Јован Ђорђевић (књижевник)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јован Ђорђевић
Jovan Đorđević 2.jpg
Датум рођења(1826-11-25)25. новембар 1826.
Место рођењаСента
 Аустријско царство
Датум смрти22. април 1900.(1900-04-22) (73 год.)
Место смртиБеоград
 Краљевина Србија

Јован М. Ђорђевић (Сента, 25. новембар 1826Београд, 22. април 1900) је био српски књижевник, оснивач Српског народног позоришта, аутор текста химне Краљевине Србије (Боже правде).

Биографија[уреди]

После завршетка основне школе у родној Сенти, учио је гимназију у Сегедину, Новом Саду и Темишвару, филозофију у Пешти, а 1845. године уписао се на пештански медицински факултет. Револуционарне 1848. године дефинитивно је прекинуо студије. Следеће 1849. године бачки велики жупан, Исидор Николић-Џавер, и сам познати писац, позвао га је к себи у Сомбор. Ђорђевић је одатле отишао у Лугош, за судског чиновника, а 1852. године, на позив патриота, прешао је у Нови Сад за професора велике српске гимназије. Овде је због Вуковских и народњачких идеја, дошао у сукоб с неким члановима патроната, те је (1857.) примио у Пешти секретарство Матице српске и уредништво Летописа. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1857-1859. године. Наишавши и овде на непријатељство истих чинилаца, одазвао се 1859. године понуди Данила Медаковића и прихватио је, уз Ђ. Поповића, сауредништво Српског дневника у Новом Саду.

Јован Ђорђевић је углавном водио администрацију и пунио просветни дио листа. По његову каријеру одлучне су биле 1860. и 1861. године. Он је 1860. године почео да објављује низ оних важних чланака о позоришту, којима је усталасао војвођанско Српство и тиме непосредно допринео оснивању сталног Српског народног позоришта (16/7 1861) под окриљем Српске читаонице.[1] 1861, као посланик на благовештенском сабору. је писао белешке са саборских седница, које је после издао у књизи: Радња Благовештенског Сабора. 1861. Кад је Ђорђе Поповић-Даничар иступио из уредништва, Ђорђевић је наставио рад са Ђ. Вукићевићем. У те дане, Ђорђевић је био главни чинилац целокупног културног полета у Војводини. Све просветне манифестације, као што је била и свечаност о Текелијиној стогодишњици (17/7 1861), коју је он организовао, биле су смишљене прилике да се у време апсолутизма, национални дух одржи компактан и активан. 1863. Јован Ђорђевић је фактички предао уређивање Српског дневника Светозару Милетићу, а сам се све више посветио позоришту, заводећи непрекидно турнеје. Године 1864. Српски дневник је био обустављен, а Ђорђевић као одговорни уредник стављен под војни суд. Иако је 1865. дошло до опште амнестије, лист више није покренут. 1867. је довео новосадску трупу на гостовање у Београд. На представи 5/11 1867 кнез Михаило је обећао лично Ђорђеивћу да ће о свом трошку сазидати зграду за позориште у Београду.

Јован Ђорђевић је 1868. године позван за првог директора Народног позоришта у Београду, а кад је (1870). креирано звање драматурга, он је именован на то место. 1873. Народно позориште је затворено, против Ђорђевићеве воље, а он је постављен за наставника. Године 1876. постао је директор полугимназије у Шапцу, 1878. директор гимназије, а 1880. године директор учитељске школе у Београду. 1888. изабран је за професора опште историје у Великој школи. Пошто је још 1892. био кратко време министар Просвјете у Авакумовићевом министарству, и исте године свечано, у приликама општег народног славља, прослављена педесетогодишњица његовог књижевног рада. Пензионисан је 1896. године, а 1887. године је био наставник краљу Александру за историју и географију, и пратио га је на путу у Крим.

Ђорђевић је почео да пише стихове посвећене раном преминулој сестри 1842. године (Спомен сестри Милици). И касније је радио на поезији, спевавши популарну позоришну алегорију Маркова сабља, и у њој песму - будућу српску химну (Боже правде) и т. д. Објавио је у "Српском народном листу" песму "На Св. Саву", а у алманаху српске омладине "Славјанци", песму "Кнез Павао".[2] Али од свега књижевнога рада, важније је његово иницијаторско и организаторско деловање на културном, посебно на позориштном пољу. Овамо спада и Глумачка школа, коју је основао 1870. и у којој је предавао он сам с Бачванским до 1893, као и документирани мемоар о Позоришту и и његовој кризи, који је предао министру Просвете 1873. године. Од књижевних радова, осим споменутих, ваља споменути још: биографије о Двојици Станимировића и о Чучук-Стани. Латинско-српски речник (1886). Општа историја у два тома (1898). многобројна позоришна дела с мађарског и њемачког (Шилерова Сплетка и љубав), оцене за многе уџбенике и књижевне појаве, путописи (Летопис, 133, 134, 135). занимљиве успомене у Јавору од 1892. и т. д.

Јован Ђорђевић умро је априла 1900. године у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу, у заједничкој гробници са рођацима, где је касније сахрањен и његов сестрић Стеван Сремац.[3]

Сећања[уреди]

У знак сећања на Јована Ђорђевића улица која се протеже од хотела „Ројал“ у Сенти до кеја на реци Тиси 1923. године названа је по Јовану Ђорђевићу. вероватно исте те године и гвоздени мост у Сенти, на реци Тиси, назван је његовим именом. На жалост мост је 12. априла 1941. године, пред долазак окупатора, морао бити срушен од стране војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У време рушења моста промењен је и назив улице, али је 1982. године враћен и она до данашњих дана носи име Јована Ђорђевића.[3]

Дела[уреди]

  • Ђорђевић, Ј. (1881) Народно позориште у Београду. Позориште, вол. 8, бр. 8. p. 30
  • Ђорђевић, Ј. (1882) Српска химна, Сложио у ноте за први глас са пратњом клавира Даворин Јенко. Србадија, вол. II, св. 3
  • Ђорђевић, М. Ј. (1884) Лира : са 800 позоришних песама. Позоришна лира, Београд (Задруга штампарских раденика), (COBISS.SR 52454151)

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ "Босанска вила", Сарајево 15. април 1898. године
  2. ^ "Босанска вила", Сарајево 1898. године
  3. 3,0 3,1 Терзић, Петар. „Јован Ђорђевић - биографија”. Историчар завичајне културе. Приступљено 14. 2. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]