških pravaca u proučavanju književnosti. Pažnja je poklonjena i nekim fenomenima iz domena svetske književnosti.[16]

Elektronski oblik časopisa[uredi | uredi izvor]

Časopis je dostupan i u elektronskoj formi u otvorenom pristupu. Dostupna je elektronska arhiva od 2005. godine do danas.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Milisavac, Živan, ur. (1984). Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 427. 
  2. ^ Kovačević, Snežana. „Šest lica traže Letopis”. Politika Online. Pristupljeno 2024-02-24. 
  3. ^ Uroš Džonić: Bibliografija srpskih listova u 1912. godini. - U: Prosvetni glasnik, 1. april 1913.
  4. ^ • Krešimir Georgijević: „Letopis Matice srpske”, Glasnik Istoriskog društva u Novom Sadu, 9, 1, (23), 1936. pp. 115–116
  5. ^ Ištvan Pot, „Letopis Matice srpske i neki peštansko-budimski časopisi dvadesetih godina 19. veka”. - U: Istorija srpsko-mađarskih kulturnih veza, Novi Sad–Budimpešta 2003. pp. 238.
  6. ^ Radovan Mićić: „Georgije Magarašević. Serbska Letopis i Matica srpska,”, Portreti iz srpske kulturne istorije, Novi Sad 1995. pp. 95–115.
  7. ^ Milan Petrović: „Letopis Matice srpske tridesetih godina XIX veka ”, Letopis Matice srpske, 126, 365, 5-6, 1950. pp. 233–258.
  8. ^ • Živan Milisavac: „Letopis Matice srpske uoči Drugog svetskog rata : (1929—1941)”, Letopis Matice srpske, 126, 366, 6, 1950. pp. 405–418.
  9. ^ • Boško Novaković: „Letopis Matice srpske između dva rata”, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd 1976. pp. 69–77.
  10. ^ • Miro Vuksanović: „Lertopis Matice srpske”, Somborske novine, 26.06.1981. pp. 6–7.
  11. ^ Rajko Petrov Nogo: „Držite se vi Letopisa”, Letopis Matice srpske, god. 187, knj. 487, sv. 4, april 2011. pp. 641.
  12. ^ „MILOJEVIĆ, ČEN BO, PEJAKOVIĆ, ZORICA BRUNCLIK: Evo ko će sve danas dobiti odlikovanja povodom Dana državnosti, na spisku 107 imena”. kurir.rs (na jeziku: srpski). 2024-02-17. Pristupljeno 2024-02-17. 
  13. ^ Letopis Matice srpske. - U: Branič, 16. maj 1899. pp. 51
  14. ^ Popov, N. (6. 10. 2020). „Đorđo Sladoje urednik Letopisa Matice srpske”. Dnevnik. Pristupljeno 29. 4. 2022. 
  15. ^ • Vesna Dickov: „Srpski književni glasnik" i tokovi srpske književnosti od 1901. do 1941. godine : uticaj hispanskog supstrata”, Književnost i kultura 2, 2010. pp. 414–424.
  16. ^ • Miroslav Josić Višnjić: „U ogledalu Letopisa”, Letopis Matice srpske, god. 187, knj. 487, sv. 4, april 2011. pp. 643–646.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Krestić, Vasilije (1980). Istorija srpske štampe u Ugarskoj 1791-1914. Novi Sad: Matica srpska. 
  • Jovan Bogićević: „D-r Nikola Radojčić, Georgije Magarašević, prilikom stogodišnjice Letopisa matice srpske. Letopis m. s. knj. 313, pp. 1–14”, Glasnik Istoriskog društva u Novom Sadu, 4, 1, (8), 1931. pp. 163.
  • Ž. [Živan] Sečanski: „Letopis Matice srpske. Knjige 300-346, Novi Sad 1918-1936”, Jugoslovenski istoriski časopis, 4, 1-2, 1938. pp. 152–164.
  • Ž. [Živan] Sečanski: „Letopis Matice srpske. Novi Sad 1938, 349-350 knj”, Jugoslovenski istoriski časopis, 5, 1-2, 1939. pp. 331–332.
  • „Letopis Matice srpske”, Slobodna Vojvodina, 9. decembar 1945. pp. 3.
  • „Letopis Matice srpske”, Slobodna Vojvodina, 14. januar 1946. pp. 4.
  • „Letopis Matice srpske”, Slobodna Vojvodina, 14. septembar 1946. pp. 4.
  • Uredništvo: „Letopis Matice srpske”, Letopis Matice srpske, 125, 364, 1-2, jul-avgust 1949. pp. 3–5.
  • Ivanka Udovički: „Letopis Matice srpske”, Književna istorija, god. 2, br. 6, 1969. pp. 265–297.
  • Vaso Milinčević: „Letopis Matice srpske" pod prvim uredništvom Antonija Hadžića (1859—1869)”, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd 1976. pp. 49–68.
  • Stevan Raičković: „Letopis Matice srpske”, Letopis Matice srpske, 153, 420, 3, septembar 1977. pp. 277.
  • Živan Milisavac: „Prva decenija Letopisa Matice srpske”, Letopis Matice srpske, 160, 433, 6, decembar 1984. pp. 781–807.
  • Letopis Matice srpske 175 godina : katalog izložbe, Novi Sad 2000.
  • Dobrica Ćosić: „"Nova Zora" i "Letopis Matice srpske" su dva stuba srpskog duhovnog prostora”, Nova Zora, 20721, 2008-2009. pp. 415–417.
  • Virginia Popović: „Revista Letopis Matice srpske”, Europa, An 5/2, nr. 10, 2012. pp. 158.
  • Mirjana D. Stefanović: „ Tradicija prosvećenosti i Letopis Matice srpske : skica jednog paradoksa”, Tradicija prosvećenosti i prosvećivanja u srpskoj periodici : zbornik radova / urednik Tatjana Jovićević, Beograd 2012. pp. 141–154.
  • Tatjana Đurđevac: „Letopis Matice srpske za vreme uredništva Todora Manojlovića”, Trag, , 10, 10, 39, septembar 2014. pp. 94–132.
  • Radoslav Eraković: „Istorija jedne uredničke samoće : Letopis Matice srpske pod uredništvom Jakova Ignjatovića ”, Zbornik radova / Sedmi međunarodni interdisciplinarni simpozijum "Susret kultura", Novi Sad, 2014 , pp. 127–136 (dostupan i u elektronskoj verziji http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2014/978-86-6065-269-2
  • Miodrag Maticki: „Letopis Matice srpske (1824—1864) u znaku letopisnog žanra periodike”, Srpska književna periodika : 1766-1850 , Novi Sad 2016. pp. 199–205.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Летопис_Матице_српске&oldid=27552784”